Nedavno sam primetila da mnoga braća i sestre pišu iskustvene članke kako bi svedočili o Bogu. Mislila sam da, pošto sam već dugi niz godina bila vernik, uživala podršku Božjih reči i imala neka iskustva, mogu da iskoristim deo svog vremena za duhovnu posvećenost kako bih napisala članak. Ali, svaki put kada bih napisala uvod, nisam znala šta dalje da kažem. Bila sam više puta smenjena sa dužnosti, doživela sam neuspehe i padove i mnogo puta su me orezali, tako da sam svakako imala šta da kažem. Zašto mi onda ništa nije padalo na um kada bih počela da pišem? Dva meseca su tako prošla, i na kraju nisam uspela da napišem članak – ceo proces mi je delovao preteško. Zato sam počela da povlađujem sebi, misleći: „Starešina zna da nisam dobrog kova i da mi nedostaje ideja. Ne treba da budem prestroga prema sebi. Ima mnogo stvari kojima moram da se bavim svaki dan i ne mogu da se saberem da bih razmišljala o Božjm rečima. Osim toga, ima braće i sestara dobrog kova i sa dosta iskustva, koji mogu da pišu članke. Neka oni to urade – ako ja ništa ne napišem, to neće biti veliki gubitak.ˮ Zato sam u potpunosti odustala od ideje da napišem članak. Ponekad bi mi neko od ostale braće i sestara poslao poruku, podsećajući me da bih mogla da napišem članak kada budem imala slobodnog vremena. Ali to bi me samo iznerviralo, do te mere da nisam htela ni da odgovaram na njihove poruke. Malo po malo, počela sam da prestajem da redovno obavljam duhovnu posvećenost. Čitala bih Božje reči, ali nisam imala prosvećenje Svetog Duha niti sam mogla da osetim Boga. U radu su mi se pojavljivali mnogi problemi, jedan za drugim, i nisam mogla da ih razumem niti rešim. Osećala sam veliki pritisak i zaista sam patila. Pomolila sam se Bogu, moleći Ga da me prosveti i usmeri ka razumevanju mojih problema.

Jednog dana, tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Stremljenje ka istini je dobrovoljna stvar. Ako voliš istinu, Sveti Duh će delovati u tebi. Ako voliš istinu, ako se moliš Bogu i zavisiš od Njega, ako razmišljaš o sebi i nastojiš da sebe spoznaš bez obzira na nevolje i progone koji te zadese, i ako aktivno tragaš za istinom kako bi otklonio probleme koje si otkrio, i u stanju si da izvršavaš svoju dužnost u skladu sa merilom, bićeš postojan u svom svedočenju. Ako ljudi vole istinu, kod njih se sve ovo ispoljava prirodno. Te se manifestacije javljaju dobrovoljno, rado i bez prinude, bez ikakvih dodatnih uslova. Ako su u stanju da na ovaj način slede Boga, ljudi će na kraju steći istinu i život, zakoračiće u istina-stvarnost i proživeće ljudsko obličje. (…) Ako ne budeš stekao istinu, nijedno tvoje opravdanje ili izgovor neće držati vodu. Možeš ti da rezonuješ kako god želiš, možeš koliko hoćeš da se zaplićeš – da li će Bog mariti za to? Da li će Bog razgovarati s tobom? Hoće li raspravljati i savetovati se s tobom? Hoće li se s tobom konsultovati? Koji je odgovor? Neće. Sasvim je sigurno da neće. Ma koliko da su tvoji razlozi čvrsti, oni neće biti prihvaćeni. Ne smeš pogrešno razumeti Božje namere i misliti da ne moraš da stremiš ka istini ukoliko ponudiš raznorazne razloge i izgovore. Bog želi da budeš u stanju da za istinom tragaš u svakom mogućem okruženju i ma šta da te zadesi, te da konačno uspeš da zakoračiš u istina-stvarnost i da zadobiješ istinu. Bez obzira na okolnosti koje je Bog za tebe uredio, bez obzira na kakve ljude i događaje nailaziš i u kakvom se okruženju nalaziš, ti treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi se s njima suočio. Upravo su to lekcije koje treba da naučiš tokom svog stremljenja ka istini. Ako stalno tražiš izgovore da iz tih okolnosti izađeš, da ih izbegneš, da ih odbiješ ili da im se odupreš, Bog će dići ruke od tebe. Besmisleno je iznalaziti razloge, biti tvrdoglav i naporan – ukoliko se Bog ne bavi tobom, izgubićeš svaku šansu za spasenje. Za boga ne postoji problem koji ne može da se reši; On je za svaku osobu stvorio odgovarajuće uređenje i zna kako da postupa sa svakim čovekom. On s tobom neće raspravljati o tome da li su tvoji razlozi i izgovori opravdani. On neće slušati ni ocenjivati da li su argumenti kojima se braniš racionalni. Pitaće te samo ’Jesu li Božje reči istinite? Je li tvoja narav iskvarena? Treba li da stremiš ka istini?’ Jedna jedina činjenica treba da ti bude jasna: Bog je istina, a ti si iskvareno ljudsko biće, te stoga treba da preuzmeš na sebe traganje za istinom. Nijedan problem ni poteškoća, nikakav razlog ni izgovor ne stoji – ukoliko ne prihvatiš istinu, nastradaćeš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”). Božje reči su me odmah probudile. Stremljenje ka istini je lična, dobrovoljna stvar. Nije trebalo da tražim svaki mogući izgovor da ne napišem članak ili da ne stremim ka istini. Bog želi da slušamo Njegove reči i da se pokoravamo Njegovim zahtevima u svakoj situaciji i u svemu. Tako je trebalo da postupam. Bog takođe kaže: „Dužnost tvoje vere u Mene je da svedočiš o Meni, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Uzdizanje Boga i svedočenje za Njega je ono što On traži od nas. To je naša dužnost. Koliko god duboko moje razumevanje istine bilo, da bih svedočila o Bogu, morala sam da zapišem šta sam zadobila od vere. Ali ja nisam aktivno tragala za istinom niti sam se trudila da razmišljam o Božjim rečima. Umesto toga, nalazila sam razne izgovore kako bih izbegla da napišem članak i opduprla se tome. Stalno sam govorila da nisam dobrog kova, da nemam vremena zato što sam prezauzeta poslom. Mislila sam da je u redu da ne napišem članak. Kada bi mi drugi rekli da treba da ga napišem, iznervirala bih se i pravdala. Nisam htela ni da odgovaram na njihove poruke. Ali, sada kad smireno razmislim o tome, iako sam morala da držim korak sa svim aspektima svog rada kao starešina, neka pitanja nisu morala da se rešavaju tako hitno. Mnoge poslove mogla sam da radim u slobodno vreme. Za neke od rutinskih zadataka nije bilo potrebno toliko vremena. Nisam bila toliko zauzeta da nisam imala vremena da napišem članak. Moja zauzetost je bila samo izgovor. Znala sam da se ti rutinski zadaci mogu obaviti glatko i lako i da ne zahtevaju previše mentalnog napora. Međutim, pisanje mi nije bilo jača strana, pa sam želela to da izbegnem. Čak sam koristila izgovor da starešina zna da ja nisam dobrog kova i da mi nedostaje ideja, kako bih izbegla pisanje. Zaista sam iznosila apsurdne argumente. U stvari, pisanje članaka o iskustvenom svedočenju može nas podstaći da se potrudimo da stremimo ka istini. Razmišljajući o Božjim rečima i tragajući za istinom, možemo rešiti svoje iskvarene naravi, ostvariti da sa načelima pristupamo prema onome čime se bavimo i bolje obavljati svoje dužnosti. Pisanje članaka kako bismo svedočili o Bogu je naša odgovornost i naša dužnost, i nema izgovora da to ne činimo. Bog kaže: „Bog je istina, a ti si iskvareno ljudsko biće, te stoga treba da preuzmeš na sebe traganje za istinom. Nijedan problem ni poteškoća, nikakav razlog ni izgovor ne stoji – ukoliko ne prihvatiš istinu, nastradaćeš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”). Iz Božjih reči sam shvatila da će me insistiranje na svim tim razlozima i izgovorima, kao i to što ne tragam za istinom niti prihvatam istinu, potpuno uništiti. Kakvo zastrašujuće stanje! Stoga sam požurila da se pomolim: „Bože! Sada razumem da nisam neko ko prihvata istinu. Pročitala sam toliko Tvojih reči i slušala toliko propovedi i beseda, ali ne posedujem ništa od istina-stvarnosti niti sam voljna da napišem članak o svedočenju. Tako me je sramota. Sada kada sam uvidela svoje mane i nedostatke, želim da promenim ovo neispravno stanje i da se trudim da ispunim Tvoje zahteve.”

Kasnije sam se pomolila Bogu, tragajući za stvarnim razlogom zašto nisam stremila ka istini, zašto nisam želela da napišem članak kako bih svedočila o Bogu. Dok sam razmišljala o tome, pročitala sam Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Mnogi ljudi se, verujući u Boga, fokusiraju isključivo na to da rade za Boga; zadovoljavaju se time što samo pate i plaćaju cenu, ali pritom uopšte ne streme ka istini. Kao posledica toga, čak i nakon proživljenih deset, dvadeset, pa i trideset godina s verom u Boga, nedostaje im istinsko znanje o Božjem delu i ne mogu da govore ni o kakvom iskustvu niti znanju o istini, kao ni o rečima Božjim. Kad tokom skupova zauste da nešto prozbore o svom iskustvenom svedočenju, oni nemaju šta da kažu; da li će biti spaseni ili ne, za njih je potpuna nepoznanica. O kakvom se problemu ovde radi? Eto kakvi su ljudi koji ne streme ka istini. Ma koliko dugo da veruju, i dalje su nesposobni da istinu razumeju, a kamoli da je sprovode u delo. Kako bi neko ko uopšte ne prihvata istinu mogao da zakorači u istina-stvarnost? Ima ljudi koji nisu u stanju da taj problem sagledaju. Oni veruju da u istina-stvarnost mogu da zakorače i ljudi koji kao papagaji ponavljaju reči i doktrine, pod uslovom da istinu sprovode u delo. Je li to tačno? Budući da ljudi koji uporno ponavljaju napamet naučene reči i doktrine suštinski ne razumeju istinu, kako bi onda mogli da je upražnjavaju? Mada to što oni upražnjavaju naizgled ne predstavlja kršenje istine, već pre liči na dobra dela i lepo ponašanje, kako bi se ta dobra dela i takvo ponašanje mogli nazvati istina-stvarnošću? Ljudi koji ne razumeju istinu ne znaju šta je istina-stvarnost; oni dobra dela i lepo ponašanje smatraju upražnjavanjem istine. To je apsurdno, zar ne? Po čemu se to uopšte razlikuje od mišljenja i stavova religioznih ljudi? I kako se takvi problemi iskrivljenog shvatanja mogu rešiti? Ljudi najpre moraju da iz Božjih reči razumeju Njegove namere, da spoznaju šta znači razumeti istinu, a šta sprovoditi je u delo, kako bi mogli da, posmatrajući druge ljude, razaznaju kakvi oni zaista jesu i da li poseduju istina-stvarnost ili ne. Cilj Božjeg dela i spasavanja čoveka jeste da ljudi razumeju i upražnjavaju istinu; tek tada će ljudi moći da odbace svoje iskvarene naravi, da deluju u skladu s načelima i da zakorače u istina-stvarnost. Ako ne stremiš ka istini, već se zadovoljavaš samo time što daješ sebe, što patiš i što zarad Boga plaćaš cenu u skladu s vlastitim predstavama i maštarijama, hoće li onda sve ono što radiš predstavljati tvoje upražnjavanje istine i pokoravanje Bogu? Hoće li to biti dokaz da si promenio svoju život-narav? Da li će to značiti da poseduješ istinsko znanje o Bogu? Neće. Šta će, dakle, predstavljati sve ono što radiš? To može da predstavlja samo tvoje lične sklonosti, tvoje razumevanje i tvoje puste želje. To će naprosto biti stvari koje voliš da radiš i koje rado obavljaš; sve što radiš usmereno je isključivo ka zadovoljenju vlastitih želja, rešenosti i ideala. Jasno je da to nije stremljenje ka istini. Ništa od tvojih postupaka i ponašanja nema nikakve veze sa istinom, niti s Božjim zahtevima. Svi su tvoji postupci i ponašanja namenjeni samo tebi; radiš, boriš se i jurcaš unaokolo isključivo zarad vlastitih ideala i zarad svog ugleda i statusa – u tom smislu, nimalo se ne razlikuješ od Pavla, koji je čitavog života rintao samo zato da bi bio nagrađen i krunisan, i da bi ušao u carstvo nebesko. Time sasvim jasno pokazuješ da koračaš Pavlovim putem” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”). Čitajući Božje reči suda i razotkrivanja, htela sam da propadnem u zemlju. Bila sam vernik svih ovih godina i pročitala sam toliko Božjih reči. Imala sam neuspeha i padova i bila sam orezivana. Ali ja uopšte nisam napisala nijedan članak o svedočenju. Nisam mogla da izrazim svoje iskustveno razumevanje istine niti Božjih reči zato što nisam stremila ka istini. Bila sam zadovoljna ako samo spolja izgleda kao da mogu da trpim, da platim ceh i da dobro obavim posao za koji sam bila odgovorna, bez ikakvih grešaka i previda. U stvari, neki od rutinskih poslova koje sam obavljala nisu bili hitni, ali sam se plašila da će drugi reći da ne radim stvaran posao niti da rešavam stvarne probleme. Šta bih radila kada bi starešina to saznala i smenila me? Na tu pomisao, odustala sam od pisanja članka i od razmišljanja o Božjim rečima. Ponekad sam ustajala rano i htela sam da obavim neku jutarnju duhovnu posvećenost, ali kada bih uključila računar i videla razne poruke na koje je trebalo odgovoriti, odustala bih od duhovne posvećenosti i počela da odgovaram na te poruke, pokušavajući da odmah rešim sve probleme. Ali zapravo, nije sve moralo odmah da se reši. Da sam odgovorila kasnije, kada sam mogla da odvojim malo vremena, ništa ne bi kasnilo. Ali bila sam zauzeta rutinskim poslom i odrekla sam se tog vremena, koje je trebalo da potrošim na jedenje i pijenje Božjih reči i razmišljanje o njima. Mislila sam da sam odgovorna, da preuzimam teret u svojoj dužnosti i da umem da radim stvaran posao. Ali, u stvari, želela sam da iskoristim svoju prividnu patnju i napore kako bih stekla poštovanje i divljenje. Kako sam ja to izvršavala svoju dužnost? Htela sam da iskoristim svoju dužnost da bih zaštitila svoj ugled i status i ispunila svoje lične ambicije. Jasno sam znala da je proces pisanja članka ujedno i proces traganja za istinom, ali nisam stremila ka istini i nisam htela da naučim kako da napišem članak kojim bih svedočila o Bogu. Svaki dan sam se bavila raznim stvarima i čak i kada sam mogla da nađem vremena, nalazila sam razne izgovore da ne bih pisala. Izvršavanje dužnosti bez stremljenja ka istini – zar to nije bilo samo službovanje? Setila sam se Božjih reči: „Ništa od tvojih postupaka i ponašanja nema nikakve veze sa istinom, niti s Božjim zahtevima. Svi su tvoji postupci i ponašanja namenjeni samo tebi; radiš, boriš se i jurcaš unaokolo isključivo zarad vlastitih ideala i zarad svog ugleda i statusa – u tom smislu, nimalo se ne razlikuješ od Pavla.” Nakon što sam razmislila, shvatila sam da idem Pavlovim putem. Samo sam se bavila rutinskim radom, radom koji mi se sviđao, radom koji mi je lako padao. Što se tiče suštinskog crkvenog rada koji Bog zahteva, ne samo da nisam tragala za istinom, već sam počela da osećam odbojnost prema istini i potpuno sam je izbegavala. Usled toga, iako sam mnogo godina verovala u Boga, još uvek nisam razumela istinu. Bilo je nekih ključnih poslova u koje ja prosto nisam umela da se uključim – umela sam da radim samo rutinske zadatke. Radila sam samo da bih zadovoljila svoju želju za statusom. Ne samo da sam zbog toga izgubila u životu, već sam bila na putu da postanem neprijatelj Bogu. Kad bi se to nastavilo, onda ne bi bilo važno koliko sam posla uradila – na kraju bi me Bog uklonio. Shvativši ovo, uplašila sam se i htela sam da odmah promenim to stanje.

Jednog dana, tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam neke od Božjih reči: „Najočiglednije stanje ljudi koji imaju odbojnost prema istini se ogleda u tome da nisu zainteresovani ni za istinu ni za pozitivne stvari, čak ih se gnušaju i odbijaju ih, a posebno vole da prate trendove. Oni u srcu ne prihvataju stvari koje Bog voli i ono što Bog zahteva od ljudi da čine. Umesto toga, oni ih omalovažavaju i ravnodušni su prema njima, a neki čak često preziru merila i načela koja Bog zahteva od čoveka. Odbijaju ih pozitivne stvari i uvek u srcu osećaju otpor, suprotstavljanje i potpuni prezir prema njima. To je primarno ispoljenje odbojnosti prema istini. U crkvenom životu, čitanje Božje reči, molitva, zajedništvo o istini, vršenje dužnosti i rešavanje problema uz pomoć istine su sve pozitivne stvari. One su ugodne Bogu, ali neke ljude te pozitivne stvari odbijaju, ne zanimaju ih i ravnodušni su prema njima. (…) Zar takva narav nema odbojnost prema istini? Zar to nije otkrovenje iskvarene naravi? Ima mnogo ljudi koji veruju u Boga, koji vole da delaju za Njega i da za njega trče naokolo puni elana, a kada dođe do toga da treba da koriste svoju nadarenost i ono u čemu su dobri, da udovoljavaju svojim željama i da se razmeću, oni imaju neograničenu energiju. Ali ako ih zamoliš da primenjuju istinu i postupaju u skladu sa istina-načelima, tad više nema vetra u njihovim jedrima i gube elan. Ako im se ne dozvoli da se razmeću, postaju bezvoljni i snuždeni. Zašto imaju energiju da se razmeću? I zašto nemaju energiju da primenjuju istinu? U čemu je tu problem? Svi vole da se ističu; svi žude za ispraznom slavom. Svi imaju neiscrpnu energiju kada je u pitanju verovanje u Boga radi zadobijanja blagoslova i nagrada, pa zašto onda postaju bezvoljni, zašto se snužde kada treba da se primenjuje istina i da se buni protiv tela? Zašto se to dešava? To dokazuje da su ljudska srca nečista. Oni veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove – da se jasno izrazim, oni to čine da bi ušli u carstvo nebesko. Ako nema blagoslova ili koristi kojima treba težiti, ljudi postaju bezvoljni i snuždeni i gube elan. Svemu tome je uzrok iskvarena narav koja oseća odbojnost prema istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući Božje reči, shvatila sam da sam izbegavala pisanje članka i odbijala da se potrudim da stremim ka istini isključivo zbog svoje sotonske naravi koja ima odbojnost prema istini. Dobro sam znala da Bog zahteva od nas da pišemo članke kako bismo svedočili o Njemu i, ako ne nešto dubokoumno, mogla sam napisati nešto jednostavnije. Dok god je to praktično, sa iskustvenim razumevanjem i poučno, to je u redu. Bog izuzetno ceni svedočanstva ljudi, a dobro svedočanstvo o životnom iskustvu najveća je uteha Njegovom srcu. Dakle, Bog se nada da ćemo svoja iskustva i dobitke zapisati kao članke kojima bismo svedočili o Njemu. Ali umesto da ulažem trud u ono što Bog zahteva, ja sam nalazila razloge da to izbegnem i odbijem. Zar to nije razotkrivalo sotonsku narav koja ima odbojnost prema istini? Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Šta mislite kakvi su ljudi koji imaju odbojnost prema istini? Da li su to oni koji se opiru Bogu i suprotstavljaju Mu se? Možda se ne opiru Bogu otvoreno, ali njihova priroda-suština poriče Boga i opire Mu se, što je jednako kao da otvoreno kažu Bogu: ’Ne volim da slušam šta ti govoriš, ne prihvatam to, i pošto ne prihvatam da su tvoje reči istina, ja ne verujem u tebe. Verujem u bilo koga ko je koristan i blagotvoran za mene.’ Da li je to stav nevernika? Ako je to tvoj stav prema istini, nisi li ti otvoreno neprijateljski nastrojen prema Bogu? A ako si otvoreno neprijateljski nastrojen prema Bogu, da li će te Bog spasiti? Neće. To je razlog za Božji gnev prema svima koji poriču Boga i opiru Mu se. (…) Kada osoba ima odbojnost prema istini, to je nesumnjivo pogubno po njeno postizanje spasenja. To nije nešto što može ili ne može da se oprosti, to nije oblik ponašanja ili nešto što se u njoj prolazno otkriva. To je priroda-suština osobe i Bog se najviše gnuša takvih ljudi. Ako povremeno otkrivaš iskvarenost koja se ogleda u odbojnosti prema istini, moraš ispitati, na osnovu Božjih reči, da li su ta otkrovenja posledica tvoje averzije prema istini ili su posledica nedostatka razumevanja istine. To zahteva traganje i zahteva Božje prosvećenje i pomoć. Ako je tvoja priroda-suština takva da imaš odbojnost prema istini, nikada ne prihvataš istinu, naročito ti se gadi i neprijateljski si nastrojen prema njoj, onda si u nevolji. Sigurno si zla osoba i Bog te neće spasiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Božje reči su me probole pravo u srce. Imati odbojnost prema istini znači otvoreno se protiviti Bogu, otvoreno biti neprijateljski nastrojen prema Njemu. Na rečima sam se molila u ime Svemogućeg Boga, jela i pila istine koje je On izrazio, besedila o Njegovim rečima na svakom okupljanju i propovedala ih braći i sestrama. Ali način na koji sam se ponašala, način na koji sam živela, nije bio u skladu sa Božjim rečima. Nisam praktikovala u skladu sa Njegovim zahtevima. Umesto toga, grozila sam se istine. Kako sam bila neko ko prihvata i primenjuje istinu? Jedini način da se spasemo kao vernici jeste da prihvatimo istinu. Ali ja nisam volela istine koje je Bog izrazio. Duboko u srcu, bila sam protiv Boga. Sama moja sotonska narav koja ima odbojnost prema istini mogla bi da me uništi. Shvativši to, osetila sam duboko žaljenje i stupila sam pred Boga u molitvi: „O Bože! Nisam se usredsredila na pisanje članka niti na to da stremim ka istini. Ja zaista imam prirodu koja oseća odbojnost prema istini, koja se Tebi gadi. Želim da se pokajem i da dam sve od sebe da stremim ka istini.”

Nakon toga sam pročitala još Božjih reči: „Ako zaista voliš istinu u svom srcu, a samo si donekle slabog kova i nedostaje ti uvid, pomalo si glup; i ako često grešiš, ali ti nemaš nameru da činiš zlo i jednostavno si učinio nekoliko glupih stvari; ako si u srcu voljan da čuješ Božju besedu o istini i u srcu čezneš za istinom; ako je stav koji zauzmeš u svom odnosu prema istini i Božjim rečima iskren i čeznutljiv, i možeš visoko da ceniš i obožavaš Božje reči – to je dovoljno. Bog voli takve ljude. Iako si ponekad možda pomalo glup, Bog te ipak voli. Bog voli tvoje srce koje čezne za istinom i On voli tvoj iskren stav prema istini. Dakle, Bog ima milosti prema tebi i uvek ti pruža blagodati. On ne uzima u obzir tvoj slab kov ili tvoju glupost, niti uzima u obzir tvoje prestupe. Zbog toga što je tvoj stav prema istini iskren i čežnjiv, i tvoje srce je istinito, onda – uzevši u obzir istinitost tvog srca i taj tvoj stav – On će uvek biti milostiv prema tebi i Sveti Duh će delovati na tebi i ti ćeš imati nadu za spasenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Božje reči su mi pokazale put primene. Srce mi se razvedrilo i osetila sam veliko olakšanje. Bog ne oseća mržnju prema lošem kovu kod ljudi niti prema njihovoj gluposti. Dok god su žedni istine i odnose se prema istini sa iskrenošću, imaće Božju milost. Primetila sam da ima i druge braće i sestara prosečnog kova koji su žedni Božjih reči i pažljivo sam razmišljala i tragala za istinom kako bih rešila probleme kada bi se pojavili. Oni su na kraju bili u stanju da napišu zaista dirljive članke o svojim iskustvima kako bi svedočili o Bogu. Bilo je i drugih, koji su se nedavno pridružili veri, ali nisu pobegli, bez obzira na teškoće sa kojima su se susreli u svojoj dužnosti. Umesto toga, oni su se pokorili Božjoj suverenosti i uređenjima, i oslanjali se na Boga da bi tragali za istinom i prevazišli teškoće. Na kraju su dali dirljiva svedočanstva. Bilo je i novih vernika koji su se usredsredili na traganje za istinom i čitanje Božjih reči kako bi razmišljali o sebi kada bi razotkrili iskvarenosti. Razumevanje koje su delili u besedama bilo je zaista iskreno i praktično. Boga nije briga koliko dugo je neko vernik, da li je glup ili ima loš kov; Njemu je samo bitno da li ljudi streme ka istini, da li vole istinu, imaju li žeđ za istinom i da li iskrenog srca pristupaju Njegovim rečima ili ne. Biti lošeg kova nije pogubno. Ono što je ključno je da li imamo srce koje voli istinu, da li možemo da prihvatimo i primenjujemo istinu. Bog je veran i pravedan, ne interesuje Ga da li je nečiji kov dobar ili loš. Sve dok smo žedni istine i težimo istini, i dok primenjujemo ono što znamo, možemo da zadobijemo prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha, a naša sposobnost razumevanja i sposobnost da sagledamo stvari će se poboljšati. Ne bi trebalo da me sputava to što sam lošeg kova niti da nalazim razloge i izgovore da izbegavam da napišem članak. Htela sam da iskreno jedem, pijem i doživljavam Božje reči, da svoja iskustva pretočim u članak, kako bih svedočila o Bogu.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji je razjasnio Njegovu nameru. Božje reči kažu: „Nemati put ka postizanju spasenja je stvarnije ili praktičnije nego prihvatanje istine i stremljenje ka njoj. Ako ne možeš da stekneš istinu, tvoja vera u Boga je isprazna. Oni koji govore isprazne reči i doktrine, koji stalno ponavljaju slogane kao papagaji, izgovaraju bombastične stvari, slede propise i nikada nisu usredsređeni na primenu istine, ne stiču ništa, ma koliko godina verovali u Boga. Ko su, pak, ljudi koji nešto stiču? Oni koji iskreno obavljaju svoju dužnost i spremni su da primenjuju istinu, oni koji se odnose prema onome što im je Bog poverio kao prema svojoj misiji, koji rado provode čitav svoj život dajući se za Boga i ne spletkare radi sopstvenog interesa, koji se vladaju stojeći čvrsto sa obe noge na zemlji i pokoravaju se Božjim orkestracijama. U stanju su da dokuče istina-načela dok vrše svoju dužnost i pažljivo se staraju da sve stvari obave kako treba; to im omogućava da ostvare efekat svedočenja Bogu i udovolje Božjim namerama. Kada u vršenju svoje dužnosti naiđu na poteškoće, mole se Bogu i nastoje da dokuče Božje namere, u stanju su da se pokore orkestracijama i uređenjima koja su od Boga i traže istinu i primenjuju je dok obavljaju stvari. Ne deklamuju slogane, niti izgovaraju bombastične stvari, već su usredsređeni isključivo na delanje, stojeći čvrsto na zemlji i revnosno poštujući načela. Sve što rade, rade srcem i uče da sve cene celim srcem. U mnogim stvarima, u stanju su da primenjuju istinu, a zatim stiču znanje i razumevanje i uspevaju da izvuku pouke i istinski nešto zadobiju. A kada gaje pogrešne misli ili zapadnu u pogrešno stanje, mole se Bogu i traže istinu kako bi rešili takvu situaciju. Bez obzira koje istine shvataju, kroz svoja iskustva stiču uvid i razumevanje tih istina u svom srcu i u stanju su da govore o svom iskustvenom svedočenju. Takvi ljudi na kraju stiču istinu. Oni koji su nemarni i nepažljivi nikada ne razmišljaju o tome kako da primene istinu. Usredsređeni su isključivo na trud i rad, privlače pažnju i prave se važni, ali nikada ne traže kako da primenjuju istinu, pa im je zato teško da steknu istinu. Razmislite o tome, kakva vrsta ljudi može da uđe u istina-stvarnost? (Oni koji stoje čvrsto na zemlji, koji su pragmatični i čine stvari celim srcem.) Ljudi koji stoje čvrsto na zemlji, koji sve što rade, rade srcem i koji su srčani: takvi ljudi obraćaju više pažnje na stvarnost i na upotrebu istina-načela u svojim postupcima. Uz to, u svemu obraćaju pažnju na praktične stvari, pragmatični su i vole pozitivne stvari, istinu i praktične stvari. Upravo takvi ljudi na kraju shvataju i stiču istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”). Iz Božjih reči sam saznala da se oni koji streme ka istini usredsređuju da ulože napor u Njegove reči, da razmišljaju o njima i da ih redovno primenjuju. Oni mogu da tragaju za istinom i da nauče lekcije od ljudi, događaja i stvari oko sebe i da izvuku korist iz svojih iskustava. Pisanje članka je dobar način da nas podstakne da stupimo pred Boga, da razmislimo o Njegovim rečima i da tragamo za istinom. Kada sam shvatila Božju nameru, osetila sam teret i bila sam motivisana da napišem članak. Znala sam da treba dobro da obavim tu dužnost kako bih utešila Božje srce i kako bih kroz tu dužnost mogla dalje tragati za istinom i postići napredak u životu.

Nakon toga sam počela da planiram svakodnevni rad i da određujem kada ću raditi na kojem pitanju, shodno tome koliko je hitno. Kad god sam imala vremena, jela sam i pila Božje reči i radila sam na članku. Kada sam isprva počela, moje pisanje je bilo prilično površno što se tiče razumevanja i poznavanja Božjih reči. U tom trenutku sam htela da odustanemm, da prestanem da pišem i nisam više htela da razmišljam o Božjim rečima. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože! Ne želim da odustanem. Želim da razmišljam o Tvojim rečima i da pišem koliko znam. Ne želim da živim prema svojoj iskvarenoj naravi. Želim da koristim prosvećenje i prosvetljenje koje mi pružaš, da bih napisala svedočanstvo o Tebi.” Osećala sam se mnogo smirenije posle te molitve. Kada sam se smirila i razmislila o svom stanju i Božjim rečima, ako bih se nečega setila, zapisala bih to. Tako, kad god sam imala vremena, razmišljala bih o nekom odlomku Božjih reči i zapisivala ono što sam razumela. Kada bih završila i uvidela da neki delovi nisu sasvim jasni, dala bih sve od sebe da ih uredim. Što sam više pisala, imala sam jasniji uvid i bolje sam sagledavala sopstveno stanje. Moje razumevanje istine je takođe postajalo sve praktičnije. Osećala sam se zaista ispunjeno praktikujući na taj način.