Godine 1998. sam prihvatila delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima i pozdravila sam povratak Gospoda. Čitajući Božje reči, saznala sam kako Bog izražava istinu i vrši delo suda u poslednjim danima da bi pročistio i spasio čovečanstvo, vodeći ljude do prelepog odredišta. Mislila sam da treba da se dajem, da patim, plaćam cenu i pripremam dobra dela ako želim da stignem na dobro odredište. Zato sam počela da širim jevanđelje i da povremeno budem domaćin, i trudila sam se da učinim sve što mogu. Čak sam donirala i sav dodatni novac koji sam imala braći i sestrama koji žive u teškoćama. Jednom prilikom, dok sam širila jevanđelje, policija me je uhapsila, mučila i čak osudila na zatvor. Čak ni tada nisam izdala Boga i nikada nisam bila Juda. Smatrala sam da sam učinila toliko dobrih dela i ostala sam postojana u svom svedočenju za Boga, tako da ću definitivno zadobiti dobro odredište. Godine 2018. sam iznenada obolela od srca, a potom i od hipertenzije, i dva puta sam primljena u bolnicu. Pomislila sam da, šta god da se desi, ne smem da se žalim. Trebalo bi da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Na moje iznenađenje, posle samo dve nedelje sam se oporavila i puštena sam iz bolnice. Bila sam duboko zahvalna Bogu. Pošto se nisam žalila uprkos tome što sam bila tako bolesna, i čak sam nastavila da obavljam svoju dužnost nakon izlaska iz bolnice, smatrala sam da sam istinski odana i pokorna Bogu. Onda su mi se, u februaru 2019. godine, srčana bolest i hipertenzija ponovo vratile niotkuda i bilo je mnogo gore nego ranije. Ubrzo nakon toga, dijagnostikovan mi je i dijabetes i imala sam zaista tešku diskus herniju. Nisam mogla da se brinem o sebi – morala sam da jedem ležeći i bilo mi je potrebno da me snaja nosi do kupatila. Ležala sam u krevetu po ceo dan i jedva sam imala snage da progovorim ili da trepnem očima.

Jedne noći, iznenada mi se pogoršalo stanje i srce me je toliko zabolelo da sam se plašila čak i da dišem – činilo mi se da, kada bih udahnula, sve bi bilo gotovo. Bolovi su trajali oko pola sata i osećala sam kao da bih mogla da umrem svakog trenutka. Pomislila sam: „Tako sam bolesna da jedva imam snage da trepnem očima – da li je ovo kraj? Ako umrem, kako ću ući u carstvo? Nikada neću imati udela u blagoslovima carstva niti ću ugledati njegov prelepi pejzaž. Da li je za mene sve gotovo?” Što sam više razmišljala, sve gore sam se osećala. Molila sam se, ali nisam mogla da razumem Božju nameru. Kako je vreme prolazilo, neumoljiva agonija moje bolesti je učinila da izgubim volju za životom. Ali, takođe sam znala da nije Božja namera da umrem. Nisam znala šta da radim i nesvesno sam počela da zahtevam od Boga: „Kada ću ozdraviti? Sve sestre mojih godina koje poznajem su zdravije od mene, ali ja nisam davala sebe ništa manje od njih. Toliko sam dala za Boga i aktivno sam obavljala svaku dužnost koju sam mogla. Čak i kada sam bila uhapšena, zatvorena i kada sam toliko patila, nikada nisam poricala niti izdala Boga. Zašto me Bog nije zaštitio i dao mi dobro, zdravo telo?” Stalno sam se žalila i u srcu mi je bila tama. Kasnije, tek nakon što je srce počelo još više da me boli, stala sam pred Boga da se molim i tragam, govoreći: „O, Bože! Moj problem sa srcem se iznenada pogoršao. Ne mogu da razumem Tvoju nameru i ne znam kako da ovo doživim. Ne želim da se bunim protiv Tebe niti da Ti se suprotstavljam. Molim te, prosveti me i vodi me tako da mogu da učim iz ovog iskustva.” Posle molitve, na pamet mi je pao odlomak Božje reči: „Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i naslućuješ Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši bez patnje. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On ne razmišlja o uživanjima u hrani, odeći i drugim zadovoljstvima; on se stalno moli u svom srcu, ispitujući sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda protivio istini. Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja namera je u tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Nakon što sam razmislila o Božjim rečima, jasnije sam razumela Njegovu nameru. Bog nije koristio tu bolest da mi oduzme život, niti me je terao da patim bez razloga. Umesto toga, bolest je bila Njegov način da razotkrije moju iskvarenu narav i da mi pomogne da izvučem pouku – to je bio Božji način da me spase. Ne bi trebalo da pogrešno razumem ili krivim Boga, morala sam zaista da razmislim o sebi.

Bilo je nekoliko odlomaka iz Božje reči koji su mi pomogli da kasnije bolje razumem svoje stanje. Božje reči kažu: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada pružim Svoj gnev ljudima i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, postaće sumnjičavi. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih i osetim odvratnost prema njima, ljudi će da odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi da se zadobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). „Čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu koji se zasniva na interesu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). „Čoveka sam sve vreme odmeravao u odnosu na strogo merilo. Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam onih koji Me obmanjuju svojim namerama i iznuđuju od Mene kroz uslovljavanja. Jedino što želim jeste da Mi čovek bude u potpunosti odan i da sve što čini čini za – i da bi dokazao – jednu reč: veru” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Božje reči suda su bile poput zarivanja oštrog noža u srce. Osećala sam se veoma posramljeno i odmah sam došla sebi. Počela sam da razmišljam o sebi – šta je zapravo bio moj cilj tokom svih mojih godina verovanja? Nakon što sam postala vernik, pomagala bih kad god bih videla svoju braću i sestre u nevolji i obavljala sam sve što je bilo potrebno u crkvi, najbolje što sam mogla. Čak i kada me je KPK uhapsila, zatvorila i mučila, nisam izdala Boga. Mislila sam da sam zaista učinila mnogo dobrih dela. Ali, kroz otkrovenje Božjih reči i razotkrivanje uz pomoć činjenica, shvatila sam da nisam davala sebe niti sam se žrtvovala da bih se pokorila Bogu i udovoljila Mu, već da bih zadobila Njegove blagodati i blagoslove, održala zdravo telo i na kraju stigla na dobro odredište. Dakle, prvi put kada sam se razbolela, pomislila sam da, pošto sam se toliko davala za Boga, On neće dozvoliti da umrem uprkos mojoj bolesti i zato nisam krivila Boga. Drugi put, kada se moje stanje još više pogoršalo i kada sam ležala u krevetu nesposobna da se brinem o sebi, dok sam se borila sa dugotrajnom patnjom i pretnjom smrti, shvatila sam da su moje šanse da zadobijem blagoslove carstva nebeskog male i zažalila sam što sam davala sebe u prošlosti. Čak sam koristila i svoja prošla davanja da se raspravljam i cenjkam se sa Bogom. Trgovala sam sa Bogom, obmanjivala ga i koristila ga – daleko od toga da sam se zaista davala za Njega! Takođe sam imala pogrešno mišljenje da, pošto sam se davala i žrtvovala za Boga, Bog treba da mi podari zdravo telo i dobro odredište, baš kao što se u sekularnom svetu smatra da je pošteno i razumno da se nadoknada vrši na osnovu toga koliko neko radi. Želela sam da iskoristim svoju patnju i žrtve kako bih trgovala sa Bogom radi postizanja dobrog odredišta, a kada to nisam dobila, srce mi je bilo puno pritužbi i protivljenja. Bila sam tako nerazumna! Bog je svet i pravedan – On želi da se iskreno žrtvujemo. Ali ja sam, sa svojim ogavnim motivima, želela da se nagodim sa Bogom. Obmanjivala sam Ga i opirala sam Mu se. Kad se ne bih brzo pokajala, zgadila bih se Bogu i On bi me uklonio.

Kasnije sam se molila Bogu i tražila da razumem izvor problema. Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je rezime ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako nešto ostavljaju i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu odani, to je i dalje zbog toga da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosiljani. Radi sticanja blagoslova, ljudi ostavljaju sve i u stanju su da podnesu mnoga stradanja. Nema boljeg dokaza da čovek ima sotonsku prirodu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Šta je Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Božje reči su razotkrile upravo to kakva sam ja bila. Razlog zašto sam trgovala sa Bogom, obmanjivala ga i koristila je taj što me je Sotona duboko iskvario. Sve moje misli i gledišta su bili pod uticajem Sotoninog otrova. Živela sam po sotonskoj logici i načelima kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Svako gleda sebe”, uvek postupajući iz sopstvenog interesa i dajući se za Boga samo u želji da se sa Njim nagodim. Uvek sam tražila da dobijem nešto od Boga i da svoja mala davanja zamenim za velike Božje blagodati i blagoslove. Živela sam od sotonskog otrova i bila sam sebična, ogavna i tragala sam samo za ličnom korišću. Kada nisam primala blagoslove ili koristi, čak sam se i žalila na Boga. Nisam imala ni mrvicu ljudskosti! Razmišljala sam o tome kako je Bog, da bi spasio čovečanstvo, u svom prvom ovaploćenju pretrpeo raspeće da bi iskupio čitav ljudski rod, a u svom drugom ovaploćenju je došao u zemlju velike crvene aždaje i KPK ga je proganjala, a verski svet ga je osudio i odbacio. Bog je pretrpeo ogromnu patnju i poniženje a ipak je izrazio istinu kako bi nas zalio i opskrbio. Bog nikada nije tražio da mu bilo šta damo, već je uvek u tišini davao Sebe za ljudski rod. Što se mene tiče, nisam pomišljala na to da Mu se odužim za Božju ljubav, već sam čak zahtevala da mi Bog da mir i dobro odredište. Kada nisam dobila ono što sam htela, žalila sam se na Boga. Gde mi je bila savest? Jedva sam bila dostojna da se nazovem čovekom, a još manje sam zaslužila da uđem u Božje carstvo. Nakon što sam sve to shvatila, zaista sam mrzela sebe, a takođe sam osećala jaku zahvalnost prema Bogu. Da nisam bila bolesna, vezana za krevet i suočena sa smrću, nikada ne bih razmišljala o sebi, niti bih shvatila da su moji stavovi o veri odvratni Bogu, i da, kad bih ovako nastavila, nikada ne bih postigla istinsku pokornost Njemu. Razotkrivanje Božjih reči i bolest su bili ono što me je navelo da razmišljam i da Mu se vratim. To je bilo Božje spasenje i Njegova ljubav prema meni. Bila sam tako dirnuta i molila sam se Bogu: „Dragi Bože! Sada vidim da je ova bolest deo Tvog spasenja i Tvoje ljubavi prema meni. Spremna sam da se pokorim. Samo kroz ovakve teškoće i oplemenjivanje ja mogu da identifikujem svoje pogrešne motive kao vernika i da počnem da preobražavam svoju iskvarenu narav. Spremna sam da promenim svoje pogrešne stavove o stremljenjima i da izvršim svoju dužnost kao stvoreno biće.” Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da sam ja stvoreno biće. Žrtvovanje i davanje za Boga je savršeno prirodno i opravdano i to je moja dužnost. Ne bi trebalo da smišljam zahteve niti da postavljam uslove Bogu, ali sam, sa svojim ogavnim motivima, želela da mi Bog dâ dobro odredište u zamenu za moja davanja. Bila sam tako nerazumna! Bez obzira na to da li sam imala zdravo telo i dobro odredište, i dalje je trebalo da sledim Boga i da se dajem za Njega u svojim dužnostima, kao što dete uvek treba da poštuje svoje roditelje bez obzira na to kako se roditelji ponašaju prema njemu i da li on može ili ne može da nasledi imovinu, jer su to ljudske odgovornosti. Iako se još uvek nisam oporavila i osećala sam se prilično grozno, više nisam pogrešno razumela Boga niti sam se žalila na Njega. Bez obzira na to da li ću se oporaviti ili ne, bila sam voljna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima.

Kasnije sam razmislila i shvatila da mi zapravo nije jasno šta se smatra dobrim delom i koje vrste davanja i žrtvovanja će zaslužiti Božje odobrenje. U Božjim rečima sam pronašla standard za merenje toga. Božje reči kažu: „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima beščašća koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači ’za svoje dobro’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje’. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Pošto si siguran da je ovaj put istinit, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu. Pošto si video da je Sam Bog došao na zemlju da te usavrši, treba u potpunosti da Mu predaš srce. Ako i dalje možeš da Ga slediš, bez obzira na ono što On čini, čak i ako ti On odredi nepovoljan ishod na samom kraju, to je održavanje tvoje čistote pred Bogom. Nuditi sveto duhovno telo i prečistu devicu Bogu znači zadržati iskreno srce pred Bogom. Za ljudski rod, iskrenost je čistota, a sposobnost da se bude iskren prema Bogu je održavanje čistote” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da Bog želi da budemo iskreni, da se svojom voljom žrtvujemo za Boga ne tražeći ništa zauzvrat i da primenjujemo istinu i svedočimo za Boga u svojim dužnostima. To je ono što se istinski podrazumeva pod dobrim delima. Ranije sam jednostrano shvatala dobra dela. Mislila sam da, sve dok se dajem, patim i plaćam cenu, ja činim dobra dela. Zatim sam se setila kako je u Doba blagodati Gospod Isus odobrio siromašnu udovicu koja je dala prilog. Većini ljudi je izgledalo kao da je ponudila samo par novčića, što je vredelo vrlo malo, ali Bog ne mari za to koliko ljudi nude, već Mu je bitna njihova namera. Iako sam u svojim dužnostima davala sebe i mnogo pružala, nisam bila iskrena prema Bogu; moje davanje je bilo u cilju trgovine i bilo je nečisto. Koliko god da sam dala na ovaj način, to se nikada ne bi smatralo dobrim delom. Pošto sam shvatila Božju nameru, pomolila sam Mu se, govoreći da ću, bez obzira na to da li ću se oporaviti ili imati dobro odredište, i dalje iskreno davati sebe Bogu da bih mu se odužila za Njegovu ljubav. Kasnije više nisam bila sputana bolešću niti vezana svojom namerom da zadobijem blagoslove – mogla sam redovno da jedem i pijem Božje reči, da prisustvujem okupljanjima i obavljam svoju dužnost najbolje što mogu.

Posle nekog vremena, polako sam počela da se oporavljam. Sada mogu da sedim i pišem na kompjuteru, i praktikovala sam pisanje članaka kako bih svedočila za Boga. Sada takođe mogu da se brinem o sebi. Od srca zahvaljujem Bogu što je iskoristio bolest da mi pomogne da izvučem pouku. Vidim da čak i u bolesti i nevolji postoji Božja volja, sve to radi našeg spasenja. Kao što kažu Božje reči: „Ono ka čemu ljudi koji veruju u Boga streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Mada svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu podneli određenu količinu patnje, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se jedino tako može steći istina i razumeti Božje namere” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo).