U junu 2021. godine, nadgledala sam rad na produkciji video-zapisa u crkvi, a pošto se količina posla povećala, crkva me je rasporedila da pratim rad još jedne grupe. Pomislila sam: „Dovoljno sam zauzeta poslom za koji sam sada odgovorna. Ako budem nadzirala još više posla, zar neću biti još zauzetija i umornija?” Ali sam takođe pomislila: „Braća i sestre u toj grupi upoznati su s poslom. Svi su iskusni i efikasno obavljaju svoju dužnost, tako da ne bi trebalo previše da brinem o praćenju, i to mi neće oduzeti mnogo vremena i truda.” I tako sam pristala da pratim rad te druge grupe. U početku sam s vremena na vreme pitala da li rad grupe napreduje normalno i da li neko od braće i sestara ima poteškoća u obavljanju svoje dužnosti. Međutim, kasnije sam pomislila da treba da radim i drugi posao i da bi me pokušaj da razumem detalje rada svake grupe previše mentalno iscrpeo i oduzeo mi previše vremena. Rad te grupe je normalno napredovao, tako da je sve bilo u redu i nije bilo potrebe da trošim vreme kako bih razumela stvari. Imali su i vođu grupe, a braća i sestre su bili pouzdani i valjano su obavljali svoju dužnost. Tokom poslednjih nekoliko godina nije bilo velikih problema, tako da u suštini nije bilo razloga za brigu. Ne bi bilo toliko problematično, ako bih malo manje pratila rad grupe, zar ne? Zato, skoro da nisam ni učestvovala u radu te grupe.

Jednog dana, više od dva meseca kasnije, jedan od braće mi je dao povratne informacije i rekao da je nedavno u dva slučaja, u video-zapisima koje je napravila ta grupa, bilo problema i da bi napredak u poslu kasnio, da sestre nisu na vreme otkrile te probleme. Bila sam pomalo iznenađena jer se pojavio niz ozbiljnih problema dok je grupa obavljala svoje dužnosti. Kako je moguće da to nisam znala? Osvrćući se na to, bila sam odgovorna za taj posao nekoliko meseci, ali sam slabo obraćala pažnju na rad te grupe i nisam imala pojma kako članovi grupe obavljaju svoju dužnost. Shvatila sam da nisam obavljala stvaran posao i da je to izazvalo ove probleme. Kasnije, kada sam razumela situaciju, otkrila sam da već neko vreme niko nije nadgledao niti pratio rad te grupe, pa su članovi grupe jednostavno radili stvari na osnovu svog iskustva i postojećih rutina, bez osećaja opterećenja prema obavljanju svoje dužnosti. Tako su, čim je obim posla porastao, počeli da rade stvari površno. Iako je dvoje ljudi zajedno radilo na proveri video-zapisa, to je za njih bila samo formalnost. Samo su otaljavali posao i nisu mogli da otkriju probleme. Suočavanje sa svim tim bilo mi je bolno. Nije bilo komplikovano otkriti te probleme i da sam normalno pratila rad grupe, ne bih bila toliko neupućena. Bila sam tako neodgovorna! Morala sam da promišljam o sebi po pitanju toga zašto sam ignorisala njihov rad duže od tri meseca. Pročitala sam Božju reč, koja kaže: „Lažne starešine nikada ne pitaju kakva je situacija u obavljanju posla kod raznih nadzornika timova niti je dalje prate. Oni takođe ne pitaju, ne prate niti shvataju život-ulazak nadzornika raznih timova i osoblja odgovornog za različite važne poslove, kao ni njihove stavove u pogledu crkvenog posla i dužnosti, ali i u pogledu vere u Boga, istine i Samog Boga. Oni ne znaju da li su ti pojedinci doživeli bilo kakav preobražaj ili rast niti poznaju različite probleme koji bi mogli postojati u njihovom radu; pre svega, oni ne znaju kakav uticaj greške i odstupanja do kojih dolazi u različitim fazama posla mogu imati na crkveni posao i život-ulazak Božjeg izabranog naroda niti da li su te greške i odstupanja ikada otklonjeni. Oni nemaju pojma o svemu tome. Ako ništa ne znaju o tim detaljnim uslovima, oni postaju pasivni svaki put kad se jave problemi. Međutim, lažne starešine se uopšte ne brinu zbog tih detaljnih pitanja dok obavljaju svoj posao. Oni veruju da se njihov posao završava nakon što rasporede razne nadzornike timova i dodele zadatke – to se računa kao dobro obavljen posao i njih se ne tiče ako se pojave neki drugi problemi. Pošto lažne starešine ne nadgledaju, ne usmeravaju i ne prate rad nazdornika raznih timova i ne ispunjavaju svoje obaveze na tom polju, što rezultira time da se crkveni posao pretvara u haos. Tako to izgleda kad starešine i delatnici zapuste svoje odgovornosti. Bog može detaljno da ispita dubinu ljudskog srca, dok ljudi nemaju tu sposobnost. Stoga ljudi treba da budu marljiviji i pažljiviji dok rade i treba redovno da odlaze na radno mesto da bi pratili, nadgledali i usmeravali posao kako bi osigurali normalan napredak crkvenog posla. Jasno je da su lažne starešine krajnje nedgovorne u svom radu i da nikada ne nadlgedaju niti prate i usmeravaju obavljanje različitih zadataka. Kao rezultat toga, neki nadzornici ne znaju kako da reše razne probleme koji se javljaju u radu i nastavljaju da igraju ulogu nadzornika uprkos tome što nisu ni približno kompetentni za obavljanje posla. Na kraju se posao stalno odlaže i oni od njega naprave potpunu zbrku. To je posledica toga što lažne starešine ne pitaju, ne nadziru niti prate situaciju kod nadzornika, a to je ishod do koga isključivo dovodi zanemarivanje odgovornosti lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Iz Božje reči sam uvidela da lažne starešine zanemaruju svoje dužnosti i da ne rade stvaran posao. Misle da svaka grupa ima svog nadzornika, pa lažne starešine mogu da zauzmu pristup nemešanja, što uzrokuje probleme u radu crkve. Možda spolja izgleda da lažne starešine ne čine ništa očigledno zlo. Ali oni nemaju osećaj odgovornosti za rad crkve, što ozbiljno utiče na napredak i efikasnost raznih zadataka, a to prekida i ometa rad crkve. Bog zahteva da starešine i delatnici blagovremeno prate i nadgledaju rad kako bi obezbedili da rad crkve napreduje redovno i uredno. To je njihova odgovornost i dužnost. Ali nakon što sam preuzela rad te grupe, mislila sam da je tu vođa grupe i da sav rad uredno napreduje, tako da je imalo smisla da se ne mešam. Nikada nisam proveravala niti pratila njihov rad, niti sam razumela detalje postojećih odstupanja i problema u njihovom radu. Takođe nisam otkrila kada su zabušavali i površno obavljali svoje dužnosti. Na osnovu svojih sopstvenih predstava i uobrazilja, mislila sam da su pouzdani i savesni u obavljanju svoje dužnosti i da su potpuno od poverenja. Stoga sam se i ponašala u skladu sa tim, što je za rezultat imalo gubitke u radu. U svetlu Božje reči, znala sam da sam zanemarila svoju dužnost i da sam zaista lažni starešina. Iako nisam namerno činila zlo, problemi su trajali i nisu rešavani jer nisam radila stvaran posao. U video-zapisima koje su napravili pojavili su se problemi, pa su materijali morali da se prerade, što je direktna posledica mog površnog i neodgovornog obavljanja dužnosti. Pošto sam imala površan pristup i pokušala da budem opuštena, nisam pratila niti nadgledala rad. Iako mi je to uštedelo mnogo vremena i energije, direktno je usporilo napredak u radu, prekidajući i ometajući rad crkve. Opirala sam se Bogu! Ta pomisao mi je usadila strah u srce i stalno sam promišljala o sebi i mislila: „Kako sam mogla da imam pristup nemešanja toliko dugo, a da to nisam shvatila?”

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božje reči i bolje sam razumela činjenicu da nisam obavljala stvaran posao. Svemogući Bog kaže: „Lažne starešine se nikada ne raspituju o nadzornicima koji ne obavljaju stvaran posao ili koji se ne bave svojim pravim poslom. Oni misle da samo treba da izaberu nadzornika i to je sve i da nadzornik kasnije može sȃm sve da rešava. Pa tako lažne starešine samo povremeno drže skupove, ne nadziru posao niti pitaju kako on napreduje i ponašaju se kao šefovi koji se ne mešaju. (…) Oni nisu u stanju da sami obave stvaran posao, a nisu ni pedantni kada se radi o poslu vođa timova i nadzornika – ne prate ga i ne raspituju se o njemu. Njihova slika o ljudima zasniva se samo na sopstvenim utiscima i uobraziljama. Kada vide da neko izvesno vreme dobro radi, oni misle da će ta osoba ostati dobra zauvek i da se neće promeniti; oni ne veruju nikome ko kaže da postoji problem s tom osobom i ignorišu kada ih neko upozori na nju. Da li vi mislite da su lažne starešine glupe? Oni su glupi i budalasti. Zbog čega su glupi? Oni nonšalantno nekome poklanjaju svoje poverenje i veruju da je taj neko pouzdan pošto je izabran, pošto se zakleo, doneo odluku i molio se roneći suze i da s njim neće biti nikakvih problema kada bude preuzeo odgovornost za posao. Lažne starešine nimalo ne razumeju ljudsku prirodu; ne poznaju stvarno stanje iskvarenog čovečanstva. Oni kažu: ’Kako neko može da se promeni na gore ako je izabran kao nadzornik? Kako bi neko ko deluje tako ozbiljno i pouzdano mogao da zanemari svoj posao? On to ne bi učinio, zar ne? On ima svoj integritet.’ Pošto lažne starešine suviše veruju sopstvenim uobraziljama i osećanjima, na kraju više nisu u stanju da blagovremeno reše brojne probleme koji se javljaju u radu crkve i da odmah smene i premeste relevantnog nadzornika. Oni su stvarno lažne starešine. A u čemu je tu problem? Da li pristup lažnih starešina prema svom poslu ima bilo kakve veze s površnošću? S jedne strane, oni vide kako velika crvena aždaja fanatično hapsi Božji izabrani narod, pa radi svoje sigurnosti nasumično srede da neko bude odgovoran za posao, verujući da će to rešiti problem i da više ne moraju time da se bave. Šta oni misle u svom srcu? ’Ovo je tako neprijateljsko okruženje, trebalo bi da se krijem neko vreme.’ To predstavlja žudnju za telesnim zadovoljstvima, zar ne? S druge strane, lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li si ti nekakav stručnjak? Da li imaš rendgenski pogled? Da li imaš tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu prolaznog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da crkveni posao povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje nedogovorne kada tako čine?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Božja reč razotkriva da su lažne starešine lenje, glupe i budalaste. Umesto da na ljude i stvari gledaju na osnovu Božje reči, oni ih vide na osnovu svojih sopstvenih predstava i uobrazilja. Ipak, smatraju da imaju uvid u ljude i u stvari. Umeju da lako veruju ljudima i poveravaju posao drugima, dok oni sami imaju pristup nemešanja i žude za koristima koje donosi status. Kroz razotkrivanje Božje reči, videla sam da sam i ja bila taj lenji i glupi lažni starešina! Zato što sam po prirodi lenja, uvek sam imala osećaj da sam odgovorna za tako mnogo posla da bi mi, kad bih pratila svaku grupu i razumela detalje, to pravilo previše problema i zahtevalo previše truda. Zato sam uglavnom pratila rad jedne grupe. Pošto je druga grupa imala vođu grupe, smatrala sam da će, sve dok posao napreduje normalno, sve biti u redu i da ne moram da provodim više vremena prateći njihov rad. Moj pristup dužnosti je bio – što manje brinem, to bolje. Iako sam imala titulu nadzornice, zapravo sam zauzela pristup bez nemešanja, što je bilo tako neodgovorno! Takođe sam bila veoma uobražena. Na osnovu svojih sopstvenih predstava i uobrazilja, mislila sam da su svi u toj grupi pouzdani u obavljanju svoje dužnosti, tako da nisam morala da brinem, i kad ne bih pratila njihov rad, oni bi i dalje valjano obavljali svoju dužnost. Nekoliko meseci ih nisam ništa pitala niti sam ih nadzirala, što je dovelo do toga da se u njihovom radu pojave problemi. Nisam razumela istinu niti sam jasno uvidela stvari i snažno sam verovala u sebe, misleći da moj sud o ljudima ne može biti pogrešan. Bila sam previše nadmena i glupa! Shvativši sve to, bilo mi je jako žao i uvidela sam koliko je važno ophoditi se prema ljudima i svojoj dužnosti na osnovu Božje reči. Zato sam svesno tražila relevantne odlomke u Božjoj reči kako bih pronašla put za obavljanje svoje dužnosti.

Jednog dana, pročitala sam odlomak Božje reči koji kaže: „Budući da lažne starešine nisu upoznati sa napretkom rada i budući da nisu u stanju da brzo identifikuju – a još manje da reše – probleme koji se u radu pojavljuju, to neretko dovodi do učestalih kašnjenja. U određenim poslovima, pošto ljudi ne shvataju načela i nema odgovarajuće osobe koja bi bila odgovorna za rad ili njime upravljala, oni koji ga obavljaju često su negativni, pasivni i u stanju čekanja, što ozbiljno utiče na napredak rada. Da su starešine ispunile svoje obaveze – da su upravljale radom, gurale ga napred, nadgledale ga i pronašle nekoga ko se razume u tu oblast da usmerava rad, rad bi brže napredovao, umesto što trpi stalna kašnjenja. Dakle, za starešine je od vitalnog značaja da shvate i dokuče stvarno stanje rada. Naravno, takođe je preko potrebno da starešine saznaju i uoče kako rad napreduje jer se napredak odnosi na efikasnost rada i rezultate koji treba da se postignu. Ako starešine i delatnici nemaju saznanje o tome kako crkveni rad napreduje, i ne prate niti nadgledaju stvari, onda će napredak crkvenog rada biti spor. To je zbog toga što je većina ljudi koja obavlja dužnosti uglavnom stvarno podla, nema osećaj tereta i često je negativna, pasivna i površna. Ako nema nikog sa osećajem tereta i radnim sposobnostima da konkretno preuzme odgovornost za rad, da blagovremeno sazna o napredovanju rada i da usmerava, nadgleda, disciplinuje i orezuje kadrove koji obavljaju dužnosti onda će, naravno, nivo efikasnosti rada biti veoma nizak, a rezultati rada veoma loši. Ako starešine i delatnici čak ni to ne mogu jasno da vide, oni su glupi i slepi. Stoga, starešine i delatnici moraju odmah da sagledaju, isprate i dokuče napredak rada, da se raspitaju o problemima ljudi koji obavljaju dužnosti, a koje treba rešiti, kao i da shvate koje probleme treba rešiti da bi se postigli bolji rezultati. Sve su to vrlo važne stvari i moraju biti jasne osobi koja se nalazi na mestu starešine. Da biste dobro vršili svoju dužnost, ne smete da budete kao lažni starešina koji radi neki tobožnji posao, a onda misli da je dobro izvršio svoju dužnost” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božja reč pokazuje ljudima put da obavljaju dužnosti prema prihvatljivom merilu. Kao starešina ili nadzornik, čovek mora da pristupi svojoj dužnosti sa osećajem odgovornosti i ne sme da žudi za udobnostima tela. Mora blagovremeno da prati, proverava, nadgleda i ispituje rad za koji je odgovoran. Starešine i nadzornici bi takođe trebalo da prate i razumeju stanje osoblja koje je uključeno, kao i detalje o tome kako obavljaju svoju dužnost. Na taj način, problemi odmah mogu biti otkriveni, a odstupanja ispravljena. Pošto nijedno ljudsko biće još nije usavršeno, svi imaju iskvarenu narav. Dakle, ako je stanje ljudi dobro i savesni su, odgovorni i efikasni u obavljanju svoje dužnosti tokom određenog perioda, to ne znači da su potpuno pouzdani. Kada su njihova stanja abnormalna ili kada žive prema svojoj iskvarenoj naravi, tada postaju površni, iako to ne žele i rade stvari koje ometaju rad crkve. Stoga, dok ljudi obavljaju svoje dužnosti, starešine, delatnici i nadzornici moraju da proveravaju i prate rad, a kada otkriju probleme, trebalo bi da odmah isprave odstupanja. To je njihova odgovornost. Nakon što sam razumela Božje zahteve, počela sam da pratim i da bolje upoznajem rad grupe i redovno sam okupljala članove radi sastanaka na kojima smo rezimirali rad. Kada bih pronašla odstupanja i probleme, odmah sam ih saopštavala zajedno sa vođom grupe. Kroz praćenje rada, otkrila sam da je rad svakog člana tima prilično neuredan i da mu nedostaje planiranja. Zato sam razgovarala sa vođom grupe o planu rada grupe i napretku i neki zaostali poslovi su završeni prema rasporedu. Pored toga, pojednostavili smo raspodelu osoblja prema obimu posla i rasporedili deo osoblja tamo gde je bilo potrebnije. Nakon što smo tako praktikovali, osećala sam se mnogo mirnije. U isto vreme, pratila sam rad u okviru svoje oblasti odgovornosti pažljivije nego ranije.

Nešto kasnije, preuzela sam novi posao koji je zahtevao mnogo vremena. Pomislila sam: „Neko vreme sam detaljno pratila rad svake grupe, tako da je sada sve stabilno. Ako i dalje moram da brinem o detaljima i uključim se u rad svake grupe, to će mi oduzeti previše vremena i truda. Raspored će mi zbog toga biti previše zbijen i biću pod pritiskom.” Pitala sam se koji deo rada grupe bih mogla da poverim nekome drugom, kako bih imala manje stvari o kojima treba da brinem. Pomislila sam na jednu grupu sa dvojicom vođa koji su bili proaktivniji u obavljanju dužnosti i koji su bili u stanju da plate cenu. Želela sam da prebacim rad te grupe na njih, kako bi mogli detaljno da ga prate. Tada bih samo morala da pratim u kom se pravcu stvari odvijaju i da redovno prisustvujem okupljanjima kako bih rezimirala rad. Sve ostalo bih mogla da prepustim vođama grupe. Ali, radeći to, vraćala sam se na staro, fokusirala sam se samo na novi posao koji sam preuzela i nisam se uključivala u detalje rada ove grupe. Mislila sam da će sve biti u redu pošto je tu vođa grupe. Kad bi bilo problema, mogla bih da sačekam da oni preuzmu inicijativu da me obaveste i da onda to rešim. Jednog dana, jedan od vođa grupe je ukatao na to da ja ne pratim dovoljno njihov rad i da nisam uključena u detalje njihovog rada. Neki od braće i sestara u grupi odlagali su posao i bili lenji u obavljanju svoje dužnosti, ali nije bilo ni praćenja ni rešenja, što je uticalo na napredak rada. Kada sam to čula, zauzela sam pomalo odbrambeni stav i pomislila: „Vas dvojica vođa grupe možete to da uradite, zar ne? Na neko vreme sam preuzela neki drugi posao. Ako moram da pratim detalje svakog zadatka, to bi mi oduzelo mnogo vremena. Kako mogu da obavim sve to? Vaši zahtevi su preterani!” Ali moji argumenti su učinili da se ponovo osećam pomalo nelagodno. Osvrćući se na taj period, shvatila sam da sam retko pratila njihov rad i nisam razumela stanja braće i sestara, da li su ušli u načela u obavljanju njihove dužnosti, niti rezultate njihovog rada. U to vreme sam razmišljala da sam u prošlosti grešila u svojoj dužnosti, zauzimajući pristup nemešanja, pa kako bih mogala ponovo da budem u istom stanju?

Kasnije sam pročitala Božju reč: „Mnogi ljudi iza Mojih leđa priželjkuju prednosti statusa, prežderavaju se hranom, vole da spavaju i vode računa o svom telu, uvek u strahu da sa telom nema izlaza. Ne obavljaju svoju funkciju u crkvi kako bi trebalo, već od crkve uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat ili opominju svoju braću i sestre pozivajući se na Moje reči, ograničavajući druge sa pozicije autoriteta. Ovi ljudi uporno ponavljaju da slede Božju volju i stalno govore da su prisni sa Bogom – zar to nije besmisleno? Ako imaš ispravne motive, ali nisi u stanju da služiš u skladu sa Božjim namerama, onda se ponašaš budalasto; ali ako tvoji motivi nisu ispravni, a i dalje govoriš da služiš Bogu, onda si ti neko ko se Bogu suprotstavlja i Bog će te kazniti! Za takve ljude Ja nemam saosećanja! U domu Božjem, oni uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat, uvek teže za telesnim udobnostima, i ne vode računa o Božjim interesima. Uvek traže ono što je dobro za njih i ne obraćaju pažnju na Božje namere. Ne prihvataju da ih Božji Duh ispituje u bilo čemu što rade. Uvek su nepošteni i lažljivi i varaju svoju braću i sestre, na dvoličan način, poput lisice u vinogradu, koja stalno krade grožđe i gazi po vinovoj lozi. Da li takvi ljudi mogu biti prisni sa Bogom? Da li si dostojan da primiš Božje blagoslove? Ne uzimaš na sebe nijedno breme za svoj život ili crkvu; da li si dostojan da primiš Božji nalog? Ko bi se usudio da veruje nekom kao što si ti? Kada služiš na ovakav način, da li bi Bog mogao da ti poveri veći zadatak? Zar delo ne bi zbog toga kasnilo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). „Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom poslu za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš i upravljaš radom, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari kriterijumi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). Iz Božje reči sam uvidela da On izuzetno mrzi i prezire ljude koji uvek teže koristima od statusa, koji su lukavi i služe se trikovima i koji u obavljanju svojih dužnosti vode računa o interesima svog tela. Takva osoba ne može da ima pozitivnu ulogu u unapređenju rada crkve, niti može blagovremeno da otkrije i ispravi odstupanja i praznine u svojoj dužnosti. Neodgovornost takve osobe može čak da nanese gubitke njenoj dužnosti i da prekida i ometa rad crkve. Takvi ljudi uopšte nisu iskreni u obavljanju svoje dužnosti i nisu vredni da prime Božji nalog. Ako se ne pokaju, na kraju će ih Bog mrzeti i isključiće ih! Pored toga, Božje merilo za procenu starešina i delatnika nije to koliko posla obavljaju, niti koliko puta su prošli određene puteve, već da li zaista rade stvaran posao i donose stvarne rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Razotkrivanje Božje reči me je nateralo da se postidim. Postavljajući me da budem odgovorna za pravljenje video-zapisa, u crkvi su mi poverili tako važan posao, tražili su od mene da nosim veći teret, unapredili su me i obučili me. S druge strane, ja nisam preuzela odgovornost i nisam bila voljna da patim u obavljanju svoje dužnosti. Kada se obim posla malo povećao, mislila sam samo o tome kako da manje patim i da manje brinem. Bojala sam se da bi više brige moglo da me iscrpi. Kada su braća i sestre ukazali na to da obavljajući svoju dužnost nisam radila stvaran posao, stalno sam tražila razne izgovore da bih se opravdala. Ovako je Bog opisao nekoga poput mene: „U domu Božjem, oni uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat, uvek teže za telesnim udobnostima, i ne vode računa o Božjim interesima. Uvek traže ono što je dobro za njih.” Kao nadzornica, trebalo je da blagovremeno pratim i nadzirem sav rad u okviru moje odgovornosti i da odmah rešavam odstupanja i propuste koje bih pronašla kako bih osigurala normalan napredak u radu crkve. To je bila moja dužnost. Ali bila sam lukava, posmukla i izbegavala sam odgovornost. Bila sam na poziciji nadzornice, ali nisam obavljala stvaran posao i nisam pratila detalje rada. Kao rezultat toga, nisam blagovremeno otkrila niti rešila postojeće probleme grupe. Zbog toga rad nije bio vrlo efikasan, što je imalo negativan uticaj na normalan napredak rada crkve. Kako bi se to moglo smatrati obavljanjem svoje dužnosti? Očigledno, to je bilo držanje pozicije bez stvarnog rada, bila sam napadno lažljiva. Bila sam toliko nepouzdana! U crkvi su mi dodelili posao i tražili da preuzmem odgovornost, ali ja sam odabrala prisup nemešanja. Zaista nisam zaslužila da obavljam tako važan posao. Kad bih stalno bila tako neodgovorna u vezi sa svojom dužnošću i kad ne bih obavljala stvaran posao, Bog bi me se na kraju gnušao i isključio bi me! Ta misao me je uplašila. Zato sam se pomolila Bogu da me usmeri kako bih mogla da promenim to stanje. Želela sam da budem savesnija i pažljivijija u svom radu i da ispunim svoje odgovornosti i dužnost.

Kasnije sam našla put primene u Božjoj reči: „Ljudi koji iskreno veruju u Boga rado obavljaju svoju dužnost, a da ne obračunavaju vlastite dobitke i gubitke. Bez obzira na to da li si ti neko ko stremi istini, moraš da se oslanjaš na svoju savest i razum i da zaista uložiš napor kada obavljaš svoju dužnost. Šta znači zaista uložiti napor? Ako se zadovoljavaš samo time što ćeš uložiti neki simboličan napor i istrpeti malu fizičku teškoću, a da pritom uopšte ne shvataš ozbiljno svoju dužnost, niti tragaš za istina-načelima, onda to nije ništa više od površnosti – to nije stvaran napor. Pri ulaganju napora, ključno je uneti se u to srcem, u srcu se bojati Boga, voditi računa o Božjim namerama, užasavati se pobune protiv Boga i povređivanja Boga i podnositi sve poteškoće kako bi mogao dobro da obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu: ako na taj način imaš bogoljubivo srce, moći ćeš ispravno da obavljaš svoju dužnost. Ako u tvom srcu nema straha od Boga, nećeš osećati nikakav teret dok obavljaš svoju dužnost, nećeš biti nimalo zainteresovan za nju i neizbežno ćeš biti površan, radićeš mehanički bez ikakvog stvarnog efekta – što ne spada u obavljanje dužnosti. Ako zaista osećaš teret i osećaš da je obavljanje dužnosti tvoja lična odgovornost, a da, u suprotnom, nisi sposoban da živiš i da si zver, da tek ako ispravno obavljaš svoju dužnost, zaslužuješ da se zoveš ljudskim bićem i možeš da se suočiš sa sopstvenom savešću – ako imaš taj osećaj tereta kada obavljaš svoju dužnost – onda ćeš sve moći da radiš savesno, moći ćeš da tragaš za istinom i da radiš stvari u skladu s načelima i na taj način ćeš moći da ispravno obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu. Ako si dostojan zadatka koji ti je Bog dao i svega što je Bog žrtvovao za tebe, kao i Njegovih očekivanja od tebe, onda to zaista predstavlja ulaganje napora” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Nakon što sam pročitala Božju reč, osetia sam užasnu sramotu. Godinama sam verovala u Boga i jela i pila Njegovu reč. Ali kada je obavljanje moje dužnosti zahtevalo malo više truda i razmišljanja, mislila sam da je to previše komplikovano i zamorno, pa sam odabrala pristup bez uplitanja. Bila sam previše sebična i lenja, potpuno neiskrena prema Bogu i nisam nosila stvarni teret u obavljanju svoje dužnosti. Bila sam nadzornica, ali nisam radila ono što bi nadzornica trebalo da radi. To je zaista bilo zanemarivanje dužnosti! Čak i porodični pas ume da čuva kuću i da bude odan i veran svom vlasniku. Ja sam stvoreno biće, ali nisam ispunila dužnost stvorenog bića. Da li sam zaslužila da me nazivaju čovekom? Razmišljala sam o mnogoj braći i sestrama u crkvi koji su bili odgovorni za više posla nego ja. Bili su iskreni u obavljanju svoje dužnosti i bili su u stanju su da pate i da plate cenu. Provodili su više vremena obavljajući svoju dužnost, ali nikada nisam videla da je neko od njih klonuo od iscrpljenosti. Naprotiv, što su više razmišljali o Božjoj nameri, to su više plodova požnjeli i više su napredovali u životu. Kada se osvrnem na to, obim mog posla je bio razuman i zasigurno ostvariv. Dokle god sam bila voljna da se pobunim protiv tela, da malo više patim i da platim malo veću cenu, apsolutno sam mogla da pratim rad svake grupe. Nakon toga, reorganizovala sam svoj radni raspored, pratila sam sve za šta sam bila odgovorna na osnovu novog rasporeda i nije bilo kašnjenja u oblasti koju sam nadzirala. Jednog dana, čitala sam grupne poruke i otkrila neka odstupanja u radu jedne grupe. Brzo sam analizirala i rezimirala situaciju sa vođom grupe i zajedno smo našli načine da rešimo probleme. U to vreme mi je bilo žao što obavljanje stvarnog posla ne znači po ceo dan buljiti u ljude u grupi i ne raditi ništa drugo. Potrebno je samo malo više raditi srcem. Nakon toga, sastala sam se sa svakim članom grupe kako bih saznala o njihovom radu i ponovo sam otkrila neka odstupanja. Zato smo vođa grupe i ja razgovarali u zajedništvu sa članovima grupe o načelima. Odstupanja su brzo ispravljena i nakon toga je efikasnost rada poboljšana. Iako sam bila nešto više zauzeta tih nekoliko dana, takvo praktikovanje me je ispunilo mirom i spokojem.

Kroz ta iskustva, bolje sam razumela svoj sebičluk i lenjost. Takođe sam uvidela da neodgovornost i težnja ka udobnosti ne samo da usporavaju napredak rada, već, kada su ozbiljni, mogu da prekidaju i ometaju rad crkve. Zato više ne smem da imam pristup bez uplitanja. Moram često da nadzirem i pratim rad i da stvarno identifikujem i rešavam probleme. Obavljanje dužnosti na taj način je jedini način da postignem dobre rezultate i udovoljim Božjoj nameri.