Krajem oktobra 2020. godine, otpuštena sam sa mesta starešine jer nisam obavljala stvaran posao i vratila sam se u svoju lokalnu crkvu. Zbog hapšenja od strane KPK-a, postojali su bezbednosni rizici u mojoj kući pa neko vreme nisam mogla da prisustvujem okupljanjima. Osećala sam se zaista negativno i slabo. Sestra po imenu Li Jan, koja je živela u mom selu, bila je starešina u drugoj crkvi. Iako nisam bila član crkve koju je ona nadzirala, pitala je za moje stanje svaki put kad smo se srele i čitala Božje reči da mi pomogne. Bila sam joj zaista zahvalna jer me nije gledala sa omalovažavanjem zbog toga što sam otpuštena kao lažni starešina i čak mi je pomagala. Pomislila sam: „Ako u budućnosti bude imala bilo kakvih problema, pomoći ću joj najbolje što mogu.”

Nekoliko meseci kasnije, preuzela sam posao pročišćavanja u crkvi i puno radila sa Li Jan. Primetila sam da često kasni na okupljanja iz ličnih razloga i tokom okupljanja je samo odrađivala posao i retko je razgovarala u zajedništvu o Božjim rečima. Kad braća i sestre nisu mogli da prepoznaju bezvernike, antihriste i zle ljude, ona nije sa njima razgovarala o istina-načelima. Takođe sam čula od crkvenog đakona da je često ulazila u rasprave oko najsitnijih stvari sa sestrom sa kojom je sarađivala, što je značilo da okupljanja nisu mogla normalno da se odvijaju. Prilično sam se naljutila kad sam to čula. Mislila sam da, kao starešina, Li Jan ne samo da nije obavljala stvaran posao, već je i ometala rad crkve i da će to odložiti život-ulazak drugih i rad crkve. Potražila sam je da razgovaram sa njom i ukažem joj na to da ne obavlja stvaran posao. Isto tako sam je upozorila da će, ako tako nastavi, postati lažni starešina. Ali se činilo da ona uopšte ne mari. Rekla je: „U redu onda. Ja sam lažni starešina. Pošto ja ne razgovaram sa njima o istini, zašto ti to ne radiš?” Nakon toga, primetila sam da nekoliko članova crkve širi negativnost i mnogo ometa crkveni život. Pitala sam Li Jan da od svih zatraži da ih procene da bi se videlo da li su bezvernici i da li ih treba ukloniti. Ali je ona našla izgovor rekavši da je zauzeta i nastavila to da odlaže, što je omogućilo tim članovima crkve da nastave da ometaju crkveni život. Videvši kako se olako odnosi prema crkvenom poslu, ponovo sam joj ukazala na njene probleme, ali ona i dalje svađalački odbijala. Shvatila sam da Li Jan i dalje ne obavlja stvaran posao i ne prihvata razgovor i smernice, a i već je usporila rad crkve. Sudeći po načelima, pomislila sam da je ona vrlo verovatno lažni starešina i zato sam htela da prijavim njenu situaciju višim starešinama. Ali sam onda pomislila: „Ona je meni ranije pomogla kad sam se osećala negativno i tako se lepo ophodila prema meni. Ako sazna da sam je prijavila višim starešinama, hoće li steći loše mišljenje o meni? Ako to dovede do njenog otpuštanja, hoće li reći da nemam savesti? Možda će se, ako je ne prijavim sad i samo malo više razgovaram sa njom, promeniti?” Zato sam sa njom razgovarala o značaju crkvenog rada na pročišćavanju kao i o tome kakav pristup treba da ima prema svojoj dužnosti. Ali nakon nekog vremena, Li Jan i dalje nije obavljala stvaran posao i još uvek nije zatražila procene o onim članovima crkve. Takođe sam čula i da je Li Jan neodgovorna u svom poslu i da ne uspeva da nadgleda upravljanje resursima u crkvi, što je dovelo do toga da neki artikli budu oštećeni, čime je crkva pretrpela ozbiljne finansijske gubitke. Nakon toga, ona nije promislila o sebi i čak je pokušala da prebaci krivicu govoreći da drugi nisu uskladištili te artikle na pravi način. Videla sam da ona ne obavlja nikakav stvaran posao. Prema čitavom radu crkve odnosila se olako i nije prihvatala kritiku. Kad je dolazilo do prepreka u radu crkve i kad je imovina oštećena, ona nije osećala nimalo krivice. Zar to nije bio znak lažnog starešine? Ali nisam prijavila njene probleme na vreme. Kad sam to shvatila, osetila sam se prilično krivom. Videla sam odlomak Božjih reči: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: Jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Osetila sam kao da me Božje reči pozivaju na odgovornost. Posebno kad sam videla deo koji kaže: „Jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime?” „Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela?” Osetila sam posramljenost i krivicu. Bog se nada da Njegovu nameru možemo uzeti u obzir i da ćemo brzo preduzeti korake da razotkrijemo i sprečimo ljude koji ometaju i prekidaju rad crkve kako bismo zaštitili interese crkve. Već neko vreme sam poznavala Li Jan i videla sam kako ne obavlja stvaran posao i ne prihvata kritiku i znala sam vrlo dobro da će, ako ona ne bude otpuštena, i rad crkve i život-ulazak braće i sestara trpeti gubitke. Ali sam pomišljala na to kako je ona meni ranije pomogla i brinula sam se da će me omrznuti kad sazna da sam je ja prijavila i reći da nemam savesti. Zato sam štitila naš odnos, nisam htela da prijavim njene probleme, čak i kad sam jasno videla da ona ne obavlja stvaran posao, što je dovelo do toga da neki bezvernici ne budu uklonjeni odmah iz crkve i da nastave da ometaju rad crkve. Bila sam tako sebična i ogavna! Kršeći istina-načela, podržavajući i štiteći lažnog starešinu i dozvoljavajući joj da ometa rad crkve, zar nisam ja postala štit ovog lažnog starešine i zajedno sa njom činila zlo? Shvativši to, mrzela sam sebe što nisam prijavila Li Jan na vreme i odlučila sam da odmah prijavim njene probleme starešinama.

Nakon što sam to uradila, više starešine su mi rekle da prikupim procene braće i sestara o Li Jan i da se onda može odlučiti na osnovu njenog ukupnog učinka da li je treba otpustiti. Starešine su isto tako rekle da ću, ako se utvrdi da je ona lažni starešina, ja poći sa njima i otpustiti Li Jan. Pomalo sam oklevala kad su više starešine to rekle i pomislila sam: „Li Jan mi je ranije puno pomogla kad sam bila otpuštena. Ako je razotkrijem i pomognem drugima da je prepoznaju, ona će reći da nemam savesti.” Osetila sam se tako rastrzano i nisam želela da je razotkrijem. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolila Bogu, tražeći da reši moje bojazni. Naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, i nastave da slepo budu brižni i milosrdni, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne ometaju Božje delo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Božje reči su tačno otkrivale kakva sam. Ovaj odlomak je jasno govorio o tome da se prema ljudima koji streme ka istini i podržavaju rad crkve treba ophoditi s ljubavlju, dok one koji imaju odbojnost prema istini i ometaju i prekidaju rad crkve treba mrzeti i odbaciti. Ali iako sam jasno videla da Li Jan ne obavlja stvaran posao i da ometa i prekida rad crkve, i dalje sam pokazivala ljubaznost prema njoj i nisam je odmah prijavila. Onda, kad je došlo vreme da se razotkrije i da se pomogne drugima da nauče da raspoznaju i nauče lekciju, ja sam bila opsednuta brigama i strahovala da će me ona omrznuti i reći da sam nezahvalni izdajica. Zato sam izneverila svoju savest štiteći i prikrivajući je. Zaista nisam imala ljudskosti. Gde je bila moja odanost Bogu? Zar nisam postala jedan od Sotoninih saučesnika? Čak i dok sam uživala u tako mnogo Božje opskrbe, i dalje sam grizla ruku koja me hrani. Bilo mi je u redu da dozvoljavam da pati rad crkve i život-ulazak braće i sestara dokle god su moji lični interesi bili zaštićeni. Uopšte nisam imala savesti ni ljudskosti! Ako se i dalje ne bih pokajala i ne bih primenjivala istinu, Bog bi me se na kraju gnušao, odbacio me i uklonio.

Nakon toga sam pročitala još par odlomaka Božjih reči: „Ako Bog želi da te spase, nezavisno od toga čije usluge On koristi da bi to postigao, prvo treba da zahvališ Bogu i da to prihvatiš od Boga. Svoju zahvalnost ne treba isključivo da usmeravaš prema ljudima, a da ne pominjemo da iz zahvalnosti nikome ne treba da nudiš svoj život. Ovo je ozbiljna greška. Najvažnije od svega jeste to da je tvoje srce zahvalno Bogu i da to prihvataš od Njega” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). „Ispomaganje nekog kome je to potrebno, u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu, sasvim je normalna pojava. Takođe je odgovornost svakog pripadnika ljudske rase. To je naprosto svojevrsna odgovornost i obaveza. Kada ih je stvarao, Bog je ljudima podario ove instinkte. (…) ljudima ne predstavlja gotovo nikakav napor da drugima pomažu i prema njima pokažu dobrotu, to je u okviru ljudskog instinkta i nešto što su ljudi u potpunosti u stanju da ostvare. Nema potrebe da se to svrstava tako visoko, u rang dobrote. Međutim, pomoć dobijenu od drugih mnogi ljudi izjednačavaju sa dobrotom i stalno o tome govore, neprestano na nju uzvraćaju, misleći da ako to ne učine, tad nemaju savest. Na sebe same gledaju sa omalovažavanjem i preziru se, brinući se čak da će biti predmet javne osude. Da li je potrebno brinuti se oko takvih stvari? (Nije.) Mnogo je ljudi koji to ne mogu da prenebregnu i koje neprekidno sputava taj problem. I upravo se na to svodi nerazumevanje istina-načela” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Da. Bog je Stvoritelj; On ima suverenost nad svim stvarima i sve ih orkestrira. Kad mi je bilo najteže i kad sam bila najnegativnija, možda se činilo da se Li Jan prema meni lepo ophodila pomažući mi i razgovarajući sa mnom, ali, u stvarnosti, sve je to bila Božja suverenost i uređenja, a ne njena briga za mene. Trebalo je to da prihvatim od Boga i zahvalim Mu se, umesto što sam to pripisivala njoj. Da ne pominjem to da je Li Jan bila crkveni starešina pa je zapravo bila njena dužnost da podrži braću i sestre i reši sve probleme u njihovom život-ulasku. Kad me je Li Jan podržavala i razgovarala sa mnom o Božjim rečima, ona je ispunjavala svoju obavezu i to je bila njena dužnost. Isto tako, ophođenje prema braći i sestrama s ljubavlju, pružanje pomoći i podrške jedni drugima je ono što Bog zahteva od Svog izabranog naroda. Trebalo je da prihvatim pomoć Li Jan od Boga i da pokažem zahvalnost prema Njemu. Umesto toga, ja sam to pogrešno shvatila kao njenu brigu za mene i u srcu sam se sećala njene ljubaznosti. Neprestano sam je štitila zbog svojih ličnih osećanja. Jasno sam znala da je ona lažni starešina, ali nisam ustala da je prijavim i razotkrijem. Bila sam tako smetena! Trebalo je da uzmem u obzir Božju nameru, da se držim istina-načela i da razotkrijem lažnog starešinu kako bih zaštitila rad crkve. To je ono što bi osoba sa savešću i ljudskošću trebalo da uradi. Kad bi Li Jan bila neko ko prihvata istinu, kad je orežu ili razotkriju, ona bi promislila i spoznala sebe, jasno uvidela sopstvenu iskvarenost i nedostatke, pokajala bi se i promenila. To bi i njoj bilo od koristi. Kad ne bi bila neko ko prihvata istinu i kad se ne bi pokajala kad je orežu, to bi na vreme otkrilo činjenicu da ona ne stremi ka istini i da treba da bude otpuštena. To bi pomoglo i crkvenom radu i život-ulasku drugih. Imala sam apsurdno gledište na stvari: Uvek sam verovala da orezivanje i razotkrivanje ljudi njih ponižava i povređuje. Odnosila sam se prema nečem vrlo pozitivnom kao prema negativnom. Kao rezultat toga, neprestano me je sprečavalo pogrešno verovanje i nisam se usuđivala da razotkrijem probleme Li Jan. Zaista nisam razumela istinu i bila sam istinski jadna. Shvativši sve to, osetila sam olakšanje i prestala da izbegavam svoju dužnost.

Nekoliko dana kasnije, istragom sveobuhvatnog učinka Li Jan, crkva je zaključila da je ona lažni starešina i otpuštena je. Nakon otpuštanja, ona uopšte nije promislila o sebi niti je spoznala sebe. Čak se i žalila da joj je učinjena nepravda. Navodila je kao argument da je godinama bila starešina, da je odustala od prilike da zaradi novac u svetu i da je trpela bezbroj nedaća, pa je osećala da se crkva nepošteno ponela prema njoj. Nakon toga je postala opsednuta bogatstvom, našla posao da bi zaradila novac i prestala da redovno posećuje okupljanja. Nakon njenog otpuštanja crkva je održala izbore za novog starešinu, bezvernici su uklonjeni, život crkve više nije trpeo ometanja, a razne stavke u crkvenom radu su mogle da nastave da se obavljaju neometano. Videvši sve to, osetila sam se mnogo spokojnije. Bila sam tako srećna što mogu da tragam za istinom u toj situaciji, da otkrivam na vreme probleme i da ispunjavam svoju dužnost.

Kasnije, kad sam se slučajno srela sa Li Jan, ona se izvikala na mene govoreći: „Ne želim da te vidim! Sad svi govore da sam lažni starešina, a ti si im to rekla. Mrzim te!” Njene reči su me prilično uznemirile, ali sam znala da sve što sam prijavila višim starešinama jesu činjenice. Bila je lažni starešina i treba da bude razotkrivena i prijavljena. To je u potpunosti u skladu sa Božjom namerom. Ali zašto me je toliko zabolelo kad sam je čula da kaže da me mrzi? Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči gde sam jasno shvatila uzrok problema. Božje reči kažu: „Možda ljudi svakog dana jedu i piju Božje reči, možda ih često čitaju kao molitvu i promišljaju o njima, ali osnovna stanovišta, načela i metodi na osnovu kojih oni gledaju na druge ljude i stvari, i na osnovu kojih se ponašaju i deluju, ipak su i dalje zasnovani na tradicionalnoj kulturi. Prema tome, tradicionalna kultura utiče na ljude tako što ih u svakodnevnom životu podvrgava svojim manipulacijama, orkestracijama i kontroli. Ljudi je se ne mogu otresti, niti od nje pobeći, baš kao ni od vlastite senke. Zašto je to tako? Zato što ljudi nisu u stanju da u dubini svog srca pronađu, raščlane i razotkriju razne ideje i stanovišta koje su u njih usadili tradicionalna kultura i Sotona. Oni te stvari ne mogu da prepoznaju, da ih prozru, da se protiv njih pobune, niti da ih napuste; ne mogu da na druge ljude i stvari gledaju, niti da se ponašaju i da deluju onako kako Bog zapoveda, odnosno, onako kako ih On uči i savetuje. U kakvim neprilikama većina ljudi i dalje živi zbog toga? U takvim da, iako iz dubine srca žele da posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju na osnovu Božjih reči, da se ne suprotstavljaju Božjim namerama i istini, oni ipak, bespomoćno i nehotice, nastavljaju da sa ljudima komuniciraju, da se ponašaju i da probleme rešavaju u skladu s metodama kojima ih podučava Sotona. Ljudi u svom srcu žude za istinom i žele da poseduju ogromnu čežnju za Bogom, da posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju u skladu s Božjim rečima, kao i da ne prekrše istina-načela. Ipak, na kraju uvek sve ispadne suprotno njihovim željama. Čak i kad udvostruče napore, na kraju ipak ne dobiju željeni rezultat. Koliko god se ljudi mučili, koliko god truda ulagali, koliko god bili odlučni i žudeli da postignu ljubav prema pozitivnim stvarima, naposletku uvek ispadne da su istine koje mogu da primenjuju i kriterijumi istine kojih mogu da se pridržavaju veoma retki i malobrojni. To je ono što ljude, duboko u srcu, najviše tišti. Šta je razlog svemu tome? Jedan od razloga je to što razne ideje i stanovišta kojima tradicionalna kultura podučava ljude još uvek dominiraju njihovim srcima i upravljaju njihovim rečima, delima, idejama, kao i metodama i načinima na osnovu kojih se oni ponašaju i po kojima deluju. Stoga ljudi moraju biti podvrgnuti čitavom jednom procesu, kako bi tradicionalnu kulturu mogli da prepoznaju, da je raščlane i razotkriju, da je prozru i dokuče, da bi je, na kraju, zauvek napustili. To je nešto što je veoma važno učiniti i što nije neobavezno. Važno je zbog toga što tradicionalna kultura već preovladava u dubini ljudskog srca – ona čak preovlađuje u celokupnoj njihovoj ličnosti. To znači da ljudi u svom životu, po tome kako se ponašaju i kako rešavaju probleme, naprosto ne mogu da se suzdrže od kršenja istine i ne mogu da se otmu kontroli i uticaju tradicionalne kulture; takvi su oduvek bili i ostali do dana današnjeg” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Promislivši o Božjim rečima, shvatila sam da živim na osnovu tradicionalnih kulturnih vrednosti i sotonskih filozofija poput: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode” i „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”. Te ideje sam smatrala svojim vodećim načelima. Verovala sam da treba da učinim sve što mogu da zaštitim one koji su prema meni bili prijatni i učinili za mene dobre stvari, kao i da im se odužim, bez obzira na to da li su dobri ili loši ljudi i da li postupaju u skladu sa istina-načelima. Čak i ako bi činili zlo i ometali i prekidali rad crkve, treba da ih pokrivam, jer bih u suprotnom bila bez savesti i ljudskosti. Razlog tome bio je što sam bila sputana tim sotonskim filozofijama i lažima da sam, uprkos tome što sam jasno videla da Li Jan ne obavlja stvaran posao i da je lažni starešina, odlagala to da je razotkrijem i prijavim jer mi je ranije pomogla. Uvek sam želela da joj pružim još jednu priliku i da budem popustljiva, da budem ljubazna i prijatna prema njoj. Nisam uzimala u obzir da li su time povređeni rad crkve i život-ulazak braće i sestara. Povlađivala sam zlodela lažnog starešine i stajala na strani Sotone, bunila se protiv Boga i opirala mu se. Uvidela sam da su, u suštini, sve te tradicionalne vrednosti lažne i đavolske reči koje Sotona koristi da navede ljude na stranputicu i iskvari ih. One nisu načela po kojima bi trebalo da živimo. Život vođen takvim idejama samo bi me učinio još više smešnom i apsurdnom. Misli bi mi postajale sve smetenije, ne bih mogla da raščlanim dobro od zla i samo bih kršila istinu i opirala se Bogu.

Jednog dana sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji kaže: „Dejstvo čovekove savesti ponekad je ograničeno i pod uticajem njegovih osećanja, što za posledicu ima sukob čovekovih odluka sa istina-načelima. Pošto stvari tako stoje, jednu činjenicu možemo jasno da uočimo: dejstvo nečije savesti inferiorno je u odnosu na merilo istine, a ljudi se ponekad ogreše o istinu postupajući na osnovu svoje savesti. Ako verujete u Boga, ali ne živite u skladu sa istinom, već postupate po svojoj savesti, možete li činiti zlodela i opirati se Bogu? Zaista ćete biti u stanju da počinite neko zlo – nipošto se ne može reći da je uvek ispravno postupati na osnovu vlastite savesti. To je dokaz da postupanje samo na osnovu vlastite savesti nikako nije dovoljno ukoliko čovek želi da udovolji Bogu i da se uskladi s Njegovim namerama. Da bi ispunio Božje zahteve, čovek mora delovati na osnovu istine” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”). Da. Svi bi trebalo da imamo savesti, ali to nije istina i ne može da je zameni. Ako postupamo i ponašamo se samo u skladu sa svojom savešću umesto da sledimo istinu, verovatno ćemo ići protiv istine i opirati se Bogu. Bog traži da volimo ono što On voli i da mrzimo ono što On mrzi. To je načelo koje bi trebalo da primenjujemo u pristupu drugima. Ako brat ili sestra streme ka istini, onda bez obzira na to da li mi pokazuju ljubaznost, kad naiđu na problem, ja treba da pomognem s ljubavlju. Ako počine zlo delo ili ako su lažne starešine, zle osobe ili antihristi, onda čak i ako su divni prema meni, treba da se ophodim prema njima u skladu sa istina-načelima, da ih razotkrijem i prijavim. Zato, kad je Li Jan ometala i prekidala rad crkve i uopšte nije prihvatala istinu, nije se kajala niti se menjala ma kako sa njom razgovarali i pomagali joj, nije trebalo da je štitim zbog svoje takozvane „savesti”, već je trebalo da je razotkrijem i prijavim u skladu sa istina-načelima. Ne uradivši to, samo sam ugrožavala braću i sestre i nanosila veće gubitke radu crkve. Shvatanje ovoga bilo je prosvećujuće i osetila sam da imam put primene i načela koja mogu da koristim u svom ophođenju sa drugima. Kasnije, Li Jan je bila tako prkosna i nezadovoljna zbog toga što je otpuštena da ne samo da je počela da juri za bogatstvom i da izbegava okupljanja, već je čak širila negativnost kod drugih, nastavila je da ometa život crkve i odbijala mnogo puta da prihvati razgovor i orezivanje. Trebalo bi da bude uklonjena u skladu sa načelima. Tog puta nisam pokušavala da je ponovo zaštitim, već sam pomogla starešinama da skupe procene braće i sestara o njoj. Sa odobravanjem od preko 80% braće i sestara Li Jan je uklonjena iz crkve.

Tek nakon što sam sve to iskusila, shvatila sam da život po Sotoninim filozofijama samo sprečava primenu istine i može čak da ometa i prekida rad crkve. Samo oni koji slede Božje reči u ophođenju i posmatranju ljudi i stvari istinski imaju ljudskost i u stanju su da zaštite rad crkve i budu u skladu sa Božjim namerama. Božje reči su ispravile moja pogrešna verovanja i pomogle mi da razumem načela o tome kako da se ophodim prema drugima.