Rođen sam u siromašnoj i zaostaloj seoskoj porodici. Još dok sam bio dete, moj otac je zahtevao da marljivo učim, kako bih u budućnosti mogao da upišem dobru školu i budem uspešan u životu. No, stvari nisu ispale kako sam se nadao. Padao sam na prijemnom ispitu za srednju školu tri puta za redom. Zbunio sam se oko toga kuda bih dalje i izgubio samopouzdanje. U to vreme sam bio pod velikim stresom i osećao veliku bol. Tako je bilo do četvrte godine kada sam konačno primljen u železničku mašinsku školu i nakon što sam maturirao, dobio sam siguran posao u kancelariji Uprave železnice.

U martu 1999. godine moja žena i ja smo prihvatili delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Kasnije sam aktivno izvršavao svoju dužnost i učestvovao u crkvenom životu, a šest meseci kasnije sam izabran da vodim crkvu. No, nakon što sam postao vođa, pošto sam više vremena provodio na okupljanjima i na svojoj dužnosti, pojavili su se problemi na poslu. Kako ne bih propustio okupljanja, morao sam da uzimam odsustvo nekoliko puta mesečno. Pored toga što mi se zbog toga odbijalo od zarade, izgubio sam i bonus koji bih dobijao krajem meseca. Moj šef mi je nezadovoljno rekao: „Tek si započeo sa ovim poslom, tako da ga moraš raditi kako treba. Ako stalno tražiš odsustvo, gubiš veliki deo zarade i gubiš bonus, nije li to glupo? Dobro sam se brinuo o tebi ali ako stalno tražiš odsustvo, biće teško da ti dam unapređenje.“ Nakon toga, kada sam ponovo tražio odsustvo, osetio sam borbu u sebi. Pomislio sam: „Moj šef je dobar prema meni. Ako stalno uzimam slobodne dane i ostavljam loš utisak na njega, biće teško da dobijem unapređenje. Ne mogu više da odsustvujem ili moj šef neće biti zadovoljan mnome.“ A onda sam kao vođa crkve pomislio da ako ne idem na okupljanja, neću znati mnogo toga o radu crkve i stanju moje braće i sestara pa neću moći dobro da obavljam posao u crkvi. Tako da sam vodio unutrašnju borbu. Nakon toga sam nekoliko puta izabrao da ostanem na poslu, ali sam zbog toga osećao duboku krivicu.

Jednom prilikom me je vođa, koji je po položaju iznad mene, obavestio o sastanku saradnika, a ja sam opet počeo da se borim sa sobom, pa sam se molio Bogu i tražio Njegovu volju. Potom sam pročitao odlomak iz Božje reči. „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da su ljudsko uređenje ili ljudsko mešanje izvor svemu. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili mešanje ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – iza svega toga je bitka. (…) Sve što ljudi čine zahteva od njih da svojim trudom plate određenu cenu. Bez stvarnih teškoća, oni ne mogu da udovolje Bogu; oni se čak ni ne približe tome da udovolje Bogu i samo izgovaraju prazne parole! Mogu li ove prazne parole da udovolje Bogu? Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da zadovoljiš Boga i kako da ostaneš čvrst u svom svedočenju o Njemu? Trebalo bi da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i doba kada si potreban Bogu da svedočiš. Iako su takve stvari spolja naizgled nevažne, kada se dogode, one pokazuju da li voliš Boga ili ne. Ako Ga voliš, moći ćeš postojano da svedočiš o Njemu, a ako ne sprovodiš ljubav prema Njemu, to ukazuje da si neko ko ne primenjuje istinu, da ne poseduješ ni istinu ni život, da si pleva!“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo voleti Boga znači istinski verovati u Boga“). Iz Božje reči sam video da smo spolja gledano svakodnevno u interakciji sa ljudima, no iza toga se Sotona kladi sa Bogom, a mi treba da budemo postojani u svom svedočanstvu. Kada su kušnje stigle Jova, on je sve svoje bogatstvo izgubio preko noći; spolja gledano su pljačkaši bili ti koji su krali ono što mu pripada, dok se iza toga krila kušnja Sotone, a budući da je Jov bio postojan u svom svedočanstvu, Sotona se povukao posramljen. Sukob između vremena mog sastanka i mog posla je zapravo bila duhovna bitka. Spolja gledano je moj šef brinuo o meni i želeo da mi da unapređenje, no zapravo je sotonska smetnja bila iza toga. Sotona se koristio slavom i bogatstvom da me namami da se usredsredim samo na posao i zaradu novca. Hteo je da uništi moj normalan odnos sa Bogom, te me drži podalje od Boga, pa da nemam vremena da se sastajem i vršim svoju dužnost. U tome su se skrivale sotonske zle namere. Razmišljajući o tome pomolio sam se Bogu: „Neću nasesti na trikove Sotone, otići ću na sastanak, deliti Tvoje reči, zadržati normalan odnos sa Tobom i nikada neću dozvoliti da Sotonine intrige uspeju.“ Kasnije sam smogao hrabrosti da pitam šefa za odsustvo i otišao na sastanak.

No, pošto je posao u crkvi bio sve zahtevniji, jer mnoge stvari su se morale organizovati i izvršiti u najkraćem roku ako sam želeo da svoju dužnost izvršavam kako treba, morao sam da uzmem odsustvo. U to sam se vreme veoma mučio i puno puta to nisam mogao da prevaziđem, što se kao rezultat odrazilo na crkvu. Ponekad sam mislio da jednostavno treba da napustim posao kako se crkveni rad ne bi odlagao, ali brinuo sam se da ako to učinim neću imati svetlu budućnost. Bio je to tako dobar posao i nisam bio voljan da dam otkaz, a u mom srcu kao da se neprestano vodio rat. Kada sam se vratio kući, rekao sam svojoj ženi da želim da napustim posao i sa njom sam podelio svoje misli. Rekao sam: „Ne bih podneo da odustanem od ovog posla. Vredno sam učio tolike godine da bih dobio ovaj posao i plata je dobra. Ako dam otkaz, šta će moji rođaci, prijatelji i drugovi iz škole misliti o meni? Moji roditelji će biti besni kada saznaju. Pored toga, ako dam otkaz, nećemo moći da kupimo kuću u budućnosti i mogli bismo da budemo siromašni do kraja svog života. No, sada sam pročitao toliko reči Svemogućeg Boga i razumem Božju volju. Braća i sestre su me izabrali da budem crkveni vođa. Ako odlažem rad u crkvi zarad svog posla, zar ne zanemarujem svoje dužnosti?“ Nakon što me je saslušala, žena mi je rekla da se više molim Bogu i sam izaberem. Te noći sam se prevrtao i nisam mogao da zaspim, pa sam se molio Bogu i zamolio Ga da mi pokaže put. Jednog dana sam pročitao u rečima Svemogućeg Boga: „Ko može istinski i potpuno da se dâ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o domu, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću učiniti nešto što ti ne odgovara? Zašto uvek brineš o porodici po krvi? Uvek čezneš za svojim voljenima! Ima li u tvom srcu neko mesto za Mene? Još uvek tvrdiš da Mi dozvoljavaš da imam vrhovnu vlast u tebi i da zauzimam čitavo tvoje biće – sve su to obmanjujuće laži! Koliko je vas svim srcem posvećeno crkvi? A ko od vas ne misli na sebe, nego dela u interesu carstva današnjice? Krajnje pažljivo razmislite o ovome“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Božja reč otkriva da kada ljudi ne veruju istinski u Boga, ne usuđuju se da svoju budućnost i sudbinu stave u Božje ruke. Oni stalno brinu i prave planove za svoje telo, strahujući da Bog neće urediti stvari kako treba. Takvi ljudi nemaju mesta za Boga u svom srcu. Zar nisam i ja taj koji nije imao vere u Boga? Oduvek sam se bojao da ako dam otkaz, finansijske stege mi neće dati način da živim. Imao sam premalo vere u Boga. Nisam imao ni trunku spoznaje o Božjoj suverenosti nad svim. Pomislio sam na ono što je Gospod Isus rekao: „Pogledajte ptice na nebu! Niti seju, niti žanju, niti sabiru u žitnice, a vaš Otac nebeski ih hrani. Zar vi ne vredite mnogo više od njih?“ (Matej 6:26). „Tražite prvo Carstvo Božije i njegovu pravednost, a sve ovo će vam se dodati“ (Matej 6:33). Često sam recitovao ove stihove i koristio te reči da druge podstičem, ali kada su se stvari zapravo meni dogodile, nisam imao pravu veru u Boga. Dok sam razmišljao o Božjim rečima, shvatio sam da su budućnost i sudbina svakog čoveka u Božjim rukama i da će Bog uvek sve urediti na odgovarajući način. Bog je obećao da neće maltretirati one koji se iskreno daju za Njega. Zašto nisam imao poverenje u Boga? U tom trenutku sam želeo da odmah napustim svoj posao i vršim svoju dužnost kako treba. Ali kada sam stigao u kancelariju, moje kolege su razgovarale o svojim povišicama i bonusima, pa sam počeo da sumnjam, bez volje da odustanem od svog posla. Znao sam da postoji cena koja se mora platiti da bih primenio istinu, pa sam se molio Bogu tražeći od Njega da me vodi u pobedi nad telom, kako bih smogao snage da napustim svoj posao i izvršim svoju dužnost.

Nedugo zatim sam doživeo nešto zastrašujuće što me je navelo da se zamislim o svom budućem životnom putu. Jedne noći sam radio sa vozačem, otpravnikom i drugima na povezivanju vagona. Stajao sam na merdevinama voza u pokretu koristeći voki-toki kako bih davao uputstva vozaču pri povezivanju vagona. Voz se kretao veoma brzo. Sledeći radnu proceduru, naredio sam da se uspori kada smo bili na razdaljini od deset vagona od vagona na koji je trebalo da se prikačimo. Ali vozač nije usporio i ja sam bespomoćno gledao kako će voz udariti u vagon koji je stajao parkiran na šinama. Toliko se brzo kretao da nisam mogao da skočim sa vagona. Sve što sam mogao da uradim je da skočim sa merdevina u vagon na kojem sam bio. Zatvorio sam oči, držao se za kraj vagona kako bi sprečio da ispadnem i iznova zazivao Svemogućeg Boga u svom srcu. Voz i vagon su se sudarili uz glasan prasak. Pomoćnom vozaču je ruka bila slomljena i brzo je odveden u bolnicu na zbrinjavanje preko noći. Ja sam bio preplašen, ali nepovređen. Što sam više o tome razmišljao, ta mi se noć činila strašnijom. Znao sam da su mnogi ljudi koji se bave poslom ranžira na železnici doživeli nesreće. Neki su lomili ruke a neki su lomili noge… Shvatio sam, suočivši se sa opasnošću, da me siguran posao ne može sačuvati ili zaštiti moj život. Nakon ove nesreće, osetio sam da trčanje za novcem može da donese samo privremena telesna uživanja. Ništa ne bi moglo biti tužnije od toga da se izgubi Božja briga i zaštita, a potom i sopstveni život. Ako će me zarađivanje novca koštati života, šta je poenta dobrog posla? Nisam više mogao da dozvolim svom poslu da stane na put mojoj dužnosti. Odlučio sam da živim po Božjoj reči, poveravajući sve što imam Bogu i pokoravajući se Božjoj suverenosti i uređenjima. Razmišljao sam o Božjim rečima. „Za nekoga ko je normalan i teži ljubavi prema Bogu kao vi, ulazak u carstvo i pripadnost narodu Božjem predstavlja pravu budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste izvršavali volju Božju. Zato kažem da su vaši životi od najvećeg značaja. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“). Božja reč me je zaista pokrenula. To je istina. Oni koji iskreno ljube Boga ne žive zarad slave, bogatstva ili telesnih uživanja, žive za Boga. Samo je život za Boga vredan življenja i ima smisla. Zbog Božjeg predodređenja i selekcije, ja sam imao dovoljno sreće da čujem Stvoriteljev glas, razumem deo istine i dobijem priliku da vršim svoju dužnost. To je bila predivna stvar. Morao sam da prestanem da živim u sopstvenom mikro svetu i trčim za novcem i materijalnim zadovoljstvima. Treba da poslušam Božju orkestraciju i uređenje i vršim svoju dužnost kao stvoreno biće.

Nakon toga sam pročitao još jedan odlomak iz Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Kako ćeš preneti ono što si video i iskusio onima koji su nesrećni, bedni i pobožni vernici koji su gladni i žedni pravednosti i čekaju da ih predvodiš poput pastira? Kakvi ljudi te čekaju da ih predvodiš? Možeš li da zamisliš? Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog zadatka i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš adekvatno služiti kao gospodar u narednom dobu? Imaš li jak osećaj za gospodarenje? Kako bi objasnio gospodara svega? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih fizičkih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za razvoj naredne faze dela? Koliko ljudi čeka da im ti budeš pastir? Da li je tvoj zadatak težak? Siromašni su, nesrećni, slepi i izgubljeni, jadikuju u tami – gde je put? Kako čeznu za svetlošću, poput zvezde padalice, da se iznenada spusti i rastera sile tame koje su ugnjetavale čoveka toliko godina. Ko može znati u kojoj se meri zabrinuto nadaju i kako čeznu, dan i noć, za ovim? Čak i na dan kada svetlost bljesne, ovi ljudi koji duboko pate ostaju zarobljeni u mračnoj tamnici bez nade za oslobođenje; kada više neće plakati? Užasna je nesreća ovih krhkih duša koje se nikada nisu odmorile i dugo su bile tako sputane nemilosrdnim okovima i zamrznutom prošlošću. I ko je čuo glas njihovog jauka? Ko je motrio na njihovo jadno stanje? Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvu patnju? Ljudska bića su, na kraju krajeva, žrtve koje su otrovane. Pa iako je čovek preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da je ljudski rod odavno zatrovan zlim? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi spreman da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spasiš ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju energiju da uzvratiš Bogu, koji voli ljudski rod kao Svoju krv i meso? I kada je sve gotovo, kako bi protumačio to što te je Bog iskoristio da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i samopouzdanje da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?“). Iz Božje reči sam osetio Njegovu ljubav i zabrinutost za ljudski rod, kao i Božju goruću želju da spasi ljude. Sada se nalazimo u poslednjim danima a katastrofe su u porastu. Bog izražava istinu i sprovodi delo suda i grdnje, kako bi spasio ljude od Sotonine vlasti. Ja sam imao sreće što sam čuo Božji glas i prihvatio Božje spasenje, a to je bila Božja milost. No, mnogi koji žude za Božjom pojavom nisu dočekali Gospoda, još uvek su obmanuti i kontrolisani od strane pastora i starešina antihrista religioznog sveta i nemaju načina da čuju Božji glas i dočekaju Boga. Da su svi sebični kao što sam ja, da brinu samo o svom telesnom komforu i ne propovedaju jevanđelje, niti svedoče o Bogu, kada velike katastrofe dođu, svi bi se našli u njima i bili kažnjeni. Nakon razmišljanja o Božjoj volji, shvatio sam šta bi trebalo da izaberem i za čim da tragam. Zato sam odlučio da napustim svoj posao, izvršavam svoju dužnost kako treba i da se dam za Boga. Baš kada sam želeo da podnesem ostavku, pomoćnik direktora stanice je iznenada došao da me vidi, da me nauči kako da dajem poklone i tome ko bi mogao da mi pomogne oko unapređenja. Pobrinuo se da mi sve podrobno objasni. Nema svako priliku da bude unapređen, a i moja zarada bi značajno porasla. Nakon razgovora, moja odlučnost da napustim posao je ponovo počela da se koleba. Nedugo zatim, proživeo sam nešto drugo zastrašujuće što je u potpunosti promenilo moje razmišljanje. Jednog dana, u toku dnevne smene, nakon što je teretni voz ušao u stanicu, trebalo ga je otkačiti i ponovo prikačiti. Pošto je to urađeno, ja sam bio zadužen da postavim kočione pločice ispod točkova. Nakon pauze za ručak, pre nego što je voz počeo da se kreće, ja sam zaboravio da ih sklonim. Vozač je počeo da vozi, a točkovi su vukli kočione pločice duž šina. On je to primetio i zaustavio voz na vreme, baš kada je trebalo da prođe skretnicu čime je izbegao iskakanje iz šina, pa čak i prevrtanje. Tog dana, bez Božje zaštite, da je voz iskočio ili se prevrnuo, posledice bi bile nezamislive. Bio sam preplašen i nisam mogao a da ne porazmislim o sebi i zapitam se zašto se to dogodilo. Shvatio sam da mi je kao crkvenom vođi posao postao prepreka u obavljanju dužnosti, što se ozbiljno odrazilo na rad crkve, ali ja sam bio pohlepan za novcem i telesnim zadovoljstvom i nikako nisam bio voljan da ih se odreknem, pa sam se često zaklinjao Bogu i potom Ga obmanjivao izdajući Ga. Razmišljao sam o Božjoj reči: „Od Mene ste dobili beskrajne blagodati i videli ste beskrajne tajne sa nebesa; čak sam vam pokazao i nebeski oganj, ali nisam imao srca da vas spalim. Međutim, koliko toga ste Mi uzvratili? Koliko ste spremni da Mi date?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!“). Gledajući spolja ono što se dogodilo nije dobro, ali sam jasno razumeo da je to bila Božja ljubav, podsetnik i upozorenje za mene. Bog je izrazio tolike istine i jasno kao dan objasnio kakvi su ljudski ishodi i odredišta. On samo želi da shvatimo Njegovu iskrenu želju, da na pravi način potražimo istinu i vršimo dužnosti kao stvorena bića, te zadobijemo Njegovo spasenje. Ali ja sam bio tvrdoglav. Oduvek sam mislio da bih mogao da preživim i živim dobrim životom oslanjajući se na svoj posao, pa nisam imao volje da od njega odustanem, sledim Boga i vršim svoju dužnost. Ova dva zastrašujuća incidenta su me potpuno razbudila. U suočavanju sa katastrofom nijedan novac ne bi mogao da mi spasi život. Prisetio sam se da je Gospod Isus rekao: „Prema tome, svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik“ (Luka 14:33). Tek sada sam zaista shvatio značenje ovih reči Gospoda Isusa. Kada cenimo novac i materijalna uživanja, te stvari okupiraju naša srca i za nas postaje nemoguće da istinski ljubimo i sledimo Boga, da se dajemo za Boga i izvršavamo svoje dužnosti kao stvorena bića. Takvi ljudi još uvek žude za telom i svetom i nisu dostojni da budu Božji sledbenici. Nisam želeo da se i nadalje oglušujem ili razočaravam Boga. Morao sam da promenim svoje viđenje stvari, pokorim se Božjoj suverenosti i uređenjima, sledim Boga svesrdno, dajem se za Njega i odužim se za Njegovu ljubav. Dakle, rekao sam svom šefu da želim da dam ostavku i prošao kroz procedure raskida ugovora o radu. U tom trenutku sam bio veoma opušten. Osetio sam se kao ptica koja je izletela iz kaveza. Nisam više morao da brinem oko toga da pitam za odsustvo i nisam morao da patim jer je moj posao uticao na crkveni rad. Bio sam veoma srećan što sam napravio takav izbor.

Moj otac je bio veoma besan kada je čuo da sam dao otkaz. Došao je da me vidi i rekao: „Radio sam naporno da bih te podigao. Pozajmljivao sam novac za tvoje školovanje. Najzad si dobio dobar posao i sada ga ne želiš? O čemu ti razmišljaš? Posao u Upravi železnice je odlična stvar. Veruj u Boga ako želiš ali kako možeš da napustiš svoj posao? Kako ćeš preživeti ubuduće bez svog posla?“ Videvši svog oca tako ljutog, rastužio sam se. Setio sam se kako su moji roditelji štedeli da bih mogao da učim u nadi da ću naći dobar posao, pobeći od siromaštva i živeti izvanrednim životom. Takođe sam želeo da dovedem svoje roditelje sa sela u grad da žive na visokoj nozi i imaju udoban život. Ali ja sam odabrao put verovanja u Boga i više nisam trčao za novcem i materijalnim uživanjima, pa sam osećao da im dugujem. Suočivši se sa rečima svog oca, nisam znao kako da odgovorim. Suze su mi navrle na oči i nisam se usuđivao da ga pogledam. No, u svom srcu sam znao da sam napravio pravi izbor, jer se Spasitelj u poslednjim danima pojavio i čini Svoje delo. On izražava istinu kako bi nas spasio od ove tame i zlog sveta i to je jedini način da budemo spaseni i uđemo u Božje carstvo. Ta se prilika pruža jednom u životu. Kako bih se mogao odreći toga jer sam žudeo za telesnim komforom? Kako bih mogao da dozvolim da mi posao odvrati pažnju i zaustavi me u traganju za istinom i u ispunjavanju dužnosti kao stvorenog bića? U bolu sam se tiho molio Bogu i tražio od Njega da zaštiti moje srce od uznemirenosti. Razmišljao sam o Božjim rečima. „Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sam. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga podržava svako živo biće tokom razvoja, sve dok ne odraste. Tokom ovog procesa, nijedan čovek ne oseća kako odrasta pod Božjom negom; umesto toga, ljudi smatraju da čovek odrasta pod ljubavlju i negom svojih roditelja i da je njegov sopstveni životni instinkt taj koji usmerava njegovo odrastanje. Ovo je zato što čovek ne zna ko mu je podario život, niti odakle je taj život došao, a još manje poznaje način na koji životni instinkt stvara čuda. On zna samo da je hrana osnova za održanje njegovog života, da je istrajnost izvor njegovog postojanja i da su uverenja u njegovom umu kapital od kojeg zavisi njegov opstanak. Čovek je potpuno nesvestan Božje blagodati i opskrbe, te tako traći život koji mu je Bog podario… Nijedno od ovih ljudskih bića, o kojima Bog brine danju i noću, ne preuzima na sebe da Mu se klanja. Bog samo nastavlja da prema Svom planu radi na čoveku, od kojeg ništa ne očekuje. On to čini u nadi da će se jednoga dana čovek probuditi iz sna i iznenada shvatiti vrednost i značenje života, cenu koju je Bog platio za sve što mu je dao, i čežnjivu strepnju sa kojom Bog čeka da Mu se čovek ponovo vrati“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog je izvor čovekovog života“). „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da se u svom životu lišavaš dostojanstva i integriteta zarad trenutnog užitka. Treba da težiš svemu onome što je lepo i dobro, i u svom životu treba da tragaš za smislenijim putem. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“). Božje reči su me prosvetile. Mislio sam da su moji roditelji ti koji su me podigli i koji su životarili i štedeli da bih ja mogao da završim školovanje, pa da bih im dugovao ako ih ne poslušam i ako odustanem od svog posla zbog svoje dužnosti, ali je moje razmišljanje bilo smešno i besmisleno. Samo je Bog izvor čovekovog života i svi naši životi potiču od Boga. Sve što imamo dolazi od Božjeg proviđenja i blagoslova. Bez Boga ne bismo ništa imali. To što su me moji roditelji odgajali dok nisam odrastao je bilo Božje suvereno uređenje. Moram da budem zahvalan Bogu i da Mu se odužim za Njegovu ljubav. Da nisam mogao da izvršim svoju dužnost kao stvoreno biće da zadovoljim Boga, sve i da sam imao stabilan posao i uživao u materijalno obezbeđenom životu sa svojom porodicom, to ne bi imalo nikakvu vrednost niti smisao. Ova privremena zadovoljstva ne bi mogla da mi dozvole da razumem istinu i zadobijem život. Štaviše, za Boga bi to značilo da se bunim protiv Njega i ne bih zadobio Njegovo odobrenje. Da bih zadobio istinu, morao sam da patim i prođem kroz bolne stvari. Samo bih na taj način mogao da živim karakterno i dostojanstveno i samo bih tada mogao da zadobijem Božje odobrenje. U tom momentu, što sam više razmišljao o tome, osećao sam se snažnije. Zato sam ponovo svedočio svom ocu o Božjoj pojavi i delu i rekao mu da su bez vere u Boga sva traganja isprazna i da nemaju niti vrednost, niti smisao. Sada je Spasitelj došao da izrazi istinu da bi spasio ljude i samo verujući u Boga, tražeći istinu, odbacujući greh i iskreno se kajući pred Bogom ljudi mogu da prežive katastrofe i uđu u carstvo Božje. Svi oni koji traže svetovno, bez obzira koliko materijalno bogat život imali, će na kraju propasti u katastrofama i biti kažnjeni. Ali bez obzira šta ja rekao, moj otac se i dalje nije slagao sa mojom ostavkom i na kraju je otišao ljutit.

Kasnije je moj otac tražio od mojih rođaka da dođu i da me ubede. Svi su govorili da je mesto u Upravi železnice posao koji se poklonima i novcem ne može kupiti na mala vrata i govorili su da su me roditelji uzalud odgajali. Kada sam čuo optužbe svojih rođaka, znao sam da ih Sotona koristi da bi me napao i sprečio da sve napustim i dam se za Boga. Razmišljao sam o rečima Svemogućeg Boga: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da neka od Sotoninih zavera uzme maha. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću ti mir i sreću“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Kada sam razmotrio Božje reči, osetio sam se samouvereno i našao sam hrabrosti da kažem svojoj porodici: „U današnje vreme ljudi pogotovo obožavaju novac, slavu, položaj. Iz tih razloga ljudi otimaju, spletkare, svađaju se jedni sa drugima, a muževi i žene čak varaju i izdaju jedno drugo. Svako živi ovako, pa i ako nađemo dobre i sigurne poslove i materijalno smo obezbeđni, da li je zaista moguće biti srećan?“ Svemogući Bog kaže: „Događaće se svakakve katastrofe, jedna za drugom; svi narodi i mesta doživeće nesreće: kuga, glad, poplave, suša i zemljotresi nastupaju svuda. Ove katastrofe se ne dešavaju samo na jednom ili na dva mesta, niti će biti gotove za dan ili dva; umesto toga, one će se širiti na sve veća i veća područja i postajati sve ozbiljnije. Razne najezde insekata slediće jedna za drugom tokom ovog vremena, a fenomen kanibalizma će iskrsnuti svuda. Ovo je Moj sud nad svim zemljama i narodima“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 65. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Koristeći se Božjim rečima, nastavio sam da delim sledeće: „Sada su katastrofe u porastu. Samo sledeći Svemogućeg Boga možemo biti zaštićeni. Moja vera u Boga, širenje jevanđelja i izvršavanje moje dužnosti su hiljadu, ma i deset hiljada puta važniji od mog posla. Moje verovanje u Boga nije budalasto, kao što vi mislite. Kada je Noa propovedao jevanđelje, ljudi su govorili da je ludak, ali kada je došla poplava od sveg ljudskog pokoljenja samo je Noina porodica, njih osmoro, preživela. Noa nije bio ni lud ni glup. On je bio najmudriji čovek i najblagoslovljeniji od Boga. Danas su zlo i iskvarenost ljudskog roda dosegli takav nivo da će Bog uništiti ovaj opaki i iskvareni rod, a mi jedino možemo preživeti ako obožavamo Svemogućeg Boga. Govorim vam ove divne vesti danas u nadi da ćete i vi uzverovati u Svemogućeg Boga. Nemojte pokušavati da me ubeđujete jer sam ja već odlučio. Ja ću slediti Svemogućeg Boga do kraja svog života.“ Nakon što sam to rekao, moja tetka, koja veruje u Gospoda, rekla je: „Hvala Bogu! Dobro je da veruješ u Boga i to što si izabrao da propovedaš Božje jevanđelje je ugodno Bogu.“ Rekla je ostalima: „Put koji je on danas izabrao je pravi put. Biti bogat ne znači ništa. Ono što je bitno je život. Treba da poštujemo njegov izbor.“ Nakon toga drugi ništa nisu rekli. Ovo me je učinilo veoma srećnim. Kada sam ostao pri svom stavu i izabrao da udovoljim Bogu, moja porodica se postidela i prestala da me ubeđuje. Od tada, nisam više sputan ljudima i mogu da vršim svoju dužnost puno radno vreme.

Potom sam, videvši da toliko ljudi prihvata delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima, osetio neopisivu radost u svom srcu. Dovesti one koji iskreno čeznu za Bogom nazad u Njegov dom je veoma značajna stvar i najutešnija stvar za Boga. Razmišljajući o svom izboru da ostavim svoj posao i pođem putem vere u Boga, spoznajem da je to bio najmudriji izbor koji sam ikada napravio u svom životu. To što sam bio u stanju da se dam i posvetim svoj život Bogu je vrednije i značajnije nego bilo šta drugo što bih mogao da uradim.