Pre nekoliko godina, crkvene starešine su dogovorile da ja pravim video-snimke. Takođe su rekli da trenutno nedostaje ljudi koji prave video-snimke, tako da će meni dati glavnu odgovornost za taj posao. Kada sam to čuo, bio sam presrećan, i pomislio sam: „Izgleda da starešine imaju dosta visoko mišljenje o meni. Ako dobro obavim ovaj posao, braća i sestre će sigurno misliti dobro o meni.” Dakle, spremno sam pristao. Nakon nekog vremena, zbog toga što sam snimio dosta video-zapisa, braća i sestre su se ugledali na mene. Često bih bio veoma srećan što mogu da obavljam ovu dužnost, i osećao sam se kao da sam redak talenat u crkvi. Iako sam bio prilično zauzet, i morao da ostajem do kasno svaki dan, a sama dužnost je bila prilično dosadna, osećao sam se srećno, i nimalo umorno.

Nešto kasnije, starešine su uredile da brat Zaharije dođe da sa mnom uči tehnike video-produkcije. Video sam da ima oštar um i da brzo uči, a takođe sam čuo brata Džonatana, koji je bio sa nama na okupljanju, kako kaže da je Zaharije dobrog kova, zbog čega sam se osećao pomalo nelagodno, i pomislio sam: „Zaharije tako brzo uči. Ako me nadmaši, zar me neće zaseniti? Ako postane veštiji od mene, i svi ga budu hvalili, gde ću ja završiti? Moraću da držim neke svoje trikove u rukavu, ne mogu da ga naučim svemu što znam, inače će ’učenik’ pojesti ’učitelja’.” Da bih sprečio Zaharija da uči previše brzo, počeo sam tako što sam mu samo pokazivao kako pravim video-snimke, ali sam izbegavao da mu govorim o detaljima i suštinskim stvarima procesa. Nekoliko dana kasnije, dao sam mu da pogleda nekoliko relevantnih tutorijala sa uputstvima, a zatim sam ga pustio da sam petlja oko praktikovanja. Rekao sam mu da sam ja tako naučio i da će moći da pravi video-snimke samo ako dobro praktikuje. Pratio je moja uputstva i provodio dane petljajući sam oko praktikovanja. U stvarnosti, nikada nisam nameravao da ga naučim kako da pravi video-snimke. Čak sam mislio u sebi: „Neću da te učim nikakvim tehnikama, možeš samo da pogledaš neke snimke sa uputstvima. Ako ne budeš uspeo ništa da naučiš i na kraju ne budeš znao ništa da radiš, onda će te starešine, naravno, otpustiti.”

Prošlo je neko vreme, a Zaharije još uvek nije mogao sam da snima video-zapise jer je tako sporo napredovao, i počeo je da se oseća dosta negativno. Kada sam to video, potajno sam se radovao, i pomislio sam: „Dobro je što ne uspevaš ništa da naučiš. Kada starešine to vide, odrediće da obavljaš neku drugu dužnost, i tako neću morati da brinem da li će me neko nadmašiti.” Ali onda sam pomislio: „Zaharije je negativan već nekoliko dana. Ako mu ne pomognem, hoće li reći da nemam ljudskosti i da mi nedostaje saosećanja?” Kako bih ga sprečio da pomisli da ga namerno sputavam i ne učim ga nikakvim tehnikama, došao sam kod njega, pretvarajući se da ga tešim, govoreći: „Brate, ne brini, samo polako. Učenje ovih tehnika traje neko vreme. Kada sam ja počinjao, morao sam isto da gledam mnogo video-tutorijala. Ima još mnogo video-zapisa koje treba napraviti. Uz više vežbe, sigurno ćeš moći sam da praviš video-snimke.” Izgledalo je kao da mi je stalo do Zaharija, ali iza njegovih leđa, pričao sam o svim njegovim sitnim nedostacima pred Džonatanom, kako bi Džonatan razvio antipatiju prema njemu i pridružio mi se u njegovom isključivanju i izolaciji. Mislio sam da dok god svi budemo ignorisali Zaharija, on neće moći da ostane i da će svojom voljom tražiti da ode, i tako ne bih morao da obavljam dužnost sa njim. Ali on nikada nije rekao da želi da ode, a moj odnos prema njemu postajao je sve gori i gori. Većinu vremena nisam hteo da mu kažem ni jednu jedinu stvar. Kasnije je Džonatan video da su moji problemi prilično ozbiljni, pa je razgovarao u zajedništvu sa mnom i zamolio me da skladno sarađujem sa Zaharijem. I ja sam mislio da sam malo preterao i osećao sam se pomalo krivim. Mislio sam da ne treba da se tako ponašam prema njemu, ali sam se ipak bojao da me ne nadmaši ako nauči neke veštine, pa i dalje nisam bio spreman da ga podučavam. Kasnije, pošto on još uvek nije umeo sam da pravi video-snimke, starešine su odredile da on ode i da obavlja drugu dužnost. Kada je on otišao, nisam se osećao srećno koliko sam očekivao. Umesto toga, osećao sam se neprijatno na način koji nisam mogao da opišem. Nisam mogao da osetim prisustvo Boga, srce mi je bilo ispunjeno tamom i osećao sam se kao da živim u bunilu. Nisam imao dobrih ideja dok sam pravio video-snimke zbunjivali su me čak i jednostavni problemi, što je dovodilo do toga da su video-snimci često morali da se prerađuju. Osećao sam se ugušeno i bolno, i nisam imao toliko želje da obavljam svoju dužnost kao ranije. Kasnije sam sa braćom i sestrama tragao i otvoreno govorio o svojem stanju. Rekli su da pridajem preveliki značaj ugledu i statusu, da sam nadmen i da nemam dovoljno ljudskosti. To je bilo prilično neprijatno čuti, ali sam konačno počeo da razmišljam o sebi. Zaista sam preterao sa načinom na koji sam se ophodio prema Zahariju i tako nešto ne bi učinila osoba koja veruje u Boga. Uopšte nisam imao ljudskosti!

U to vreme sam počeo da čitam Božju reč koja razotkriva ovaj vid stanja kod ljudi. Jednog dana sam pročitao Božju reč koja kaže: „Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Svako od vas se uzdigao na sam vrh nad mnoštvom; uzdigli ste se da budete preci masama. Krajnje ste neobuzdani i divljate među svim tim crvima, tražeći spokojno mesto i pokušavajući da prožderete crve koji su sitniji od vas. Zlonamerni ste i zlokobni u svojim srcima, prevazilazeći i duhove koji su potonuli na dno mora. Živite na dnu balege, uznemiravajući crve od vrha ka dnu dok ne izgube svoj mir, upuste se u međusobnu borbu na neko vreme, a potom se smire. Ne znate gde vam je mesto, a ipak se borite jedni sa drugima unutar balege. Šta možete zadobiti od takve borbe? Da zaista imate srce koje strahuje od Mene, kako biste mogli međusobno da se borite iza Mojih leđa? Bez obzira na visinu tvog položaja, zar ti nisi i dalje smrdljivi mali crv u balegi? Da li ćeš moći da razviješ krila i postaneš golub na nebu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kada se opalo lišće vrati svojim korenima, požalićeš zbog sveg zla koje si počinio”). Svaka Božja reč suda ubola me u srce, a naročito kada sam pročitao Božju reč koja kaže: „biti zavidan prema nadarenim ljudima?” „neobuzdan” i „zlonamerni i zlokobni u svojim srcima” Zaista sam se osećao kao da je Bog ispred mene i razotkriva me. Video sam da Zaharije ima oštar um i da brzo uči i brinuo sam se da će me nadmašiti i zatim zauzeti moje mesto kada nauči sve te veštine. Da bih zaštitio svoj status, ne samo da sam odbio da ga podučavam, već sam ga i namerno gušio, sprečavao ga da uči, i pokušavao da navedem Džonatana da ga takođe isključi i izoluje, sve da bi on pomislio da je ta dužnost preteška i poželeo da je napusti. Tretirao sam svog brata kao neprijatelja da bih zaštitio svoju reputaciju i status. Videvši da moje isključivanje dovodi do toga da moj brat postaje negativan do te mere da više ne želi da uči, ne samo da nisam razmišljao o sebi, već sam se umesto toga radovao. Čak sam se nadao da će uskoro otići. Džonatan mi je ukazao na moj problem, ali zbog toga što sam bio tako nepopustljiv i pridavao toliko značaja svom statusu, nikada nisam istinski razmišljao o sebi. Usled toga, Zaharije nije mogao sam da snima video-zapise i prebačen je na drugu dužnost. Bio sam zaista sebičan, ogavan i zlonameran!

Kasnije sam pročitao Božju reč koja kaže: „Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. (…) Kad god se neko istakne u nekom poslu ili je u stanju da govori o pravom iskustvenom svedočenju iz čega pripadnici Božjeg izabranog naroda izvlače koristi, pouke i podršku, a ta osoba od svih dobija velike pohvale, u srcima antihrista sve više rastu zavist i mržnja i oni pokušavaju da tu osobu isključe i potisnu. Takvoj osobi ni po koju cenu ne dozvoljavaju da se lati bilo kakvog posla, ne bi li je sprečili da ugrozi njihov status. (…) antihristi u sebi misle: ’Nema šanse da se pomirim s tim. Ti želiš da dobiješ ulogu unutar mog domena, želiš da se takmičiš sa mnom. To je nemoguće; ni ne pomišljaj na to. Obrazovaniji si od mene, bolje se izražavaš, popularniji si od mene i marljivije od mene stremiš ka istini. Ako budem sarađivao s tobom, a ti mi preotmeš prestiž, šta onda da radim?’ Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Božje reči otkrivaju da, kako bi stekli status i naveli druge da se ugledaju na njih, antihristi koriste sva sredstva koja su im na raspolaganju da ugnjetavaju i isključuju svakoga ko može da ugrozi njihov status, i da nemaju nikakvog obzira prema radu crkve. Uvideo sam da su moji postupci postupci antihrista i da sam svoju dužnost obavljao isključivo da bih stekao divljenje drugih. Plašio sam se da će me Zaharije nadmašiti i zauzeti moje mesto kada nauči neke veštine, pa ga nisam podučavao, i iza njegovih leđa sam mu sudio i izolovao ga. Na crkveni rad sam gledao kao na svoje preduzeće. Hteo sam da radim šta hoću, da se ponašam bezobzirno, i da koristim sva sredstva koja su mi na raspolaganju da napadnem i isključim svakoga ko bi mogao da predstavlja pretnju mom statusu. Uopšte nisam vodio računa o interesima crkve. Želja za statusom mi je zaista udarila u glavu, i potpuno sam izgubio razum! Sada je ključno vreme za širenje jevanđelja o carstvu. Moramo da napravimo više video-zapisa koji će svedočiti o Božjoj pojavi i delu. Da sam naučio Zaharija svemu što sam znao, on bi mogao da upotrebi svoje talente i da smo uspeli skladno da sarađujemo, brže bismo pravili video-zapise, i mogli bismo našim skromnim naporima da doprinesemo širenju jevanđelja o carstvu, čime bismo ispunili svoje odgovornosti i dužnosti. Ali ja sam samo sam razmišljao o tome kako bi drugi saradnik predstavljao pretnju mom statusu. Bilo mi je stalo samo do sopstvenog ugleda i statusa, i nisam vodio računa o Božjoj nameri niti razmišljao o tome kako će to uticati na rad crkve, niti sam uzimao u obzir bratova osećanja. Više sam voleo da dužnosti kasne nego da dozvolim da moj status bude ugrožen. Bio sam zaista sebičan i nedostajalo mi je ljudskosti! Bio sam spreman da uradim sve što je potrebno zarad svog ugleda i statusa, čak i po cenu da žrtvujem interese crkve. Hodao sam putem antihrista!

Jednog dana, tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitao sam još Božjih reči: „Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i to je upravo ona stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo protivljenje Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Čitajući Božje stroge reči, shvatio sam da Božja pravedna narav ne podnosi uvredu, i kada sam razmišljao o tome šta sam uradio, obuzeo me je strah. Bog je mrzeo moju težnju za statusom i gnušao je se, i to je bio put koji je vodio u sigurnu smrt! Da mi crkva nije pružila priliku da praktikujem snimanje video-zapisa i vođenje od strane Boga, kako bih naučio sve ove veštine? Crkva je uredila da podučavam Zaharija i trebalo je da ga naučim svemu što sam znao i da sarađujem sa njim kako bi dobro obavio dužnost. Jedino bi to bilo u skladu sa Božjom namerom. Bog se nadao da ću umeti da stremim ka istini u toku svoje dužnosti, da ću uspeti da odbacim svoju iskvarenu narav, i da ću biti u stanju da ispunim dužnost koju treba da obavim da bih udovoljio Bogu. Jedino je to bio pravi put i ono ka čemu je trebalo da težim u svojoj veri u Boga. Ali ja nisam stremio ka istini u svojoj veri. Umesto toga, u životu sam se oslanjao na sotonske otrove kao što su: „Može postojati samo jedan alfa mužjak” i: „Čim učenik ovlada znanjem, učitelj ostaje bez posla”. Gledao sam na veštine koje sam imao kao na svoje privatno vlasništvo i nisam bio spreman da ih prenesem drugoj braći i sestrama iz straha da će me nadmašiti i da ću zbog toga izgubiti svoj status i divljenje drugih. Isključivao sam i gušio druge da bih učvrstio svoj status. Bio sam zaista bez savesti i razuma! Razmišljao sam o svim antihristima koji su izbačeni iz crkve. Svi su želeli isključivu vlast u crkvi, i da bi zaštitili svoj status bili su spremni da napadnu i isključe svakoga koga vide kao pretnju. Koliko god naudili drugima i koliko god ometali i nanosili štetu radu crkve, nisu ni malo marili. Na kraju, zbog svih zlodela koja su počinili, Bog ih je uklonio. Uvideo sam da se narav koju moji postupci razotkrivaju ne razlikuje od naravi antihrista; ona je bila je sebična i zlonamerna, i Bog ju je mrzeo i gnušao je se. Ova pomisao me je prilično uplašila, i bio sam ispunjen krivicom i kajanjem. Pao sam pred Boga i pomolio se: „O Bože, pogrešio sam; Bio sam zaslepljen statusom, izgubio svaki razum i povredio brata. Bože, nije trebalo to da uradim, i spreman sam da se pokajem. Ako ovo ponovo uradim, disciplinuj me, molim Te.”

Kasnije su starešine odredile da još dva brata dođu i sarađuju sa mnom. Zamolili su me da ih podučavam i rekli su da će to ubrzati rad na produkciji video-zapisa i da će meni pomoći tako što ću moći da podelim deo svog posla. Čuvši ovo, pomislio sam: „Znači planiraju da dvoje ljudi dođu i uče u isto vreme; ako ih naučim svemu što znam, hoće li me uskoro nadmašiti?” Bio sam nekako zabrinut i nevoljan, ali da bih sačuvao obraz, nisam imao izbora nego da pristanem da podučavam ta dva brata. Ali dok sam ih obučavao, i dalje nisam bio voljan da podelim ključne i suštinske stvari koje sam uspeo da savladam. Stalno sam želeo da prećutim nešto i da ih naučim samo osnovnim tehnikama. Ali kada sam razmišljao da tako uradim, osećao sam se veoma nelagodno, i mislio sam da je to što radim sebično, ogavno i lišeno ljudskosti. Kasnije sam pročitao Božju reč: „Nevernici poseduju određenu vrstu iskvarene naravi. Kad druge ljude podučavaju u oblasti koja zahteva stručna znanja i veštine, oni ovako razmišljaju: ’Kad učenika poduči svemu što zna, učitelj nema od čega da živi. Ako sve svoje znanje prenesem drugima, niko se više neće ugledati na mene, niko mi se više neće diviti i izgubiću sav svoj učiteljski status. To neće valjati. Ne smem ih naučiti baš svemu što znam, moram nešto zadržati za sebe. Stoga ću im preneti samo osamdeset odsto svojih znanja, dok ću ostalo sačuvati u rukavu; jedino tako ću moći da pokažem da sam po veštinama nadmoćniji od ostalih.’ Kakva je to narav? To je lažljivost. Kakav stav treba da zauzmete kad druge ljude podučavate, pomažete im ili s njima delite stečena znanja? (Ne treba da štedim trud, niti da im išta od svog znanja uskraćujem.) A kako da im ništa ne uskratite? Ako kažeš: ’Kad je reč o stvarima koje sam naučio, ja ništa ne zadržavam za sebe i nemam nikakav problem da vam sve o njima ispričam. Ionako sam boljeg kova od svih vas i još uvek mogu da razumem neke uzvišenije stvari’ – ti im onda i dalje nešto uskraćuješ, i to prilično smišljeno radiš. Slično tome, ako kažeš: ’Podučiću vas svim osnovnim stvarima koje sam naučio, nema nikakvih problema. Moje znanje je ipak na višem nivou tako da, čak i ako sve to naučite, i dalje nećete biti toliko napredni kao ja’ – to će i dalje predstavljati uskraćivanje. Ako je čovek preterano sebičan, ostaće bez Božjeg blagoslova. Ljudi treba da nauče da vode računa o Božjim namerama. Božjoj kući, kao svoj doprinos, moraš da podariš sve one najvažnije i suštinske stvari koje si dokučio, kako bi Božji izabranici takođe mogli da ih nauče i da njima ovladaju – jedino tako ćeš steći Božji blagoslov i On će te još i više od toga darivati. Baš kao što stara izreka kaže: ’Blaženije je davati, nego primati’. Dok obavljaš svoju dužnost, sav svoj talenat i svoju darovitost posvećuj Bogu, kako bi i svi ostali mogli da imaju koristi od njih i kako bi u vršenju svojih dužnosti ostvarivali dobre rezultate. Ako svoje talente i svoju darovitost u celosti podariš drugima, to će biti od koristi svima koji te dužnosti izvršavaju, kao i crkvenom delu. Nemoj svima objašnjavati samo neke jednostavne stvari i misliti da time činiš naročito dobro delo i da drugima ništa ne prećutkuješ – to neće valjati. Ti ljudima zapravo objašnjavaš par teorija i stvari koje su oni ionako u stanju da doslovno razumeju, dok one zaista suštinske i važne stvari ostaju van domašaja početnika. Nudiš im samo sažetke, bez ikakvog obrazlaganja i zalaženja u pojedinosti, dok pritom u sebi još uvek razmišljaš: ’E pa, eto – ispričao sam ti sve što sam imao da kažem i ništa nisam namerno zadržao za sebe. Ako i dalje ne razumeš, to je zato što si izrazito lošega kova, te stoga nemoj mene da kriviš. Sada nam preostaje samo da vidimo kuda će te Bog dalje povesti’. Ovakva namera krije u sebi obmanu, zar ne? Zar to nije sebično i ogavno? Zašto ljude ne biste naučili svemu što nosite u srcu i svemu što ste sami razumeli? Zašto svoje znanje čuvate samo za sebe? Taj problem se tiče vaših namera i vaše naravi. Kad se po prvi put susretnu s nekim konkretnim aspektom stručnog znanja, ljudi uglavnom mogu da razumeju samo njegovo doslovno značenje; tek nakon što ga budu neko vreme primenjivali u praksi, moći će da dokuče najvažnije elemente i suštinu tog znanja. Ako si već ovladao svim finesama tog znanja, trebalo bi da to drugima neposredno objasniš; nemoj ih navoditi na zaobilazni put, na kojem će toliko vremena protraćiti na slepo traganje. To je tvoja obaveza i to bi trebalo da radiš. Nećeš biti sebičan i nećeš im ništa uskratiti jedino ako im ispričaš sve ono što, po tvom mišljenju, predstavlja srž i suštinu. Kad druge ljude podučavate nekoj veštini, kad im pričate o svojoj struci ili sa njima razgovarate o život-ulasku, ukoliko niste u stanju da se rešite svih tih sebičnih i odvratnih aspekata svoje iskvarene naravi, vi onda nećete moći da svoju dužnost obavljate dobro, te u tom slučaju vi niste neko ko poseduje ljudskost, neko ko poseduje savest i razum, niti neko ko primenjuje istinu. Moraš da tragaš za istinom kako bi se rešio svoje iskvarene naravi i dostigao tačku u kojoj ćeš biti lišen sebičnih motiva i voditi računa samo o Božjim namerama. Na taj ćeš način steći istina-stvarnost. Previše je zamorno kad ljudi ne streme ka istini i kad, kao nevernici, žive u skladu sa svojom sotonskom naravi. Velika je konkurencija među nevernicima. Nije lako ovladati suštinom neke veštine ili profesije, a kad neko drugi sazna za nju i ovlada njome, samim tim će vaša egzistencija biti ugrožena. Upravo zato da bi sačuvali vlastitu egzistenciju, ljudi su prinuđeni da tako postupaju – sve vreme moraju biti na oprezu. Veštine kojima su ovladali predstavljaju njihovu najvredniju imovinu, njihovu egzistenciju, njihov kapital i životnu snagu, te ih oni stoga ne smeju olako deliti s drugima. Ti, međutim, veruješ u Boga – ako tako razmišljaš i tako postupaš u Božjoj kući, ti se onda ni po čemu ne razlikuješ od nevernika. Ako uopšte ne prihvataš istinu i ako i dalje živiš u skladu sa sotonskim filozofijama, ti onda nisi neko ko iskreno veruje u Boga. Ako si prilikom obavljanja svoje dužnosti uvek sebičan i sitničav, nećeš primiti Božji blagoslov” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši Božju reč, shvatio sam da sotonska filozofija „Čim učenik ovlada znanjem, učitelj ostaje bez posla” predstavlja pravilo po kojem žive nevernici, i da je to sebičan i ogavan način ponašanja. Kada braća i sestre zajedno obavljaju dužnost, oslanjaju se na jače strane jedni drugih da bi nadomestili svoje slabosti, i sarađuju da bi dobro obavili dužnost. Kao osoba koja veruje u Boga, trebalo bi da se ponašam i postupam u skladu sa Božjom rečju. Nisam mogao da se oslonim na svoju iskvarenu narav da radim ono što hoću. Morao sam da dozvolim braći i sestrama da uče kako treba, da ih naučim ključnim i suštinskim stvarima za snimanje video-zapisa i da ništa ne zadržavam za sebe. Morao sam da sprečim da tokom učenja idu zaobilaznim putem, kako bi mogli pre da počnu sa video-produkcijom. To su bile odgovornosti i dužnosti koje je trebalo da ispunim. To je bila Božja namera. Shvativši ove stvari, kada je došlo vreme da ponovo podučavam braću, naučio sam ih svim ključnim i suštinskim stvarima kojima sam ovladao. Posle nekog vremena, počeli su da napreduju u video-produkciji. Pošto je još dvoje ljudi pomagalo, povećala se i efikasnost u našoj dužnosti. Štaviše, u procesu obučavanja braće, moje sopstvene veštine su se učvrstile i ojačale. Samo tako što sam napustio svoje sebične i ogavne namere, primenjivao istinu, razmišljao o tome kako da dobro obavim svoju dužnost, i vodio računa o tome kako da praktikujem na način koji bi koristio radu crkve i kako da postupim na način koji bi pomogao mojoj braći i sestrama, ja sam osetio lakoću i mir.

Gledajući unazad, shvatam da sam živeo prema sotonskim otrovima, i da sam bio sebičan i zlonameran. Moji postupci i ponašanje nisu bili od koristi za moju braću i sestre, niti za rad crkve, nego su bili ometajući i destruktivni, i zaista su povredili Božje srce. Božja reč mi je omogućila da shvatim koliko sam zlonameran i sebičan, i da razumem šta je normalna ljudskost, čemu ljudi koji veruju u Boga treba da teže, i kako treba da se ponašaju, a istovremeno mi je dalo neko stvarno razumevanje Božje pravedne naravi. Dok sam bio nepopustljiv, buntovan i živeo u svojoj iskvarenoj naravi, Bog je krio Svoje lice od mene, ali kada sam se pokajao i ispovedio se Bogu i postupao u skladu sa Njegovom rečju, On je ponovo počeo da radi na meni i upotrebio je Svoju reč da me prosveti i prosvetli kako bih upoznao sebe. Shvatio sam koliko je stvarno i praktično Božje spasenje!