Odmalena sam sa majkom praktikovala veru u Gospoda Isusa i uživala u izobilju Njegovih blagodati i blagoslova. To mi je dalo snažan osećaj za duboku milost i ljubav Gospoda Isusa prema čovečanstvu. Odrastajući u Gospodnjoj blagodati, navikla sam da Mu se obraćam da bih Ga zamolila za blagodat. Kad god bih naišla na probleme, molila bih se Gospodu, a kada bih zgrešila, dolazila bih pred Njega da se ispovedim. Verovala sam da će Gospod uvek oprostiti moje grehe, pošto je milosrdan i pun ljubavi.

Jednog dana u maju 2019. godine, upoznala sam sestre Dajanu i Vanesu na Fejsbuku. Zajedno smo učestvovale u grupi za proučavanje Biblije i otkrila sam da Vanesa veoma mudro besedi o Bibliji. Jednom prilikom, tokom okupljanja, Vanesa je rekla: „Gospod je rekao da će doći ponovo u poslednjim danima, pa kako da Ga dočekamo? Gospod Isus je rekao: ’Moje ovce slušaju moj glas’ (Jovan 10:27). ’Evo, stojim pred vratima i kucam; ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večerati s njim, i on sa mnom’ (Otkrivenje 3:20). Takođe, ’Ko ima uši, neka sluša šta Duh govori crkvama!’ (Otkrivenje 2:7). Iz ovih odlomaka vidimo da kada Gospod dođe u poslednjim danima, On će izraziti Svoje reči. Za dočekivanje Gospoda je ključno da pažljivo slušamo Božji glas, a oni koji mogu da dočekaju Gospoda slušajući Njegov glas su mudre device.” Bila sam veoma iznenađena kada sam čula Vanesinu besedu. Nikada nisam čula tako mudre reči. Ona je identifikovala šta je ključno za dočekivanje Gospoda. Nikada ranije to nisam shvatila. Nakon toga, Vanesa nam je pokazala jedan veoma veseo video sa himnom. Na kraju snimka, videla sam da piše: „Crkva Svemogućeg Boga” i bila sam radoznala. Kada je okupljanje završeno, požurila sam da je potražim na internetu. Videla sam mnogo negativnih informacija i zato sam odmah kontaktirala Dajanu da saznam više. Dajana je rekla da je dočekivanje Gospoda zaista velika stvar, ohrabrila me je da me ne pokolebaju priče iz druge ruke i predložila mi da prvo ostavim po strani svoje brige i da ponizno tragam da bih videla da li je to istiniti put. Nekoliko dana kasnije, Dajana me je pozvala da prisustvujem okupljanju. Bila sam rastrzana: da li da idem ili ne? Vanesa je zaista mudro besedila o Bibliji i želela sam da čujem više, ali sam se takođe brinula da ono što ona propoveda nije istiniti put. Usred svog kolebanja, pomolila sam se Gospodu, tražeći Njegovo vođstvo. Nakon toga sam prisustvovala okupljanju.

Tokom okupljanja, Vanesa mi je uzbuđeno rekla: „Gospod Isus se već vratio, On je ovaploćeni Svemogući Bog. Svemogući Bog je zaključio Doba blagodati i uspostavio Doba carstva, izrazio je milione reči i, na osnovu dela iskupljenja Gospoda Isusa, On izvršava delo suda, počevši od Božje kuće, da bi temeljno pročistio i spasio ljudski rod. Sve reči koje Svemogući Bog izražava su istina i otkrivaju tajnu Božjeg ovaploćenja, tri faze Njegovog dela i tajnu Biblije. Njegove reči govore i o izvoru grešnosti čovečanstva, o tome kako Sotona kvari ljudski rod, kako Bog spasava ljudski rod u nekoliko etapa, te o značenju Božjeg dela suda u poslednjim danima. Svemogući Bog nam je takođe pokazao načine na koje vernici mogu postići spasenje. Na primer, On detaljno opisuje kako da iskusimo sud Njegovih reči da bismo odbacili svoju iskvarenu narav, kako da primenjujemo istinu i budemo pošteni ljudi, kako da Ga se bojimo i klonimo se zla, kako da postanemo ljudi koji slede Njegovu volju, i tako dalje.” Takođe je rekla da su reči i delo Svemogućeg Boga ispunili proročanstvo Gospoda Isusa: „Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu, jer neće govoriti po svome, nego će govoriti ono što čuje, i najavljivaće vam buduće događaje” (Jovan 16:12-13). „Ko mene odbacuje i ne prihvata moje reči, ima jednog za sudiju. To je reč koju sam govorio; ona će mu suditi u Poslednji dan” (Jovan 12:48). „Jer, došlo je vreme za Sud koji će započeti od Božijeg doma” (1. Petrova 4:17). Osećala sam prosvećenje u onome što je Vanesa rekla, ali sam još uvek imala mnogo sumnji u srcu. Zato sam se tiho pomolila Bogu i pomislila sam kako je Bog rekao: „Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko” (Matej 5:3). Mislila sam: „Božji povratak je velika stvar, ne mogu slepo da donosim zaključke. Trebalo bi da budem skroman tragalac i da nastavim da slušam.”

Nakon toga, Vanesa mi je tražila da pročitam odlomak reči Svemogućeg Boga: „Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da miruješ i održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako se, na ovaj način, možeš smatrati nekim ko sledi stope Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski život, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da sebe odvedeš na nebo kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”). Dok sam čitala, počela sam da osećam kao da ima nešto drugačije u vezi sa ovim rečima i nisam mogla a da ne osetim strah od njih: Ove reči su zvučale tako strogo i prodorno – svaka reč i fraza bili su ispunjeni autoritetom i moći. Nisu izgledale kao reči koje bi bilo koji običan smrtnik izgovorio. Samo Bog je mogao da govori na takav način. Ali, onda sam takođe pomislila: „To nije tačno, Bog je milostiv i pun ljubavi – Njegove reči su pune utehe i saosećajnosti. Ali ove reči su toliko oštre, da zvuče kao kletva ili osuda čovečanstva. Da li su ovo zaista Božje reči? S obzirom na to koliko su pune autoriteta, to mora da su Božje reči, zar ne? Ali ako je Svemogući Bog zaista Gospod Isus koji se vratio, treba da govori na isti način kao i On, s puno milosti i čovekoljublja, a Njegove reči treba da budu blage i obzirne. Ali govor Svemogućeg Boga je tako strog. Da li bi On zaista mogao biti Gospod Isus koji se vratio?” Bila sam veoma zbunjena, pa sam rekla Vanesi za svoje sumnje.

Vanesa je strpljivo sa mnom razgovarala u zajedništvu, rekavši: „Uvek smo verovali da je Bog milostiv i pun ljubavi, da nam se obraća blago i s puno obzira, pa ako su Njegove reči oštre, onda to nisu Božje reči. Ali, da li smo ikada razmotrili da li je ta ideja zaista u skladu sa činjenicama i sa istinom? Zapravo, u svakom dobu, Bog nije izgovarao samo obzirne i ohrabrujuće reči, već i oštre reči koje prekorevaju, osuđuju i proklinju ljude. Samo što mi nismo obraćali pažnju na to. Pogledajmo kako je to zapisano u Bibliji. Jahve Bog reče: ’Svi njegovi stražari su zatajili, svi oni ne shvataju, psi bezglasni, da laju ne mogu. Sanjivo se izležavaju, vole da dremaju. I to: proždrljivi su psi, ne umeju da se nasite. I oni su pastiri nerazboriti, svaki od njih na svoj put okreće, svaki za grabežom svojim sebično’ (Knjiga proroka Isaije 56:10-11). I Gospod Isus reče: ’Zmije! Porode otrovni! Kako ćete pobeći od kazne kojom ste osuđeni na pakao?’ (Matej 23:33). ’Ne dajte svetinje psima, jer će se okrenuti protiv vas i rastrgnuti vas, niti bacajte svoje bisere pred svinje, jer će izgaziti bisere’ (Matej 7:6). Ovakvih stihova ima još mnogo. Iz ovih stihova vidimo da je u Dobu zakona i Dobu blagodati Bog prekorevao, osuđivao i proklinjao ljude. Iako su Njegove reči zvučale strogo i duboko uznemirujuće, sve su one bile istinite i sve su razotkrivale suštinu opiranja i pobune ljudi protiv Boga. U stvarnosti, bez obzira da li su Božje reči blage ili stroge, sve su one izraz Božje naravi. Međutim, ako ne razumemo Božju narav, bićemo skloni da Ga svedemo na to da je samo milostiv i pun ljubavi; stvorićemo određene predstave kada On bude govorio strogo, misleći da Bog govori samo blago i da ne treba da govori tako strogim tonom, inače, takve reči ne bi mogle biti Božje. Pogrešno je zasnivati našu procenu o Božjim rečima na tome da li su one blage ili stroge i to je posledica naših sopstvenih predstava i uobrazilja. Na primer, kad bismo svoje roditelje prepoznali kao svoje roditelje samo kada sa nama razgovaraju blago, a ne bi ih prepoznali kao svoje roditelje kada govore strogo ili kada nas prekore za nešto što smo uradili pogrešno, zar to ne bi bilo glupo?” Nakon što sam čula sestrinu besedu, osećala sam da mi je ovo pitanje mnogo jasnije. Pomislila sam: „Tako je, bez obzira da li nam se roditelji obraćaju blago ili strogo, zar oni nisu uvek naši roditelji? I Bog Jahve i Gospod Isus su nekad pre govorili strogo, pa zašto to ranije nisam primetila? Izgleda da je zaista pogrešno određivati da li su ovo Božje reči na osnovu toga da li su blage ili stroge.” Nakon što sam to shvatila, nisam osećala toliki otpor. Ali kad god bih čitala odlomke reči Svemogućeg Boga koje razotkrivaju čovečanstvo i sude mu, osećala bih da su prodorne, kao da osuđuju mene. I dalje sam se lomila: Gospod Isus je milostiv i pun ljubavi, pa zašto je Svemogući Bog tako strog?

Jednom prilikom, tokom jednog okupljanja, postavila sam sestri Suzi pitanje: „Jednostavno ne mogu da vidim Svemogućeg Boga i Gospoda Isusa kao istog Boga – njihove naravi su previše različite. Kada zamišljam Gospoda Isusa, pomislim kako je Bog milostiv i pun ljubavi, ali Svemogući Bog izgleda tako strog i mnogo toga što On kaže razotkriva i raščlanjuje ljude. Zašto su Svemogući Bog i Gospod Isus tako različiti?” Ona je besedila, rekavši: „Ljudi su često zbunjeni time i to je uglavnom zato što ne razumeju Božju narav. Hajde da se osvrnemo na prethodno Božje delo. Jednom kada budemo donekle razumeli Božju pravednu narav, ovaj problem će se rešiti sam od sebe. Svi znamo da kada je Bog primetio zlodela stanovnika Sodome i Ninive, Njegova narav je bila besna i odlučio je da uništi ta dva grada. Pre nego što ih je uništio, Bog je poslao dva anđela u Sodomu, a Lot ih je jedini ugostio. Ostali stanovnici ne samo da nisu dočekali anđele, nego su hteli da ih ubiju. Bog je video njihova zlodela i razbesneo se. Nakon što su anđeli spasili Lota i njegovu porodicu, Bog je s neba spustio vatru, uništivši sve ljude, stoku i biljni svet u gradu. Pogledajmo sada Ninivu. Bog je takođe planirao da uništi taj grad i zato je poslao Jonu da prenese Njegovu poruku: ’Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena’ (Knjiga proroka Jone 3:4). Kada je kralj Ninive čuo tu vest, predvodio je ljude u svom gradu da se obuku u kostret, da sede u pepelu, poste, mole se, odbacujući zlo koje su prihvatili i kajući se pred Bogom. Kada je Bog to video, povukao je svoj gnev i milostivo ih poštedeo uništenja. Iz različitih Božjih stavova prema Ninivi i Sodomi, možemo videti da je Božja narav stvarna i živa. On nije samo pun ljubavi i milostiv, već i veličanstven i gnevan. Kada ljudi greše, Bog im daje priliku da se pokaju, pokazujući im Svoju milostivu narav punu ljubavi. Kad su ljudi tvrdoglavi i ne žele da se pokaju, kada se čak tvrdoglavo opiru Bogu i viču protiv Njega, Bog pušta svoj bes na njih, pokazujući svoju pravednu i veličanstvenu narav. To nam omogućava da uvidimo da Božja pravedna narav nije samo puna ljubavi i milostiva, već i veličanstvena i gnevna. Oba ova aspekta sadržana su u Božjoj suštinskoj naravi. Hajde da sada razmotrimo Doba blagodati u kojem je Gospod Isus izvršio svoje delo. Kada bi ljudi zgrešili i došli pred Gospoda da se ispovede i pokaju, On bi ih oslobodio grehova i podario im obilnu blagodat. Zbog toga mnogi ljudi veruju da je Gospodnja narav samo milostiva i puna ljubavi, a ne gnevna i ona koja proklinje. Zapravo, to su samo ljudske predstave i uobrazilje. Kad su u pitanju fariseji koji su osudili Gospoda i opirali Mu se, pa čak i otvoreno galamili protiv Njega, Gospod Isus je bio pun gneva prema njima. On ih je osudio i prokleo i izrekao im sedam nesreća. Nije imao ni trunke milosti prema njima. Od vremena stvaranja do danas, Bog je uvek izražavao Svoju pravednu narav prema čovečanstvu. Bog je pun ljubavi i milostiv, ali i veličanstven, gnevan, onaj koji proklinje i kažnjava. Kao što Svemogući Bog kaže: ’Božja milost i trpeljivost zaista postoje, ali Božja svetost i pravednost, dok oslobađa Svoj gnev, čoveku takođe pokazuju onu stranu Boga koja ne podnosi uvrede. Kad je čovek u potpunosti sposoban da se povinuje zapovestima Božjim i kad deluje u skladu s Njegovim zahtevima, Bog prema njemu pokazuje izdašnu milost; a kad je čovek do krajnosti iskvaren, prepun mržnje i neprijateljstva prema Njemu, Bog je strašno ljut. Do koje se mere On može razljutiti? Njegov će gnev trajati sve do trenutka kad više ne bude video čovekov otpor i njegova zlodela, kad ih više ne bude video pred Sobom. Tek tada će se Božja ljutnja ugasiti. (…) On je tolerantan i milostiv prema svemu što je ljubazno, lepo i dobro; a prema svemu što je zlo, grešno i rđavo oseća strašan gnev, koji nikad ne prestaje. Ovo su dva glavna i najistaknutija aspekta Božje naravi, koje je, štaviše, Bog od početka do kraja otkrio: izdašna milost i strašan gnev’ („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Kroz Božje reči možemo videti da su ’izdašna milost i strašan gnev’ dva aspekta Božje naravi koje On neprestano pokazuje čovečanstvu. Ta dva aspekta Njegove naravi nisu protivrečna. Oba su deo Njegove suštinske naravi. Ne smemo svoditi Boga samo na to da je u stanju da udeli obilnu milost, a ne i da iskali dubok gnev, na osnovu činjenice da smo u prošlosti uživali u Njegovoj blagodati. Takvo razumevanje je previše jednostrano.” Čuvši to, shvatila sam da Bog nije samo pun ljubavi i milostiv, već i veličanstven, gnevan i onaj koji proklinje. Sve su to aspekti Božje suštinske naravi. Zbog toga što sam premalo razumela Božju narav, zastupala sam jednostrano verovanje da je Bog samo milostiv i pun ljubavi. To su zaista bile moje predstave i uobrazilje i nisu odgovarale stvarnosti. Shvatila sam da moram da poslušam još beseda da bih produbila svoje razumevanje.

Suzi je takođe rekla da se narav koju Bog ispoljava tokom svakog doba zasniva na zahtevima Božjeg dela spasenja, kao i na potrebama iskvarenog čovečanstva. Zatim smo pročitali dva odlomka reči Svemogućeg Boga koji su mi pomogli da steknem jasnije razumevanje istine u ovom pogledu. Svemogući Bog kaže: „Delo koje je Isus izvršio bilo je u skladu sa potrebama čoveka tog doba. Njegov zadatak je bio da iskupi ljudski rod, da mu oprosti grehe, pa je stoga Njegova narav u potpunosti bila sazdana na poniznosti, strpljenju, ljubavi, pobožnosti, trpeljivosti, milosti i dobroti. Ljudskom rodu je doneo obilje blagodati i blagoslova, i sve ono u čemu su ljudi mogli da uživaju; na uživanje im je dao: mir i sreću, Svoju trpeljivost i ljubav, Svoju milost i dobrotu. U to vreme, izobilje stvari za uživanje sa kojima su se ljudi susretali – osećaj mira i sigurnosti u srcu, osećanje utehe u duši i njihova zavisnost od Isusa Spasitelja – bilo je potpuno izazvano dobom u kome su živeli” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Istinita priča o delu iz Doba iskupljenja”). „U Njegovom završnom delu okončanja ovog doba, Božju narav odlikuju grdnja i sud, kojima On razotkriva sve što je nepravedno, kako bi svim narodima sudio javno i kako bi usavršio one koji Ga iskreno vole. Samo jedna takva narav može ovo doba da privede kraju. Poslednji su dani već nastupili. Sve stvari razdvojene su po svojoj vrsti i podeljene u različite kategorije, u skladu sa različitim karakteristikama. Ovo je upravo ono vreme kada Bog otkriva ishod i odredište ljudi. Ako ljudi ne iskuse grdnju i sud, neće biti načina da se njihovo buntovništvo i nepravednost razotkriju. Jedino se kroz grdnju i sud može razotkriti ishod svih stvari. Ljudi svoje pravo lice pokazuju jedino onda kad su izloženi grdnji i sudu. Zli će biti svrstani među zle, dobri među dobre, i svi ljudi biće razdvojeni po svojoj vrsti. Kroz grdnju i sud razotkriće se ishodi svih stvari, kako bi zli mogli da budu kažnjeni, a dobri ljudi nagrađeni, i kako bi se sav ljudski rod predao Božjoj vrhovnoj vlasti. Sav ovaj rad se mora ostvariti kroz pravednu grdnju i sud. Pošto je ljudska iskvarenost dostigla svoj vrhunac, a čovekovo buntovništvo je isuviše ozbiljno, samo je pravedna Božja narav, ona koja je uglavnom sačinjena od grdnje i suda i koja se tokom poslednjih dana razotkriva, u stanju da ljude do kraja preobrazi, učini ih potpunim i da razotkrije zlo, i svi će nepravedni tako biti strogo kažnjeni. Stoga je jedna takva narav prožeta značajem doba. Božja narav se otkriva i pokazuje zarad dela svakog novog doba. Ne radi se o tome da Bog Svoju narav razotkriva proizvoljno i bez ikakvog značaja. Pretpostavimo da u poslednjim danima otkrivanja ljudskih ishoda Bog i dalje voli ljude s beskrajnom milošću i dobrotom, te da nastavi da ih voli, ne podvrgavajući ih pravednom sudu, već pokazujući im trpeljivost, strpljenje i praštanje, opraštajući ih grehe ma koliko oni bili teški, bez trunke pravednog suda. Kada bi onda celokupno Božje upravljanje ikada moglo da bude privedeno kraju? Kada bi jedna takva narav ljude mogla da povede do odredišta koje priliči čovečanstvu? Zamislite, na primer, sudiju koji je uvek prepun ljubavi prema ljudima, sudiju punog ljubavi, blagog lica i mekog srca. On ljude voli bez obzira na to kakve su zločine počinili, prepun je ljubavi i popustljiv prema ljudima bez obzira na to ko su. Da li bi, u tom slučaju, takav neki sudija ikada bio u stanju da donese pravednu presudu? Tokom poslednjih dana, samo se pravednim sudom ljudi mogu razdvojiti po vrstama i biti uvedeni u novo carstvo. Na taj se način, kroz pravednu Božju narav grdnje i suda, čitavo doba se privodi kraju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”).

Nakon što smo pročitali Božje reči, Suzi je besedila, govoreći: „U Doba zakona, Bog Jahve je izrazio narav u kojoj preovladavaju kletve, oganj i gnev. Tokom tog vremena, ljudi su imali dubok nedostatak razumevanja. Nisu znali šta je greh, kako treba da žive niti kako da obožavaju Boga, pa je na osnovu njihovih potreba u to vreme Bog izdao zakone i zapovesti kako bi vodio ljude u njihovim životima. Oni koji su slušali Božje zakone primili su Njegovu milost, ali oni koji su prekršili zakon bili su kažnjeni, pa čak i spaljeni Božjim nebeskim ognjem ili kamenovani do smrti. Međutim, pred kraj Doba zakona, ljudi su postajali sve više iskvareni i često bi nehotice grešili i kršili zakon, i svi bi oni bili pogubljeni kad bi se o njihovim postupcima sudilo po tadašnjem zakonu. Stoga, tokom Doba blagodati, sam Bog se otelovio da bi iskupio čovečanstvo shodno njihovim potrebama, pokazujući Svoju narav prvenstveno kroz milost i ljubav i darujući ljudima obilnu blagodat. On se ophodio prema njima sa bezgraničnom milošću i ljubavlju, tolerisao i opraštao njihove grehe i na kraju je bio razapet da bi sve ljude iskupio od njihovih greha. Oprostio im je kazne koje im slede po zakonu i dozvolio im da nastave da žive. U Doba blagodati, da je Bog nastavio da izražava Svoju narav prvenstveno u obliku kletvi, ognja i gneva, ljudski gresi nikada ne bi bili oprošteni, ljudi se po zakonu nikada ne bi iskupili i ljudski rod bi bio sveden na ništa i ne bi bio tu gde je danas. Stoga, Bog je u Dobu blagodati izrazio svoju narav prvenstveno kroz milost i ljubav. Sve dok bi ljudi dolazili pred Njega i prihvatali Njegovo iskupljenje, ispovedajući se i kajući se, On bi im oprostio grehe. U poslednjim danima ljudi su postajali sve više iskvareni. Uprkos tome što smo primili iskupljenje Gospoda Isusa i što su nam gresi oprošteni, naša grešna priroda, u vidu nadmenosti, lažljivosti, zla, nepopustljivosti i zlobe, sve je to još uvek duboko ukorenjeno u nama. Naša sotonska narav još uvek nije potpuno iskorenjena, pa tako i dalje često lažemo, grešimo, bunimo se protiv Boga i opiremo se Bogu. Još uvek nismo kvalifikovani da uđemo u Božje carstvo. Da bi spasio čovečanstvo i potpuno nas oslobodio od greha, Bog se ponovo ovaplotio, vrši delo suda i pročišćenja kroz Svoje reči, na osnovu dela Gospoda Isusa, da bi temeljno iskorenio naše sotonske naravi, pročistio nas od greha i dozvolio nam da se zaista pokorimo Bogu i da se bojimo Boga, i da bi nas na kraju uveo u Svoje carstvo. Zbog potreba Njegovog dela, Bog više ne izražava svoju milostivu narav punu ljubavi, i umesto toga odlučuje da ispolji Svoju pravednu, veličanstvenu i gnevnu narav, da sudi i razotkrije čovekove iskvarene naravi. Samo tako, On može preobraziti i pročistiti čovečanstvo. Iako je narav koju Bog prvenstveno ispoljava u svakom dobu drugačija, Božja suština se nikada ne menja. Bog izvršava Svoje delo i izražava Svoju narav u skladu sa potrebama Svog dela i potrebama iskvarenog čovečanstva, omogućavajući ljudima da bolje razumeju i da spoznaju Boga, tako da ne ograničavaju Njega i Njegovu narav. Ne treba da mislimo da Svemogući Bog i Gospod Isus nisu isti Bog samo zato što Oni izražavaju različite naravi.” Tek nakon što sam čula Suzinu besedu, shvatila sam da Bog odlučuje kakvu narav će ispoljiti u svakom dobu na osnovu zahteva Njegovog dela spasenja i potreba iskvarenog čovečanstva. U Svom delu suda u poslednjim danima, Svemogući Bog ispoljava Svoju pravednu i veličanstvenu narav da bi pročistio i spasio čovečanstvo – iako se narav koju On izražava razlikuje od naravi Gospoda Isusa, ona se i dalje ispoljava zato da bi odgovorila na potrebe iskvarenog čovečanstva. Svemogući Bog i Gospod Isus su jedan te isti Bog. Suzina beseda je bila veoma jasna i raspršila je svu moju zbunjenost.

Na sledećem okupljanju, Vanesa mi je pročitala još jedan odlomak reči Svemogućeg Boga: „Kojim sredstvima se postiže Božje usavršavanje čoveka? Postiže se Njegovom pravednom naravi. Božja narav se prvenstveno sastoji od pravednosti, gneva, veličanstva, suda i kletve, a On usavršava čoveka prvenstveno Svojim sudom. Neki ljudi ne razumeju i pitaju zašto je Bog u stanju da čoveka učini savršenim samo putem suda i kletve. Oni kažu: ’Kada bi Bog prokleo čoveka, zar ne bi čovek umro? Kada bi Bog sudio čoveku, ne bi li čovek bio osuđen? Kako onda uopšte može da bude usavršen?’ To su reči ljudi koji ne poznaju Božje delo. Bog proklinje buntovništvo čoveka i sudi čovekovim grehovima. Iako govori grubo i nemilosrdno, On razotkriva sve što je u čoveku, raskrinkavajući tim strogim rečima ono što je suštinsko u čoveku, te takvim sudom On daje čoveku duboko znanje o suštini tela, i tako se čovek pokorava Bogu. Telo čovečje pripada grehu i Sotoni, buntovno je i predmet je Božje grdnje. Stoga, da bi čovek spoznao sebe, reči Božjeg suda moraju da ga zadese i nužno je primeniti svaku vrstu oplemenjivanja; tek tada Božje delo može biti delotvorno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Nakon čitanja Božjih reči, Vanesa je u svojoj besedi rekla: „U poslednjim danima, Božje delo suda i pročišćenja je poslednja etapa delovanja u Njegovom spasenju ljudskog roda i to je kraj Njegovog 6000-godišnjeg plana upravljanja. Izražavajući Svoju pravednu i veličanstvenu narav, On privodi kraju celo doba i razvrstava svakoga prema vrsti, dobre sa dobrima a zle sa zlima. Kad bi Bog izražavao samo Svoju milosrdnu narav punu ljubavi, uvek tolerišući, trpeći i opraštajući nam, ma koliko grehova počinili, onda se nikada ne bismo oslobodili svoje grešnosti i zauvek bismo bili potčinjeni Sotoninoj vlasti i pustošenju. Takođe, Božje delo spasenja nikada ne bi bilo završeno a dobro i zlo nikada se ne bi pravilno razlikovali. Stoga, u poslednjim danima, Bog izražava Svoju pravednu, veličanstvenu i gnevnu narav u Svom delu i razotkriva sotonske prirode ljudi Svojim oštrim rečima. Oni koji vole istinu spoznaju sebe i prihvataju sud i grdnju Božjih reči, razumeju Božju pravednu narav koja ne toleriše uvredu i tako stiču bogobojažljivo srce i klone se zla, a na kraju postižu promenu naravi. Što se tiče onih koji imaju odbojnost prema istini i odbacuju Božji sud i grdnju, njih Bog razotkriva i uklanja. Na taj način se svi razdvajaju prema svojoj vrsti.” Shvatila sam da, kad bi Svemogući Bog izvršio Svoje delo suda u poslednjim danima na isti način na koji je Gospod Isus izvršio svoje delo iskupljenja, pokazujući samo milosrđe i ljubav prema ljudima i ne osuđujući ih strogo, On ne bi mogao da razdvoji svakog prema vrsti, naša grešna priroda koja se opire Bogu nikada ne bi bila razrešena i nikada ne bismo bili spaseni niti bismo ušli u Božje carstvo. Zato Bog izražava narav koju karakteriše pravednost, veličanstvo, sud, a grdnja u poslednjim danima je tako značajna!

Kasnije smo pročitali dva odlomka reči Svemogućeg Boga, što mi je dalo bolje razumevanje dela Svemogućeg Boga i naravi koju On izražava u poslednjim danima. Svemogući Bog kaže: „Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i grdi ga. (…) Bog nije došao da bi ubijao i uništavao, već da bi sudio, proklinjao, grdio i spasavao” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje”). „Iako su Moje reči možda stroge, sve su izgovorene radi ljudskog spasenja, jer Ja samo izgovaram reči, a ne kažnjavam ljudsko telo. Ove reči dovode do toga da ljudi žive u svetlosti, da spoznaju da svetlost postoji, da spoznaju da je svetlost dragocena i, još i više, da spoznaju koliko su im te reči korisne, kao i da spoznaju da je Bog spasenje. Iako sam izgovorio mnoge reči grdnje i suda, ništa vam se zaista nije desilo. Došao sam da obavim Svoje delo i da govorim Svoje reči. I premda Moje reči možda jesu stroge, izgovorene su kao sud o vašoj iskvarenosti i vašem buntovništvu. Svrha ovakvog Mog delovanja ostaje u tome da spasim ljude iz vlasti Sotone i da upotrebim Svoje reči da spasim ljude. Moj cilj nije da Svojim rečima naudim ljudima. Moje su reči stroge da bih postigao rezultate u Svom delovanju. Samo kroz takvo delo ljudi mogu spoznati sebe i otrgnuti se od svoje buntovne naravi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje”). Vanesa je besedila, govoreći: „Uz pomoć Božjih reči možemo uvideti da u poslednjim danima, Bog koristi Svoje reči da bi sudio ljudima i da bi ih pročistio. Koliko god Njegove reči bile oštre i prodorne, sve one imaju za cilj da nam pomognu da prepoznamo istinu o svojoj iskvarenosti, da se oslobodimo mračnog uticaja Sotone i da primimo Božje spasenje. Svi znamo da je Božja narav pravedna i sveta, dok mi ljudi, koje je Sotona tako duboko iskvario, težimo zlim svetskim trendovima, i borimo se i spletkarimo jedni protiv drugih u težnji za novcem i ličnim profitom, bez i najmanjeg privida ljudskosti. Čak i oni koji veruju u Gospoda nisu u stanju da praktikuju ono što On zahteva i često zahtevaju od Njega blagodat i blagoslove. Svaki doprinos koji daju služi samo da bi ušli u raj i zadobili večni život, a ne da bi pružili ljubav Gospodu i da bi Mu udovoljili. Sve to rade samo da bi iskoristili Gospoda za postizanje svojih ogavnih ciljeva. Neke verske starešine spolja izgledaju kao ponizne, strpljive i entuzijastične sluge Božje, ali u svojim propovedima često uzdižu sebe i svedoče o sebi da bi pridobili divljenje i poštovanje drugih. Kada se Bog vratio u telu i pojavio se da izvrši Svoje delo, niko Ga nije dočekao, i religiozni svet se udružio sa ateističkom vladom u osudi i opiranju Njegovom povratku, bezobzirno izmišljajući glasine da bi diskreditovali Crkvu Svemogućeg Boga i sprečili ljude da istraže istiniti put. Može se reći da je celo čovečanstvo osuđivalo Boga i opiralo se Bogu, i odbacivalo Njegov dolazak. Baš kao što Biblija kaže: ’Sav svet je u vlasti Zloga’ (1. Jovanova 5:19). Iskvareno čovečanstvo se suprotstavlja Bogu na svaki način. Svi su oni od Sotonine sorte i zmije otrovnice. Kada Bog iznosi svoje oštre reči da bi razotkrio stvarnu iskvarenost čovečanstva, samo oni koji vole istinu u stanju su da istinski prepoznaju svoju sotonsku prirodu koja se opire Bogu i izdaje Ga, i shvataju da ne traže da spoznaju Boga u svojoj veri i da imaju samo niske namere kao što su sticanje blagoslova i sklapanje nagodbi sa Bogom. Oni jasno vide ružnu istinu svoje duboke iskvarenosti od strane Sotone, iskreno se kaju, rešeni su da postupaju po Božjim zahtevima i konačno zadobijaju malo ljudskog obličja. Iz ovoga vidimo da ma koliko oštre i prodorne Božje reči bile, sve one razotkrivaju našu stvarnu iskvarenost i sve su namenjene da nam pomognu da oživimo svoj otupeli duh, da prepoznamo svoju iskvarenu suštinu, da se potpuno oslobodimo okova greha i da se pročistimo. Božje oštre reči razotkrivanja i suda su nam veoma korisne da spoznamo sebe i da se spasemo!” Nakon što sam čula Vanesinu besedu, konačno sam shvatila da je Bog u poslednjim danima izrazio toliko oštrih reči da bi razotkrio naše pravo lice. To je Njegovo spasenje, a ne osuda. Razmišljala sam o tome kako sam verovala u Boga samo da bih zadobila blagoslove i milost, pa sam čak definisala Boga kao milostivog i punog ljubavi, i kako nisam želela da Ga priznam kada je govorio oštro. Bila sam tako nerazumna! Od tada sam bila u stanju da prihvatim Božje oštre i osuđujuće reči i bila sam još više voljna da čitam reči Svemogućeg Boga. Uverila sam se da Svemogući Bog jeste Gospod Isus koji se vratio.

Nakon što sam utvrdila da je delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima istinito, aktivno sam prisustvovala okupljanjima i svaki dan čitala reči Svemogućeg Boga. Jednog dana sam videla odlomak Božjih reči: „Ako ljudi ostanu zaglavljeni u Dobu blagodati, oni se nikad neće rešiti svoje iskvarene naravi, a kamoli spoznati urođenu narav Božju. Ako ljudi stalno žive usred obilja blagodati, ali nemaju životni put koji im omogućava da spoznaju Boga, niti da Mu udovolje, oni nikad neće istinski zadobiti Boga u svojoj veri u Njega. Ovakva vrsta vere zaista je žalosna. Kad budeš završio sa čitanjem ove knjige, kad budeš iskusio svaki korak dela ovaploćenog Boga u Dobu carstva, osetićeš kako se tvoje dugogodišnje želje konačno ostvaruju. Osetićeš da tek tada zaista posmatraš Boga licem u lice, da si se tek tada zagledao u Njegovo lice, čuo Njegove lične izjave, shvatio mudrost Njegovog dela i istinski osetio koliko je On praktičan i svemoguć. Osetićeš kako si stekao mnogo toga što ljudi u prošlim vremenima nikad nisu videli niti posedovali. U tom trenutku ćeš jasno spoznati šta znači verovati u Boga i šta znači uskladiti se s Božjim namerama. Naravno, ako se budeš uporno držao gledišta iz prošlosti i odbacivao ili poricao činjenicu o drugom ovaploćenju Božjem, ostaćeš praznih ruku, ne stekavši ništa, a na kraju ćeš još biti proglašen krivim zbog suprotstavljanja Bogu. Oni koji su u stanju da se pokore istini i delu Božjem, biće prisvojeni u ime drugog ovaploćenog Boga – Svemogućeg. Moći će da prihvate usmeravanje od Boga lično, te da stiču sve veće i više istine, kao i stvarni život. Oni će ugledati viziju koju ljudi iz prošlosti nikada ranije nisu videli: ’Kad sam se okrenuo da vidim čiji je to glas, ugledao sam sedam zlatnih svećnjaka, i usred svećnjaka nekoga ’kao sin čovečiji’. Bio je obučen u dugu odeždu i opasan zlatnim pojasem oko prsiju. Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom’ (Otkrivenje 1:12-16). Ova je vizija izraz sveukupne Božje naravi, a izraz Njegove sveukupne naravi takođe je izraz dela Božjeg u Njegovom sadašnjem ovaploćenju. U bujicama grdnji i sudova, Sin čovečji Svoju urođenu narav izražava putem izjava, dopuštajući svima koji prihvataju Njegovu grdnju i sud da vide pravo lice Sina čovečjeg, koje verno odslikava ono lice Sina čovečjeg koje je video Jovan. (Naravno, onima koji ne prihvataju delo Božje u Dobu carstva, sve će ovo biti nevidljivo.) Pravo lice Božje ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom, te stoga Bog koristi metode kojima izražava Svoju urođenu narav da bi čoveku pokazao Svoje pravo lice” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). Uz pomoć Božjih reči sam shvatila da je vizija koju je Jovan imao u Otkrivenju izraz celokupne Božje naravi i da ona nagoveštava da su reči suda Svemogućeg Boga u poslednjim danima kao plamen ognjeni ili oštrica mača i puni su Božje pravedne naravi. Samo oni koji prihvataju delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima mogu zaista razumeti Božju pravednu narav i ceniti Njegovu iskrenu nameru da koristi Svoje reči kako bi sudio čovečanstvu i kako bi ga spasio. Nisam mogla a da ne osetim iskrenu zahvalnost prema Bogu i da ne hvalim Boga, pa sam izgovorila iskrenu molitvu: „Svemogući Bože! Kroz razotkrivanje i sud Tvojih reči, uvidela sam da Ti nisi samo pun ljubavi i milostiv, već i veličanstven i gnevan. Ovo su sve aspekti Tvoje suštinske pravedne naravi. Svemogući Bože! Tvoje reči su zaista dragocene. Očajnički moram da prihvatim sud i grdnju Tvojih reči da bih spoznala sebe. Od sada ću marljivo jesti i piti Tvoje reči, prihvatati sud i grdnju Tvojih reči i ići putem stremljenja ka istini!”