Vernica sam odmalena i uživala sam u obilju blagodati Gospoda Isusa. Tako sam jako osetila Njegovu duboku milost i ljubav prema nama. Navikla sam da Mu tražim blagodat. Molila bih se kad naiđem na probleme, a kad činim grehe, ispovedila bih se pred Njim. Pošto je On milostiv i pun ljubavi, uvek bi mi oprostio.

U maju 2019, na fejsbuku sam upoznala sestre Dajanu i Vanesu. Zajedno smo bile u grupi za proučavanje Biblije i Vanesa je podelila nešto veoma pronicljivo. Na jednom okupljanju, Vanesa je rekla: „Gospod je rekao da će se vratiti, kako možemo da Ga dočekamo? Gospod Isus je rekao: ’Moje ovce slušaju moj glas’ (Jovan 10:27). ’Evo, stojim pred vratima i kucam; ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večerati s njim, i on sa mnom’ (Otkrivenje 3:20). Takođe, ’Ko ima uši, neka sluša šta Duh govori crkvama!’ (Otkrivenje 2:7). Saznali smo iz ovih stihova da će Bog izraziti Svoje reči kada se vrati. Da bismo Ga dočekale u poslednjim danima, moramo da slušamo Njegov glas. Kad čujemo Božji glas, možemo da Ga dočekamo, baš kao mudre device.“ Iznenadilo me je to što je Vanesa podelila. Nikad nisam čula tako pronicljive reči. Uočila je šta je ključno za dočekivanje Gospoda. Nisam to ranije shvatala. Posle toga mi je Vanesa pokazala baš divan video pevanja himne. Na kraju videa sam videla da piše: „Crkva Svemogućeg Boga.“ To me je zaintrigiralo. Nakon proučavanja Biblije, potražila sam je na internetu. Videla sam gomilu negativnih komentara, pa sam kontaktirala Dajanu. Dajana je rekla da je dočekivanje Gospoda važno i da ne padam na rekla-kazala. Prvo treba da ostavim brige po strani i da vidim da li je to istiniti put. Nekoliko dana kasnije sam pozvana na okupljanje. Bila sam rastrzana: da idem ili ne? Vanesa je podelila nešto pronicljivo i htela sam da čujem još, ali sam se plašila da to nije istiniti put. Dok sam se premišljala, molila sam Boga da me vodi. Posle toga sam otišla na okupljanje.

Na okupljanju, Vanesa mi je rekla: „Gospod Isus je već došao, kao ovaploćeni Svemogući Bog. Svemogući Bog je uspostavio Doba carstva, izrazio milione reči i, na temelju dela Gospoda Isusa, On vrši delo suda, počevši od Božje kuće, da pročisti i spase ljudski rod. Reči Svemogućeg Boga su istina i one otkrivaju tajne Biblije, tri etape Božjeg dela i Njegovo ovaploćenje. Objašnjavaju uzrok naših grehova, kako Sotona iskvaruje ljudski rod, kako nas Bog spasava u etapama i značenje Božjeg suda. Bog nam je takođe pokazao načine na koje vernici mogu da steknu spasenje. Na primer, Bog kaže kako da iskusimo Njegov sud, kako da primenjujemo istinu, kako da Ga se bojimo i da se klonimo zla, da postanemo ljudi koji slede Njegovu volju. Delo Svemogućeg Boga ispunjava proročanstva iz Biblije: ’Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu, jer neće govoriti po svome, nego će govoriti ono što čuje, i najavljivaće vam buduće događaje’ (Jovan 16:12-13). ’Ko mene odbacuje i ne prihvata moje reči, ima jednog za sudiju. To je reč koju sam govorio; ona će mu suditi u Poslednji dan’ (Jovan 12:48). ’Jer, došlo je vreme za Sud koji će započeti od Božijeg doma’ (1. Petrova 4:17).“ Kad je sestra rekla da se Gospod Isus vratio kao Svemogući Bog, nisam verovala, pa sam se tiho pomolila Bogu i setila Njegovih reči: „Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko“ (Matej 5:3). Pomislila sam: „Ne smem olako da zaključujem, Božji povratak je bitan. Treba ponizno da tražim i nastavim da slušam.“

Kasnije mi je Vanesa pokazala reči Svemogućeg Boga. „Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i u okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da stojeći u mestu održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako onda da te smatraju za nekog ko ide stopama Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski vek, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da se predaš nebu kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“). Dok sam ih čitala, osetila sam da su te reči drugačije i uplašile su me: Ove reči su zvučale tako strogo – pune autoriteta i moći. Obični smrtnik nije mogao da ih izgovori. Samo Bog može ovako da priča. Ali onda sam pomislila: „Ne, Bog je milostiv i brižan – Njegove reči su nežne i pune utehe. Ali ove reči su tako oštre, kao da se njima osuđuje ljudski rod. Jesu li ovo stvarno Božje reči? Tako su pune autoriteta, znači da moraju biti Božje reči, zar ne? Ali ako Svemogući Bog jeste Gospod Isus koji se vratio, On treba da priča na isti način kao i Gospod Isus. Treba da bude milostiv, nežan, brižan i obziran. Ali govor Svemogućeg Boga je tako oštar, da li bi On zaista mogao biti Gospod Isus koji se vratio?“ Bila sam zbunjena.

Posle toga sam rekla Vanesi svoje sumnje i ona je podelila: „Mi verujemo da je Bog milostiv i brižan, da je nežan i obziran u Svom govoru, pa ako su Njegove reči oštre, to onda nisu Božje reči. Ali da li je ova zamisao zapravo u skladu sa činjenicama i sa istinom? Zapravo, tokom svakog doba, Bog nije izgovarao samo brižne reči, već i reči kojima prekoreva i proklinje ljude i sudi im. Ali mi nismo obraćali pažnju. Pogledajmo ovo u Bibliji: Jahve Bog reče: ’Svi njegovi stražari su zatajili, svi oni ne shvataju, psi bezglasni, da laju ne mogu. Sanjivo se izležavaju, vole da dremaju. I to: proždrljivi su psi, ne umeju da se nasite. I oni su pastiri nerazboriti, svaki od njih na svoj put okreće, svaki za grabežom svojim sebično’ (Knjiga proroka Isaije 56:10-11). A Gospod Isus je rekao: ’Zmije! Porode otrovni! Kako ćete pobeći od kazne kojom ste osuđeni na pakao?’ (Matej 23:33). ’Ne dajte svetinje psima, jer će se okrenuti protiv vas i rastrgnuti vas, niti bacajte svoje bisere pred svinje, jer će izgaziti bisere’ (Matej 7:6). Ima mnogo takvih stihova. Ovi stihovi pokazuju da je u prethodnim dobima, Bog korio ljude, osuđivao ljude i proklinjao ljude. Mada su Njegove reči zvučale oštro i žestoko, sve su bile tačne i razotkrivale su ljudsku suštinu opiranja Bogu. U istini, Božje reči izražavaju Njegovu narav, bile nežne ili oštre. Ako to ne shvatimo i ne definišemo Ga kao milostivog, oformićemo mišljenje u trenutku kada je strog, misleći da je Bog u govoru uvek nežan, nikad strog, tako da ovo nisu Božje reči. Zasnivanje odluke na tome da li su reči nežne ili stroge je pogrešno i rezultat je naših predstava. Na primer, ako bismo svoje roditelje prepoznavali samo kad su nežni prema nama, ali ne i kad su strogi ili kad nas grde kad pogrešimo, zar ne bi to bilo šašavo?“ Ovaj razgovor mi je razjasnio stvari i pomislila sam: „Tako je, kako god da nam se roditelji obraćaju, i dalje su naši roditelji. Bog Jahve i Gospod Isus su i ranije bili oštri, pa kako to nisam primetila? Određivati da li su ovo Božje reči na osnovu njihove nežnosti, zaista je pogrešno.“ Kad sam ovo shvatila, nisam više osećala takav otpor. Ali kad god bih čitala Božje reči koje su nas razotkrivale i sudile nam, osetila bih njihovu strogoću, kao da me osuđuju. Stalno sam se premišljala: Gospod Isus ima milost i ljubav, pa zašto je Svemogući Bog tako strog i ljut prema ljudima? Na jednom okupljanju, upitala sam Vanesu: „Ne mogu da posmatram Svemogućeg Boga i Gospoda Isusa kao jednog istog Boga – njihove naravi su previše različite. Kad zamišljam Gospoda Isusa, mislim na Božju milost i ljubav, ali Svemogući Bog prosto deluje tako strogo, a Njegove reči nas razotkrivaju i detaljno analiziraju. Zašto se Svemogući Bog i Gospod Isus razlikuju?“

Onda mi je rekla: „Zbunjena si jer ne razumeš Božju narav. Osvrnimo se na prethodno Božje delo. Kad spoznaš Božju pravednu narav, ovaj problem će se sam rešiti. Svi znamo da kad je Bog video zlo u Sodomi i Ninivi, Njegova narav se tako razljutila da je Bog odlučio da će da uništi ta dva grada. Ali pre toga, Bog je poslao dva anđela u Sodomu, a jedino ih je Lot ugostio. Ostali nisu lepo dočekali anđele i hteli su da ih ubiju. Bog je to video i njihova zlodela su Ga razbesnela. Nakon što su se Lot i njegova porodica spasli, Bog je vatrom zasuo ljude, stoku i biljni svet u gradu, uništivši ih time. Pogledaj Ninivu. Bog je i nju planirao da uništi, pa je poslao Jonu da prenese Njegovu poruku: ’Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena’ (Knjiga proroka Jone 3:4). Kada je kralj Ninive to čuo, poveo je narod svog grada da poste, da se mole, da odbace zlo i da se pokaju. Kad je Bog sve to video, povukao je Svoj gnev i poštedeo ih je. Iz različitih stavova Boga prema Ninivi i Sodomi, vidimo Božju stvarnu i opipljivu narav. On poseduje ljubav i milost, ali i gnev. Kad ljudi načine greh, Bog im dozvoljava da se pokaju. To pokazuje Njegovu brižnu i milostivu narav. Kad su ljudi tvrdoglavi i neće da se pokaju, kada se opiru Bogu i zapomažu protiv Njega, Bog postaje besan, pokazujući Svoju pravednu narav. To pokazuje da je Božja narav milosrdna i brižna, ali i gnevna. Sve su ovo delovi Njegove naravi.

Razmotrimo Doba blagodati kad je Gospod Isus izvršio Svoje delo. Kad su ljudi činili grehe, a onda se ispovedali i kajali, On bi im oprostio grehe i darovao im blagodat, pa su ljudi mislili da je narav Gospodnja samo brižna, a nikad gnevna. Ali to su samo ljudske predstave. Kad je reč o farisejima koji su Ga osudili i čak Mu se protivili, Gospod Isus je pokazao gnev. Uputio im je sedam nesreća i prokleo ih. Uopšte nije imao milosti prema njima. To pokazuje da je, od stvaranja do danas, Bog uvek izražavao Svoju pravednu narav. Bog je brižan, ali je i veličanstven, gnevan i sklon kažnjavanju. Svemogući Bog kaže: ’Božja milost i trpeljivost zaista postoje, ali Božja svetost i pravednost, dok oslobađa Svoj gnev, čoveku takođe pokazuju onu stranu Boga koja ne podnosi uvrede. Kad je čovek u potpunosti sposoban da se povinuje zapovestima Božjim i kad deluje u skladu s Njegovim zahtevima, Bog prema njemu pokazuje izdašnu milost; a kad je čovek do krajnosti iskvaren, prepun mržnje i neprijateljstva prema Njemu, Bog je strašno ljut. Do koje se mere On može razljutiti? Njegov će gnev trajati sve do trenutka kad više ne bude video čovekov otpor i njegova zlodela, kad ih više ne bude video pred Sobom. Tek tada će se Božja ljutnja ugasiti. (…) On je tolerantan i milostiv prema svemu što je ljubazno, lepo i dobro; a prema svemu što je zlo, grešno i rđavo oseća strašan gnev, koji nikad ne prestaje. Prema tome, dva glavna i najistaknutija aspekta Božje naravi, koje je Bog od početka do kraja otkrio, jesu: izdašna milost i strašan gnev’ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“). Iz Božjih reči možemo videti da su ’izdašna milost i strašan gnev’ dve naravi koje Bog stalno pokazuje. Ova dva aspekta nisu u suprotnosti, oba su deo Njegove naravi. Ne smemo definisati Boga kao nekog ko nije gnevan, na osnovu činjenice da smo ranije uživali u Njegovoj blagodati. Ovakvo razmišljanje je previše jednostrano.“ Kad sam to čula, shvatila sam da je Bog brižan i milostiv, veličanstven, gnevan i sklon da proklinje. Sve je to Njegova narav. Nisam shvatala Božju narav, pa sam verovala da je Bog samo brižan. To su bile moje lične predstave, a ne stvarnost. Uvidela sam da moram da budem širih shvatanja.

Vanesa je nastavila: „Božja narav u svakom dobu, zasniva se na Njegovim zahtevima za spasenje i na potrebama iskvarenog ljudskog roda. Reči Svemogućeg Boga mogu da razjasne: ’Delo koje je Isus izvršio bilo je u skladu sa potrebama čoveka tog doba. Njegov zadatak je bio da iskupi ljudski rod, da mu oprosti grehe, pa je stoga Njegova narav u potpunosti bila sazdana na skrušenosti, strpljenju, ljubavi, pobožnosti, trpeljivosti, milosti i dobroti. Ljudskom rodu je doneo obilje blagodati i blagoslova, i sve ono u čemu su ljudi mogli da uživaju; na uživanje im je dao: mir i sreću, Svoju trpeljivost i ljubav, Svoju milost i dobrotu. U to vreme, izobilje stvari za uživanje sa kojima su se ljudi susretali – osećaj mira i sigurnosti u srcu, osećanje samouverenosti u duši i njihova zavisnost od Isusa Spasitelja – bilo je potpuno izazvano dobom u kome su živeli’ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Istinita priča o delu iz Doba iskupljenja“). ’U Njegovom završnom delu okončanja ovog doba, Božju narav odlikuju grdnja i sud, kojima On razotkriva sve što je nepravedno, kako bi svim ljudima sudio javno i kako bi usavršio one koji Ga iskrenim srcem vole. Samo jedna takva narav može ovo doba da privede kraju. Poslednji su dani već nastupili. Sve što je stvoreno biće razdvojeno po vrstama i podeljeno u različite kategorije, u skladu sa svojom prirodom. Ovo je trenutak u kojem Bog otkriva ishod i odredište ljudskih bića. Kad ljudi ne bi bili podvrgnuti grdnji i sudu, njihovo buntovništvo i nepravednost ne bi ni na koji način mogli da budu razotkriveni. Jedino se kroz grdnju i sud može razotkriti ishod svekolikog stvaranja. Čovek svoje pravo lice pokazuje jedino onda kad je izložen grdnji i osudi. Zli će biti svrstani među zle, dobri među dobre, i sav će ljudski rod biti razdvojen po vrstama. Kroz grdnju i sud razotkriće se ishod svekolikog stvaranja, kako bi zli mogli da budu kažnjeni, a dobri ljudi nagrađeni, i kako bi se sav ljudski rod predao Božjoj vrhovnoj vlasti. Sve se ovo mora ostvariti kroz pravednu grdnju i sud. Pošto je ljudska iskvarenost dostigla svoj vrhunac, a čovekovo buntovništvo postalo isuviše ozbiljno, samo je pravedna Božja narav, ona koja je uglavnom sačinjena od grdnje i suda i koja se tokom poslednjih dana razotkriva, u stanju da čoveka do kraja preobrazi i upotpuni. Samo ova narav može da razotkrije zlo i da na taj način strogo kazni sve nepravednike. Stoga je jedna takva narav prožeta važnošću doba, a otkrivenje i prikaz Njegove naravi ispoljava se zarad dela svakog novog doba. Ne radi se o tome da Bog Svoju narav razotkriva proizvoljno i bez ikakvog značaja. Ako bismo pretpostavili da će Bog, razotkrivajući čovekov ishod tokom poslednjih dana, čoveka ipak darivati beskrajnim saosećanjem i ljubavlju, te nastaviti da ga voli, ne podvrgavajući ga pravednom sudu, već pokazujući prema njemu trpeljivost, strpljenje i praštanje, dajući čoveku oprost grehova, ma koliko oni bili teški, bez ikakve naznake pravednog suda – kako bi onda celokupno Božje upravljanje ikada moglo da bude privedeno kraju? Kada bi jedna takva narav ljude mogla da povede do odredišta koje priliči čovečanstvu? Zamislite, na primer, sudiju koji je uvek prepun ljubavi, sudiju blagog lica i mekog srca. On ljude voli bez obzira na zločine koje su možda počinili, prepun je ljubavi i popustljiv prema njima, ma ko da su. Da li bi, u tom slučaju, takav neki sudija ikada bio u stanju da donese pravednu presudu? Tokom poslednjih dana, samo se pravednim sudom ljudi mogu razdvojiti po vrstama, a čovek preneti u novo carstvo. Na taj se način, kroz pravednu Božju narav grdnje i suda, čitavo doba privodi kraju’“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“).

Onda je sestra rekla: „U Doba zakona, Bog Jahve je izrazio Svoju narav kroz kletve i gnev. Ljudima je u to vreme nedostajalo razumevanja. Nisu znali šta je greh, kako da žive, niti kako da obožavaju Boga, pa je na osnovu njihovih potreba u to vreme, Bog izdao zapovesti, da se njima vode u životu. Oni koji su poštovali Božje zakone, primili su Njegovu milost, ali one koji nisu, spržila je vatra s neba ili su kamenovani do smrti. Ali pred kraj Doba zakona, kako su ljudi postajali sve iskvareniji i često činili grehe i kršili Božji zakon, svi bi bili usmrćeni, kad bi im se sudilo prema zakonu tog vremena. Stoga, tokom Doba blagodati, Bog se ovaplotio da nas spase prema našim potrebama, pokazujući Svoju milostivu, brižnu narav i darujući nam obilje Svoje blagodati. Pokazao je ljudima milost, ljubav, trpeljivost i oproštaj, a na kraju je i razapet na krst da bi iskupio njihove grehe. Pomilovao ih je i dozvolio da nastave da žive. U Doba blagodati, da je Bog nastavio da izražava Svoju narav kroz gnev, ljudima ne bi bili oprošteni gresi, ljudi pred zakonom ne bi bili iskupljeni i ljudski rod bi bio uništen i ne bi bio isti kao danas. Bog je pokazao Svoju milostivu i brižnu narav u Dobu blagodati. Kada bi ljudi dolazili pred Njega i prihvatali Ga, On bi im praštao gehe. U poslednjim danima, čovek je sve više iskvaren. Uprkos iskupljenju i pomilovanju od strane Gospoda Isusa, naša grešna priroda je i dalje u nama, kao i naše zlo, naša lažljivost, nadmenost, nepopustljivost i zloba. Naša sotonska narav je još tu, pa često lažemo, činimo grehe, bunimo se protiv Boga i opiremo Mu se. Nismo dostojni Božjeg carstva. Da bi spasao ljudski rod i potpuno nas očistio od greha, Bog se vratio i sudi nam i pročišćava nas na temelju dela Gospoda Isusa da bi iskorenio našu sotonsku narav, pročistio nas od greha, dopustio da se istinski pokorimo Bogu i uveo nas u Svoje carstvo. Za potrebe Svog dela, Bog više ne pokazuje Svoju milostivu narav, nego pokazuje Svoju pravednu, veličanstvenu i gnevnu narav da bi sudio ljudskoj iskvarenosti i razotkrio je. Tek tad Bog može da preobrazi i pročisti čovečanstvo. Iako je Božja narav drugačija u svakom dobu, Njegova suština je ista. Bog razotkriva Svoju narav na osnovu potreba ljudskog roda, dozvoljavajući ljudima da Ga bolje razumeju i spoznaju, da ne bi postavljali granice Njemu, niti Njegovoj naravi. Ne smemo da posmatramo Svemogućeg Boga i Gospoda Isusa kao dva različita Boga zato što pokazuju različite naravi.“

Kad sam čula šta je podelila, shvatila sam da Bog, u svakom dobu, bira Svoju narav na osnovu potreba Njegovog dela spasenja i potreba iskvarenog čovečanstva. U poslednjim danima, Svemogući Bog ispoljava Svoju pravednu i veličanstvenu narav da spase ljudski rod – iako je drugačija od naravi Gospoda Isusa, i dalje ima za cilj da se bavi potrebama čovečanstva. Svemogući Bog i Gospod Isus su jedan Bog. Svojom besedom, koja je bila jasna, odagnala je svu moju zbunjenost.

Na sledećem okupljanju, Vanesa mi je pročitala još reči Svemogućeg Boga: „Kojim sredstvima se postiže Božje usavršavanje čoveka? Postiže se Njegovom pravednom naravi. Božja narav se prvenstveno sastoji od pravednosti, gneva, veličanstva, suda i kletve, a On usavršava čoveka prvenstveno Svojim sudom. Neki ljudi ne razumeju i pitaju zašto je Bog u stanju da čoveka učini savršenim samo putem suda i kletve. Oni kažu: ’Kada bi Bog prokleo čoveka, zar ne bi čovek umro? Kada bi Bog sudio čoveku, ne bi li čovek bio osuđen? Kako onda uopšte može da bude usavršen?’ To su reči ljudi koji ne poznaju Božje delo. Bog proklinje buntovništvo čoveka i sudi čovekovim grehovima. Iako govori grubo i nemilosrdno, On otkriva sve što je u čoveku, iskazujući tim strogim rečima ono što je suštinsko u čoveku, te takvim sudom On daje čoveku duboko znanje o suštini tela, i tako se čovek pokorava Bogu. Telo čovečje potiče od greha i od Sotone, buntovno je i predmet je Božje grdnje. Stoga, da bi čovek spoznao sebe, reči Božjeg suda moraju da ga zadese i nužno je primeniti svaku vrstu oplemenjivanja; tek tada Božje delo može biti delotvorno“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga“). Vanesa je to podelila. Rekla je: „Božji sud je poslednji korak Njegovog dela u Njegovom spasenju čoveka u poslednjim danima i u Njegovom planu upravljanja koji traje 6000 godina. Izražavajući Svoju pravednu narav, On okončava čitavo doba i razvrstava ljude; dobre s dobrima, zle sa zlima. Kada bi Bog izražavao samo milost i ljubav, tolerišući nam i praštajući ma koje grehe da počinimo, nikad se ne bismo rešili svoje grešnosti i zauvek bismo bili predmet Sotonine vlasti i pustošenja. Takođe, Božje delo spasenja se nikad ne bi završilo i dobro i zlo se ne bi razlikovali. Zato, Bog izražava Svoju pravednu narav u poslednjim danima i razotkriva našu sotonsku prirodu kroz Svoje reči. Oni koji vole istinu, dolaze do samospoznaje i prihvataju sud Božjih reči, shvataju Božju pravednu narav i stoga se klone zla i razvijaju strah od Boga, menjajući svoju narav. Oni koji imaju odbojnost prema istini i koji odbijaju Božji sud, razotkriveni su i eliminisani. Dakle, svi se dele prema vrsti.“

Shvatila sam da, kad bi Svemogući Bog sudio ljudskom rodu na isti način kao i Gospod Isus, pokazujući samo milost i bez surovih osuda, On ne bi mogao da razvrsta ljude, naša grešna priroda koja se opiru Bogu se nikad ne bi popravila i nikad ne bismo ušli u carstvo Božje. Božja narav pravednosti, veličanstvenosti, suda i grdnje ima duboko značenje!

Kasnije smo pročitali još dva odlomka, koja su produbila moje razumevanje Božjeg dela i naravi u poslednjim danima. „Bog vam danas sudi, prekoreva vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i prekoreva zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi shvatio da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i prekoreva ga. (…) Bog nije došao da bi ubijao i uništavao, već da bi sudio, proklinjao, grdio i spasavao“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje“). „Iako su Moje reči možda stroge, sve su izgovorene radi ljudskog spasenja, jer Ja samo izgovaram reči, a ne kažnjavam ljudsko telo. Ove reči dovode do toga da ljudi žive u svetlosti, da spoznaju da svetlost postoji, da spoznaju da je svetlost dragocena i, još i više, da spoznaju koliko su im te reči korisne, kao i da spoznaju da je Bog spasenje. Iako sam izgovorio mnoge reči grdnje i suda, ono što one predstavljaju nije vam i kroz dela učinjeno. Došao sam da obavim Svoje delo i da govorim Svoje reči. I premda Moje reči možda jesu stroge, izgovorene su kao sud o vašoj iskvarenosti i vašem buntovništvu. Svrha ovakvog Mog delovanja ostaje u tome da spasim ljude iz vlasti Sotone; koristim Svoje reči da spasim ljude. Moj cilj nije da Svojim rečima naudim ljudima. Moje su reči stroge da bih postigao rezultate u Svom delovanju. Samo kroz takvo delo ljudi mogu spoznati sebe i otrgnuti se od svoje buntovne naravi“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje“). Vanesa mi je rekla: „Kroz Božje reči, vidimo kako u poslednjim danima, Bog sudi putem Svojih reči. Ma koliko bile surove i oštre, one nam pomažu da vidimo istinu svoje iskvarenosti, da se oslobodimo Sotoninog stiska i da primimo spasenje. Svi znamo da je Božja narav sveta, dok ljudi, koje je Sotona iskvario, tragaju za zlim ovozemaljskim trendovima i bore se međusobno u potrazi za novcem i profitom, bez iole ljudskosti. Čak ni vernici ne praktikuju ono što Bog zahteva, često traže blagodat i blagoslove. Svaki njihov doprinos je zarad sticanja večnog života, a ne iz ljubavi prema Gospodu. Samo koriste Gospoda za odvratne ciljeve. Neke verske vođe izgledaju kao da su ponizni, strpljivi, Božje sluge, ali u svojim propovedima često uzdižu sebe da steknu divljenje. Kad se Bog vratio da izvrši Svoje delo, niko Ga nije dočekao. Bezbožnička vlada i verski svet, udružili su se da osude Božji povratak, šireći laži da spreče ljude da istražuju istiniti put. Odnosno, čovečanstvo je osuđivalo Boga, opiralo Mu se i odbijalo Ga. Kao što Biblija kaže: ’Sav svet je u vlasti Zloga’ (1. Jovanova 5:19). Oni iskvareni se suprotstavljaju Bogu na svaki način. Oni su Sotonini i oni su otrovne zmije. Kad Bog govori oštro da bi razotkrio iskvarenost ljudskog roda, oni koji vole istinu umeju da prepoznaju svoju sotonsku prirodu koja se opire Bogu i da ne traže da spoznaju Boga u svojoj veri i da imaju samo osnovne namere kao što je dobijanje blagoslova. Oni vide ružnu istinu svoje duboke iskvarenosti od strane Sotone, iskreno se kaju pred Bogom, kunu se da će slediti Njegovu volju i zadobijaju ljudskost. Iz ovoga možemo shvatiti da, koliko god Božje reči bile surove i oštre, one razotkrivaju iskvarenost ljudskog roda i pomažu nam da probudimo svoj obamrli duh, da prepoznamo svoju iskvarenu suštinu, oslobodimo se greha i pročistimo se. Božje oštre reči suda su tako korisne da spoznamo sebe i da budemo spaseni!“

Nakon što je to podelila, konačno sam shvatila da Bog govori oštro u poslednjim danima da bi razotkrio naše pravo lice. On nas spasava, ne osuđuje nas. Verovala sam u Boga da bih zadobila blagoslove i blagodat i definisala sam Boga kao milosrdnog. Nisam mogla da Ga prepoznam kad je bio oštar, bila sam tako nerazumna! Od tada, prihvatila sam oštre i osuđujuće Božje reči. Bila sam spremnija da čitam reči Svemogućeg Boga. Uverila sam se da Svemogući Bog jeste Gospod Isus koji se vratio.

Kad sam se uverila u istinitost dela Svemogućeg Boga, svakog dana sam išla na okupljanja i čitala Božje reči. Jednog dana sam videla ovaj odlomak. „Ako ljudi ostanu zaglavljeni u Dobu blagodati, oni se nikad neće rešiti svoje iskvarene naravi, a kamoli spoznati suštinsku narav Božju. Ako ljudi stalno žive usred obilja blagodati, ali im način života ne omogućava da spoznaju Boga, niti da Mu udovolje, oni nikad neće istinski zadobiti Boga u svojoj veri u Njega. Ovakva vrsta vere zaista je žalosna. Kad budeš završio sa čitanjem ove knjige, kad budeš iskusio svaki korak dela ovaploćenog Boga u Dobu carstva, osetićeš kako se tvoje dugogodišnje želje konačno ostvaruju. Osetićeš da tek tada zaista posmatraš Boga licem u lice, da si se tek tada zagledao u Njegove crte, čuo Njegove lične izjave, shvatio mudrost Njegovog dela i istinski osetio koliko je On praktičan i svemoguć. Osetićeš kako si stekao mnogo toga što ljudi u prošlim vremenima nikad nisu videli niti posedovali. U tom trenutku ćeš jasno spoznati šta znači verovati u Boga i šta znači uskladiti se s Božjim namerama. Naravno, ako se budeš uporno držao gledišta iz prošlosti i odbacivao ili poricao činjenicu o drugom ovaploćenju Božjem, ostaćeš praznih ruku, ne stekavši ništa, a na kraju ćeš još biti proglašen krivim zbog suprotstavljanja Bogu. Oni koji su u stanju da se pokore istini i delu Božjem biće pozvani u ime drugog ovaploćenog Boga – Svemogućeg Boga. Moći će da prihvate usmeravanje od Boga lično, te da stiču sve veće i više istine, kao i stvarni život. Oni će ugledati viziju koju ljudi iz prošlosti nikada ranije nisu videli: ’Kad sam se okrenuo da vidim čiji je to glas, ugledao sam sedam zlatnih svećnjaka, i usred svećnjaka nekoga ’kao sin čovečiji’. Bio je obučen u dugu odeždu i opasan zlatnim pojasem oko prsiju. Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom’ (Otkrivenje 1:12-16). Ova je vizija izraz svekolike Božje naravi, a izraz Njegove svekolike naravi takođe je izraz dela Božjeg u Njegovom sadašnjem ovaploćenju. U bujicama grdnji i sudova, Sin čovečji Svoju suštinsku narav izražava putem izjava, dopuštajući svima koji prihvataju Njegovu grdnju i sud da vide pravo lice Sina čovečjeg, koje verno odslikava ono lice Sina čovečjeg koje je video Jovan. (Naravno, onima koji ne prihvataju delo Božje u Dobu carstva, sve će ovo biti nevidljivo.) Pravo lice Božje ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom, te stoga Bog koristi sredstva kojima izražava Svoju suštinsku narav da bi čoveku pokazao Svoje pravo lice“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“). Kroz Božje reči, shvatila sam da je vizija koju je Jovan imao u Otkrivenju prorekla kako Božje reči suda u poslednjim danima sadrže Božju pravednu narav i da su kao plamen. Oni koji prihvate delo Svemogućeg Boga mogu da shvate Božju pravednu narav i da cene Njegovu nameru da sudi ljudskom rodu i spase ga. Bila sam duboko ganuta kad sam to shvatila: „Svemogući Bože! Kroz sud Tvojih reči, vidim i Tvoju ljubav i Tvoju milost, ali i gnev. Sve je to Tvoja pravedna narav. Svemogući Bože! Tvoje reči su dragocene. Moram da prihvatim sud Tvojih reči kako bih spoznala sebe. Od sad ću revnosno čitati Tvoje reči, prihvatiću sud Tvojih reči i ići ću putem traženja istine!“