Pre dvadeset godina obolela sam od teškog reumatoidnog artritisa i celo telo me je bolelo. Posetila sam razne velike bolnice, ali nijedan tretman nije bio efikasan. Na kraju sam morala da se oslonim na hormonske lekove da bih držala simptome pod kontrolom, a bez lekova, svi zglobovi bi postali ukočeni i bolni. Sve što sam mogla da radim je da po ceo dan ležim u krevetu, kao da sam u vegetativnom stanju, nesposobna da se krećem. Trebala mi je pomoć drugih da jedem, da se obučem, da se okrenem i da idem u kupatilo. Bila sam potpuno beskorisna. Pomislila sam: „Bolje bi bilo da umrem nego da živim s tolikim bolom.” Zbog dugotrajne upotrebe hormonskih lekova, moj imuni sistem je bio veoma slab, često bih kašljala i bila prehlađena, a dobila sam i zapaljenje plućne maramice. Razvila sam i probleme sa srcem, imala sam preko deset različitih bolesti po celom telu, a lice mi je bilo kao kod mrtvaca. U vrelim letnjim danima, moj muž bi uključio klimu u zatvorenom, dok bih ja nosila odeću postavljenu pamukom i grejala se napolju na suncu. Čak sam morala da se pokrivam električnim ćebetom, inače bi mi bilo previše hladno da zaspim. Kasnije sam čula da je nekoliko poznanika sa istom bolešću umrlo, jedno za drugim, i zaista sam bila uplašena. Pred tako upornom bolešću, bila sam bespomoćna i sve što sam mogla je da svaki dan provodim u strahu i strepnji.

Godine 2010. imala sam sreću da prihvatim delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Iz Božjih reči sam saznala da je Bog stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, da je On suveren nad sudbinom celog čovečanstva, da je sve u čemu ljudi uživaju dato od Boga i da ljudi treba da obožavaju Boga. Svaki dan sam jela i pila Božje reči, molila se Bogu i okupljala se sa braćom i sestrama, i neprimetno, prehlada i kašalj su mi se smirili. Nakon tri meseca, bolovi u zglobovima nogu su se smanjili, prestala sam da koristim sve lekove, uključujući i hormonske lekove, zglobovi su mi postajali sve pokretljiviji, i vratila mi se boja u licu. Svi koji su me poznavali rekli su da izgledam kao druga osoba. Zahvalila sam Bogu iz sveg srca. Bog je zaista svemoguć i divan! Radilo se o neizlečivoj bolesti i ranije sam, čak i uz lekove, jako patila, ali sada, kako mi je bolest sve više jenjavala, lekovi mi nisu ni bili potrebni. Morala sam pravilno da verujem u Boga, da više propovedam jevanđelje i da činim više dobrih dela, i možda bi onda Bog uvideo kako dajem sebe i izlečio me u potpunosti. Nakon toga, ignorisala sam bol u nogama i propovedala jevanđelje rođacima, prijateljima, školskim drugovima i kolegama. Uprkos vetru ili kiši, vrelini ili ledenoj hladnoći, bilo da je neko bio blizu ili daleko, dok god su ispunjavali načela za primanje jevanđelja i hteli da slušaju Božje reči, ja sam išla da im svedočim o Božjem delu poslednjih dana. Neki ljudi su živeli na sedmom ili osmom spratu i morala sam da se penjem stepenicama, ali i pored toga, često bih išla da ih zalivam i podržavam. Neki su imali dobru ljudskost i bili su voljni da tragaju i istraže pravi put, ali su bili upleteni u brojne porodične veze, pa sam više puta išla da razgovaram u zajedništvu sa njima dok nisu prihvatili Božje delo poslednjih dana. U to vreme sam širila jevanđelje među mnogim ljudima. Vremenom sam postala poznata po propovedanju jevanđelja i zli ljudi su me prijavljivali, pa je starešina uredio da izvršavam dužnost domaćina. Aktivno sam tražila da preuzmem neke druge dužnosti, misleći da će me tako što činim više dobrih dela Bog čuvati i zaštititi, i da će moja nada u spasenje biti veća.

U maju 2019. godine počela sam da osećam slabost, a zglobovi su ponovo počeli da me bole. Bolovi u zglobovima nogu su bili posebno jaki i moja jedina opcija je bila da koristim štake i stisnem zube da bih išla korak po korak napred. Od bolova sam se jako znojila. Nisam mogla da sednem nakon stajanja, a nakon što bih se namučila da sednem, nisam mogla da ustanem. Celo telo me je bolelo, čak i kada sam ležala. Krvni pritisak mi je bio preko 200, a šećer u krvi mi se takođe povećao i čak ni lekovima to nije moglo da se stavi pod kontrolu. Obuzela me panika. Plašila sam se da mi se artritis vraća. Nakon odlaska u bolnicu na pregled, ispostavilo se da su simptomi zaista izazvani artritisom. Srce mi je preskočilo i pomislila sam: „Kao što je rečeno: ’Bolest ili ne, ako se vrati, biće gora nego na početku.’ Da li ću ovog puta završiti potpuno nepokretna? Čak i da poživim, ako ostanem nepokretna, i dalje bih bila beskorisna. Kako bih izvršavala svoje dužnosti? Za sve ove godine vere u Boga, toliko sam se dala! Pogledaj samo kako sam širila jevanđelje. Nastavila sam da sarađujem uprkos bolu i uspela sam da širim jevanđelje među mnogim ljudima. Nakon što su me zli ljudi prijavili za širenje jevanđelja, raspoređena sam da budem domaćin, i u toj sam dužnosti dala sve od sebe. Kako je bolest mogla ponovo da mi se vrati?” Razmišljala sam o tome kako je nekoliko poznanika sa istom bolešću umrlo i kako bih ja mogla biti sledeća. Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve malodušnija. Nisam mogla da saberem misli dok sam čitala Božje reči tokom duhovnih posvećenosti i nisam želela da se molim. Provodila bih dane osećajući se ošamućeno, kao da sam upala u dubok zamrzivač, srce mi je bilo zaleđeno. Samo sam želela više da se odmaram i radim na svom zdravlju kako bih umanjila bolove u telu. Kasnije sam čula da je jedan komšija umro od iste bolesti što me je još više uplašilo, i pomislila sam: „Možda ću jednog dana umreti kao moj komšija. Ako umrem sada, da li će sve patnje i žrtve koje sam podnela u svojim dužnostima tokom godina biti uzaludne? Ne samo da ne bih bila spašena, već bih izgubila i sve preostale mogućnosti da službujem i da preživim.” Samo razmišljanje o bolesti dovelo me je do toga da ne mogu ni da jedem ni da spavam. Živela sam u stanju tuge, strepnje i brige, i zaista sam se iznutra mučila. Pomolila sam se Bogu: „Bože, moje zdravlje je sve gore i gore i stalno živim u teškom emotivnom stanju. Znam da je ovo pogrešno, ali ne znam kako da to rešim, pa čak iako znam da si ovu patnju Ti dopustio, prosto ne mogu da se pokorim. Bože, molim Te, usmeri me da se pokorim u ovoj situaciji i da izvučem pouku iz toga.”

Pročitala sam dva odlomka Božjh reči: „Kada ljudi nisu u stanju da proniknu u okruženja koja Bog orkestrira i u Njegovu suverenost, kada ne mogu da ih shvate, da ih prihvate niti da im se pokore, i kada se ljudi u svom svakodnevnom životu suočavaju sa raznim teškoćama ili kada te poteškoće nadilaze ono što normalni ljudi mogu da podnesu, oni podsvesno osećaju razne vrste zabrinutosti i strepnje, pa čak i patnju. Ne znaju šta im donosi sutrašnji dan, ili dan nakon toga, ne znaju kako će se stvari odvijati za nekoliko godina, niti kakva će im biti budućnost, pa zato, povodom svakakvih stvari, osećaju patnju, strepnju i zabrinutost. U kojim okolnostima ljudi osećaju patnju, strepnju i zabrinutost povodom svakakvih stvari? U onim okolnostima u kojima ne veruju u suverenost Božju – odnosno, kada nisu u stanju da poveruju u Božju suverenost niti da u nju proniknu. Čak i da su je videli rođenim očima, ne bi je shvatili niti bi u nju poverovali. Ne veruju da nad njihovom sudbinom Bog ima suverenost, ne veruju da je njihov život u Božjim rukama, pa se otud u njihovom srcu javlja nepoverenje prema Božjoj suverenosti i uređenjima, te sledi optuživanje i nesposobnost da se pokore” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „A tu su i oni koji su lošeg zdravlja, koji su krhke građe i nedostaje im energije, koji često obolevaju od težih ili lakših bolesti, koji ne mogu da obave ni najosnovnije stvari neophodne u svakodnevnom životu, koji ne mogu da žive, niti da se sa lakoćom kreću poput normalnih ljudi. Dok obavljaju svoju dužnost, takvi ljudi se često osećaju nelagodno i loše; neki su fizički slabi, neki su ozbiljno bolesni, a naravno ima i onih koji imaju poznate bolesti ove ili one vrste, ili sklonost ka njima. Budući da imaju takve realne fizičke poteškoće, takvi ljudi često tonu u negativne emocije i osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. (…) Bolesni ljudi će često razmišljati ovako: ’Oh, odlučan sam da pravilno obavljam svoju dužnost, ali imam ovu bolest. Molim Boga da me zaštiti i, uz Božju zaštitu, nema potrebe da se plašim. Ipak, ako se iscrpim dok obavljam svoju dužnost, hoće li se moja bolest pogoršati? Šta da radim ako se moja bolest zaista pogorša? Ako budu morali da me operišu u bolnici, nemam novac za to, i ako onda ne pozajmim novac za lečenje, hoće li se moja bolest još više pogoršati? A kada stvari postanu zaista gadne, hoću li umreti? Može li se takva smrt smatrati normalnom smrću? Budem li zaista umro, hoće li Bog upamtiti dužnosti koje sam obavio? Hoće li se smatrati da sam obavio dobro delo? Hoću li dobiti spasenje?’ Ima i onih koji znaju da su bolesni, odnosno, znaju da imaju neku stvarnu bolest ili nešto drugo, na primer, stomačna oboljenja, bol u donjem delu leđa i nogama, artritis, reumatizam, kao i kožna oboljenja, ginekološka oboljenja, oboljenja jetre, hipertenziju, srčana oboljenja i tako dalje. Oni razmišljaju: ’Ako nastavim da obavljam svoju dužnost, hoće li Božja kuća platiti za lečenje moje bolesti? Ako se moja bolest pogorša i to se odrazi na obavljanje moje dužnosti, hoće li me Bog izlečiti? Druge ljude je izlečila vera u Boga, pa, hoću li i ja biti izlečen? Hoće li i mene Bog izlečiti, baš kao što prema drugima pokazuje dobrotu? Ako odano obavljam svoju dužnost, Bog treba da me izleči. Međutim, ako je u pitanju samo moja želja da me Bog izleči, a On to ne učini, šta ću onda da radim?’ Kad god pomisle na ove stvari, u njihovom srcu narasta duboko osećanje strepnje. Iako nikada ne prestaju sa obavljanjem svoje dužnosti i uvek rade ono što treba, neprestano razmišljaju o svojoj bolesti, o svom zdravlju, o svojoj budućnosti i o svom životu i smrti. Konačno dolaze do formulacije svoje puste želje: ’Bog će me izlečiti, Bog će me čuvati. Bog me neće napustiti i Bog neće samo stajati po strani, a da ništa ne preduzme kad vidi da se razbolevam.’ Za takva razmišljanja nema nikakvog osnova; čak se može reći da su svojevrsna predstava. Uz ovakve predstave i zamišljanja, ljudi neće nikada moći da razreše svoje stvarne probleme, pa zbog svog zdravlja i bolesti u najdubljem delu srca osećaju nejasnu patnju, strepnju i zabrinutost; nemaju pojma ko će za te stvari preuzeti odgovornost i hoće li je neko uopšte preuzeti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Gledajući unazad, za manje od tri meseca verovanja u Boga, moj teški artritis je bio skoro izlečen, tako da sam aktivno širila jevanđelje, izvršavala dužnosti i htela da pripremim još dobrih dela, misleći da će možda Bog videti moje žrtve i potpuno izlečiti moju bolest. Kada se moja bolest vratila i postala još teža, do te mere da nisam bila u stanju da brinem o sebi, molitva Bogu nije olakšala moje stanje, pa sam počela da sumnjam u Božju suverenost i brinula sam da ću ostati nepokretna i nesposobna da brinem o sebi, i da neću moći da izdržim fizičku patnju. Kad bih se vratila na hormonske lekove i kad bi se moje brojne druge bolesti vratile, onda čak i kad ne bih umrla od artritisa, umrla bih od drugih bolesti. Kad bih umrla, ne bih imala priliku za spasenje, pa čak ni bilo kakvu priliku da službujem i da preživim. Zbog toga sam se osećala slabo i tužno, i mislila sam da su sve moje godine izvršavanja dužnosti, patnje i žrtvovanja bile uzaludne. Kada sam se suočila sa bolešću, nisam je prihvatila od Boga, i nisam tragala za Božjom namerom. Umesto toga, pogrešno sam razumela Boga i žalila sam se na Njega. Takođe sam imala indiferentan stav prema svojim dužnostima. Brinući da će izvršavanje više dužnosti značiti veću fizičku iscrpljenost, da će mi se stanje pogoršati i da ću skorije umreti, nisam htela da izvršavam svoje dužnosti i živela sam u stanju tuge i brige, čekajući smrt. Iz Božjih reči sam konačno shvatila da je povratak moje bolesti dopustio Bog, ali nisam prepoznala Božju suverenost, pogrešno sam Ga razumela i žalila sam se na Njega. Srce mi je bilo puno žalbi i pokazivala sam samo pobunu i otpor. Moje stanje je bilo tako opasno! Shvativši ovo, osetila sam strah, pa sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me vodi da tragam za istinom kako bih razrešila svoje negativne emocije.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i moje gledište se donekle promenilo. Bog kaže: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam razumela da je iza bolesti sa kojima sam se suočila stajala Božja namera i da je to trebalo da me natera da izvučem pouke, da razmišljam i prepoznam svoja pogrešna gledišta i iskvarenu narav, kao i preterane želje u svojoj veri u Boga. Razmišljala sam o tome kako sam godinama izvršavala dužnost i podnosila žrtve da bi Bog izlečio moju bolest. Kada je bol popustio, zahvalila sam Bogu i slavila Ga i bila voljna da izvršim više dužnosti i pripremim više dobrih dela, ali kada se bol vratio i pogoršao, pogrešno sam razumela Boga i žalila se na Njega, misleći da je jedino ispravno da me Bog isceli zato što sam izvršavala dužnosti. Tako, kad mi se bolest vratila, a moje želje ostale neispunjene, nisam više želela da izvršavam dužnosti. Čak i kada sam nevoljno izvršavala dužnosti, nisam htela da ulažem napor niti da platim ceh. Kako sam onda imala savesti ili razuma? Kada me je bolest zadesila, Božja namera je bila da pročisti moju zaprljanu veru, i da promeni moja pogrešna gledišta, kako bih mogla da se pokorim Bogu i da idem putem stremljenja ka istini. Ipak, ja nisam stremila ka istini, i kada sam se suočila sa bolešću, nisam tragala za Božjom namerom. Umesto toga, stalno sam se opirala i prkosila, želeći da Bog brzo otkloni moj bol. Kada se to nije desilo, zapala sam u stanje tuge, brige i strepnje i protivila sam se Bogu, gubeći priliku da zadobijem istinu. Kad bih ovako nastavila bez promene, moj život se ne bi razvijao, moja iskvarena narav se ne bi promenila i moja nada u spasenje bi postala još udaljenija. Što sam više to razumela, to sam više shvatala da vera u Boga ne treba da se odnosi na postavljanje zahteva Bogu. Uvidela sam koliko sam bila nerazumna. Brzo sam se pomolila Bogu: „O Bože, ja ne stremim ka istini niti razumem Tvoje delo, niti se pokoravam Tvojim orkestracijama i uređenjima. Previše sam buntovna! Bože, molim Te, usmeri me da razumem sebe.”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako u potpunosti razmišlja na nivou transakcije pre nego što obavi svoju dužnost. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i uz preduslov da njihove izdašne ambicije i želje budu ispunjene. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj naglašeni entuzijazam. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi. Prema njihovom ponašanju i njihovoj spremnosti za patnju i za plaćanje cene, ne bi trebalo da dobiju ništa. Ali Bog ljude ne gleda na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već na osnovu njihove suštine, njihove naravi, onoga što otkrivaju, kao i prirode i suštine svega što rade. Kada čovek o drugima donosi sud i odnosi se prema njima na određeni način, on određuje ko su oni isključivo prema njihovom spoljnom ponašanju, količini njihove patnje i ceni koju plaćaju, a to je ozbiljna greška” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Uvidela sam da je Bog razotkrio antihriste koji izvršavaju svoje dužnosti radi blagoslova i kruna, da su sve njihove žrtve učinjene kako bi se cenjkali sa Bogom za blagoslove ulaska u carstvo nebesko, i da takvo vršenje dužnosti uopšte nije odano niti iskreno. Ako ne dobiju blagoslove, mnogo će se žaliti i čak se prepirati sa Njim i pokušati da se osvete. Uporedila sam svoje ponašanje sa tim i uvidela sam da je isto kao kod antihrista. U početku, kada sam videla da je moj hronični artritis izlečen nakon što sam počela da verujem u Boga, bila sam puna zahvalnosti prema Bogu, i sa tim načinom razmišljanja, da Bog treba da me izleči i da onda mogu da obezbedim dobro odredište, aktivno sam širila jevanđelje i izvršavala dužnosti. Bez obzira na vetar, kišu, vrućinu ili hladnoću, neumorno sam radila da bih pripremila dobra dela šireći jevanđelje, pa čak i kad su me rođaci, prijatelji i kolege ismejavali i klevetali me, nisam odustajala. Međutim, kada mi se bolest vratila i kada sam videla da ljudi umiru od te iste bolesti, žalila sam se da me Bog ne štiti i nisam više htela da izvršavam svoje dužnosti, strahujući da bi mi preuzimanje dodatnih briga moglo pogoršati stanje i ubrzati moju smrt. Kroz otkrivanje činjenica, shvatila sam da sam veru u Boga i izvršavanje dužnosti koristila samo da bih se cenjkala sa Bogom, i da su sve moje žrtve bile samo da bi me Bog izlečio i da bih postigla dobar ishod i odredište. Kada se moja želja za blagoslovima raspršila, nisam bila voljna da izvršavam nijednu dužnost više, strahujući da ću naškoditi svom telesnom zdravlju. Nisam imala nimalo odanosti niti iskrenosti prema Bogu. Rekla sam da ću dobro izvršavati svoje dužnosti i uzvratiti Božju ljubav, ali istina je bila da sam varala Boga, pokušavajući da iskoristim svoje dužnosti kao ulog za buduće blagoslove. Bila sam zaista sebična, ogavna i lažljiva! Podržala sam sotonski zakon „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i sve što sam radila, radila sam radi sebe, i da nije bilo nagrada, nikad prstom ne bih mrdnula. Otkako sam počela da verujem u Boga, sve što sam radila i dalje je bilo zarad blagoslova i koristi. Bila sam pohlepna i sebična i kada nisam mogla da profitiram, tada bih se okrenula protiv Boga da se osvetim. Nisam imala bogobojažljivo srce i zaista nisam imala ljudskosti!

Zatim sam se prisetila odlomka Božjih reči: „Moraš da znaš kakve Ja ljude želim; nečistima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su nečisti nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, ako si na kraju i dalje ostao žalosno prljav, za Nebeski zakon će biti nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od postanka sveta do danas, onima koji Mi laskaju nikad nisam ponudio lak pristup u Svoje carstvo. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Iz Božjih reči sam razumela da samo oni koji zadobiju istinu i i imaju promenjenu narav mogu ući u Božje carstvo. Bog voli iskrene ljude. Iskreni ljudi vole istinu i izvršavaju svoju dužnost bez cenkanja ili postavljanja zahteva. Oni mogu usrdno da izvršavaju dužnost stvorenog bića i takve ljude Bog želi da spase. Međutim, oni koji veruju u Boga, ali ne streme ka istini i samo se cenjkaju sa Bogom za blagoslove, žale se na Boga i opiru Mu se kada su im želje osujećene. Takve ljude, ma koliko bili zauzeti poslom ili patili, Bog će ipak ukloniti. To je određeno Božjom pravednom i svetom suštinom. U svojim dužnostima i svojoj veri u Boga, pokušavala sam da se nagodim sa Bogom, ophodeći se prema Bogu kao prema riznici i kao prema lekaru koji treba da izleči moju bolest. Kada se moje želje nisu ispunile, vikala sam na Boga i opirala Mu se. Bila sam zaista bestidna! Bog je Stvoritelj, a ja sam stvoreno biće. Izvršavanje dužnosti je moja odgovornost i obaveza. Ako Bogu postavljam tako nerazumne zahteve i imam takve namere u svojim dužnostima, pa kako da me se Bog ne gnuša i ne mrzi me? Setila sam se Pavla. Od samog početka je radio i davao se samo da bi stekao venac pravednika. Proputovao je većinu Evrope da bi širio jevanđelje, mnogo je propatio i uradio mnogo posla. Ali sve što je uradio nije bilo da bi uzvratio Božju ljubav niti da bi izvršio dužnost stvorenog bića, nego da bi stekao blagoslove i nagrade za sebe, pa je na kraju mogao da kaže ove reči: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Pavlove žrtve i davanja nisu bili iskreni niti pokorni. Činio je to samo da bi se nagodio sa Bogom, da bi Ga obmanuo i iskoristio. Na kraju je uvredio Božju narav i bačen je u pakao. U svojoj veri, uvek sam želela od Boga da mi isceli bolest, da udovolji mojim sebičnim željama, i kao Pavle, uvek sam želela da primam blagoslove od Boga. Da se nisam popravila, moj konačni ishod bio bi ista kazna kao i Pavlova. Izvršavajući dužnost sa tako ogavnim namerama a i dalje želeći Božje odobravanje, koliko sam samo bila u zabludi? Shvativši to, osetila sam stid, sramotu i krivicu. Pomislila sam kako se Bog dva puta ovaplotio na zemlji, trpeći sve vrste ljudskih nevolja da bi spasio nas iskvarene ljude, izgovarajući toliko reči i lično nas vodeći i zalivajući u mraku, nikad nam ništa ne tražeći, niti zahtevajući bilo šta od nas. Uživala sam toliko istina koje je Bog dao i ono što ja kao stvoreno biće treba da radim jeste da izvršavam svoju dužnost, a ipak sam htela da se cenjkam sa Bogom i da Mu postavljam zahteve. Bila sam zaista rđava! Razmišljala sam o tome kako sam, na ivici smrti, imala priliku da čujem Božji glas i da se vratim u Njegovu kuću, da jedem i pijem Božje reči i uživam u opskrbi životom, i kako je Bog iscelio moju bolest i dopustio mi da živim do sada. Sve je to bila Božja briga i zaštita. Sve što je Bog učinio za mene bili su Njegova ljubav i spasenje. To što sam bila u stanju da izvršim neku dužnost bila je Božja blagodat i ono što treba da uradim. Ali ja nisam umela da budem zahvalna i umesto toga sam sve to koristila kao ulog za nagodbu sa Bogom i stalno sam postavljala zahteve Bogu. Zaista mi je nedostajalo savesti i ljudskosti, i toliko sam dugovala Bogu! Što sam više razmišljala o tome, sve sam se više kajala i molila sam se Bogu u svom srcu, zavetujući se da od sada pa nadalje više neću živeti da bih sticala blagoslove, da ću stremiti ka istini, pokoriti se Božjim orkestracijama i uređenjima i ispravno izvršavati svoju dužnost.

Posle sam pročitala još Božjih reči i razumela kako da se pravilno odnosim prema bolesti i smrti. Bog kaže: „Da li će se neko razboleti, od koje ozbiljne bolesti će se razboleti i kakvo će mu biti zdravlje u svakoj životnoj fazi ne može se izmeniti čovekovom voljom, već je sve to predodređeno od Boga. (…) Prema tome, koja vrsta bolesti će pogoditi ljudsko telo, u koje vreme ili u kojoj životnoj dobi i kakvo će biti ljudsko zdravlje, sve su to stvari koje je uredio Bog i ljudi ne mogu samostalno da o njima odlučuju; baš kao što ne mogu za sebe da odlučuju ni kada će se roditi. Prema tome, zar nije glupo osećati patnju, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da započnu rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi tada treba da se pokore, da Bogu ne prigovaraju i protiv Njega se ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da stoje kao stvorena bića i doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju. To treba da bude posebno iskustvo koje ti obogaćuje život i ne mora nužno biti loša stvar, zar ne? Prema tome, kad je reč o bolesti, ljudi pre svega treba da razreše svoje pogrešne misli i gledišta u vezi sa poreklom bolesti, pa više o tome neće brinuti; osim toga, ljudi nemaju pravo da kontrolišu poznate ili nepoznate stvari, niti su u stanju da ih kontrolišu, jer su sve te stvari pod Božjom suverenošću. Čekanje i pokornost jesu stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju. Od razumevanja do primene, sve treba činiti u skladu sa istina-načelima – to je stremljenje ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, recimo da oboliš od neke ozbiljne bolesti, ozbiljne bolesti sa potencijalno fatalnim ishodom, ti nećeš nužno umreti – ko odlučuje da li ćeš umreti ili ne? (Bog.) Bog odlučuje. I pošto Bog odlučuje i ljudi o takvoj stvari ne mogu da odlučuju, zbog čega ljudi osećaju strepnju i uznemirenost? Kao i to ko su ti roditelji i kada i gde si rođen – ni o ovim stvarima ne možeš ti da odlučuješ. U ovim stvarima najmudriji izbor jeste da stvarima prepustiš da idu svojim prirodnim tokom, da se pokoriš i ne odlučuješ, da na ovu stvar ne trošiš misli ni energiju i da zbog toga ne osećaš uznemirenost, strepnju ili zabrinutost. Pošto ljudi ne mogu sami za sebe da biraju, glupo je i nerazumno na ovu temu trošiti toliko energije i razmišljanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da su vreme i vrsta bolesti koju neko ima pod Božjom suverenošću i da ih je Bog predodredio i da ne zavise od ljudskog izbora. Ljudi treba da se oslobode negativnih emocija poput tuge, brige i strepnje, da se sa tim stvarima suoče mirno, da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima i da tragaju za Božjom namerom kako bi izvukli pouke. Razmišljajući o Božjim rečima, osetila sam iznenadno prosvećenje u svom srcu. Kada ću se razboleti, koliko će teška biti moja bolest i kada ću da umrem, sve je to deo Božjih orkestracija. Niti mogu da izbegnem smrt strahujući od nje, niti mogu da umrem samo ako to želim. Moju tešku bolest, paralizu ili smrt, sve to Bog dopušta, i nemam pravo da se žalim niti da zahtevam nešto od Boga. Pomislila sam kako se Jov, kada se suočio sa bolešću i nesrećom, nije žalio na Boga niti je gubio veru. Umesto toga, hvalio je Božju pravednost iz dubine svog srca, govoreći: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Pošto sam uživala u zalivanju i opskrbi tolikim Božjim rečima, ne treba da postavljam nikakve zahteve Bogu kada se suočavam sa bolešću. Da li će Bog otkloniti moju bolest ili pustiti da ona ostane sa mnom zauvek, sve je to deo Božje dobre volje i ne treba da se žalim niti da postavljam zahteve. Čak i ako jednog dana ostanem nepokretna ili se suočim sa smrću, i dalje ću se pokoravati Stvoriteljevim uređenjima. Ono što sada treba da uradim je da se ispravno suočim sa bolešću i smrću, da se oslobodim tuge, strepnje i brige i da sve poverim Bogu. Ponovo sam razmišljala o tome kako su u poslednjih dvadeset godina, od onih koji su imali istu bolest kao i ja, bez obzira na godine i da li su se razboleli rano ili kasno, mnogi umrli. Da nije bilo Božje zaštite, ja danas ne bih bila živa. Činjenica da sam danas živa i da uživam zalivanje tolikim Božjim rečima već je Božja blagodat. Shvatajući to, više se nisam plašila kada ću umreti i bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Nakon toga, svaki dan bih se usredsredila na to da jedem i pijem Božje reči, na razmišljanje o Božjim rečima i na pisanje iskustvenih članaka, i bez obzira na težinu moje bolesti, molila sam se, jela i pila Božje reči, prisustvovala okupljanjima i izvršavala svoje dužnosti kao i obično. Ponekad, kada bi mi se bolest povratila u teškom obliku, molila sam se Bogu i približavala Mu se, moleći Ga da drži moje srce u pokornosti. U isto vreme, neprestano sam razmišljala i prepoznavala nečiste namere u sebi i odmah tragala za istinom da bih ih razrešila. Praktikujući tako, moj odnos sa Bogom je postao bliži i osetila sam da mi je ova bolest velika zaštita. Kasnije, i ne sluteći, bol u mom telu je popustio, a moj krvni pritisak i šećer su se takođe vratili u normalu. Znala sam da je ovo Božja milost i zaštita za mene i zahvaljivala sam Bogu i hvalila Ga u svom srcu!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Recite Mi, ko je među milijardama ljudi širom sveta u toj meri blagosloven da čuje toliko mnogo Božjih reči, da shvati tako mnogo istina o životu i da razume tako mnogo tajni? Ko među njima može lično da dobije Božje vođstvo, Božju opskrbu, Njegovu brigu i zaštitu? Ko je toliko blagosloven? Samo nekolicina. Prema tome, zbog vas nekoliko koji danas možete da živite u Božjoj kući, da dobijete Njegovo spasenje i dobijete Njegovu opskrbu, sve to je vredno čak i kad biste ovoga časa umrli. Veoma ste blagosloveni, zar nije tako? (Da.) Gledajući na to iz ove perspektive, pred pitanjem smrti ljudi ne bi trebalo da budu paralisani od straha, niti bi trebalo da ih smrt sputava. Iako niste uživali u slavi i bogatstvu sveta, na vas se ipak sažalio Stvoritelj i čuli ste tako mnogo Božjih reči – nije li to blaženo? (Jeste.) Bez obzira na to koliko godina živiš u ovom životu, sve to je vredno i ne kaješ se, jer si neprekidno obavljao svoju dužnost u Božjem delu, shvatio si istinu, shvatio si tajne života i razumeo si put i ciljeve ka kojima treba da težiš u životu – toliko toga si dobio! Živeo si vrednim životom!” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam dirnuta do suza. Imala sam sreću da čujem Božji glas u poslednjem dobu Božjeg plana upravljanja, da živim pod Božjom brigom i zaštitom, da uživam u opskrbi i zalivanju tolikim Njegovim rečima i da razumem toliko tajni istine, uživajući u blagoslovima koje ljudi kroz istoriju nisu doživeli. Čak i da sada umrem, vredelo bi. Pošto sam još živa, moram da cenim svaki dan koji mi je ostao i da marljivo izvršavam svoje dužnosti. Moj bol jenjava iz dana u dan, otok u zglobovima nogu se uveliko smanjio, desni skočni zglob mi se vratio u normalu, a bol u telu se takođe smanjio. Braća i sestre kažu da mi se vratila boja u licu, da sijam od zdravlja i kao da sam postala druga osoba. Tako sam ushićena i u svom srcu neprestano zahvaljujem Bogu za Njegovu ljubav i spasenje!

Kroz otkrivenje bolesti konačno sam shvatila da su moja gledišta o verovanju u Boga bila pogrešna, da nisam ispunjavala svoje odgovornosti i obaveze kao stvoreno biće, već sam tražila blagoslove i koristila svoje dužnosti da bih se cenjkala sa Bogom, gubeći tako savest i razum normalnog čoveka. Danas imam izvesno razumevanje svoje iskvarene naravi i donekle su promenjena moja pogrešna gledišta o stremljenju. To su rezultati Božjih reči, i štaviše, to je Božja ljubav. Hvala Bogu za Njegovo spasenje!