Na neko vreme, morala sam da se sakrijem u domaćinsku kuću kako bih obavljala svoju dužnost, da bih pobegla od kineske Komunističke partije. Jednog dana, nakon što se nadzornica vratila sa sastanka, podelila je načela istine za raspoznavanje ljudi. Nisam mogla da ne osetim zavist u svom srcu. Mislila sam: „Ipak je bolje kad možeš da izlaziš i obavljaš dužnosti. Neko ko češće prisustvuje okupljanjima, zadobije više istina i brže uđe u istinu, za razliku od mene, koja po ceo dan radim na tekstovima i ne izlazim napolje. Osim zadataka koje obavljam, komuniciram samo sa bračnim parom iz porodice koja me je ugostila i njihovim psom. Krug ljudi s kojima se viđam je toliko mali da skoro nikoga ne viđam. Nema čak ni situacije u kojoj bih mogla da otkrijem svoju iskvarenost. Kako mogu da spoznam sebe? Kako mogu da zadobijem više istina?” U tom trenutku, pomislila sam: „Bog određuje ishode ljudi na osnovu toga da li poseduju istinu. Ako završim tako da ne zadobijem istinu i ako se moja narav ne promeni, da li i dalje mogu da budem spasena?” Kad sam razmislila o tome, nisam više želela da obavljam svoju dužnost vezanu za izradu tekstova. Želela sam da zamolim nadzornicu da mi dodeli dužnost koja uključuje više kontakta s ljudima i više okupljanja. Nešto kasnije sam shvatila da to nije razumno. Dužnosti se dodeljuju ljudima na osnovu sveobuhvatne procene njihovog kova i snaga. Ako sam izbirljiva i biram koju ću dužnost da obavljam, nisam poslušna. Buljila sam u računar, premišljajući se, nisam mogla da umirim svoje srce.

Sledećeg popodneva, kad sam videla kako nadzornica odlazi na još jedan sastanak, prilično sam joj zavidela, razmišljajući: „Biti nadzornik je sjajno. Ne samo da se često sastaju sa starešinama i razumeju mnoge istine, već i primenjuju rešavanje problema sa istinom u različitim grupama. Svakoga dana nešto postignu i njihov život brzo napreduje! Moja dužnost me drži u zatvorenom, što je bezbedno, ali kako mogu da zadobijem istine ako idem na manje okupljanja?” Nisam mogla da se ne žalim i nisam želela da nastavim ovu dužnost. Ali tada sam pomislila na ono što je nadzornica rekla o tome koliko je teško naći osoblje za rad na izradi tekstova. Ako bih rekla da ne želim da obavljam tu dužnost, zar to ne bi bilo stvaranje problema crkvi? Stoga sam jedino mogla da nastavim. Iako sam nastavila da radim, nisam osećala nikakav teret u svom srcu. Sledeća dva dana, moj računar se stalno kvario i uz nedostatak moje posvećenosti dužnostima, posao je bio u zaostatku. Nadzornica me je podsetila da ne tražim uzroke samo spolja, već da promislim o svom sopstvenom stanju. Tako sam s nadzornicom podelila ono što sam nedavno otkrila kod sebe. Nadzornica me je pitala: „Jesi li tragala za istinom kako bi rešila svoje stanje? Ti ne tragaš za istinom da bi rešila svoju otkrivenu iskvarenost. Ne učiš lekcije koje su ti pred očima. Da li misliš da će ti promena dužnosti pomoći da ih naučiš?” Reči nadzornice su me ostavile bez teksta. Ono što je rekla zaista je bilo tačno. Trebalo je da se usredsredim na učenje lekcija iz stvari koje su mi bile pred očima i da tragam za istinom kako bih rešila svoju iskvarenost.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „U Božjim rečima se nalaze istine koje čovek treba da poseduje, stvari koje su ljudskom rodu najblagotvornije i najkorisnije. Okrepa i nasušna hrana koja treba vašem telu, stvari koje čoveku pomažu da povrati svoju normalnu ljudskost i istine kojima čovek treba da bude opremljen. Što više reč Božju sprovodite u delo, tim pre će vaš život procvetati, a istina će vam postati jasnija. Kako budete imali veći rast, stvari iz duhovnog carstva biće vam jasnije i imaćete više snage da savladate Sotonu. Praktikovanje reči Božje razjasniće vam mnogo od istine koju ne shvatate. Većina ljudi zadovoljava se pukim razumevanjem teksta Božje reči i usredsređuje se na opremanje doktrinama pre nego na produbljivanje praktičnih iskustava, ali zar to nije put fariseja? Mogu li da zadobiju stvarnost rečenice: ’Reč Božja je život’, ovakvim postupanjem? Čovekov život ne može da se razvija jednostavnim čitanjem Božje reči, već jedino njenim sprovođenjem u delo. Ako veruješ da razumevanje Božje reči predstavlja sve što ti je potrebno da bi imao život i rast, onda je tvoje shvatanje manjkavo. Istinsko razumevanje Božje reči nastaje sprovođenjem istine u delo, i ti moraš razumeti da se ’istina može shvatiti jedino kada se sprovodi u delo’. Danas, posle čitanja reči Božje, možeš samo da kažeš da je znaš, ali ne možeš reći i da je razumeš. Neki kažu da se istina može sprovoditi u delo jedino ako se prethodno razume, ali to je samo delimično tačno, a zasigurno nije potpuno precizno. Pre no što si spoznao istinu, ti tu istinu nisi doživeo. Osećaj da razumeš nešto što si čuo u propovedi nije istinsko razumevanje – to je tek preuzimanje doslovnih reči istine, a to nije isto što i razumevanje njenog pravog značenja. Ako imaš tek površno znanje o istini, to ne znači da si je zapravo shvatio, niti da poseduješ znanje o njoj; pravo značenje istine proizlazi iz njenog doživljavanja. Stoga istinu možete da razumete samo ako je doživite, i tek tada možete da dokučite njene skrivene delove. Produbljivanje vašeg iskustva jedini je način da dokučite konotacije i da razumete suštinu istine” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Nakon što shvatite istinu, treba da je sprovodite u delo”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da pravo razumevanje istine zahteva primenu i ulazak u istinu u stvarnom životu, i samo oni koji se usredsrede na primenu mogu da razumeju suštinu istine. Samim čitanjem Božjih reči ili slušanjem drugih kako razgovaraju u zajedništvu, bez usredsređivanja na primenu ili ulazak, čovek može da razume samo doktrine, ali ne može istinski da razume istinu. Pomislila sam na dvojicu starešina koje sam ranije poznavala. Radili su od jutra do mraka, svuda su organizovali okupljanja i razgovarali u zajedništvu sa braćom i sestrama. Čitali su mnogo Božjih reči i prisustvovali brojnim okupljanjima sa starešinama višeg ranga. Iako su razumeli mnoge reči i doktrine, nisu se fokusirali na ispitivanje sopstvene otkrivene iskvarenosti niti na primenu Božjih reči. Jedan od starešina se uvek uzdizao i svedočio o sebi pred braćom i sestrama i na kraju je postao antihrist. Drugi starešina je bio opsednut statusom i mučio je svakog ko mu se nije pokoravao ili mu je davao predloge i na kraju je bio izbačen iz crkve zbog svojih mnogobrojnih zlih dela. Međutim, neka braća i sestre su imali dužnosti koje ih nisu stavljale u centar pažnje i uključivale su ograničen kontakt sa drugima, ali oni su se fokusirali na razmišljanje o sebi i spoznavanje sebe u skladu sa Božjim rečima i njihovi životi su vremenom rasli. Neki su čak pisali članke o iskustvenom svedočenju. Setila sam se i Petra iz Doba blagodati. On je čuo mnogo propovedi od Gospoda Isusa, ali nije bio zadovoljan samo slušanjem. Često je razmišljao o rečima Gospoda i usredsredio se na to da ih primenjuje u svakodnevnom životu. Kroz primenu istine, dobio je Božje prosvećenje i vođstvo, a postepenim sticanjem iskustva na taj način, istina je postala njegov život i zadobio je stvarnost pokornosti Bogu, straha od Boga i ljubavi prema Bogu. Slično tome, do sada sam čula mnogo Božjih reči i mnogo propovedi i razgovora u zajedništvu o život-ulasku, ali pošto nisam težila istini niti se fokusirala na promišljanje o sebi kada bi se nešto dogodilo i retko sam tražila istinu dok nešto radim, moji dobici bili su minimalni. Iz ovoga sam shvatila da ako se samo fokusiramo na to da se opremimo doktrinama, bez obzira na to koliko ih razumemo, to ne znači da razumemo istinu. Razmišljala sam o tome kako sam ranije često čitala o istini pokoravanja Bogu i shvatila sam da se u svim okolnostima moram čvrsto držati svoje dužnosti i pokoriti se Božjoj orkestraciji i uređenjima, ali kada okruženje koje je Bog postavio nije odgovaralo mojim predstavama, uvidela sam da mi je nedostajala stvarnost pokornosti. Misleći da ta dužnost nije u skladu s mojim željama, opirala sam se i nisam bila voljna da se pokorim. Videla sam da koliko god razgovora u zajedništvu da sam slušala, to nije značilo da sam razumela ili zadobila istinu. Ono što sam razumela bile su samo reči i doktrine i ako se ne fokusiram na primenjivanje istine, i dalje ne mogu istinski da je zadobijem, niti se može promeniti moja život-narav.

Nastavila sam da tražim na osnovu mog stanja i naišla sam na odlomak Božjih reči, koji kaže: „Preobražaj iskvarene naravi ne odvija se preko noći. Čovek mora neprestano o sebi da razmišlja i da sebe ispituje po svim pitanjima. Mora da ispituje svoje postupke i ponašanja s obzirom na Božje reči, da nastoji da sebe razume i da pronađe put primene istine. To je način na koji se rešava iskvarena narav. Neophodno je razmišljati o iskvarenim naravima koje se otkrivaju u svakodnevnom životu i istraživati ih, primenjivati analizu i razlučivanje utemeljene na sopstvenom shvatanju istine i postepeno praviti pomake, kako bi čovek bio u stanju da primenjuje istinu i da sve svoje postupke usklađuje sa istinom. Kroz takvo stremljenje, primenu i samorazumevanje, ova otkrovenja iskvarenosti počinju da se smanjuju i ima nade da će se nečija narav na kraju preobraziti. To je put. Preobražaj naravi predstavlja pitanje rasta u čovekovom životu. Čovek mora da dokuči istinu i da je primenjuje. Jedino se primenom istine može rešiti problem iskvarene naravi. Bude li se iskvarena narav i dalje neprekidno otkrivala, do te mere da se otkriva u svakom postupku i u svakoj reči, to znači da se čovekova narav nije preobrazila. Sva pitanja u vezi sa iskvarenom naravi treba ozbiljno raščlaniti i istražiti. Čovek treba da traži istinu kako bi iskopao osnovne uzroke iskvarene naravi i kako bi se njima pozabavio. Ovo je jedini način da se u potpunosti reši problem iskvarene naravi. Kad jednom pronađeš ovaj put, postoji nada da ćeš preobraziti svoju narav. Ovo nisu isprazne stvari; od značaja su za stvarni život. Ključna stvar je da li pojedinci mogu zdušno i marljivo da se posvete istina-stvarnostima i da li su u stanju da primenjuju istinu. Sve dok su u stanju da primenjuju istinu, oni postepeno mogu početi da odbacuju svoju iskvarenu narav. Zatim se mogu ponašati u skladu sa Božjim zahtevima i u skladu sa svojom pozicijom. Kad pronađu svoje mesto, kad budu postojani u svojoj ulozi stvorenog bića i postanu osoba koja istinski obožava Boga i Njemu se pokorava, dobiće Božje odobravanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Božje reči jasno pokazuju da se čovekove iskvarene naravi svakodnevno otkrivaju. U svakom događaju i svakoj izgovorenoj reči, mogu biti pomešane iskvarene naravi i pogrešne misli i gledišta. Ljudi moraju da tragaju za istinom kako bi prepoznali i rešili te probleme. Na kraju, da li neko može da zadobije istinu i postigne promenu naravi zavisi od toga da li teži istini i da li je primenjuje. Nije tačno da što više komunicirate s ljudima, to više iskvarenosti otkrivate, ili da, ako ne izlazite i ako komunicirate s manje ljudi, otkrivate manje iskvarenosti. To je bila moja sopstvena predstava i uobrazilja. U stvarnosti, čak i ako čovek ima dužnost koja uključuje malo kontakta s drugima, sve dok nosi teret za sopstveni život-ulazak, obraća pažnju na gledišta i misli koje se otkrivaju u svakom događaju, pažljivo ih ispituje, i traga za istinom kako bi blagovremeno rešio svaku otkrivenu iskvarenost, on i dalje može da zadobije istinu i doživi promenu. Razmišljajući o sebi, iako moja trenutna dužnost uključuje malo kontakta s ljudima, i dalje sam otkrivala mnogo iskvarenosti u svom radu. Ponekad, kada je posao bio naporan i zahtevao da ostanem budna do kasno, brinula sam o prekomernom naprezanju očiju, budući da sam imala manji problem sa očima, plašeći se da, ako mi oči zakažu, neću moći da nastavim s dužnošću i budem spasena, pa sam odugovlačila i usporavala rad. Ponekad sam bila površna u svojoj dužnosti, ne proveravajući detalje svog rada, što je dovelo do toga da radim iznova i kasnim s napretkom u radu. Videla sam da je moja podla priroda ozbiljan problem. Takođe sam se setila da sam ranije, kada sam imala dužnost koja je uključivala svakodnevno viđanje s ljudima i prisustvovanje sastancima, iako sam otkrivala mnogo iskvarenosti, koristila to što sam zauzeta dužnostima kao izgovor da ne promišljam o sebi, retko tragajući za istinom kako bih rešila svoju iskvarenost. Prošla sam kroz mnoga iskustva i otkrila mnogo iskvarenosti, ali nisam zadobila mnogo istine. Sada, kad sam obavljala dužnost vezanu za izradu tekstova, bila sam zauzeta fokusiranjem samo na to da se posao završi; retko sam dolazila pred Boga da promišljam o svojoj iskvarenosti. Pored toga što sam obavljala svoju dužnost, moj um je često bio prazan, ili sam razmišljala o telesnim uživanjima, porodičnoj naklonosti, slavi i statusu – svemu što nema veze s istinom. Nije bilo napretka u mom život-ulasku. Videla sam da zadobijanje istine ne zavisi od dužnosti koju neko obavlja. Ključ je u tome da li se čovek fokusira na promišljanje o sebi i da li se stvarno trudi da reši svoju otkrivenu iskvarenost. Ako ne traga za istinom i ne promišlja o sebi, onda, čak i ako postane nadzornik, neće zadobiti istinu i neće moći da bude spasen. Suočavajući se s ovim činjenicama, videla sam koliko su moja gledišta bila apsurdna i pogrešna! Zbog toga što nisam razumela istinu, gledala sam na stvari iz pogrešnih perspektiva, uvek sam želela da odbacim ovu dužnost i da se ne pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Takođe sam polovično obavljala svoju dužnost, i kad bih nastavila ovako, to bi samo odlagalo rad i navelo Boga da me se gnuša i odbaci me. Prepoznala sam koliko je važno imati ispravne misli i gledišta dok se teži istini. Shvativši to, više nisam bila izbirljiva kada je reč o mojoj dužnosti, već sam bila voljna da iskoristim trenutnu priliku da obavljam svoju dužnost, pomno obraćajući pažnju na svoje misli i gledišta kada se nešto dogodi i tragajući za istinom kako bih ih brzo rešila.

U svom promišljanju, shvatila sam da to što nisam bila sposobna da se pokorim i obavljam svoju trenutnu dužnost nije samo zbog mojih pogrešnih gledišta, već i zbog moje želje da dobijem blagoslove. Mislila sam da ću, obavljajući ovu dužnost, zadobiti manje istine, što je značilo da su mi šanse za blagoslove male, pa nisam želela da obavljam tu dužnost. Videla sam da su moji motivi da verujem u Boga i obavljam dužnosti bili pogrešni. Pročitala sam ove reči Božje: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi drugi bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Božje reči su razotkrile moje stanje. U veri u Boga, napuštanju stvari, davanju sebe i napornom radu, moj cilj je bio isključivo da primim blagoslove. Ako ne bih mogla da dobijem blagoslove, gubila sam motivaciju da obavljam svoju dužnost i nedostajalo mi je entuzijazma za sve. Od kada sam počela da verujem u Boga, uvek sam bila entuzijastična u obavljanju svoje dužnosti, odričući se posla i braka, i bila sam voljna da patim i plaćam cenu u svojoj dužnosti. Kada mi je dodeljena ova dužnost vezana za izradu tekstova, mislila sam da ona podrazumeva malo okupljanja na otvorenom i manje prilika da zadobijem istinu, što bi ometalo moje spasenje. Zato sam želela da mi nadzornik dodeli drugu dužnost i žalila sam se da mi je dužnost koja mi je dodeljena neprikladna. Počela sam da obavljam svoju dužnost površno, postala sam nemarna i usporavala sam rad. Videla sam da su moje žrtve i trud u obavljanju dužnosti vođeni mojom željom za blagoslovima. U svojoj veri, uzimala sam u obzir samo sopstvene interese, odnoseći se prema svojoj dužnosti kao prema sredstvu za sticanje blagoslova. Ako bi mi se činilo da je neka dužnost korisna za zadobijanje blagoslova, bila sam spremna da sarađujem; ako to nije bio slučaj, postajala sam negativna i pokazivala otpor prema toj dužnosti. Nisam težila da se pokorim i udovoljim Bogu, niti sam svoju dužnost obavljala kao stvoreno biće s iskrenošću prema Bogu. Težeći na taj način, samo bih izazvala Njegovo gnušanje i na kraju bi me On uklonio. Trebalo bi da se pokorim uređenjima crkve, da savesno i odgovorno obavljam svoje dužnosti, fokusiram se na promišljanje o sebi u svim stvarima kako bih naučila lekcije i težila promeni naravi.

U danima koji su usledili, usredsredila sam se na to da učim lekcije iz stvari na koje naiđem. Brat iz domaćinske kuće je bio entuzijastičan u obavljanju svojih dužnosti, ali nije obraćao mnogo pažnje na život-ulazak. Ranije sam mu pomagala iz dobre namere, uvek sam pokušavala da ga navedem da spozna sebe u stvarima koje su se dešavale, što je kod njega izazivalo otpor i odbijanje, a ja sam se osećala povređeno, pitajući se zašto se moje dobre namere ne cene. Kroz promišljanje sam shvatila da imam nadmenu narav i da prisiljavam druge da me slušaju. Takođe, nisam imala načela u pomaganju drugima. Kasnije sam pročitala „Načela za pomaganje drugima s ljubavlju” i shvatila da ako pomažeš drugima, to u najmanju ruku, ne bi trebalo da ih sapliće, već da im koristi, i da bi trebalo da se odnosim prema drugima u skladu s njihovim rastom, vodeći ih strpljivo i ljubazno, bez da ih teram da prihvate moja gledišta. Povrh toga, pre izvesnog vremena, mnoga braća i sestre otišli su u druge gradove da propovedaju jevanđelje. Ja nisam mogla da idem iz određenih razloga i osećala sam se vrlo negativno i obeshrabreno, žaleći se zašto je Bog dopustio da mi se to dogodi. Kasnije sam se fokusirala na traganje za istinom i čitajući Božje reči i promišljajući o sebi, prepoznala sam svoja pogrešna gledišta i svoju nameru da tražim blagoslove. Mislila sam da odlazak van grada radi obavljanja dužnosti pruža više prilika za primenu, a samim tim i veće šanse za zadobijanje istine i spasenja. Kad nisam postigla ovaj cilj, postala sam negativna i žalila se. Shvatila sam da kao stvoreno biće treba da se pokorim orkestraciji i uređenjima Stvoritelja, i razumela sam da to da li neko može da zadobije istinu zavisi od toga da li stremi ka istini i plaća cenu za nju, a ne od toga gde obavlja svoje dužnosti. Trebalo bi da se čvrsto držim svoje dužnosti, da težim istini i učim lekcije u svom trenutnom okruženju i da valjano obavljam svoju dužnost. To je ono čemu treba da težim.

Promišljajući o svojim iskustvima tokom ovog perioda, shvatila sam da u veri u Boga, to da li neko može da zadobije istinu ne zavisi od toga koju dužnost obavlja, već od toga da li voli i primenjuje istinu. Ako se čovek ozbiljno posveti svakodnevnim stvarima koje se pojavljuju, fokusira se na promišljanje o svojoj iskvarenosti i na traganje za istinom kako bi je rešio, ako se potrudi da promeni narav, moći će svakodnevno da stekne određene dobiti. Sada više nemam otpor prema ovoj dužnosti vezanoj za izradu tekstova i mogu da se pokorim. Takođe sam voljna da negujem tu dužnost i da se potrudim da težim istini.