U avgustu 2022, jedan članak o iskustvenom svedočenju koji sam ja napisala pretvoren je u video zapis i postavljen je na internet. Bila sam veoma iznenađena i uzbuđena i brzo sam otišla da to kažem jednoj od sestara koju sam dosta dobro poznavala. U tom trenutku, nisam o tome pričala naširoko, pošto sam znala da je to bilo zbog Božjeg prosvećenja i usmeravanja i da ne bi trebalo da se hvališem. Nekoliko meseci kasnije, još dva moja članka o iskustvenom svedočenju su takođe pretvorena u video zapise i objavljena na internetu. Ovog puta, više nisam mogla da obuzdam svoje uzbuđenje i pomislila sam: „Tri moja članka o iskustvenom svedočenju su odabrana da budu pretvorena u video zapis. To je više od bilo koga iz moje crkve, što dokazuje da ja imam neko stvarno iskustvo, da znam kako da spoznam sebe i da mogu da delim iskustveno svedočenje. Izgleda da nisam daleko od dostizanja spasenja.“ U to vreme, zatekla sam se na skupu sa nekoliko sestara i pomislila sam: „Kada bi one znale da su moji članci o iskustvenom svedočenju pretvoreni u video zapise i objavljeni na internetu, one bi mi sigurno zavidele i imale bi visoko mišljenje o meni. Mislile bi da sam ja neko ko stremi ka istini i ima život-ulazak.“ Pomislila sam na ono što je sestra Sjaosjao rekla kada je pričala o svom stanju nekoliko dana pre toga. U svom srcu, ona je osetila suprotstavljanje osobi zaduženoj za nadzor i proveru njenog rada, i nije znala kako da razreši takvo stanje. Ja sam, onda, rekla: „Jedan članak o iskustvenom svedočenju koji sam ja napisala bavi se istim stanjem poput onog u kom je Sjaosjao. Radi se o tome kako sam bila nevoljna da prihvatim nadzor svog starešine prilikom izvršavanja svoje dužnosti. Možemo ga svi zajedno pogledati.“ Kasnije sam poslala snimak braći i sestrama, i detaljno sam analizirala kako sam, tokom tog iskustva, bila u stanju da identifikujem svoje stanje, raščlanim ga i prepoznam. Nakon što je Sjaosjao odgledala snimak, njen izraz lica otkrio je pogled pun zavisti. Jedna druga sestra, po imenu Li Ći, je rekla: „Ne znam kako da zgrabim svoja iskvarena otkrovenja, razmislim o sebi i spoznam sebe kao ti niti kako da tragam za relevatnim istinama kako bih ih razrešila. Ja samo donekle razumem svoje stanje. Sada, kada ovako razgovaramo u zajedništvu, pomalo razumem put do život-ulaska. Zaista mi toliko toga nedostaje.“ Bila sam veoma srećna i pomislila sam: „Ja zaista razumem istinu, imam život-ulazak i mogu da razrešim vaša stanja. Takođe, mogu da govorim o putevima primene.“ Mislila sam da sam bolja od svih drugih tamo i bila sam puna samopouzdanja. Pre toga, Li Ći je živela u negativnom stanju i nije bila voljna da izađe i prisustvuje skupovima, pa sam je namerno pitala: „Da li si voljna da dođeš na sledeći skup?“ Li Ći je ushićeno odgovorila: „Da, voljna sam; doći ću ako si ti tamo. Pre nisam znala kako da se fokusiram na život-ulazak, dok sada pomalo razumem. Pristustvo skupovima je tako korisno!“ Videvši zadovoljstvo na licu Li Ći, osetila sam da sam postigla nešto veliko i pomislila sam da sam odličan starešina. Ne samo da sam mogla da razrešim probleme u vezi sa poslom, već sam mogla i da usmerim braću i sestre da streme ka život-ulasku. U tom periodu, često sam živela u stanju divljenja samoj sebi. Mislila sam da sam neverovatna i ma gde išla, stalno sam mislila da sam osoba sa najviše iskustva, najviše život-ulaska i najviše istina-realnosti.

Na jednom skupu, sestra Ji Žan me je zamolila da podelim kako ja radim. Nakon što sam to čula, nisam mogla da se ne osećam pomalo srećna. Pomislila sam: „Vidim da niko od vas ne zna kako da radi. Sačekajte, reći ću vam sve o tome kako ja radim i pokazaću vam da imam radne sposobnosti.“ Na početku sam skromno rekla: „Kada sam počela da izvršavam ovu dužnost, ni ja nisam znala kako da radim niti kako da organizujem svoje prioritete.“ Nakon toga, izrekla sam niz reči o tome kako ja radim. Videla sam da su sva braća i sestre pažljivo slušali moju besedu i gledali me zavidno. Mislila sam da je moja beseda prilično dobra i bila sam veoma srećna. Nakon toga, otišla sam na skup jedne druge grupe. Dok sam besedila, razmišljala sam: „Kako mogu da besedim, a da braća i sestre vide da imam radne sposobnosti?“ Mislila sam da je jevanđeoski rad za koji sam zadužena dao neke rezultate, pa sam naglasila kako sam preuzela odgovornost za jevanđeoski rad. Rekla sam: „Prvo, čovek mora dobro da organizuje svoje osoblje. Ja sam uredila dužnosti braće i sestara u skladu sa njihovim različitim kovovima i specijalnostima. Takođe, bila sam relativno fokusirana na razrešavanje stanja i smetnji osoblja zaduženog za širenje jevanđelja. Kada sam se svim srcem dala u jevanđeoski rad, broj ljudi koje smo zadobijali povećavao se svakog meseca. Braća i sestre su me hvalili, govoreći da imam odličan kov i da imam radne sposobnosti.“ Videvši da su svi pažljivo slušali, osećala sam sreću, ali i kajanje. Jer, u tom trenutku, samo troje ljudi je slušalo moju besedu. Pomislila sam: „Bilo bi sjajno kada bi bilo više ljudi da slušaju i saznaju o mojim radnim sposobnostima.“ Nakon skupa, osećala sam nelagodu u srcu. Imala sam blagi osećaj da sam možda veličala sebe i svedočila o sebi. Ali razmislila sam ponovo i pomislila da je to samo moje iskustvo i da je sve što sam rekla činjenica. To nije bilo veličanje i svedočenje o meni. Čim sam počela da se naslađujem u svojoj sreći, iznenada sam primila pismo od jedne sestre. U tom pismu, ona je ukazala na moj problem i razotkrila ga: „Kada besediš na skupovima, ti se uvek hvališeš, govoriš o tome kako ti obavljaš svoj posao, koje rezultate na kraju ostvariš i kako drugi imaju visoko mišljenje o tebi. Detaljno govoriš o tome, ali ne čujem ništa o tome kako ti svedočiš o Bogu. Slušajući tvoju besedu, i ja sam imala veoma visoko mišljenje o tebi, i mislila sam da si ti tako mlada, a tako dobra u svom poslu i da tako stremiš ka istini. Tako lako si uspostavila svoju poziciju u mom srcu i ostala braća i sestre su takođe imali prilično visoko mišljenje o tebi. Dovela si sve pred sebe i učinila da oni imaju visoko mišljenje o tebi i da te obožavaju. Opasno je nastaviti tako; to je put antihrista.“ Kada sam pročitala pismo, osećala sam se grozno. Ali jedino sam priznala da hodam pogrešnim putem, a uopšte nisam ozbiljno razmislila o sebi.

Nakon toga, osetila sam prisustvo velike tame u svom srcu. Kada bi mi se nešto dogodilo, ne bih se fokusirala na razmišljanje o sebi, i kada bih videla da mi se nešto ne sviđa, nisam mogla da obuzdam svoju ćud. Mislila sam da sam u pravu po svim pitanjima, a da su braća i sestre u krivu. Na primer, kada je rad za koji sam bila zadužena dao loše rezultate, nisam razmišljala o tome da li sam obavila stvaran posao, već sam umesto toga odgovornost prebacila na svoju braću i sestre, rekavši da je loš kov braće i sestara doveo do nedostatka rezultata. Ljudi koje sam odabrala takođe nisu bili odgovarajući, a sestra sa kojom sam sarađivala me je podsetila da biram ljude u skladu sa načelima. Protivila sam se tome i u svom srcu nisam prihvatila to. Bila sam negativna i neprijateljski nastrojena, govorivši da imam loše radne sposobnosti i da ne mogu da obavljam stvaran posao. Kada smo sestra Jang Ting i ja ocenjivale jevanđeoski rad, videla sam da nije bilo poboljšanja, i bez ikakvog razloga sam je orezala, rekavši da ona nije nosila breme i da nije obavljala stvaran posao. To je imalo priličan uticaj na Jang Ting. Tvoje stanje je već bilo veoma loše. I ja sam postala svesna toga i osećala sam da nemam delo Svetog Duha. Što se tiče stvari koje su mi se desile, nijednom nisam pokušala da spoznam sebe i postupala sam bez načela. Braći i sestrama sam donela samo ograničenje i štetu. Razmišljajući tako, bila sam prestravljena. Stremila sam ka slavi i statusu i često sam veličala sebe i svedočila o sebi. Kada bi mi se nešto dogodilo, nisam prihvatala istinu i nikom nisam donosila nikakvu korist. Nedugo zatim, bila sam smenjena. U tom periodu, imala sam osećaj da će se katastrofa desiti svakog časa. U srcu sam veoma dobro znala da su me stigli Božji sud i grdnja. Osećala sam se veoma loše i žalila sam što se nisam na vreme pokajala. Tiho sam se molila Bogu u svom srcu: „Bože! Veličala sam sebe i svedočila o sebi dok sam izvršavala svoju dužnost, a Ti si iskoristio braću i sestre da ukažeš na moj problem. Znam da je to Tvoj način da mi pokažeš ljubav i da me zaštitiš. Bože! Molim Te, prosveti me, usmeri me i pomozi mi da zaista spoznam sebe.“

Nakon toga, razmišljala sam i pokušala da spoznam sebe na osnovu smetnji koje su braća i sestre istakli i u duhovnoj posvećenosti sam pročitala sledeće Božje reči. „Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi. Može se primetiti da su sredstva kojima se takvi ljudi koriste vođena lažljivom naravi – zašto, onda, kažem da je to rđavo? Kakve to veze ima sa rđavošću? Šta mislite: mogu li oni da budu otvoreni u pogledu svojih ciljeva u uzdizanju i svedočenju o sebi? Ne mogu. Ali, u dubini njihovog srca uvek postoji želja, ono što govore i čine podupire tu želju, a ciljevi i motivi onoga što govore i čine drže se u velikoj tajnosti. Oni će, recimo, upotrebiti pogrešno usmeravanje ili neke sumnjive taktike kako bi ostvarili ove ciljeve. Nije li takva tajnovitost po prirodi lukava i neuobičajena? Zar se takva lukavost i neuobičajenost ne mogu nazvati rđavim? (Mogu.) Naravno da se mogu nazvati rđavim i zalaze dublje od lažljivosti“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi“). Božje reči su pogodile pravo u centar i razotkrile su naše namere i ciljeve kada veličamo sebe i svedočimo o sebi. To sve radimo kako bismo naveli druge da imaju visoko mišljenje o nama i obožavaju nas i kako bismo imali mesto u njihovim srcima. Sada kada razmislim o tome, moje veličanje sebe i hvalisanje je za cilj imalo da ljudi imaju visoko mišljenje o meni i da se ugledaju na mene. Kada sam videla da su moji članci pretvoreni u video zapise i postavljeni na internet, ja nisam svedočila o rezultatima koje je Bog ostvario u svom radu na meni, već sam ih koristila kao zalog kako bih se razmetala i navela druge da imaju visoko mišljenje o meni. Tokom tog skupa, kada sam čula da je stanje Sjaosjao bilo slično mom iskustvu, nisam besedila o svom poznavanju Božjih reči na osnovu ličnog iskustva kako bih joj pomogla da razume istinu i da pokuša da spozna svoju iskvarenu narav, već sam se razmetala i namerno analizirala svoje članke do najsitnijih detalja kako bih bolje pokazala svojoj braći i sestrama da imam dobar kov, da imam život-ulazak i da sam neko ko stremi ka istini. Onda bi oni imali visoko mišljenje o meni i obožavali bi me. Pogotovo kada me je sestra Ji Žan pitala kako obavljam svoj posao, ja nisam besedila o tome kako da se ovlada načelima rada, već sam u nedogled govorila o tome kako ja dobro uređujem posao kako bi svi mislili da imam radne sposobnosti i, stoga, imali visoko mišljenje o meni i obožavali me. Isto je bilo i kada sam otišla na skup druge grupe. Kada sam besedila, posebno sam odabrala svoje najuspešnije iskustvo kako bih se hvalisala i kako bih im pokazala da nisam obična i time ostavila dobar utisak na njih. Zapravo, kada sam počela da izvršavam svoju dužnost, bilo je mnogo stvari koje nisam razumela i doživela sam mnogo neuspeha. Usmeravanje Božjih reči, razgovor u zajedništvu i pomoć moje braće i sestra bili su ti koji su mi omogućili da dokučim neka načela. Ali ja nisam pričala o svojoj iskvarenosti niti o tome što mi je nedostajalo, i posebno sam prikazivala svoju najsvetliju i najsjajniju stranu kako bih pokazala braći i sestrama da imam dobar kov, da stremim ka istini i da imam radne sposobnosti, da sam talentovana i da bi svako trebalo da me vidi u novom svetlu. Moje namere tokom besedništva na skupovima bile su da se hvališem, da pokažem ljudima da znam kako da doživim i da radim, kako bi oni imali visoko mišljenje o meni i ugledali se na mene. Svedočila sam o sebi, hvalisala se i navodila druge na pogrešan put. Kada sam besedila braći i sestrama sa takvim namerama, bila sam zaista tako ogavna i rđava! Pomislila sam na ono što je rečeno u deset upravnih odluka kojih Božji izabrani narod mora da se pridržava: „1. Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva“). A Božje reči kažu: „Svako ko ide putem antihrista uzdiže sebe i svedoči za sebe, promoviše sebe i hvali se na svakom koraku i uopšte ne mari za Boga. Da li ste doživeli ove stvari o kojima govorim? Mnogi ljudi uporno svedoče za sebe, govoreći o tome kako trpe ovo i ono, kako rade, kako ih Bog ceni i poverava im nekakve poslove, i o tome kakvi su, dok namerno koriste određeni ton glasa u govoru i imaju prenaglašene pokrete, sve dok na kraju neki ljudi verovatno ne pomisle da su oni Bog. Sveti Duh je odavno napustio one koji dostignu taj stupanj, a iako oni još nisu uklonjeni ili proterani već i dalje vrše službu za Boga, njihova sudbina je već zapečaćena i oni samo čekaju svoju kaznu“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da Njegova pravedna narav ne sme da bude uvređena. Ono čega se Bog najviše gnuša su ljudi koji veličaju sebe i hvališu se, a ljudi koji to čine mogu lako da izgube delo Svetog Duha. Ako se takvi ljudi ne pokaju, na kraju će se susresti sa kaznom. Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam postala svesna stvarnosti. Pomislila sam na to kako sam sve ovo vreme, da bi ljudi imali visoko mišljenje o meni, bila željna da ljudima stavim do znanja da sam napisala nekoliko članaka o iskustvenom svedočenju. Ja sam rezultate dela i usmeravanja Svetog Duha pretvorila u sopstveno veliko dostignuće, koje sam svuda propagirala. Bez obzira da li sam bila na skupovima sa braćom i sestrama ili raspravljala o radu, kad god bih videla nekoga, koristila bih tu priliku da besramno prodam svoje iskustvo kako bi braća i sestre videli da imam dobar kov, da imam radne sposobnosti i da sam neko ko stremi ka istini, što bi dovelo do toga da imaju visoko mišljenje o meni i da me obožavaju. Drsko sam se hvalisala i uvlačila u srca drugih ljudi. To je bila uvreda Božje naravi. Shvatila sam u tom periodu, kada sam izgubila delo Svetog Duha, kada sam pala u tamu i, na kraju, bila zamenjena, da me je sustizala Božja pravedna narav. Bog se gnuša onoga što sam ja toliko često radila i On je sakrio Svoje lice od mene. Bog je pravedan i svet, a Njegova narav ne sme biti uvređena, ali ja nisam osećala sramotu i drsko sam ukrala Božju slavu. Sebi sam pripisala zasluge za rezultate Božjeg dela i hvalila sam se svojim dobrim osobinama. Zaista uopšte nisam imala bogobojažljivo srce i hodala sam putem antihrista. Činila sam zlo. Kada razmišljam o svemu što se desilo, moje srce se grči od bola. Videvši da, iako sam zadovoljila svoju želju za statusom tako što sam veličala sebe i svedočila o sebi, ono što sam zauzvrat dobila je bio Božji prezir i gubitak dela Svetog Duha. Kada bih tako nastavila, izgubila bih šansu da dostignem spasenje. Sada sam bila smenjena, što je bilo upozorenje od Boga. Morala sam dobro da razmislim o sebi i pokajem se.

Razmišljala sam ovako: „Zašto sam ja bila u stanju da veličam sebe, da svedočim o sebi i da zakoračim na ovaj pogrešan put? Koja me je to iskvarena narav kontrolisala?“ Takođe sam se molila Bogu i tražila od Njega da me prosveti i da me usmeri. U duhovnoj posvećenosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „Ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi“). „Ljudi nadmene naravi su u stanju da se bune protiv Boga, da Mu se opiru, da čine stvari kojima Mu sude i kojima Ga izdaju dok istovremeno veličaju sebe i pokušavaju da osnuju sopstvena nezavisna carstva. Recimo da u nekoj zemlji živi nekoliko desetina hiljada ljudi koji su prihvatili Božje delo i da te je Božja kuća poslala tamo da vodiš i kao pastir čuvaš Božje izabranike. I recimo da ti je Božja kuća predala autoritet i dozvolila ti da radiš sâm, tako da te ne nadzirem ni Ja niti bilo ko drugi. Posle nekoliko meseci, postao bi nešto poput suverenog vladara, sva moć bila bi u tvojim rukama, o svemu bi odlučivao, svi izabranici bi te se bojali, klanjali ti se, pokoravali ti se kao da si Bog, svakom svojom rečju ti upućivali hvalospeve, govorili da propovedaš pronicljivo i stalno tvrdili da su tvoje izjave ono što im treba, da možeš da ih obezbediš i vodiš, te za Boga ne bi bilo mesta u njihovom srcu. Zar takvo postupanje ne bi bilo problematično? Kako bi to izveo? To što su ti ljudi sposobni za takvu reakciju bio bi dokaz da posao koji si obavljao uopšte nije imao veze sa svedočenjem o Bogu, već naprotiv, svedočio je samo o tebi i tebe je isticao. Kako bi mogao da postigneš takvu posledicu? Neki kažu: ’Ono o čemu ja razgovaram u zajedništvu je istina, sigurno nikada nisam svedočio o samom sebi!’ Taj tvoj stav, taj manir, to je pokušaj da razgovaraš sa drugima sa Božjeg stanovišta, a ne sa stanovišta iskvarenog ljudskog bića. Sve što izgovaraš su zvučne reči i zahtevi upućeni drugima i nema nikakve veze s tobom. Prema tome, postigao bi to da ti se ljudi klanjaju i zavide ti sve dok ti se, na kraju, svi ne pokore, svedoče o tebi, veličaju te i laskaju ti do nebesa. Kada se to desi, bićeš gotov i poražen! Zar to nije put na kom ste svi vi sada? Da od tebe zatraže da predvodiš hiljade ili desetine hiljada ljudi, bio bi ushićen. Onda bi se rasplamsala tvoja nadmenost i pokušao bi da zauzmeš Božje mesto, govorio bi i gestikulirao i više ne bi znao kako da se odeneš, šta da jedeš ili kako da koračaš. Uživao bi u životnim zadovoljstvima i poleteo u visine i ne bi se udostojio da se družiš sa običnom braćom i sestrama. Postao bi potpuno degenerisan i bio razotkriven i uklonjen, oboren kao arhanđel. Svi ste sposobni za tako nešto, zar ne? Šta bi, dakle, trebalo da radite? Ako bi, jednog dana, bilo uređeno da budete zaduženi za širenje jevanđelja u svakoj zemlji, a vi budete sposobni da hodate putem antihrista, kako bi onda Božje delo moglo da se širi? Zar to ne bi bilo problematično? Ko bi se, onda, usudio da vas tamo pusti? Kada te pošalju tamo, ti se ne bi nikad vratio, ne bi obraćao pažnju ni na šta što Bog kaže i samo bi nastavio da se praviš važan i svedočiš o samom sebi, kao da donosiš ljudima spasenje, obavljaš Božje delo i stvaraš im utisak da se sâm Bog pojavio i tu obavlja poslove; a pošto bi ti se ljudi klanjali, ti bi bio presrećan i pristao bi čak da se prema tebi odnose kao prema Bogu. Jednom kada bi dostigao taj stadijum, bio bi gotov, bio bi odbačen. Ta vrsta nadmene prirode bi te nesvesno odvela u propast. To je primer osobe koja hoda putem antihrista“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu“). Iz Božjih reči sam shvatila da sam, kada sam veličala sebe i svedočila o sebi, bila pod kontrolom neke nadmene prirode. Zato što su moja tri članka pretvorena u video zapise i postavljena na internet, imala sam veoma visoko mišljenje o sebi, i mislila sam da sam neko ko ima istina-stvarnost i ko će biti spasen. Takođe sam hvalila sebe jer sam bila u stanju da razrešim probleme braće i sestara i jer sam bila najpodesniji starešina. Bez obzira da li su braća i sestre raspravljali o svojim stanjima ili da li su pričalli o poslu, koristila sam svaku priliku da im pokažem svoje članke o iskustvenom svedočenju i da analiziram kako sam zadobila znanje i iskustvo, kako bi oni videli da imam istina-stvarnost, imali visoko mišljenje o meni i obožavali me. Bila sam tako nadmena, da sam potpuno izgubila razum i nisam znala ko sam ja uopšte. Svako ko ima imalo razuma i čije srce je makar malo bogobojažjivo će pripisati svu slavu Bogu kada vidi rezultate koje je postiglo Njegovo delo. Ali, u međuvremenu, ja sam bila bez imalo razuma. Napisala sam nekoliko članaka o iskustvenom svedočenju i mislila sam da imam istina-stvarnost, i, shodno tome, počela sam da svedočim o sebi. Zaista nisam imala nimalo srama. Pomislila sam na Pavla, čija je priroda bila izuzetno nadmena i uobražena. On je mislio da razume više od drugih i da je iznad gomile apostola. Nikada nije sebe detaljno analizirao, nije pokušao da spozna sebe niti je prihvatio Božji sud i grdnju. Kada je Pavle video neke rezultate u svom radu, on bi se razmetao svuda okolo, pokazivao da je dobar u radu i propovedanju. Svedočio bi o tome koliko je propatio i koliko veliku cenu je platio, i naveo je prilično veliki broj vernika na stranputicu. Naveo je ljude da pogrešno veruju da ima istina-stvarnost i da se prema njegovim rečima odnose kao prema Božjim. Na kraju je uvredio Božju narav i susreo se sa Božjom kaznom. Narav koju sam ja otkrila nije bila ništa drugačija od Pavlove. I ja sam bila izuzetno nadmena i uobražena. Napisala sam nekoliko članaka o iskustvenom svedočenju i predstavljala sam se kao neko ko ima istina-stvarnost. Stalno sam koristila te članke da se hvališem, što je dovelo do toga da me braća i sestre obožavaju. Navodila sam ljude na stranputicu, baš kao Pavle. Jedino je Bog istina i jedino Božje reči mogu da razreše ljudska stanja i poteškoće. I jedino su Božje reči dovoljno dobre da bi se širile prema svima. Jedino je Bog vredan ljudskog obožavanja i divljenja. Ja sam obično, iskvareno ljudsko biće, ali sam stalno stremila ka tome da navedem ljude da imaju visoko mišljenje o meni i da me obožavaju. Hodala sam putem opiranja Bogu. Kada se ne bih pokajala, uvredila bih Njegovu narav i bila bih uništena. Drhtala sam od straha iznutra; bilo je kao da bi Božji bes mogao svakog trenutka da me napadne. U srcu sam se neprekidno obraćala Bogu: „Bože! Bila sam u krivu. Nisam ništa više od iskvarenog ljudskog bića. Moja narav je nadmena, ukrala sam Tvoju slavu i izgubila sam delo Svetog Duha. To je Tvoja pravednost. Ja sam previše nerazumna i trebalo bi da zaista budem kažnjenja. Bože! Jako se plašim da ćeš me napustiti i voljna sam da stupim pred Tebe i pokajem se.“

Kasnije sam i razmišljala o sebi, i shvatila sam da stalno mislim da pisanje članaka o iskustvenom svedočenju znači da imam istinu-stvarnost i da sam sjajna. Da li je takvo gledište u skladu sa istinom? Čitala sam Božje reči i pronašla sam odgovor na ovo pitanje. Bog kaže: „Ljudski život napreduje veoma sporo, jer istina koju ljudi razumeju obuhvata ljudsku priroda-suštinu, ljudsko postojanje i stvari od kojih ljudi žive, a to uključuje preobražaj čovekove naravi, kao i promene u njegovom životu. Zar bi tako lako tvoj život mogao da se promeni u neki drugi život? S jedne strane, to iziskuje Božje delo i istovremeno je neophodno da ljudi aktivno sarađuju; povrh toga, tu su i kušnje spoljnog okruženja, kao i tvoje lično stremljenje; osim toga, moraš da imaš dovoljno dobar kov i moć zapažanja, pa će ti Bog onda pružiti dodatno prosvećenje i usmeravanje; štaviše, Bog će ti odmeriti neke grdnje, sud i orezivanje, braća i sestre će te kritikovati, ali ti, ipak, sve više moraš da stremiš, tako da te stvari koje pripadaju Sotoni mogu da se uklone – tek onda će pozitivne stvari koje pripadaju istini moći malo-pomalo da ulaze. (…) Nemoj misliti da je istina, zato što si slušao mnogo propovedi, postala tvoj život i da si je zadobio. Još uvek si daleko od toga! Nemoj misliti da si, samo zato što si napisao članak sa svedočenjem ili zato što si imao takvo iskustvo, već spasen. Još uvek nisi dotle stigao! To je tek delić u tvom dugom životnom iskustvu. Taj delić može biti samo trenutno raspoloženje, trenutno osećanje, trenutna želja ili ambicija i ništa više. Kad jednog dana budeš slab, osvrneš se unazad i čuješ svedočenja koja si nekad dao, zakletve koje si jednom položio i shvatanje do koga si jednom došao, oni će ti delovati nepoznato i reći ćeš: ’Zar sam to bio ja? Da li sam imao tako veliki rast? Kako to da za to ne znam? To sigurno nisam bio ja, zar ne?’ U tom trenutku ćeš uvideti da se tvoj život još uvek nije promenio. Na šta upućuje to što ti se život nije promenio? Na to da se tvoja narav još uvek nije preobratila. Kako ćeš se osećati kad otkriješ da – uprkos datim svedočanstvima i tadašnjem uverenju da već imaš veliki rast – i dalje možeš da postaneš jednako negativan kao što si sada? Zar ne bi pomislio da je preobražaj čovekove naravi previše težak? Istina nije nešto što se preko noći može usaditi u ljude. Ako ljudi zaista zadobiju istinu kao svoj život, oni će biti blagosloveni i život će im biti drugačiji. Više neće biti kao što su sada, ljudi koji često otkrivaju iskvarene naravi, već će u potpunosti moći da se pokore Bogu i da odano izvršavaju svoju dužnost, i biće sasvim preobraženi“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)“). „Članci o iskustvenom svedočenju većine ljudi govore o doživljavanju okolnosti koje su ih prisilile da postupe na određeni način i tako postignu ’pokornost Bogu’ u svojim postupcima. Prilično su zadovoljni sobom i misle da poseduju istina-stvarnost. Iako si napisao članak o svedočenju, tu se zapravo radi o hvalisanju, o svedočenju o sebi i o utvrđivanju sopstvene pozicije: ’Vidi, imam svedočanstvo. Nisam izneverio Boga. Ostao sam veran svojoj dužnosti u takvim okolnostima!’ Neki drugi, nakon što su bili orezani, razmislili bi i shvatili da su površni i da nisu udovoljili Bogu i da su voljni da se pokaju. Iako postoji period iskazivanja pokajanja, tokom kojeg se čini da više nisu površni, da li se njihova iskvarena narav promenila? Nije; iza scene su i dalje vrlo nadmeni i drski. Stav, perspektiva i gledišta kojima se služe da posmatraju ljude i stvari, kao i da se bave njima, u osnovi se ne zasnivaju na Božjim rečima, tako da njihova iskvarena narav uopšte nije počela da se menja! Dakle, o kakvoj promeni ti govoriš? To je samo promena u ponašanju, u načinu života, a možda i u tonu, načinu izražavanja i stilu kojim se služiš dok komuniciraš sa drugima i rešavaš stvari. Tvoja vera je takođe snažnija; u stanju si da tražiš istinu nakon što si prošao kroz mnoge slučajeve orezivanja u različitim okolnostima, i sada razumeš mnoge istine, a tvoja rešenost da slediš Boga je čvršća nego ranije – svi ti aspekti su se promenili. Te promene čine da ljudi budu sigurniji u dobijanje spasenja, da budu spremniji da streme ka istini, kao i optimističniji u vezi sa tim da slede Boga. Bez obzira na iskušenja ili nevolje na koje naiđu, oni ne postaju negativni i ne napuštaju svoju veru. … Ali šta je loša vest? Radi se o tome da se promene koje otkrivate i pokazujete tiču samo ponašanja, misli i ideologije, sa određenim znakovima relativno pozitivnih, preduzimljivih, optimističnih elemenata u vašoj podsvesti koja se budi. Međutim, ti znaci ne znače da je vaša iskvarena narav počela da se menja“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (3)“). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam veoma skrušena i posramljena. U prošlosti sam mislila da kada bih napisala nekoliko članaka o iskustvenom svedočenju koji bi bili pretvoreni u video zapise i postavljeni na internet, da bih imala istina-stvarnost i da bih bila bolja od drugih i da čak ne bih bila daleko od spasenja. Prema Božjim rečima, moje gledište je bilo pogrešno i nije bilo u skladu sa istinom. Čak i ako sam razmišljala o sebi i posedovala znanje o nekoj stvari i napisala članak o iskustvenom svedočenju, to je jedino značilo da sam zadobila neke nagrade i znanje u toj fazi, a ne da sam odbacila svoju iskvarenu narav i da sam neko ko ima stvarnost i život. Zapravo, Sotona me je duboko iskvario; sotonske naravi su bile duboko usađene u meni, i u meni je takođe bilo mnogo sotonskih otrova. Nije se uopšte radilo o tome da kada bih razumela pomalo istine i kada bih mogla da upražnjavam istinu jednom u odnosu na određenu stvar, da bi moje sotonske naravi onda bile u stanju da se potpuno promene. Tokom tog perioda, živela sam u svojoj nadmenoj naravi, misleći da sam nadmoćna i bolja od svih i besramno sam veličala sebe i hvalisala se i slepo sam orezivala braću i sestre svojom nadmenom naravi i plahovitošću. I dalje sam imala dosta iskvarenih naravi koje nisam razrešila i uopšte nisam imala Božje reči kao svoj život. Takođe sam shvatila da su članci o iskustvenom svedočenju koje sam napisala jedino značili da imam neko razumevanje određenog aspekta svoje iskvarene naravi ili netačnih gledišta i da sam privremeno bila u stanju da primenim nešto istine, ali nisam došla do toga da duboko mrzim svoju priroda-suštinu i da se pobunim protiv nje. Kada bih se suočila sa sličnim pitanjem, i dalje bih bila vezana svojom iskvarenom naravi i ne bih bila u stanju da primenim istinu. Kao i pre, kada sam pisala o svom iskustvu kao neko ko udovoljava ljudima i kada sam shvatila da me kontroliše ideja „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana“ i da sam sebična i ogavna, da štitim svoje interese. Čitajući Božje reči, postala sam malo pronicljivija prema takvom stanovištu, ali nakon toga, kada bih se suočila sa istom vrstom problema, i dalje me je kontrolisala moja sebična, lažljiva priroda i nisam mogla da u potpunosti primenjujem istinu. I dalje mi je bilo potrebno da prihvatim još suda i prekora Božjih reči i da postepeno odbacim svoju iskvarenu narav. Ijudi sa pravom promenom naravi i istina-stvarnosti će gledati na stvari na osnovu Božjih reči, bez obzira šta im se dogodi, i neće živeti u skladu sa svojim sotonskim iskvarenim naravima i sotonskim stanovištima. Oni mogu čvrsto da stoje na svojoj poziciji kao stvorena bića, da svedoče o Bogu, i prožive normalno ljudsko obličje. Ali moja iskvarena narav je i dalje često upravljala mnome, i ono što sam proživljavala nije sadržalo nikakve delove svedočenja o Bogu. Takođe sam drsko veličala sebe i svedočila o sebi i živela u obličju Sotone. Ponižavala sam Boga; kakvu istina-stvarnost sam ja imala? Bila sam daleko od spasenja. Tek sam u tom trenutku jasno videla svoj stvarni rast: ja sam bila iskvareno ljudsko biće, u osnovi nedostojno da iko ima visoko mišljenje o njemu i da ga hvali. Kada sam postizala neke rezultate u svojoj dužnosti, to je bilo dostignuće Božjih reči i dela, kao i prosvećenja i usmeravanja Svetog Duha. Kada ne bi bilo Božjeg prosvećenja i usmeravanja, ja bih bila kompletna budala koja ništa ne razume, koja je niko i ništa i koja nije bolja od drugih. Kada sam to prepoznala, pomalo sam se samoj sebi zgadila. I dalje sam bila veoma iskvarena i toliko toga mi je nedostajalo, ali nisam uopšte poznavala sebe i još uvek sam mislila da imam istina-stvarnost. Bila sam tako nadmena i nerazumna, a Bog me se iskreno gnušao.

Nakon više od mesec dana, ponovo mi je dodeljena moja dužnost. Veoma sam se plašila da ću ponoviti iste greške i često sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da primenjujem istinu. Jednom prilikom, bila sam na skupu sa nekim starešinama, i čula sam da Džang Jing spominje da je primetila probleme braće i sestara ali se nije usuđivala da ih uputi i pomislila sam da je to bilo ispoljavanje onih koji udovoljavaju ljudima. Pomislila sam: „Ovde ima dosta ljudi; zašto im ne bih pokazala svoj članak o iskustvenom svedočenju u vezi sa ovim? Tako će sigurno imati visoko mišljenje o meni, i u tren oka ću uspostaviti svoju reputaciju među braćom i sestrama.“ U tom trenutku sam prepoznala da sam ponovo želela da se hvališem. Pomislila sam na Božje reči: „Da bi sprečili iste, stare greške, ljudi prvo moraju da budu svesni da tek treba da zadobiju istinu, da nije došlo do promene u njihovoj život-naravi i da, iako veruju u Boga, još uvek žive pod vlašću Sotone i da nisu spaseni; podložni su da izdaju Boga i da odlutaju od Boga u bilo kojem trenutku. Ako u svom srcu imaju taj osećaj za kritičnu situaciju – ako su, kako ljudi često kažu, spremni za opasnost u vreme mira – onda će moći da se nekako suzdrže, a kada im se nešto dogodi, moliće se Bogu, uzdaće se u Njega i moći će da izbegnu iste stare greške. (…) Postoje tri najvažnije tačke koje treba imati na umu: prvo, još uvek ne poznajete Boga; drugo, nije bilo nikakvih promena u vašoj naravi; i treće, tek treba da proživite pravi lik čovečji. Te tri stvari su u skladu s činjenicama, stvarne su i morate biti načisto u vezi s njima. Morate biti samosvesni. Ako imate volju da rešite ovaj problem, onda treba da izaberete sopstveni moto, kao na primer, ’Ja sam stajnjak na polju’ ili ’Ja sam đavo’ ili ’Često se vraćam svojim starim navikama’ ili ’Uvek sam u opasnosti’. Bilo koji od njih prikladan je da posluži kao vaš lični moto i pomoći će vam ako ga stalno imate na umu. Nastavite da ga ponavljate sebi, razmislite o njemu i možda ćete moći da pravite manje grešaka ili da ih uopšte ne pravite. Ipak je najvažnije da provedete više vremena čitajući Božje reči, da shvatite istinu, da upoznate svoju sopstvenu prirodu i da se oslobodite svoje iskvarene naravi. Tek tada ćete biti bezbedni. Druga stvar je da se nikada ne stavljate u položaj ’svedoka Božjeg’ i da sebe nikada ne nazivate svedokom Božjim. Možete da govorite samo o ličnom iskustvu. Možete da govorite o tome kako vas je Bog spasao, da u zajedništvu pričate o tome kako vas je Bog osvojio i o tome kakvu vam je blagodat podario. Nikada ne zaboravite da ste vi najdublje iskvareni ljudi; vi ste balega i smeće. To što ste sada u stanju da prihvatite Božje delo poslednjih dana, u potpunosti možete da zahvalite tome što vas je On uzdigao. Samo zato što ste najiskvareniji i najprljaviji, spasao vas je ovaploćeni Bog, On vam je podario tako ogromnu blagodat. Vi, dakle, nemate čime da se hvalite i možete samo da hvalite Boga i da Mu se zahvaljujete. Do vašeg spasenja je došlo isključivo zahvaljujući Božjoj blagodati“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi“). U srcu sam jasno znala da nisam mogla da nastavim da stremim ka tome da navodim ljude da imaju visoko mišljenje o meni; morala sam da otpustim tu netačnu nameru. Bog je izvor istine i jedino Božje reči mogu da razreše ljudska stanja. Morala sam više da razgovaram i svedočim o Božjim rečima sa svojom braćom i sestrama i da im pomognem da nauče kako da razmišljaju o sebi i spoznaju sebe kroz Božje reči i kako da pronađu put primene. Pomislila sam, takođe, na svoj neuspeh tokom tog perioda i shvatila sam da ne mogu da nastavim da se hvališem kao što sam to radila u prošlosti, pa sam se u svom srcu molila Bogu: „Bože! Znam da su moje namere netačne, opet želim da se hvališem i stremim ka tome da ljudi imaju visoko mišljenje o meni. Bože! Voljna sam da otpustim svoje unutrašnje namere i želje; ne želim više da hodam putem neuspeha. Jedino želim da izvršavam svoju dužnost dobro; molim Te, usmeri me kako da upražnjavam istinu.“ Nakon molitve sam se smirila i čula sam detalje problema Džang Jing, i razmislila sam o kom aspektu istine bi trebalo da razgovaramo kako bismo postigli rezultate. Tek kada sam pažljivo slušala sam saznala da su njeno stanje i gledišta drugačiji od mog iskustva. Nakon toga, pronašla sam neke Božje reči koje su se bavile stanjem Džang Jing, besedila sam o njima i ukazala sam na probleme Džang Jing u skladu sa Božjim rečima. Nakon razgovora, Džang Jing je zadobila neko znanje po pitanju svog stanja i bila je voljna da postupa u skladu sa Božjim rečima i da zaštiti interese crkve. Videvši da je u stanju da razmišlja o sebi i da zadobije neko znanje, bila sam veoma srećna. Ja sam iz prve ruke iskusila smirenost uma koja dolazi sa postupanjem u skladu sa Božjim rečima. Na jednom skupu sam se otvorila i pričala sa svojom braćom i sestrama o svom prošlom iskustvu neuspeha, detaljno sam analizirala sebe i razgovarala sam o spoznaji svoje iskvarene naravi i svedočila sam da su me sud i razotkrivanje Božjih reči primorali da zadobijem neko znanje o svojoj nadmenoj prirodi. I ja prepoznajem da bez obzira da li raspravljamo o svom iskustvu ili razrešavamo poteškoće i probleme braće i sestara, moramo da još više detaljno analiziramo sebe, da bolje razumemo sopstvenu iskvarenost i nedostatke, da više svedočimo o Božjim rečima, Njegovom delu i usmeravanju. Samo tada možemo da veličamo Boga i svedočimo o Njemu.

Nakon što su me tada smenili, naučila sam da me je to Bog spasavao. Moja priroda je bila tako nadmena, i čak iako sam znala da otkrivam iskvarenu narav, i dalje sam nehotice veličala sebe i svedočila o sebi. Hodala sam putem antihrista i nisam mogla da se okrenem. To što sam bila smenjena je zaustavilo moja zla dela, nateralo me je da razmislim o sebi, da pokušam da spoznam sebe i dovelo je do toga da postanem voljna da se pokajem i promenim. Zahvaljujem se Bogu što mi je dao ovu vrednu priliku da iskusim Njegovo delo, omogućivši mi da pognem glavu, razmislim o sebi i da pokušam da spoznam sebe, i da pronađem put primene. Znam kako bi trebalo da veličam Boga i svedočim o Njemu prilikom obavljanja svoje dužnosti.