Jednog julskog dana 2023. godine, nakon što sam se vratila sa okupljanja, jedna sestra je dotrčala do mene i rekla mi je da su đakon zadužen za opšte poslove po imenu Ćiju Ling i jedan crkveni starešina uhapšeni. Takođe me je upozorila da budem izuzetno oprezna prilikom svakog odlaska na okupljanja. Zaprepastila sam se i pomislila: „Stalno se sastajem sa Ćiju Ling i često odlazim kod nje kući. Da li me je policija već primetila? Pre dve godine neko me je prijavio zbog verovanja u Boga, a policija me je tada snimila. Ako me ponovo uhapse, to će biti ponovljeni prekršaj, pa ako me ne ubiju, sigurno će me teško povrediti.” Nedugo zatim, došao je još jedan crkveni starešina i rekla mi je da će se ona pobrinuti za posledice. Zamolila me je da zalivam i podržavam pridošlice kako bi mogli da ostanu postojani pred progonom i teškoćama. Kada mi je dodelila taj zadatak, odjednom me je obuzeo osećaj panike i pomislila sam: „S obzirom na to koliko je situacija opasna, zar me ne šalje pravo u vatru?” Slike braće i sestara koji trpe svakakva mučenja smenjivale su se u mojim mislima. Počela sam da brinem, razmišljajući: „Policija me je snimila. Čim me uhvate, zasigurno neće biti blagi prema meni. Ako ne izdržim mučenje i postanem Juda, ne samo da neću zadobiti spasenje, već ću otići u pakao i biti kažnjenja. Sve što sam tokom ovih godina učinila u svojoj veri – napustila porodicu, ostavila karijeru, davala sebe, trpela patnju, plaćala cenu – zar će sve to biti uzalud?” Shvativši ovo, poželela sam samo da se sakrijem od svega u kući domaćina i da ne izlazim napolje. Činilo mi se da će biti sigurnije da tako postupim. Međutim, ubrzo sam shvatila da je takav način razmišljanja pogrešan: zar ne bi bilo sebično od mene da budem plašljiva, bojažljiva i da štitim samo svoje interese u tako ključnom trenutku? Starešina se izlagala opasnosti kako bi sanirala posledice. Kada bi ona bila poput mene, povlačeći se pred najmanjim znakom opasnosti, ko bi se onda pobrinuo za posledice? Shvativši to, iako sam se osećala bojažljivo i uplašeno, ipak sam prihvatila zadatak.

Oko podneva sledećeg dana, čula sam da je policija uhapsila sestru koja je bila domaćin i njenu mlađu sestru. Pomislila sam u sebi: „Nedavno sam bila na okupljanjima s njima, a sada su uhapšene. Ako izađem napolje, zar neću i ja biti uhapšena?” U sebi sam se borila: ako izađem napolje, mogu da budem uhapšena, ali ako ostanem unutra, druga braća i sestre neće saznati za hapšenje te dve sestre. Ako ih odmah ne obavestim, oni bi takođe mogli biti u opasnosti od hapšenja. Shvativši to, odlučila sam da odem da ih obavestim o onome što se dogodilo, da ih zamolim da privremeno obustave okupljanjai da sakriju sve svoje knjige Božjih reči. Kad sam se vratila, pomislila sam: „Nikako ne smem ponovo da izlazim. Previše je opasno!” Na moje iznenađenje, tog dana, predveče, došao je brat Vang Bin i rekao mi je da su starešine prvobitno organizovale okupljanje u njegovoj kući kako bi razgovarali o poslu, ali da je njegova žena upravo uhapšena, a on je pobegao preskočivši zid. Brat Vang je rekao da moramo odmah obavestiti starešine da ne dolaze u njegovu kuću. Osetila sam još veći strah i paniku, i noge su mi se odsekle. Pomislila sam: „Ako te je policija pratila i nadzirala, čim izađem napolje, sigurno će i mene uhapsiti! Ti policajci su izuzetno zlobni i okrutni prema Božjem izabranom narodu, a ja sam im meta za hapšenje. Ako me uhapse i nasmrt pretuku, nikada više neću videti muža i dete!” Međutim, osim Vang Bina, koji je jedva umakao policiji, jedina druga dostupna osoba je jedna starija sestra. Ta sestra ima skoro osamdeset godina i nije naročito pokretna. Štaviše, već je pao mrak, pa sam ja morala da prosledim pismo starešinama. Brzo sam se pomolila Bogu, a zatim sam se setila odlomka iz Božjih reči koje sam ranije pročitala: „Neverstvo ljudi se ispoljava tako što uvek štite sebe, povlačeći se kao kornjača u svoj oklop kad god se suoče sa nečim, i čekaju da to prođe pre nego što ponovo promole glavu. Sa čime god da se susretnu, oni uvek kao da hodaju po jajima, mnogo strepe, brinu i zaziru, i nisu u stanju da stoje i brane rad crkve. U čemu je ovde problem? Zar to nije nedostatak vere? Ti nemaš pravu veru u Boga, ti ne veruješ da je Bog neprikosnoven nad svim stvarima i ne veruješ da je tvoj život i sve tvoje u Božjim rukama. Ne veruješ u Božje reči: ’Bez Božje dozvole, Sotona se ne usuđuje da pomeri niti jednu dlaku sa tvog tela.’ Oslanjaš se na sopstveni vid i sudiš o činjenicama, sudiš o stvarima na osnovu sopstvenih proračuna, uvek štiteći sebe. (…) Zašto nema prave vere u Boga? Da li je to zato što su iskustva ljudi suviše plitka i ne mogu da prozru te stvari, ili zato što isuviše malo shvataju istinu? Koji je razlog? Da li to ima veze sa iskvarenim naravima ljudi? Da li je to zato što su ljudi isuviše prepredeni? (Tako je.) Ma koliko toga doživeli, ma koliko je činjenica stavljeno pred njih, oni ne veruju da je to delo Božje, niti da je čovekova sudbina u Božjim rukama. To je jedan aspekt. Još jedno ozbiljno pitanje je to da ljudi previše brinu o sebi. Oni nisu spremni da plate bilo kakav ceh, niti da se žrtvuju za Boga, za Njegovo delo, za interese Božje kuće, za Njegovo ime, niti za Njegovu slavu. Nisu voljni da urade bilo šta što uključuje i najmanju opasnost. Ljudi previše brinu o sebi! Zbog straha od smrti i poniženja, od toga da ih zli ljudi ne zarobe ili da ne zapadnu u bilo kakvu nevolju, ljudi se iz petnih žila trude da sačuvaju svoje telo, nastojeći da ne dozvole sebi da se nađu u opasnim situacijama. S jedne strane, takvo ponašanje pokazuje da su ljudi previše prepredeni, dok u drugom otkriva njihovu sebičnost i sklonost ka samoodržanju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Sud i razotkrivanje Božjih reči duboko su me pogodili. Osećala sam se tako posramljeno – ponašala sam se upravo onako kako je Bog opisao. Kada nije bilo opasnosti i kada je sve teklo glatko, uvek bih govorila da Bog ima suverenost nad svim stvarima, da On kontroliše sve, da je sudbina čoveka u Njegovim rukama i da, ma koliko situacija bila teška, treba da obavljamo svoju dužnost dobro i ostanemo postojani u svedočenju o Bogu. Sada sam shvatila da sam samo izgovarala slogane i da su ispunjavanje dužnosti i udovoljavanje Bogu bile samo moje težnje. Starešinama je pretila opasnost od hapšenja i Vang Bin me je zamolio da im dostavim pismo. Svako ko ima i trunku ljudskosti mislio bi na interese crkve i odmah bi poslao pismo, ali ja sam bila sebična i lažljiva i vodila sam računa samo o svojoj bezbednosti. Nisam želela da idem jer sam se plašila da će me pratiti i uhapsiti ako predam pismo, i brinula sam se da će me mučiti ako me uhapse. Shvatila sam da sam zaista sebična i lažljiva. U ovom opasnom trenutku, ni najmanje nisam mislila na interese Božje kućeniti na bezbednost braće i sestara. Grčevito sam se držala života i plašila se smrti, pa sam radila samo ono što je bilo potrebno da preživim. Nisam dostojna da budem vernica! Shvativši to, prestala sam da oklevam i odmah sam skuterom dostavila pismo starešinama. Nakon što su primile pismo, starešine nisu otišle u Vang Binovu kuću.

Policija je nastavila hapšenja, pa su braća i sestre privođeni jedan za drugim. Većina braće i sestara u crkvi je privremeno obustavilo okupljanja, ali je dalje bilo nekoliko pridošlica kojima su bili potrebni moje zalivanje i podrška. U sebi sam se borila: zbog svih tih hapšenja, pridošlice možda neće moći da shvate Božje namere jer neće moći da prisustvuju okupljanjima i mogli bi u bilo kom trenutku da napuste crkvu. Ali, čula sam da je policija primoravala uhapšenu braću i sestre da identifikuju drugu braću i sestre na fotografijama. Pustili bi svakoga ko identifikuje troje braće i sestara. Kad bi me neko izdao, našla bih se u veoma opasnoj situaciji. Pribojavala sam se kada sam to shvatila. Onda sam se setila Božjih reči koje kažu: „Ljudi treba da učine sve što mogu kako bi ostvarili ono što mogu da postignu; sve ostalo je na Bogu da uradi, da koristi Svoju suverenost, da orkestrira i da usmerava. To je nešto o čemu najmanje brinemo. Imamo Boga da nam čuva leđa. Ne samo što u svom srcu imamo Boga, već imamo i iskrenu veru. Ovo nije duhovna podrška; iako nevidljiv, Bog sve vidi, On je na strani ljudi i uvek je tu kraj njih. Kad god ljudi nešto rade ili obavljaju bilo koju dužnost, On ih posmatra; On je tu da ti u svakom trenutku i na svakom mestu pomogne, da te čuva i da te zaštiti. Ono što ljudi treba da rade jeste da daju sve od sebe da bi postigli ono što treba da postignu. Dokle god si svestan, dok u svom srcu osećaš i u Božjim rečima vidiš, dokle god te ljudi oko tebe podsećaju ili ti Bog bilo kakvim signalom ili predznakom pruža informaciju – da je to nešto što treba da uradiš, da je to Božji nalog upućen tebi – ti treba da ispuniš svoju odgovornost, umesto da sediš skrštenih ruku ili da sve to samo posmatraš sa strane” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (21)”). Božje reči su me utešile i motivisale. Imala sam osećaj vere i shvatila da je ova opasna situacija način na koji me Bog iskušava. Bog je ispitivao svaku moju reč i postupak, i bez obzira na to koliko bih propatila, morala sam da ostanem odana i da ne dozvolim da me neka osoba, događaj ili stvar ometa. Bog je bio moja stena, i bez obzira na to koliko je okruženje u spoljašnjem svetu opasno ili koliko je velika crvena aždaja zla i mahnita, sve to je bilo u Božjim rukama i podložno Njegovoj orkestraciji i suverenosti. Što je situacija kritičnija i teža, to više moram da obavljam svoju dužnost dobro, da ostanem postojana u svedočenju o Bogu i da ponizim Sotonu. Shvativši to, prerušila sam se i odmah sam krenula da zalivam pridošlice.

Nakon toga, uhapšeno je više od desetoro braće i sestara iz crkve, te više nije bilo bezbednih kuća domaćina u kojima bih mogla da boravim. Dok sam hodala ulicom, obuzela me je tuga, i suze su mi potekle niz lice. Pomislila sam: „Kada će se konačno završiti ovaj život u bekstvu i lutanju? Neka moja braća i sestre su uhapšeni, dok su neki izdani. Nijedan dom sada više nije bezbedan. Gde da odem?” Tiho sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da mi otvori put. Kasnije sam se setila ovog odlomka Njegovih reči: „Sve vreme moraš imati u vidu da je Bog uz ljude, te da u teškoćama treba samo da Mu se mole i da traže od Njega, kao i da uz Boga ništa nije teško. Moraš u to da veruješ. Kad već veruješ da je Bog Suveren svih stvorenja, zašto se i dalje bojiš kada te nešto zadesi i kada nemaš na šta da se osloniš? To dokazuje da ne računaš na Boga. Ako Ga ne prihvatiš kao svoj oslonac i kao svog Boga, onda On nije tvoj Bog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su me podsetile da On suvereno vlada nad svim stvarima i da će nas On voditi ukoliko se istinski uzdamo u Njega. Shvativši to, malo sam povratila veru. Dok sam hodala, neprestano sam razmišljala i iznenada sam se setila da je dom jedne starije sestre i dalje relativno bezbedan, te sam se odmah uputila tamo. Sestra me je bez oklevanja prihvatila. Tada sam zaista spoznala da je Bog čovekov čvrsti oslonac i da je na čoveku da se uzda u Boga kako bi se suočio sa nevoljama koje dolaze.

Jednog dana, nakon zalivanja pridošlica, otišla sam u kuću domaćina u kojoj sam ranije boravila da se o nečemu raspitam. Na moje iznenađenje, sestra kod koje sam odsela rekla mi je da je njena kuća upravo pretresena i da odmah treba da odem. Žurno sam otišla niz usku uličicu. Brinula sam se da me prate, a srce mi je snažno lupalo. Pomislila sam: „Policija već ima informacije o meni. Ako im ovog puta padnem u ruke, zasigurno će me nasmrt pretući!” Što sam više razmišljala, to sam više strepela, a srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Neprestano sam se molila Bogu: „O, Bože! Ako ovog puta padnem u ruke policije, biće to po Tvojoj volji. Spremna sam da se pokorim. Molim Te, samo mi podari veru, snagu i volju da istrpim patnju, kako bih mogla da ostanem postojana u svedočenju o Tebi i ponizim Sotonu.” Nakon molitve, setila sam se sledećih Božjih reči: „Pitanje smrti ima istu prirodu kao i druge stvari. Nije na ljudima da sami za sebe odlučuju, a još manje se to može promeniti čovekovom voljom. Smrt je ista kao i svaki drugi važan događaj u životu: u potpunosti je predodređena od Stvoritelja i pod Njegovom suverenošću. Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Ako samo uzvikuješ parole o onome što želiš da učiniš za Boga, da želiš da ispuniš svoju dužnost i koliko želiš da se trudiš i da se daš Bogu, to je beskorisno. Kada se najzad suočiš sa stvarnošću, kada se od tebe zatraži da žrtvuješ život, da li ćeš se požaliti u poslednjem trenutku, da li ćeš biti voljan, da li ćeš se zaista pokoriti – time se tvoj rast stavlja na probu. Ukoliko u trenutku kada će ti život biti oduzet možeš da budeš opušten, voljan i da se bez pogovora pokoriš, ako osećaš da si do kraja ispunio svoje odgovornosti, obaveze i dužnosti, ako je tvoje srce ispunjeno radošću i mirom – ako takav odeš, onda, iz Božjeg ugla, uopšte nisi ni otišao. Tačnije, ti živiš u drugoj oblasti i u drugom obliku. Samo si promenio način života. Ni na koji način nisi zaista mrtav. Iz ljudskog ugla to deluje ovako: ’Šteta, ova osoba je umrla vrlo mlada!’ Ali iz Božjeg ugla, niti si umro niti si otišao da patiš. Umesto toga, otišao si da uživaš u blagoslovima i da se približiš Bogu. Pošto si, kao stvoreno biće, u Božjim očima već zadovoljio standarde u pogledu obavljanja svoje dužnosti, ti si sada obavio svoju dužnost, Bogu više nisi potreban da obavljaš tu dužnost u redovima stvorenih bića. Bog tvoj ’odlazak’ ne naziva ’odlaskom’, ti si ’odnesen’, ’odveden’ ili ’preveden’, i to je dobro” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da nije na ljudima da odlučuju o životu i smrti. Neće umreti samo zato što to žele, niti će preživeti samo zato što žele da žive. Sve je pod Božjom suverenošću i predodređenjem. Shvatila sam i to da Boga raduje kada su stvorena bića u stanju da šire jevanđelje o Njegovom spasenju čovečanstva i ispunjavaju svoje obaveze i dužnosti, čak i u nepovoljnom okruženju u kojem velika crvena aždaja mahnito hapsi hrišćane. Pomislila sam na to kako su tokom vekova sveci žrtvovali svoje dragocene živote kako bi širili jevanđelje Gospoda. Jedni su nasmrt kamenovani, druge su konji vukli dok nisu izdahnuli – umrli su na najrazličitije užasne načine. Ljudi možda smatraju da su njihove smrti bile surove i tragične, ali Bog vidi te smrti kao smislene i dragocene. Kada sam se ja našla u opasnoj situaciji, bojala sam se smrti, čuvala sam svoj život i nisam razumela šta smrt zaista predstavlja i koji je njen smisao. Kada bih jednog dana zaista dospela u ruke policije, iz straha od smrti izdala Boga i postala Juda, bila bih grešnica za sva vremena, a moje telo, duša i duh bili bi podvrgnuti večnoj kazni – to bi bila prava smrt. Koliko god da je crvena aždaja opaka i zla, može da naudi samo ljudskom telu. Kada bi me policija zaista uhapsila i nasmrt pretukla, stradala bih zarad pravednosti. Iako bi moje telo stradalo, moja duša bi i dalje bila u Božjim rukama. Shvativši to, više se nisam toliko bojala smrti.

Tada sam se setila Božjih reči, koje glase: „Tokom perioda ekspanzije Božjeg dela upravljanja, svako ko sledi Boga ujedno obavlja i vlastite dužnosti i svako je više puta bio podvrgnut ugnjetavanju i surovom progonu od strane velike crvene aždaje. Put kojim čovek sledi Boga je grub, neravan i izuzetno težak. Svako ko Boga sledi duže od dve-tri godine iskusio je to na sopstvenoj koži. Dužnost koju svaka osoba obavlja, bilo da se radi o stalnoj ili privremenoj dužnosti, potiče od Božje suverenosti i Njegovih uređenja. Ljude možda često hapse, možda se rad crkve ometa i kvari i možda je evidentan manjak ljudi koji bi vršili neke dužnosti, naročito ljudi dobrog kova i visoke stručnosti, koji su u manjini, ali, zahvaljujući Božjem vođstvu, zahvaljujući Njegovoj moći i autoritetu, Božja kuća je već isplivala iz najtežih vremena i celokupan njen rad ponovo je krenuo da se odvija pravim putem. Čoveku to možda izgleda nemoguće, ali Bogu ništa nije teško da ostvari” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Razmišljajući o Božjim rečima, sve mi je postalo kristalno jasno. Koliko god da su okolnosti teške, Bog svojom silom i autoritetom uvek vodi ljude kroz njih, korak po korak. Na primer, kada je Mojsije predvodio izlazak Izraelaca iz ropstva, ispred njih je bilo Crveno more, dok su ih s leđa gonili vojnici. Ljudi su u svojim predstavama i uobraziljama verovali da Izraelce čeka sigurna smrt, ali Bog nije dozvolio vojnicima da naude Izraelcima. On je zapovedio Mojsiju da štapom pokaže ka Crvenom moru, i vode su se razdvojile, otkrivajući suvo tlo što je omogućilo Izraelcima da pređu preko mora. Kada su vojnici pokušali da pređu preko mora, vode su prekrile suvu zemlju, potopivši celu vojsku. To nam pokazuje Božju svemoć, mudrost i čudesna dela. Da sam otišla u sestrinu kuću samo pola sata ranije, možda bi me uhapsili, ali zahvaljujući čudesnoj Božjoj zaštiti, ostala sam živa i zdrava. Shvativši sve to, zavetovala sam se Bogu, da ću, ako On dopusti da me policija uhvati, biti spremna da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Kada bi me nasmrt pretukli, to bi značilo stradati zarad pravde i imalo bi smisao. Shvativši sve to, osetila sam se prilično smireno. Nakon što sam se uverila da me niko ne prati, brzo sam stupila u kontakt sa braćom i sestrama kojima je pretila skrivena opasnost i rekla sam im da se sakriju.

Kroz ovo lično iskustvo, uvidela sam da je KPK demon koji pustoši i nanosi štetu čovečanstvu. Hapsi braću i sestre jednog po jednog i koristi svakojake ogavne taktike, kao što su pretnje, podmićivanje, mučenje i zlostavljanje, kako bi ih naveo da izdaju Boga i odaju jedni druge. Proklet je i oličenje samog zla! Mrzela sam ga iz dubine srca, odbacila sam ga i pobunila sam se protiv njega. Štaviše, moja odlučnost da sledim Boga do samog kraja postala je još čvršća. Iako sam kroz ovo iskustvo malo propatila i suočavala se sa strahom i panikom, ono mi je pomoglo da prepoznam svoju sebičnu i ogavnu sotonsku prirodu i da uvidim Božju svemoć, suverenost i čudesna dela. To mi je dalo još veću veru u Boga. Ovo je iskustvo koje nikada neću zaboraviti i koje za mene predstavlja dragoceno životno iskustvo.