Ovih nekoliko proteklih godina, bila sam zadužena za rad na pročišćavanju u crkvi. Pošto već duže vreme izvršavam ovu dužnost i pošto sam dokučila neka načela, obično nisam osećala veliki pritisak svoje dužnosti i mogla sam da obavim posao sa lakoćom. Nisam bila svesna toga da sam počela da izvršavam dužnost u skladu sa sopstvenim hirovima i da radim laganim tempom. Nedugo zatim, starešine su zahtevale detaljnu istragu kako bi se identifikovali pojedinci koje je trebalo ukloniti. Predala sam starešinama spisak imena identifikovanih pojedinaca. Kasnije su me često pitali za detalje u vezi sa svakom osobom sa spiska i pitali su kada mogu da završim razvrstavanje materijala za njihovo uklanjanje i slično. Suočena sa nadzorom i kontrolom od strane starešina, pomislila sam: „Zar ja već ne radim na tome? Nije kao da sedim ovde i ne radim ništa. Zar mi ne verujete? Kako je moguće tako brzo dopuniti i proveriti informacije? Zašto tako pomno pratite moj rad? Zar ne možete da mi date malo slobode?” Ali, onda sam shvatila da, ako ne požurim i završim s tim, starešine će možda reći da nemam breme, pa nisam imala izbora nego da proverim i dopunim informacije što sam brže mogla. Nakon toga sam ispunila svoj raspored do maksimuma svakog dana. Zbog toga sam se osećala obuzdano i potisnuto dok sam izvršavala svoju dužnost. Kasnije, kada sam izveštavala o svom radu, nisam dostavila spisak imena određenih pojedinaca u svojoj istrazi. Starešine su mislile da sam skoro završila taj zadatak i prestali su da me kontrolišu i da nadziru moj rad tako često. Zato sam izgubila osećaj hitnosti. Ponekad bih do podneva odložila odlazak u crkvu da dopunim materijale, iako sam, očigledno, to mogla da uradim prepodne. Nisam imala jasan plan, radila sam stvari na osnovu hira. Kasnije su starešine saznale da nisam prijavila spisak imena nekih pojedinaca koje je trebalo ukloniti. Orezali su me zato što sam bila svojevoljna u svojoj dužnosti, što nisam prihvatala nadzor i što uopšte nisam uzimala u obzir crkveni rad. U tom periodu sam pružala jak otpor, mislivši da to što im nisam prijavila kompletan spisak imena ne znači da ne radim na tome. Štaviše, nisam kasnila u svojoj dužnosti.

Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Antihristi zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i da nadgledaju njihov rad. Kakve god aranžmane da Božja kuća osmisli kako bi pratila njihov rad, imala bolji uvid u njega i nadgledala ga, oni će primeniti sve moguće tehnike ne bi li te aranžmane osujetili i odbili da ih sprovedu. Primera radi, kad Višnji nekim ljudima poveri realizaciju određenog projekta, dosta vremena protekne bez ikakvog napretka. Ti ljudi ne izveštavaju Višnjeg da li rade na tome, ni kako se projekat odvija, ni da li nailaze na bilo kakve probleme ili poteškoće u njegovoj realizaciji. Drugim rečima, ne daju nikakve povratne informacije. Neki poslovi su hitni i ne smeju se odlagati, ali oni, uprkos tome, odugovlače, pa projekat i nakon dužeg vremena ostaje nezavršen. Tada je Višnji prinuđen da ispita stvar. Kad to učini, ljudima je od toga nepodnošljivo nelagodno i iz sveg srca se tome opiru: ’Prošlo je jedva desetak dana otkad mi je poveren ovaj posao. Nisam se još ni snašao, a Višnji je već krenuo da me ispituje. Njegovi zahtevi prema ljudima naprosto su previsoki!’ Evo ih, odmah tragaju za greškama u vezi sa istragom. U čemu je ovde problem? Kažite Mi, zar nije potpuno normalno da se Višnji raspituje o tome? On to, jednim delom, radi zato da bi saznao nešto više o tome kako posao napreduje i ima li još nekih poteškoća koje treba otkloniti; pored toga, hteo bi da sazna kakvog su kova ljudi kojima je taj posao poveren i da li će oni zaista moći da razreše sve probleme i da taj posao dobro obave. Višnji želi da se upozna sa stvarnim činjenicama, a svoje ispitivanje uglavnom obavlja pod ovakvim okolnostima. Zar to nije nešto što on treba da radi? Višnji je zabrinut jer strahuje da ti nećeš umeti da razrešiš probleme i da nećeš moći da se izboriš s tim poslom. On zbog toga i ispituje. Pojedini ljudi pokazuju priličan otpor i odbojnost prema takvim upitima. Nisu radi da ljudima dozvole da ih ispituju, a dokle god ljudi to čine, oni se opiru, sumnjičavi su prema njima i uvek se pitaju: ’Zašto li se stalno raspituju i stalno hoće da saznaju više o tome? Da li je to zato što mi ne veruju i što na mene gledaju s visine? Ako mi ne veruju, ne treba ni da me koriste!’ Oni nikada ne razumeju upite i nadzor od strane Višnjeg, ali im se ipak opiru. Da li takvi ljudi imaju razum? Zašto ne dozvoljavaju Višnjem da ih ispituje i nadgleda? Osim toga, zašto pružaju otpor i prkose? U čemu je ovde problem? Oni uopšte ne mare za to da li svoju dužnost obavljaju efikasno i da li će svojom neefikasnošću omesti realizaciju tog posla. Pri obavljanju svoje dužnosti ne tragaju za istinom, već rade šta im je volja. Uopšte ne razmišljaju o efikasnosti i rezultatima svog rada, niti o interesima Božje kuće, a pogotovo o Božjim namerama i zahtevima. Oni ovako razmišljaju: ’Imam ja svoje načine i rutine u obavljanju dužnosti. Nemoj od mene da zahtevaš previše i nemoj da mi ispostavljaš suviše detaljne zahteve. Sasvim je dovoljno to što mogu da obavljam svoju dužnost. Ne smem toliko da se zamaram, niti da previše patim.’ Oni ne razumeju upite Višnjeg ni njegove pokušaje da sazna više o njihovom radu. Šta nedostaje tom njihovom manjkavom shvatanju? Zar mu ne nedostaje pokornost? Zar mu ne nedostaje osećaj odgovornosti? Odanost? Da su zaista odgovorni i odani u obavljanju svoje dužnosti, da li bi odbacivali upite Višnjeg u vezi s njihovim radom? (Ne bi.) Oni bi to mogli da razumeju. Ako zaista ne mogu to da razumeju, preostaje samo jedna mogućnost: oni na svoju dužnost gledaju kao na svoj poziv i ono što im omogućava egzistenciju, te stoga izvlače korist iz nje i sve vreme je smatraju uslovom i monetom za cenjkanje, pomoću koje će steći nekakvu nagradu. Stoga, rade tek onoliko koliko je neophodno da bi ostvarili prestiž i da bi se provukli kod Višnjeg, nimalo se ne trudeći da Božji nalog shvate kao svoju dužnost i obavezu. Kada, dakle, Višnji krene da ih ispituje i da nadgleda njihov rad, oni zauzimaju odbojan stav i opiru se tome. Zar nije tako? (Jeste.) Odakle potiče ovaj problem? Šta je njegova suština? Radi se o tome da je njihov stav prema tom radnom projektu pogrešan. Njima su na pameti samo telesna lakoća i udobnost, vlastiti status i ponos, umesto da razmišljaju o delotvornosti rada i interesima Božje kuće. Oni uopšte ne tragaju za postupcima koji bi bili u skladu sa istina-načelima” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (2. deo)”). Bog razotkriva da antihristi ne žele da dozvole ljudima da nadziru njihov rad. Kada starešine proveravaju njihov rad i raspituju se za njega, oni pružaju otpor i rade kako hoće i ne brinu za efikasnost svog rada. Razmišljajući o sebi, i ja sam prikazala slično ponašanje. Kada su se starešine raspitivale za napredak mog rada, pružala sam veliki otpor, mislivši da nisam bila dokona i da su suviše navaljivali. Iako sam nakon toga nastavila sa radom, činila sam to nevoljno. Čak sam ih obmanula time što nisam iskreno prijavila detalje u vezi sa indentifikovanim pojedincima u istrazi, sprečivši ih tako da nadziru moj rad, kako bih mogla da izvršavam svoju dužnost po sopstvenom nahođenju i u skladu sa svojim planovima. Delovalo je da nisam dokona, ali moj opušteni stav obavljanja stvari u skladu sa rutinom je direktno uticao na napredak rada. Shvatila sam da mi nedostaje osećaj odgovornosti u mojoj dužnosti i da nisam pouzdana.

Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Dobro je da starešina nadgleda tvoj rad. Zašto? Zato što to znači da preuzima odgovornost za rad crkve; to je njegova dužnost, njegova odgovornost. To što je u stanju da ispuni tu odgovornost dokazuje da je sposoban i dobar starešina. Kada bi ti imao potpunu slobodu i ljudska prava i kada bi mogao da radiš šta god želiš, da slediš svoje želje i da uživaš u punoj slobodi i demokratiji, i da bez obzira na to šta si uradio ili kako si to uradio, starešinu nije briga, niti te nadgleda, nikada te ne ispituje, ne proverava tvoj rad, ne govori kada uvidi probleme i samo te nagovara ili pregovara s tobom, da li bi to bio dobar starešina? Jasno je da ne bi. Takav starešina ti samo nanosi štetu. On podržava tvoje zle postupke, dozvoljavajući ti da ideš protiv načela i da činiš šta god ti je volja – gura te prema ognjenoj jami. To nije odgovoran starešina koji je u skladu sa merilima. S druge strane, ako je starešina u stanju da te redovno nadgleda, da uviđa probleme u tvom radu i odmah te podseti ili ukori i razotkrije, i blagovremeno te ispravi i pomogne ti u tvojim pogrešnim težnjama i odstupanjima u obavljanju tvoje dužnosti, i ako se pod njegovim nadzorom, kritikom, opskrbljivanjem i uz njegovu pomoć tvoj pogrešan stav prema dužnosti promeni, ako stekneš sposobnost da odbaciš neka apsurdna gledišta, tvoje ideje i stvari koje proizilaze iz plahovitosti se postepeno smanjuju i ako si u stanju da mirno prihvatiš izjave i gledišta koja su tačna i u skladu sa istina-načelima, zar to nije korisno za tebe? Prednosti su zaista ogromne!” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Božje reči su mi pomogle da razumem da su starešine odgovorne za nadzor i kontrolu rada. To takođe ukazuje na to da su one odgovorne za svoje dužnosti i da se trude da dobro obavljaju crkveni rad. Ljudi koji zaista imaju savest i razum će često razmišljati o sebi kada se suoče sa nadzorom starešina, sumiraće i ispravljaće svoja odstupanja i probleme u svojim dužnostima blagovremeno, kako bi postigli bolje rezultate u svom radu. Setila sam se da, kada sam počela da obavljam rad na pročišćavanju, nisam razumela nijedno načelo. Tek nakon što su braća i sestre besedili sa mnom i pomogli mi u više navrata, mogla sam da dokučim neka načela i da imam izvesnu razboritost o ponašanju različitih tipova ljudi. Za mene je bila posebna usluga to što izvršavam ovu dužnost i to je bila Božja blagodat. Crkva mi je dodelila ovaj zadatak, pa je trebalo da preuzmem ovu dužnost i da, svim srcem i svom snagom, dam sve od sebe kako bih osigurala nesmetan napredak rada. To pokazuje da imam savest i razum. Međutim, ja sam samo opušteno izvršavala svoju dužnost i bila sam zadovoljna što samo imam zadatke koje bi trebalo da izvršim, a nisam u obzir uzimala napredak rada. Čak sam lagala starešine tako što nisam prijavila specifične detalje kako bih ih sprečila da proveravaju i nadziru moj rad. Kako sam mogla da kažem da imam savest ili ljudskost kada sam na taj način izvršavala svoju dužnost? Neprekidno sam izbegavala nadzor i nisam želela da budem obuzdana. Zbog toga se moje telo osećalo ugodno, ali je rad kasnio i zbog toga sam počinila prestupe. Bila sam neverovatno glupava!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Šta je tačno dužnost? To je poziv koji Bog upućuje ljudima, to je segment dela Božje kuće i to su odgovornost i obaveza koje treba da preuzme svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda. Da li je dužnost tvoja karijera? Je li ona lična porodična stvar? Da li je u redu reći da tvoja dužnost, nakon što ti je poverena, postaje tvoj lični posao? To nipošto nije tačno. Dakle, kako treba da ispunjavaš svoju dužnost? Postupajući u skladu sa Božjim zahtevima, rečima i merilima i zasnivajući svoje ponašanje na istina-načelima, a ne na ljudskim subjektivnim željama. Neki ljudi kažu: ’Zar dužnost koja mi je poverena nije moj lični posao? Moja dužnost je moja obaveza, pa zar ono za šta sam zadužen nije i moj lični posao? Ako svoju dužnost obavljam kao svoj lični posao, zar to ne znači da ću je obaviti kako treba? Ako se prema njoj ne budem odnosio kao prema svom ličnom poslu, hoću li je obavljati pravilno?’ Da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Pogrešne su. U suprotnosti su sa istinom. Dužnost nije tvoj lični posao, ona je Božji posao, segment Božjeg dela i moraš da postupaš onako kako to Bog zahteva; jedino ako svoju dužnost obavljaš sa srcem pokornim Bogu, možeš da budeš u skladu sa merilom. Ako svoju dužnost uvek obavljaš u skladu sa sopstvenim predstavama i uobraziljama, i prema sopstvenim sklonostima, nikada nećeš zadovoljiti merilo. Obavljanje dužnosti isključivo prema sopstvenoj želji ne znači obavljanje dužnosti, jer ono što činiš nije u domenu Božjeg upravljanja, nije delo kuće Božje; ti, umesto toga, sprovodiš sopstvenu operaciju, izvršavaš sopstvene zadatke i stoga to neće biti upamćeno od Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). Iz Božjih reči sam razumela da dužnosti potiču od Boga; one su odgovornost i obaveza svakog Božjeg sledbenika. To nije kao bavljenje kućnim poslovima, gde ljudi mogu da rade stvari kako žele. Umesto toga, oni bi trebali da tragaju za istinom i da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa načelima. Ja sam bila odgovorna za rad na pročišćavanju u crkvi. Božji zahtevi u vezi sa ovom dužnošću su da se, što je pre moguće, pročiste antihristi, zli ljudi i bezvernici iz crkve, da se obezbedi dobar crkveni život za braću i sestre. Međutim, ja nisam u obzir uzimala Božje namere. Nisam razmišljala o tome kako da brzo završim taj posao u skladu sa načelima. Umesto toga, svakog dana sam razmišljala o tome kako da mom telu bude ugodno i kako da izbegnem poteškoće i umor. Izvršavala sam svoju dužnost svojevoljno, opušteno i bez žurbe. Što se tiče zadataka koji su mogli biti završeni ranije, nisam se trudila da ih završim i bila sam nevoljna da uradim više, čak i kada sam mogla, i namerno sam prikrila spisak imena pojedinaca koji su ispunili kriterijume za uklanjanje. Sprečavala sam starešine da prate kako rad napreduje, kako ne bi mogli da me nadziru i kako ne bih bila previše zauzeta ili umorna. Zbog ugađanja telu, lagala sam i varala. Bila sam zaista nedostojna ove dužnosti!

Kasnije sam razmišljala o sebi. Zašto sam bila nevoljna da prihvatim nadzor i zašto sam stalno želela da radim stvari na svoj način? Kasnije sam pročitala sledeći odlomak Božjih reči: „Kakvi su ljudi koji se posvećuju svom pravom poslu? To su ljudi koji svoje osnovne potrebe, kao što su hrana, odeća, sklonište i prevoz, posmatraju na jednostavan način. Dokle god te stvari odgovaraju normalnom standardu, njima je to dovoljno. Njima je mnogo više stalo do njihovog puta u životu, do njihove misije kao ljudskih bića, do njihovog životnog pogleda i vrednosti. O čemu po ceo dan razmišljaju ljudi koji ne obećavaju? Uvek razmišljaju o tome kako da zabušavaju, kako da smicalicama izbegnu odgovornost, kako da se dobro najedu i zabave, kako da žive fizički lagodno i udobno, ne razmišljajući o pravim stvarima. Stoga se u okruženju i sredini u kojima obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući osećaju sputano. (…) Ovi pojedinci koji se ne posvećuju svom pravom poslu i koji rade šta im se prohte ne žele da rade ove prave stvari. Krajni cilj koji žele da postignu radeći ono što im se prohte jesu fizička udobnost, zadovoljstvo i lagodnost, te da ni na koji način ne budu ograničeni niti da im se nanosi nepravda. Cilj im je da u dovoljnoj meri mogu da jedu sve ono što žele i da rade šta im se prohte. Zbog kvaliteta njihove ljudskosti i njihovih unutrašnjih težnji često se osećaju sputano. Koliko god da s njima u zajedništvu razgovarate o istini, neće se promeniti, a njihova se sputanost neće razrešiti. Naprosto su takvi ljudi; naprosto predstavljaju stvari koje se ne posvećuju svom pravom poslu. Iako spolja posmatrano ne izgledaju kao da su počinili neko veliko zlo ili da su loši ljudi i premda deluju kao da jedino nisu uspeli da se pridržavaju načela i propisa, u stvarnosti, priroda-suština im je takva da se ne posvećuju svom pravom poslu niti idu pravim putem. Takvim ljudima nedostaju savest i razum normalne ljudskosti i ne mogu da postignu inteligenciju normalne ljudskosti. Oni ne razmišljaju i ne promišljaju o ciljevima kojima ljudi sa normalnom ljudskošću treba da streme, kao ni o životnim stavovima i metodama postojanja koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da usvoje, niti ičemu od toga teže. Misli su im svakodnevno ispunjene načinom na koji treba da pronađu fizičku lagodnost i zadovoljstvo. Međutim, u životnoj sredini crkve, oni ne mogu da zadovolje svoje fizičke sklonosti, pa se osećaju neprijatno i sputano. Tako nastaju ove njihove emocije. Recite Mi, zar životi ovih ljudi nisu iscrpljujući? (Jesu.) Da li su im životi dostojni žaljenja? (Ne, nisu dostojni žaljenja.) Tako je, nisu dostojni žaljenja. Blago rečeno, oni su od one vrste ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu. U društvu, koji su to ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu? To su gotovani, budale, zabušanti, huligani, siledžije i besposličari – takvi ljudi. Oni ne žele da nauče nikakve nove veštine niti da steknu ikakve sposobnosti, ne žele da grade ozbiljnu karijeru niti da pronađu posao kako bi preživeli. Društvo na njih gleda kao na gotovane i besposličare. Ubacuju se u crkvu, a zatim žele da zabadava dobiju nešto i da steknu svoj deo blagoslova. Oni su oportunisti. Ti oportunisti nisu nikad spremni da izvršavaju svoje dužnosti. Ako se stvari ne odvijaju po njihovom, čak i u najmanjoj meri, osećaju se sputano. Uvek žele da žive slobodno, ne žele da obavljaju nikakav posao, a ipak bi da jedu finu hranu i lepo se oblače, da jedu šta požele i spavaju kad im se prohte. Bude li takav dan došao, smatraju da će to sigurno biti divno. Ne žele da istrpe ni najmanju teškoću i žude za životom u uživanju. Takvim ljudima je iscrpljujuće čak i da žive; sputani su negativnim emocijama. Često se osećaju umorno i zbunjeno jer ne mogu da rade šta im se prohte. Ne žele da se posvete svom pravom poslu niti da se pozabave onim pravim stvarima. Ne žele da se drže posla i da ga stalno izvršavaju od početka do kraja, posmatrajući ga kao svoju profesiju i dužnost, kao svoju obavezu i odgovornost; ne žele da ga završe i postignu rezultate, niti da ga izvrše na najbolji mogući način. Nikada na taj način nisu razmišljali. Žele samo da postupaju površno i da svoju dužnost koriste kao način da zarade za život. Kad se suoče sa manjim pritiskom ili sa nekim oblikom kontrole ili kad se od njih zahteva nešto viši standard, odnosno kad ih nateraju da preuzmu malo odgovornosti, osećaju se neprijatno i sputano. U njima nastaju ove negativne emocije, život im deluje isrcrpljujuće i očajni su. Jedan od osnovnih razloga zašto im život deluje iscrpljujuće je taj što takvim ljudima nedostaje razum. Razum im je oštećen, po ceo dan se prepuštaju fantazijama, žive u snu, u oblacima, uvek zamišljajući najluđe stvari. Zato je njihovu sputanost vrlo teško rešiti. Nisu zainteresovani za istinu, oni su bezvernici. Jedino što možemo jeste da ih zamolimo da napuste Božju kuću, da se vrate u svet i da pronađu sopstveno lagodno i udobno mesto” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam razumela da oni koji izvršavaju svoje dužnosti kako sami žele i koji ne vode računa o pravom radu nikada ne razmišljaju o pravim stvarima. Oni svaki dan misle samo o tome kako da ugode svom telu. Bez obzira koliko godina obavljaju svoje dužnosti, uvek zadržavaju stav pukog provlačenja, koji nije drugačiji od stava besposličara i vucibatina u sekularnom svetu. Takvi ljudi imaju odbojnost prema istini i ne vole pozitivne stvari, što ih čini tipičnim bezvernicima. Ako se ne pokaju, osuđeni su da budu otkriveni i isključeni. Nekada sam na besposličare i vucibatine gledala s visine, mislivši da ti ljudi ne vode računa o pravom poslu, već da samo lunjaju okolo. Uporedivši sebe sa Božjim rečima, sada sam videla da sam ja baš poput tih ljudi. Nisam želela da me nadziru niti da me požuruju u mojoj dužnosti; samo sam želela slobodu i da nemam nikakva ograničenja, nisam pokazivala nikakvu odgovornost prema svom primarnom poslu. Nisam vodila računa o pravom poslu i prepuštala sam se udobnosti. Da li sam imala ikakav osećaj za integritet i dostojanstvo? Iako je delovalo da obavljam izvestan posao, bila sam neiskrena prema Bogu, bila sam ljigava i otaljavala sam svoju dužnost, mislivši da mogu da imam uspeha tako što ću prevariti Boga, kako bih primila Njegove blagoslove. Izvršavala sam neke dužnosti samo zbog svojih izgleda i odredišta. Zar nisam bila potpuni oportunista? Bog proučava sve i svako ko je neiskren u svojim dužnostima će biti otkriven i isključen. Zavaravala sam se mislivši da mogu da zadobijem Božji blagoslov lažljivim sredstvima. Zar to nije bilo neverovatno glupo? Kako su sva moja ispoljavanja bila drugačija od ispoljavanja onih bezvernika koji su bili uklonjeni? Kada bih tako nastavila, uništila bih sopstveni ishod i odredište. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više plašila. Zato sam se pomolila Bogu da se pokajem i bila sam voljna da tragam za istinom kako bih rešila svoje probleme.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da sarađuješ i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. Moraš da tražiš Božju pomoć u ključnim stvarima, u odsudnim trenucima i u najvažnijim zadacima. Ako zaista imaš rešenost, onda treba da tražiš od Boga da te grdi i disciplinuje, i da te prosveti, kako bi mogao da shvatiš istinu, jer ćeš tako postići bolje rezultate. Ako zaista imaš rešenost i moliš se Bogu u Njegovom prisustvu i preklinješ Ga, Bog će delovati. On će promeniti tvoje stanje i tvoje misli. Ako Sveti Duh obavi manji posao, malo te pokrene i malo te prosveti, srce će ti se promeniti i tvoje će se stanje preobratiti. Kad dođe do ovog preobražaja, osetićeš da živeti ovako nije sputavajuće. Tvoje stanje i emocije sputanosti će se preobratiti i ublažiti i biće drugačiji nego ranije. Osetićeš da ovakav život nije zamoran. Pronaći ćeš zadovoljstvo u obavljanju svoje dužnosti u kući Božjoj. Osetićeš da je dobro živeti, ponašati se i obavljati svoju dužnost na ovaj način, trpeti teškoće i platiti cenu, poštovati pravila i izvršavati stvari na osnovu načela. Osetićeš da je to život kakav normalni ljudi treba da imaju. Kad živiš prema istini i svoju dužnost dobro obavljaš, osetićeš da ti je srce postojano i spokojno i da tvoj život ima smisla” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam razumela da iskreni vernici u Boga vode računa o pravom poslu, da stalno razmišljaju o tome kako da dobro obavljaju svoje dužnosti i kako da postignu najbolje rezultate. Voljni su da pate i da plate cenu i takođe mogu da prihvate da ih drugi nadziru. Često razmišljaju o odstupanjima u svom radu i odmah ispravljaju bilo koje probleme kad ih otkriju. Takođe sam razumela da, ako čovek više uzima u obzir rad Božje kuće i ako na umu ima prave stvari, neće se osećati utučeno ili obuzdano zbog malo patnje. Nakon izvesnog vremena, prikupila sam informacije u vezi sa jednom zlom osobom. Kada su starešine saznale za to, pitale su me kada mogu da prikupim te informacije. Pomislila sam: „Ova osoba je tek prebačena u našu crkvu iz jedne druge. Po pitanju nekih zlih dela koje je počinila, moram da se raspitam i proverim sa prethodnom crkvom, tako da neće biti lako prikupiti informacije. Osim toga, imam druge materijale koje treba dopuniti što pre. Čini mi se da će moje telo opet morati da istrpi izvesnu patnju.” U tom trenutku sam shvatila da ponovo u obzir uzimam svoje telo. Razmišljajući o tome kako sam u prošlosti usporila napredak rada, sada sam znala da ne smem da ga ponovo usporim. Štaviše, ta osoba je izazivala nesklad i potiskivala je braću i sestre u crkvi. Nju je trebalo pročistiti iz crkve što pre. Odmah sam uredila da mi relevantne osobe pomognu da razumem i da potvrdim informacije. Ubrzo sam završila prikupljanje svih neophodih detalja. Uz saglasnost 80% braće i sestara u crkvi, ta zla osoba je izopštena iz crkve. Kada sam se fokusirala na svoju dužnost, ne uzimajući u obzir sopstveno telo, osećala sam se prilično nepokolebljivo u srcu. Od tog trenutka, kada izvršavam svoju dužnost, prijavljujem svoj rad blagovremeno. Kada su starešine nadzirale i kontrolisale moj rad, više nisam osećala otpor. Umesto toga, otkrila sam odstupanja u svom radu kroz njihov nadzor i zatim sam ih odmah ispravila. Na primer, kada su me pitali u vezi sa slabim napretkom rada, razmislila sam, analizirajući svoj prethodni rad, i shvatila da je osnovni razlog bila moja nesposobnost da na prvo mesto stavim važnije zadatke. Zato sam odmah to ispravila. Kada sam tako postupila, više se nisam osećala ugnjetavano niti sam osećala otpor. Štaviše, delotvornost moje dužnosti se značajno popravila, a obim materijala koji sam uspela da sortiram za mesec dana se udvostručio. Znam da je sve to zbog Božjih reči i duboko sam zahvalna Bogu!