Bio je to jul 2006. kada sam bila crkveni starešina. Jednog dana sam iznenada uhapšena dok sam išla na sastanak sa svojim saradnicima. Te noći su me odveli na tajnu lokaciju radi ispitivanja. Policija je pronašla priznanice o isplaćenom novcu izdate na moje ime, pa su me naizmenično ispitivali, pritiskajući me da im dam imena čuvara zaduženih za crkveni novac i imena viših starešina. Nisam im odgovorila, pa su me bičevali kožnim kaišem, stavili mi lisice oko zglobova i gvozdenim lancem okačili da visim. Mučili su me tako nedelju dana. Bila sam žedna i gladna i potpuno sam ostala bez snage. U jednom trenutku sam izgubila svest. Kada sam se probudila, nisam bila sigurna šta su mi dali da popijem, ali mi je u ustima bio čudan ukus; gušio me je i osećala sam oštar bol po celom telu. U to vreme moje telo je dostiglo granicu onoga što može da podnese i nisam znala šta je sledeće što će mi uraditi. Bila sam veoma uplašena, uplašena da neću biti u stanju da podnesem mučenje i da ću postati Juda i u svom srcu sam se iskreno molila Bogu, tražeći od Njega da mi pomogne da ostanem postojana u svom svedočenju. Videvši da i pored takvog mučenja nisam prodala informacije o crkvenim starešinama i novcu, policija je promenila taktiku i koristila naklonost ka porodici kako bi me namamila, govoreći: „Nekoliko godina nisi bila kod kuće. Mora da nedostaješ svojoj porodici i deci. Gde je crkveni novac? Ako nam sve kažeš, pustićemo te da ideš kući.” Isto tako su izvadili nešto gotovine i rekli da su već pronašli čuvare crkvenog novca. Čuvši to, pomislila sam u sebi: „Pošto su već zaplenili novac, nije bitno hoću li im reći ili ne. Ako im nešto kažem, možda me više neće mučiti.” Rekla sam im za jednu od porodica koja je čuvala crkveni novac i policija me je naterala da ih odvedem do nje da taj novac pokupe. Tek tada sam shvatila da sam upala u njihovu zamku. U to vreme sam podnela sve što sam mogla. Pomislila sam: „Već sam prodala porodicu koja je čuvala novac. Ako ih ne odvedem tamo, sigurno će nastaviti da me muče. Štaviše, prošlo je nedelju dana otkako sam uhapšena i crkveni novac je možda već preseljen.” U tom momentu rđave procene, odvela sam policiju do kuće čuvara. Nakon što je crkva čula vest da sam uhapšena, oni su brzo premestili crkveni novac. Brat iz porodice čuvara je umalo uhapšen, ali je pod Božjom zaštitom izbegao policijsku raciju. Pošto nisu našli crkveni novac, policija me je proizvoljno osudila na godinu i devet meseci zatvora.

Svaki dan koji sam provela u zatvoru je bio pun patnje i bola, pogotovo kada bih razmišljala o Božjim rečima koje kažu: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer i Moja milost ima granice. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji prodaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Veoma sam dobro znala da sam prodajom informacija o bratu i crkvenom novcu postala Juda. Uvredila sam Božju narav; učinila sam neoprostiv greh. Misleći na to, srce me je silno bolelo. Izdala sam Boga; zasigurno me neće spasiti. Moje vreme verovanja u Boga je možda u potpunosti završeno. Od tada sam bila veoma potištena i svaki dan provodila u bolu. Srce mi je patilo i imala sam osećaj da bi bilo bolje da sam mrtva. Samo sam čekala da umrem i tog dana bih bila slobodna. Iako sam se i dalje molila Bogu, kada god bih pomislila na svoj prestup, imala sam osećaj da me Bog više ne želi i da nisam dostojna da dođem pred Njega. Dve godine nakon što sam puštena iz zatvora, braća i sestre su me pronašle i videvši da sam doživela izvesnu samospoznaju, dozvolile mi da nastavim sa svojim crkvenim životom i uredile su neku dužnost za mene. Bila sam veoma dirnuta i mislila da mi Bog pruža priliku da se pokajem i još sam više imala osećaj da Mu dugujem. Nakon što su moje sestre otišle, prolila sam gorke suze moleći se Bogu: „Bože, zaista nisam dostojna da dođem pred tebe. Kada si uredio okolnosti da bi me testirao, nisam dala nikakvo svedočanstvo. Prodala sam informaciju o bratu i crkvenom novcu, postala Juda i simbol srama. Danas si mi dao priliku da se vratim u crkvu i obavljam svoju dužnost. Vidim Tvoju milost.” U svom srcu sam potajno rešila da marljivo obavljam svoju dužnost, nadoknadim štetu nanetu mojim prestupom i odužim se za Božju ljubav. Kasnije, kakvu god dužnost da je crkva uredila za mene, uvek bih svesrdno sarađivala. Bez obzira sa koliko se nepovoljnih okolnosti susretala, nisam dopuštala tim teškoćama da me sruše. Želela sam da dam najbolje od sebe i tako nadoknadim štetu nanetu svojim prestupom.

Jednog dana sam čula da je Čen Hua uhapšena i da je postala Juda, prodajući informacije o mnogim starešinama, delatnicima i porodicama čuvarima sefa i da je potom uklonjena iz crkve. Čuvši to, odmah sam pomislila na svoju situaciju. I ja sam prodala ljude, što je umalo dovelo do toga da policija zapleni crkveni novac a i zbog toga brat-čuvar nije mogao da se vrati kući. Mislila sam kako je priroda moje prodaje brata ista kao i u Čen Hua; bila je to ogromna mrlja. Bog mi ne bi oprostio prestup. Čen Hua je sada uklonjena iz crkve; možda ću i ja jednog dana biti uklonjena i eliminisana. Razmišljajući o tome, osećala sam se veoma potišteno. Nakon toga se nisam više energično davala za Boga kao u proteklom periodu po pitanju bilo koje dužnosti koju bi mi crkva dodelila, iako bih je obavila. Ponekad kada je trebalo da platim cenu i tragam za istina-načelima, ja nisam tragala. Zadovoljila bih se time da obavim posao na propisan način i izvršim određeno službovanje. Isto tako nisam uzimala u obzir to da li postižem rezultate u svom radu, oslanjajući se samo na minimalan nivo savesti kako bih održala svoju dužnost. Setila sam se kako se u to vreme neka sestra plašila da će biti uhapšena i nije se usuđivala da obavlja svoju dužnost. Znala sam da treba da joj pomognem i pružim joj podršku, ali pošto sam izdala Boga, odakle mi kvalifikacije da drugima besedim? Nisam bila raspoložena da razmišljam o tome kako da besedim da bih postigla rezultate i prosto bih sve otaljavala i prozborila ponešto o doktrinalnoj nauci. Znala sam da nije bilo u skladu sa Božjom namerom to što sam sa takvim stavom pristupala svojoj dužnosti i želela sam da promenim svoje stanje, ali čim bih pomislila kako sam učinila tako veliki prestup i da nema nade da budem spašena, u srcu sam se osećala iznureno i svaki dan provodila besciljno. Kada bih razotkrila iskvarenu narav u vršenju svoje dužnosti, znala sam da treba da tragam za istinom da bih rešila svoj problem i da bi to povoljno uticalo na moj rad i moj život-ulazak, ali čim bih pomislila na svoj neoprostivi prestup i kako bih mogla da budem uklonjena, prosto nisam mogla to da uradim. Dovoljno mi je bilo samo da završim svoj svakodnevni posao i nisam se fokusirala na traganje za istinom kako bih rešila svoje stanje. Kasnije sam često imala glavobolje i stomačno oboljenje koje se vraćalo. U početku bih se ispravno odnosila prema svom stanju, ali vremenom ne samo da se nisam oporavila od bolesti, nego je ona postajala sve ozbiljnija. Pitala sam se da li je ova bolest Božja kazna. U prošlosti sam izdala Boga, dovodeći Ga do toga da me prezre i omrzne i sad sam se razbolela. Bog me definitivno nije želeo. Ponekad nisam davala nikakve rezultate u svojoj dužnosti i mislila sam kako Bog ne dela na meni. Bilo je beskorisno da nastavim da stremim istini i obavljam svoju dužnost. Kad god bih imala takve misli, osetila bih neopisivu uzrujanost u svom srcu. Zaista sam žalila zbog toga što sam onda izdala Boga. Da sam bila u stanju da izdržim malo duže, ne bih li ostala postojana u svom svedočenju? Zašto sam prodala brata? Mrzela sam sebe što sam previše brinula o svom telu i nisam imala srce koje je istinski želelo Boga. Da sam tada ostala postojana u svom svedočenju, ne bih li izbegla ovo duhovno mučenje? Što sam više razmišljala o tome, bila sam više uznemirena i često sam živela u stanju negativnosti.

Jednom sam razgovarala o svom stanju sa jednom sestrom i ona mi je pročitala odlomak Božjih reči: „Postoji, takođe, još jedan razlog zbog kojeg ljudi padaju u utučenost, a to je da se ljudima, pre no što dostignu punoletstvo ili nakon što stasaju, dešavaju neke naročite stvari; tada oni, naime, prave određene prestupe ili čine neke idiotske, glupe i neuke stvari. Štaviše, zbog tih prestupa i zbog svojih gluposti i idiotarija, oni padaju u utučenost. Tom vrstom utučenosti oni zapravo osuđuju sami sebe i na neki način ujedno određuju kojoj vrsti ljudi pripadaju. (…) Kad god prisustvuju nekoj propovedi ili razgovoru o istini, ta utučenost se lagano uvlači u njihov um i u najskrivenije delove srca, pa počinju sebi da postavljaju gomilu nezgodnih pitanja, poput: ’Jesam li u stanju da to učinim? Mogu li da stremim ka istini? Mogu li da postignem spasenje? Kakav sam ja to čovek? Činio sam to i ranije i bio sam takav. Zar mi nema spasenja? Hoće li me Bog spasti?’ Neki ljudi ponekad uspevaju da svoje osećanje utučenosti otpuste i ostave ga iza sebe. Koriste svoju iskrenost i svu prikupljenu snagu kako bi ispunili svoju dužnost, svoje obaveze i odgovornosti, a mogu se čak i svim srcem i umom posvetiti stremljenju ka istini i kontemplaciji o Božjim rečima, usmeravajući u njih sav svoj trud. Onog časa, međutim, kad dođe do neke posebne situacije ili okolnosti, ponovo ih hvata osećanje utučenosti i oni duboko u srcu osećaju da su okrivljeni. Tada ovako razmišljaju: ’I ranije si to radio i bio si takva osoba. Možeš li da postigneš spasenje? Ima li uopšte svrhe upražnjavati istinu? Šta Bog misli o onome što si uradio? Da li će ti Bog to oprostiti? Može li ovakvo plaćanje cene nadoknaditi tvoj prestup?’ Često se ovako prekorevaju i duboko u sebi osećaju krivicu, neprestano sumnjaju i postavljaju sebi nezgodna pitanja. Nikako ne mogu da to osećanje utučenosti ostave iza sebe i odbace ga, pa stoga neprestano osećaju nelagodu zbog sramne stvari koju su počinili. Uprkos tome što tolike godine veruju u Boga, oni kao da nikada nisu saslušali ni razumeli ništa od onoga što je Bog rekao. Kao da ne znaju ima li postizanje spasenja ikakve veze s njima, mogu li da budu oslobođeni i iskupljeni, te da li su sposobni da prime Božji sud i grdnju i Njegovo spasenje. Oni o svim tim stvarima pojma nemaju. Pošto ne dobijaju nikakve odgovore, niti bilo kakvu preciznu presudu, oni se, duboko u sebi, sve vreme osećaju utučeno. U najskrivenijim dubinama srca, stalno se iznova prisećaju onoga što su počinili, kako je sve započelo i kako se svršilo, jer su svaku pojedinost upamtili od početka do kraja. Ma kako da su to upamtili, stalno se osećaju grešno, pa ih zbog toga već dugi niz godina muči osećaj depresije. Čak i dok obavljaju svoju dužnost, čak i kad su odgovorni za izvršenje nekog zadatka, i dalje im se čini de nema nikakve nade da budu spaseni. Stoga se oni nikada direktno ne suočavaju s pitanjem stremljenja ka istini, niti na nju gledaju kao na nešto najispravnije i najvažnije. Oni veruju da većina ljudi s podozrenjem gleda na greške koje su napravili i na sve ono što su u prošlosti počinili, ili pak smatraju da će ih drugi ljudi, pa čak i Bog, osuditi i prezreti zbog toga. Bez obzira na trenutnu etapu Božjeg dela ili na broj reči koje je On dosad izjavio, oni se sa pitanjem stremljenja ka istini nikada ne suočavaju na pravilan način. Zašto je to tako? Zato što nemaju hrabrosti da napuste svoje osećanje utučenosti. To je, ujedno, krajnji zaključak koji takav soj ljudi izvlači nakon što su takve stvari doživeli; a pošto je taj njihov zaključak pogrešan, oni nisu u stanju da svoje osećanje utučenosti ostave iza sebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Ove Božje reči su bile usko povezane sa mojim stanjem. Zapravo, ovih nekoliko godina, kad god bih čula da je neko izopšten jer je bio Juda, povezivala bih to sa sobom, verujući da sam prodala brata, bila Juda i da sam učinila prestup pred Bogom; da li bi me Bog i nakon toga želeo? Da li je i dalje bilo nade da budem spašena? Čim bih pomislila na to, živela bih u negativnosti. Iako bih naizgled obavljala svoju dužnost, u suštini zapravo nisam nosila breme i sve više sam imala osećaj da stremljenje ka istini nema veze sa mnom. Nikad sebe nisam stavljala u rang sa onima koji su stremili ka istini. Nisam se usuđivala da prihvatim Božje reči usmerenja, ohrabrenja ili opomene, misleći da te reči nisu izgovorene za ljude poput mene. I kada sam se zaklinjala pred Bogom, osećala sam se nedostojnom toga, a još nedostojnijom da primim sud i grdnju Njegovih reči. Pogotovo kad sam čula da je Čen Hua bila Juda i da je uklonjena, mislila sam da smo ona i ja jedno te isto. Želela sam da spasim svoju kožu, pa sam prodala informaciju o crkvenom novcu i bratu, što je rezultiralo time da su brata gonili i da nije mogao da se vrati kući. Da bih sebe zaštitila, navukla sam mu na vrat ozbiljnu nevolju. Zaista sam bila previše sebična, isuviše mi je manjkalo ljudskosti! Priroda mojih postupaka je bila jednako sramna kao i Judina. Prema onome što sam uradila, Bog je mogao svašta da mi učini. Zapravo, da me je poslao i u pakao, ne bi preterao. Ali Bog se prema meni uopšte nije odnosio na osnovu mog prestupa i pružio mi je priliku da živim crkveni život i obavljam svoju dužnost. To što sam danas živa i obavljam svoju dužnost predstavlja blagodat i uzvišenost Božju. Trebalo je da stremim ka istini i da se rešim svoje iskvarenosti, kao i da se pokajem i svoju dužnost obavljam valjano. Međutim, i dalje sam bila obuzeta svojim prestupom, pa sam zbog toga brinula za svoje izglede i sudbinu. Živeći u stanju potištenosti i negativnosti, postajala sam sve pasivnija u obavljanju svoje dužnosti, što nije dovelo samo do gubitaka u mom radu, već je ometalo i moj život-ulazak. Izgubila sam mnoštvo prilika da zadobijem istinu. Nakon što sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči, imala sam osećaj da Bog razgovara sa mnom licem u lice. On nije želeo da ljudi postanu potišteni nakon što počine prestup; želeo je da budu u stanju da razmisle o sebi i nastave da teže u svom stremljenju. Bez obzira na vreme, čovek ne sme da odustane od stremljenja ka istini. Videvši koliko je Božja ljubav stvarna, rešila sam da tragam za istinom i oslobodim se okova svog negativnog stanja.

Kasnije sam pročitala neke od Božjih reči: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustvo ili znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi drugi bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Videla sam da Bog razotkriva kako svi oni koji veruju u Njega imaju svoje skrivene motive. Sve je to zarad zadobijanja blagoslova i kada jednom izgledi i sudbina postanu deo toga i oni ne mogu da zadobiju blagoslove, misle da je verovanje u Boga besmisleno, žive u stanju potištenosti i nema težnje u njihovom srcu. To je ono što čovekovo pogrešno stremljenje u njegovoj veri u Boga predstavlja. Razmislila sam o sebi na osnovu Božjih reči: u prošlosti bih se, prihvativši ovu fazu Božjeg dela, davala i ulagala trud na svaki način kako bih zadobila blagoslove. Nakon što sam uhapšena, prodala sam informaciju o bratu i crkvenom novcu i poklekla napravivši prestup, jer sam se bojala podnošenja teškoća i mučenja do smrti. Mislila sam da više nikada neću imati priliku da budem spašena. Živela sam u stanju potištenosti i presudila sam sama sebi. Nakon izlaska iz zatvora, bila sam spremna da prihvatim svaku dužnost i pokorim joj se samo zarad iskupljenja grehova i zadobijanja blagoslova, što nije bilo istinsko pokajanje. Tek kada sam pomislila da ne mogu da budem spašena i da neću zadobiti blagoslove, postala sam toliko negativna da nisam bila raspoložena da obavljam svoju dužnost. Uvidela sam da sam je obavljala zarad zadobijanja blagoslova, da sam trgovala sa Bogom. Bila sam baš kao Pavle. U prošlosti je Pavle činio sve kako bi se opirao Gospodu Isusu, zatvarajući i progoneći Gospodnje učenike, i na kraju ga je srušila sjajna svetlost. U to vreme je samo priznavao svoje grehe a kasnije, kada je širio jevanđelje za Gospoda, i to je činio da bi se iskupio; ništa od toga nije predstavljalo istinsko pokajanje i promenu. On nije spoznao svoju suštinu opiranja Bogu i kada bi u svom radu došao do izvesnih rezultata, mislio je da je stekao kapital, do te mere da je otvoreno trgovao sa Bogom, govoreći da mu je „Već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:8). Uvredio je Božju narav i na kraju bio uklonjen. Razmišljajući o Božjim rečima, još više sam mrzela sebe. Učinila sam tako veliko zlo a i dalje sam trgovala sa Bogom; nisam imala nimalo razuma! Sve i da nemam dobar ishod i odredište u budućnosti, to bi bila Božja pravednost. Uzrok tome bi bili moje zlodelo i izdaja Boga. Plikovi na mojim stopalima su nastali od puta kojim hodam; moram požnjeti ono što sam posejala. Treba da se prihvatim svog položaja kao stvoreno biće i obavljam svoju dužnost; to su razum i primena koje treba da posedujem. Došla sam pred Boga i pomolila Mu se: „Bože, verovala sam u Tebe da bih zadobila blagoslove i nagrade i time što sam ostavljala sve i davala se, trgovala sam sa Tobom. Nemam nimalo razuma! Da neko ima psa, taj pas bi znao da se oduži svom vlasniku i čuva kuću. Ali ja… Ti si me zalivao i opskrbljivao tolikim istinama i prema meni pokazao milost i trpeljivost, a ja sam sa Tobom trgovala! Gora sam i od psa! Bože, voljna sam da se pokajem. Kakav god da me ishod čeka u budućnosti, odano ću obavljati svoju dužnost i neću više u Tebe verovati zarad zadobijanja blagoslova.”

Nakon toga sam pročitala još Božjih reči koje su me dovele do izvesne spoznaje Njegove pravedne naravi. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi je načinila neki prestup i okaljala se nekako. Neki su se, na primer, opirali Bogu i izrekli bogohulne stvari; neki su odbili da izvrše Božji nalog i nisu obavili svoju dužnost, te ih je Bog s gnušanjem odbacio; neki su izdali Boga našavši se pred iskušenjima; neki su izdali Boga potpisavši ’Tri pisma’ kada su bili uhapšeni; neki su krali darove; neki su proćerdali darove; neki su često ometali crkveni život i nanosili zlo Božjim izabranicima; neki su obrazovali klike i grubo se ponašali prema drugima, unoseći time nered u crkvu; neki su često širili razne predstave i smrt, čime su nanosili zlo braći i sestrama, a neki su se prepuštali nemoralu i promiskuitetu i tako širili loš uticaj. Dovoljno je reći da svi imaju svoje prestupe i mrlje. Ipak, neki su u stanju da prihvate istinu i pokaju se, a drugi nisu i umreće pre nego što se pokaju. Zato bi sa ljudima trebalo postupati u skladu s njihovom priroda-suštinom i ustaljenim ponašanjem. Oni koji mogu da se pokaju su oni koji iskreno veruju u Boga, dok će oni koji se ne kaju iskreno, oni koje bi trebalo ukloniti i isterati, biti uklonjeni i isterani. (…) Bog sa svakom osobom postupa na osnovu stvarnih okolnosti u kojima se ta osoba trenutno nalazi i na osnovu njene prošlosti, kao i na osnovu postupaka i ponašanja te osobe i njene priroda-suštine. Bog nikada nikome neće učiniti nepravdu. To je jedna strana Božje pravednosti. (…) To kako Bog postupa s nekim nije tako jednostavno kao što to ljudi zamišljaju. Kada On nekoga posmatra s mržnjom ili gnušanjem ili kada se radi o tome šta taj neko kaže u određenom kontekstu, On dobro razume njegovo stanje. To je zato što Bog ispituje čovekovo srce i suštinu. Ljudi uvek misle: ’Bog ima samo Svoje božanstvo. On je pravedan i ne trpi bilo kakvu uvredu od strane čoveka. On ne uzima u obzir čovekove poteškoće niti se stavlja na mesto ljudi. Ako se neko odupre Bogu, On će ga kazniti.’ To uopšte nije tako. Ako neko tako shvata Njegovu pravednost, Njegovo delo, Njegovo postupanje s ljudima, taj neko čini ozbiljnu grešku. Način na koji Bog određuje kraj svake osobe ne zasniva se na čovekovim predstavama i uobraziljama nego na Božjoj pravednoj naravi. On će svakom uzvratiti shodno onome što je taj neko učinio. Bog je pravedan i pre ili kasnije On će se pobrinuti da svi ljudi budu u potpunosti uvereni u to” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, razumela sam da Bog ima načela u svom odnosu prema čoveku. On ne određuje ljudima ishod na osnovu trenutka u kom je učinjen prestup, već radije na osnovu konteksta i prirode ljudskih postupaka i na osnovu toga da li je neko u stanju da prihvati istinu i istinski se pokaje; to je Božja pravednost. Razmišljajući o tome, iznenada sam ugledala svetlost. Uvidela sam da se u Božjem odnosu prema ljudima ne očitava samo pravedan sud već i milost. On nije svima pristupao na isti način. Sećajući se vremena kada sam izdala Boga jer mi je telo bilo slabo, verovala sam da ću, zbog toga što sam uradila tako nešto, biti osuđena i bez obzira kako se kajala, da ne postoji način da budem spašena. Znači, izgleda da nisam razumela Božju pravednu narav. Tako smo Čen Hua i ja obe prodale interese Božje kuće. Crkva mi je pružila još jednu priliku da obavljam svoju dužnost i to se uglavnom zasnivalo na kontekstu i prirodi moje izdaje, kao i mom doslednom ponašanju u obavljanju moje dužnosti kao merilu. U ono vreme sam bila mučena od strane policije sedam dana i sedam noći i moje telo to više nije moglo da podnese. Nisam prozrela lukavo Sotonino spletkarenje i u momentu slabosti sam izdala Boga. To nije izazvalo velike gubitke i nakon toga sam se kajala i gadila samoj sebi. To se smatralo ozbiljnim prestupom, a Božja kuća mi je pružila priliku da se pokajem. Međutim, nakon što je Čen Hua uhapšena, policija jedva da joj je postavila nekoliko pitanja a ona je popustila pred zlostavljačkom silom velike crvene aždaje i prodala mnoge vođe, delatnike i kuće onih koji su čuvali knjige, što je dovelo do hapšenja mnoge braće i sestara, kao i nanošenja velikih gubitaka crkvenom radu. Čen Huin prestup nije predstavljao trenutak slabosti; njena suština je bila nalik Judinoj. Crkva ju je uklonila na osnovu prirode njenih postupaka i posledica do kojih su oni doveli. To je u potpunosti bila Božja pravednost. Razumevši toliko, imala sam izvesnu spoznaju Božje pravedne naravi i uvidela da je Njegova narav predivna i dobra. Ipak, bila sam na oprezu što se tiče Boga i sumnjala u Njega, a sada sam još više smatrala da Mu dugujem. Rešila sam da se pokajem i promenim i da, ako budem ponovo uhapšena i progonjena, ma koliki bol da moje telo podnosi, sve i da umirem, ostanem postojana u svom svedočenju za Boga i ponizim Sotonu, ne izdajući Boga više.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i naučila kako treba da se odnosim prema svom prestupu. Svemogući Bog kaže: „A kako da od Boga dobiješ oprost i razrešenje? To zavisi od tvog srca. Ako se uistinu ispovediš i iskreno priznaš svoju grešku i svoj problem, bilo da se radi o prestupu ili sagrešenju, ako zauzmeš pravi ispovednički stav i osetiš iskrenu mržnju prema onome što si počinio, ako se zaista iz korena promeniš i takvu grešku više nikad ne ponoviš, onda ćeš, jednog dana, primiti Božji oprost i razrešenje; drugim rečima, Bog tvoj ishod više neće određivati na osnovu gluposti, budalaština i prljavština koje si u prošlosti činio. (…) Neki ljudi pitaju: ’Koliko dugo moram da se molim dok ne uvidim da mi je Bog oprostio?’ Kad se po ovom pitanju više ne budeš osećao okrivljenim i kad zbog toga više ne budeš upadao u utučenost, to će značiti da si postigao željene rezultate i to će pokazati da te je Bog razrešio. Kad te više niko, nikakva snaga i nijedna spoljašnja sila ne budu ometali i kad te više nijedna osoba, događaj ili stvar ne budu ograničavali, znaćeš da si postigao rezultate. To je prvi korak koji treba da preduzmeš. U drugom koraku, dok neprestano preklinješ Boga da te razreši, treba aktivno da tragaš za načelima koje valja slediti pri obavljanju svoje dužnosti – jedino tako ćeš svoju dužnost moći dobro da obavljaš. Naravno, to takođe predstavlja praktičnu radnju, praktični izraz i stav, kojima se iskupljuješ za učinjeni prestup i koji dokazuju da se kaješ i da si se iz korena promenio; to je nešto što treba da uradiš. Koliko dobro izvršavaš svoju dužnost, odnosno nalog koji ti je Bog dao? Da li toj dužnosti pristupaš s utučenim stavom, ili na osnovu načela koje Bog od tebe zahteva da slediš? Nudiš li svoju odanost? Na osnovu čega bi Bog trebalo da te razreši? Jesi li izrazio ikakvo kajanje? Šta pokazuješ Bogu? Ako želiš da te Bog razreši, najpre moraš da budeš iskren: s jedne strane, moraš imati stav iskrenog ispovedanja, ali takođe moraš da pokažeš iskrenost i moraš svoju dužnost dobro da obavljaš, jer, u suprotnom, nema o čemu da se priča. Ako si sposoban za ove dve stvari, ako Boga uspeš da dirneš svojom iskrenošću i dobronamernošću i privoliš Ga da te razreši grehova, bićeš isti kao i ostali ljudi. On će na tebe gledati isto kao što gleda na druge ljude, ponašaće se prema tebi onako kako se ponaša prema drugima, sudiće ti i grdiće te, kušati i oplemenjivati baš kao i sve ostale ljude – tvoj se tretman ni po čemu neće razlikovati od njihovog. Na taj način, ne samo što ćeš steći želju i odlučnost da stremiš ka istini, već će te, pri tom stremljenju ka istini, Bog isto tako prosvećivati, usmeravati i snabdevati. Naravno, pošto je sada tvoja želja prava i iskrena, a tvoj stav ozbiljan, Bog će se prema tebi ponašati isto kao prema svima ostalima i ti ćeš, kao i svi drugi ljudi, imati podjednaku šansu da dostigneš spasenje. Tebi je sve ovo jasno, zar ne? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da ma kakve prestupe neko napravio u prošlosti, Bog od njega želi da se pokaje i promeni. Ukoliko neko napravi grešku, on mora doći pred Boga i iskreno priznati svoje grehe. Sledeće, mora da se drži svoje dužnosti i odano je obavlja, služeći se praktičnim postupcima kako bi se iskupio za svoje prestupe. Baš poput Davida kojem je Bog poslao proroka da sa njim razgovara jer je učinio preljubu spavajući sa Urijinom ženom. David je znao da je počinio greh, što je i priznao i pred Bogom pokazao pokajanje. Isplakao je toliko suza da je krevet u njegovoj sobi mogao da pluta po njima a kada je ostario, nije ni dotakao devojku koja mu je grejala postelju. Pored toga, uporedo sa tim što se duboko kajao, preduzimao je i praktične korake kako bi se držao svoje dužnosti, gradeći sveti hram i usmeravajući Izraelce da obožavaju Boga Jahvea. Davidov stav prema njegovom prestupu nije predstavljao potištenost, već pozitivnost i napredovanje. Istinski se pokajao i promenio. Poput Petra, koji se, kada je Gospod Isus bio razapet, Gospoda tri puta odrekao i izgubio svoje svedočanstvo. Ni Petrov stav nije bio stav potištenosti. Umesto toga, on je iskreno priznao svoje prestupe pred Bogom i istinski se pokajao. Na kraju je radi Gospoda razapet naopačke, svedočeći time o svojoj ljubavi prema Bogu. Morala sam da sledim primer Davida i Petra, na pozitivan način se suočim sa prestupom i rešim se stanja potištenosti, stremeći ka istinskom pokajanju i menjajući se pred Bogom. Takvu praksu i takav stav treba da imam.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto sam izdala Boga onda kada sam bila uhapšena. Zato što sam bila isuviše zabrinuta za svoje telo i previše cenila svoj život. Razmišljala sam o onome što je Gospod Isus rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko radi mene izgubi svoj život, taj će ga spasti” (Luka 9:24). Zapravo, da li ću živeti ili umreti, to Bog orkestrira i nad time vlada. Sve i da sam do smrti gonjena od strane policije, dokle god sam postojana u svom svedočenju za Boga, moja smrt bi imala vrednost i značenje. Znači, izdala sam Boga i iako moje telo nije patilo, ono što me je umaralo je bila patnja mog srca. Kad god bih pomislila kako sam prodala informaciju o bratu i crkvenom novcu, zabolelo bi me to toliko kao da me neko nožem ubada u srce. To me je trajno obeležilo i postalo moj neprolazni bol. U stvarnosti, telesna patnja je privremena i ona će proći ako je prosto podneseš, ali srce pati zauvek. Sačuvala sam svoje telo ali sam izgubila sav mir i svu radost; živela sam kao hodajući mrtvac. Razmišljala sam o braći i sestrama u zatvoru koji su ostali postojani u svom svedočenju. Iako je njihovo telo pretrpelo mnogo patnje, a neke je čak policija do smrti prebijala, umrli su za pravdu. Takva smrt ima vrednost i značenje i nju je Bog odobrio i zapamtio. Prepoznala sam još jedan aspekt toga što sam prodala crkvu, a to je da nisam razaznala lukavo spletkarenje velike crvene aždaje. Kada sam čula policiju kako kaže da je pronašla crkveni novac, pomislila sam da, budući da ga je već zaplenila, nije bitno da li ću nešto odati ili ne. Kada bih progovorila, više me ne bi mučili. Kao rezultat toga, izgubila sam svoje svedočanstvo. U stvarnosti, bilo da su pronašli crkveni novac ili ne, trebalo je da ćutim. Ono što je Bog od mene želeo su moja odanost i svedočanstvo. Pronašavši razlog svog propusta, donela sam odluku: u budućnosti, budem li ponovo uhapšena, neću izdati interese crkve sve i da to znači smrt. Razmišljajući o nekoliko proteklih godina, stalno sam izbegavala ovaj problem. Nisam bila voljna da se suočim sa stvarnošću i rešim sopstveni problem. Iako sam mrzela samu sebe, sebe zapravo nikada nisam spoznala. Nisam isplivala iz svoje potištenosti. Pod vođstvom Božjih reči, najzad sam uklonila otuđenost i nesporazume između Boga i mene. Znači, Bog mi je Svojom blagodaću dao da obavljam dužnost zalivanja novih vernika i treba da sprovedem svoje delo zalivanja u skladu sa načelima, usmeravam braću i sestre da razumeju istinu, pustim korene na istinitom putu i pripremim dobra dela. Sada sam mogla da se odnosim prema svom prestupu na ispravan način i Boga više ne razumem na pogrešan način niti sam na oprezu u odnosu na Njega. Isto tako sam se otvorila i besedila o ovom iskustvu neuspeha sa braćom i sestrama, svedočeći o Božjoj pravednoj naravi. Kada bi se sastali u malim grupama, aktivno bih besedila a kada bih se susrela sa problemima i poteškoćama u svojoj dužnosti, svesno sam tragala za istinom i razmišljala o sebi. Praktikujući tako neko vreme, jasno sam promenila svoje stanje i Bog me je usmeravao u vršenju moje dužnosti. Videvši da me Bog nije napustio zbog mog prestupa i da me je i dalje vodio i usmeravao, to me je navelo da shvatim da učiniti prestup nije najstrašnija stvar koja postoji. Sve dok se čovek iskreno kaje i može da praktikuje istinu u skladu sa načelima, može da zadobije Božju milost i vođstvo. Baš kao što Bog kaže: „Božja milost i tolerancija nisu retkost – čovekovo iskreno pokajanje jeste” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). To znanje, ta lična iskustva, sve to imam zahvaljujući Božjem vođstvu. Slava neka je Bogu!