Još od najranijeg detinjstva, uvek sam imala dobre ocene i išla na takmičenja iz književnosti i umetnosti. Moglo bi se reći da sam kroz čitavu akademsku karijeru prošla glatko. Svi su se u porodici nadali da ću biti bolja od ostalih i da ću im osvetlati obraz. Često bi govorili: „Ljudi koji poseduju znanje veoma su cenjeni i poštovani, i samo oni mogu mogu da steknu uporište u društvu. Neuke i neobrazovane svi nipodaštavaju i oni nikad neće moći da hodaju uzdignute glave.” U potpunosti sam delila mišljenje svojih roditelja, pa je tako parola „Izdigni se iznad ostalih i osvetlaj obraz svojih predaka” postala cilj kojem sam težila. Da bih taj cilj ostvarila, učila bih od ranog jutra do kasne večeri, ma koliko da sam bila umorna. Čak bih i u slobodno vreme nastavljala da učim onlajn. Nisam nikad zakasnila ni izostala sa nastave i pažljivo sam slušala svako predavanje. Drugi učenici bi posle časova išli da se igraju, dok bih ja ostajala kod kuće i radila domaći. Uvek sam među poslednjima predavala kontrolni, tek kad pažljivo proverim odgovore na sva pitanja. Tokom studiranja, nisam vodila računa o redovnoj ishrani i fizičkoj aktivnosti, i često sam bila nenaspavana. Neumornim radom, na kraju sam uspela da upišem fakultet o kojem sam sanjala: na univerzitetu Čijang Maj. Kad su saznali za to, roditelji, prijatelji i nastavnici gledali su me zadivljeno i svi su mi zavideli. Bila sam presrećna. Mislila sam da sam na početku izvanrednog i predivnog života, da će se mnoge kompanije otimati da me zaposle nakon što diplomiram, te da ću zasigurno postati slavna i izdvojiti se od drugih. Majci je dijagnostikovan kancer u poodmakloj fazi. Lekari su rekli da joj je preostalo veoma malo vremena. Ta vest me je pogodila kao grom iz vedra neba i bila sam potpuno skrhana. Izgledalo je kao da su svi moji planovi osuđeni na propast. Naporno sam učila da bih u budućnosti postala neko i nešto, da bih svoju majku mogla da izdržavam i da je učinim ponosnom. A ona je obolela od raka pre no što sam i diplomirala. Bila sam užasno potištena. Htela sam da se vratim kući i da brinem o mami, ali onda bih pomislila koliko sam truda uložila oko prijemnog ispita i kako moram nešto da učinim da bih opravdala svoje dugogodišnje zalaganje. Ako bih napustila školovanje da bih se starala o majci, zar onda sav taj trud ne bi bio uzaludan? Bila sam u strašnoj nedoumici i nisam znala šta da radim. Jednog dana, mama me je pozvala i rekla mi: „Ne verujem da ću dočekati da diplomiraš, ali ti moraš da završiš školu zbog svoje budućnosti i boljeg života. Jedino tako ću moći da umrem ne žaleći ni za čim.” Pošto me je mama ubedila, nisam se vratila kući da brinem o njoj, već sam nastavila sa studijama. Ubrzo nakon toga, mama je preminula. Sećanja na majku toliko su me opsedala da nisam mogla da razmišljam ni o čemu drugom, osim o njenom amanetu. Čvrsto sam odlučila da naporno učim, da postanem neko i nešto i da ispunim mamina nadanja.

Isprva se činilo da je sve u redu, ali sam na kraju ipak shvatila da je studentski život prilično suvoparan i dosadan, nimalo nalik onome kakvim sam ga zamišljala. Naprotiv, taj je život bio ispunjen stalnim nadmetanjem. Studenti su se grupisali na osnovu svog porodičnog porekla, pa je bilo mnogo ruganja i zadirkivanja. Ponekad bi se čak i neki profesori udružili s dobrostojećim studentima ili odlikašima da zajedno zadirkuju lošije studente, ili one siromašnog porekla. Ovo je studentima koji su se osećali inferiorno još više pojačalo taj osećaj. pa su neki čak promenili fakultet ili se ispisali. Iako sam čitavu tu atmosferu mrzela iz dna duše, i dalje sam tvrdoglavo učila, kako bih ostvarila što bolji prosek i istakla se u odnosu na druge. Marljivim radom, ostvarila sam odličan prosek i sjajne rezultate, kako u školi tako i u profesionalnoj karijeri. Svi mlađi studenti ugledali su se na mene, smatrali su me svojim uzorom i pokušavali da kopiraju moj uspeh. Stekla sam toliko željenu slavu i bogatstvo, ali sam ujedno shvatila da, ma koliko prezauzeto i otmeno da izgledam, ništa od toga ne može da mi popuni prazninu u srcu. Takav način života bivao mi je sve dosadniji, da bi mi se na kraju sasvim smučio. Nisam razumela kako ljudi uopšte mogu tako da žive. Mislila sam da ću, zahvaljujući znanju, moći da se istaknem, da budem srećna i da živim kako ja hoću. Zašto sam se onda osećala sve ispraznije i očajnije što sam više težila takvom životu? Ponekad bih pomislila: je l’ svrha života u tome da samo radiš kako bi osetio ukus uspeha i da naposletku umreš? A pošto niko nikad nije poneo ništa sa sobom u grob da bi svoj trud opravdao, čemu onda sve to? Zar ne postoji neki smisleniji način da se proživi život?

Na Fejsbuku sam jednog dana pročitala objavu o pravom smislu života. Nakon što sam je lajkovala i prokomentarisala, neko me je uvrstio među prijatelje i počeo sa mnom da ćaska o veri, po čemu sam zaključila da je hrišćanin. Preneo mi je jevanđelje o delu spasenja Svemogućeg Boga poslednjih dana. Pročitala sam mnoge reči Svemogućeg Boga i spoznala mnoge istine za koje nikad ranije nisam čula, uključujući i istinu o izvoru ljudskog života, osnovnom uzroku ljudske patnje, metodima pomoću kojih Sotona kvari ljude i tome slično. Božje su reči utolile moju žeđ za životnim istinama. Nijednu od tih istina nikad nisam čula tokom školovanja. Nakon toga, na Fejsbuku sam naišla na sledeći pasus: „Otkako je čovečanstvo stvorilo društvene nauke, čovekov um zaokupljaju nauka i znanje. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje čovečanstvom i više nema dovoljno prostora da čovek obožava Boga, niti više ima povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još niže u ljudskom srcu. Bez Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. Nakon toga su mnogi naučnici društvenih nauka, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio čoveka, kako bi srca i umove ljudi ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, prema načelu da Bog postoji i da upravlja svim stvarima. Opstanak čovečanstva i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a čovek živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom…” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva”). Pročitavši ovaj odlomak iz Božjih reči, shvatila sam da čovekovo srce, budući da je preokupirano naukom i znanjem i da u njemu nema mesta za Boga, postaje sve praznije. Stoga čovek teži proučavanju svrhe života, njegove vrednosti i smisla, ali što više u svom proučavanju koristi nauku i znanje, to ređe dolazi do stvarnih odgovora. Znanje ljudima pruža samo privremenu utehu, zato što nauka i znanje nisu istina, pa stoga ne mogu ni da pruže istinsku podršku životu. Ranije sam čvrsto verovala da čovek, što više neko ima znanja, to ima bolji uvid u život i više saznanja o nečemu, a pošto su ti koji su tragali za znanjem bili cenjeni, živeli su vrednijim životom i bili srećniji. Ali, čak i nakon što sam proučila mnoga znanja, još uvek nisam znala koja je svrha života, odakle čovek potiče i kakvo mu je odredište, niti sam dostigla sreću kojoj sam težila. Iako sam briljirala na ispitima, bila najbolja u klasi i svi su mi se divili, iznutra sam se i dalje osećala isprazno i očajno, a teškoće s kojima sam se suočavala ostale su nerazrešene. Gledala sam kako ostali studenti tu prazninu pokušavaju da ispune odlaskom u kupovinu, karaoke takmičenjima, večernjim izlascima i odlaskom na koncerte slavnih pevača. Isprva je i mene zabavljalo da zajedno s njima pratim svetske trendove, ali bih se posle toga osećala još ispraznije. Tek nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da uzrok duhovne ispraznosti čoveka leži u njegovoj potrazi za naukom i znanjem. Nauka i znanje ljude navode da poreknu činjenicu da je Bog stvorio čoveka. Oni ne samo što ne znaju ili ne priznaju da potiču od Boga, već ujedno zaključuju kako Božje reči i delo nisu ništa drugo do mitovi i legende. Za Boga, kao takvog, u ljudskim srcima više nema mesta i oni se sve više udaljavaju od Njega. Kako da se ne osećaju isprazno, kad Boga ne poznaju i kad u svom srcu nemaju ni Njega ni reči Njegove? Moj život potiče od Boga. Sve što mi se u životu dešavalo posledica je Božjih uređenja. Kao stvoreno biće, moram da sledim i obožavam Boga, kako bih imala bolju sudbinu. Nakon toga, prihvatila sam Božje delo poslednjih dana, i odmah zatim osetila kao da se napokon vraćam kući.

Kasnije, pošto sam neko vreme prisustvovala skupovima, u duhovnom smislu bila sam sve ispunjenija, mnogo više sam uživala i osećala se radosno i spokojno. Jednom prilikom, htela sam da po završetku skupa još malo čitam reči Svemogućeg Boga, pa sam posetila veb-sajt Crkve Svemogućeg Boga da bih potražila knjige Božjih reči. Na tom veb-sajtu pronašla sam odlomak u kome je opisano kako Sotona kvari ljude: „Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina? Neki će reći da sticanje znanja nije ništa drugo do čitanje knjiga ili učenje nečega što čovek još uvek ne zna, kako ne bi kaskao za svojim vremenom ili zaostao za svetom. Znanje se stiče da bi se moglo zaraditi za hleb, za budućnost, ili da bi se mogle zadovoljiti osnovne potrebe. Ima li ikoga ko bi izdržao deceniju napornog učenja samo da bi zadovoljio osnovne potrebe i rešio pitanje hrane? Ne, nema takvih. Pa zašto onda čovek sve ove godine trpi te muke? Zarad slave i dobitka. Slava i dobitak ih iz daljine zovu i čekaju na njih, a oni veruju da samo sopstvenim trudom, mukom i borbom mogu poći putem koji će ih dovesti do slave i dobitka. Takva osoba ove muke mora istrpeti zarad svog budućeg puta, zarad budućeg uživanja i boljeg života” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Čitajući ove Božje reči, shvatila sam da su ljudi sputani težnjom ka sticanju slave i bogatstva. Veruju da potraga za slavom i bogatstvom predstavlja glavni životni motiv i cilj. Ne znaju da je to pogrešan put i nemaju hrabrosti ni sposobnosti da s tog puta siđu. Razmišljala sam o tome kako je i moj životni cilj bio da se istaknem i da svoje pretke ovenčam slavom, kako sam ljude koji takve ciljeve ostvaruju smatrala pobednicima. Te su ideje bile usađene u mene još tokom školovanja. Da bih postigla svoje ciljeve, godine sam provodila zatrpana knjigama, sticala znanje i stremila ka najvišem stepenu obrazovanja, kako bih naposletku dobila što bolji posao, živela boljim životom i imala veći životni standard. Na mene je naročito uticala izreka koju mi je mama često ponavljala: „Moraš podneti veliku patnju da bi se probila do vrha.” Verovala sam da moram da se borim i da podnosim teškoće kako bih se istakla i probila do vrha, da će se sve moje nedaće na kraju isplatiti. Jureći za slavom i bogatstvom, nisam obraćala pažnju na spoljašnji svet, bila sam potpuno zaokupljena studijama i nisam prekinula školovanje čak ni da bih brinula o majci na samrti, iz bojazni da bi to uticalo na moje studije i potpuno obesmislilo sav moj dotadašnji trud. Potrošila sam više od deset godina jureći za slavom i bogatstvom, a da nijednom nisam stala da razmislim da li je sve to zaista ičemu vredelo. Uprkos tome što su me kolege cenile i obožavale, nisam se osećala uistinu srećnom. Baš naprotiv, postajala sam sve sebičnija, nadmenija i sve sam više omalovažavala ljude oko sebe. Naročito sam s visine gledala prosečne ljude, koji su brinuli samo o tome kako da sastave kraj s krajem. Naravno, nisam to otvoreno izražavala, ali sam ih u sebi omalovažavala. Shvatila sam da sam na pogrešnom putu i da sam protraćila toliko mnogo vremena. Naposletku, nisam postigla ni da mi život bude ispunjen srećom i vrednošću u meri u kojoj sam to zamišljala. Kroz Božje otkrovenje, shvatila sam ovo: Sotona koristi slavu i bogatstvo da bi ljude iskušavao i kvario. Trka za slavom i bogatstvom donela mi je paćenički život i ostavila me praznih šaka. Zar nisam nasela na podmuklu Sotoninu spletku? Znala sam da idem pogrešnim putem i da ne bi trebalo da jurcam za slavom, bogatstvom i statusom, već da treba da sledim Boga i da koračam putem traganja za istinom. Ali sam takođe razmišljala o tome koliko sam sve te godine naporno radila i kako sam na korak od diplome i visokog zvanja, zbog kojeg ću biti cenjena u društvu. Kasnije, kad bih se zaposlila, svima bih mogla s ponosom da kažem kako sam diplomirala na tom i tom univerzitetu. Nisam imala petlju da napustim studije i želela sam da steknem diplomu mastera i doktora nauka.

Jednog dana, dok sam obavljala svoju dužnost, jedna sestra me je pitala kakvi su mi planovi za budućnost. Rekla sam joj: „Htela bih da steknem diplomu mastera i titulu doktora, ali se pomalo dvoumim. Ako želim na postdiplomske studije, moraću još marljivije da učim i imaću manje vremena za obavljanje dužnosti. Htela bih da saznam da li treba da nastavim sa studijama.” Sestra mi je tada pročitala dva pasusa Božjih reči: „Petar je rođen u običnoj jevrejskoj zemljoradničkoj porodici. Njegovi roditelji su celu porodicu izdržavali zemljoradnjom, a on je bio najstariji od sve dece, uz četvoro braće i sestara. Ovo, naravno, nije glavni deo naše priče; naš centralni lik jeste Petar. Kada mu je bilo pet godina, Petrovi roditelji su počeli da ga uče da čita. U to vreme, jevrejski narod je bio prilično učen, a posebno je bio napredan u oblastima kao što su poljoprivreda, industrija i trgovina. Zahvaljujući svom društvenom okruženju, oba Petrova roditelja su stekla visoko obrazovanje. Iako su bili sa sela, bili su dobro obrazovani, poput prosečnog univerzitetskog studenta danas. Petar je očigledno bio blagosloven činjenicom da je rođen u tako povoljnim društvenim uslovima. Pametan i hitar u usvajanju novih znanja, rado je prihvatao nove ideje. Nakon što je započeo školovanje, tokom predavanja je sa izrazitom lakoćom shvatao stvari. Njegovi roditelji su bili ponosni što imaju tako pametnog sina, pa su uložili sve napore da mu omoguće da ide u školu, nadajući se da će uspeti da se istakne i sebi obezbedi neku službeničku poziciju u društvu. Ni ne primetivši to, Petar se bio zainteresovao za Boga, zbog čega je, kada je sa četrnaest godina pohađao srednju školu, osetio odbojnost prema kurikulumu koji se bavio izučavanjem antičke grčke kulture, a naročito izmišljenih ličnosti i događaja iz istorije starih Grka. Od tog trenutka pa nadalje, Petar – koji je tek zakoračio u proleće svoje mladosti – pokušavao je da sazna više o ljudskom životu i o širem svetu. Savest mu nije nalagala da se oduži svojim roditeljima za muke koje su istrpeli, jer je jasno uvideo da svi ljudi žive u stanju samoobmane, da svi žive besmislenim životima, uništavajući ih u sopstvenoj borbi za bogatstvom i priznanjem. Njegov uvid se uglavnom odnosio na društveno okruženje u kome je živeo. Što više znanja ljudi imaju, to su njihovi međuljudski odnosi i unutrašnji svetovi složeniji, a oni samim time više žive u praznini. U takvim okolnostima, Petar je svoje slobodno vreme provodio u svakojakim posetama, i to uglavnom u posetama verskim ličnostima. U svom srcu je imao neki neodređeni osećaj da bi religija mogla da objasni sve što je neobjašnjivo u ljudskom svetu, pa je često odlazio u obližnju sinagogu da prisustvuje službama. Njegovi roditelji toga nisu bili svesni i ubrzo je Petar, koji je oduvek bio dobrog karaktera i bio dobar učenik, počeo nerado da odlazi u školu. Pod nadzorom svojih roditelja, jedva da je završio srednju školu. Isplivavši na obalu iz okeana znanja, duboko je udahnuo; od ovog trenutka pa nadalje, niko ga više neće vaspitavati niti ograničavati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”, „O Petrovom životu”). „Tokom svog života, Petar je živeo od pecanja, ali je još više živeo da bi propovedao. U poznijim godinama napisao je prvu i drugu Petrovu poslanicu, kao i nekoliko pisama tadašnjoj Filadelfijskoj crkvi. Duboko je doticao ljude ovog perioda. Umesto da ljudima drži predavanja pozivajući se na svoja postignuća, on ih je na odgovarajući način opskrbljivao životom. Nikada nije zaboravio Isusova učenja pre nego što je On otišao i ona su ga tokom celog života nadahnjivala. Sledeći Isusa, odlučio je da na Gospodovu ljubav uzvrati svojom smrću i da u svemu sledi Njegov primer. Isus je pristao na ovo, pa se, kad je Petar imao 53 godine (više od 20 godina nakon Isusovog odlaska), Isus pred njim pojavio da bi mu pomogao da ispuni ono čemu je težio. Tokom narednih sedam godina, Petar je provodio život spoznavajući sebe. Jednoga dana, po isteku ovih sedam godina, bio je razapet naglavačke, čime je okončan njegov izuzetan život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”, „O Petrovom životu”). Odslušavši te Božje reči, shvatila sam da se nalazim u sličnoj situaciji kao kad je Petru dosadilo isprazno znanje kojem su ga učili u školi. Znao je da nema života u znanju i da su škola i društvo prepuni sukoba. Stoga se on odrekao daljeg školovanja i počeo da živi od traganja za istinom i životom. Shvatila sam Petrovu odlučnost da napusti školu i društvo, pri čemu on uopšte nije mario šta će drugi o tome misliti niti je bio sputan vlastitim naklonostima, već se samo čvrsto držao svoje rešenosti i ličnog uverenja i opirao se uticaju aktuelnih trendova. Bio je dovoljno hrabar da promeni svoj stari način života, kojim su i mnogi drugi ljudi živeli, kako bi tragao za pozitivnim stvarima. Prilično je neverovatno to što je Petar u ono doba smogao snage za takvu odluku, koja je zahtevala ogromnu snagu vere. Božje reči imale su ogroman uticaj na mene. Spolja gledano, možda se čini kako Petar nije stekao nikakav ugled ni profit, ali je zato dobio pohvalu od Boga. Shvatila sam da su traganje za istinom i obavljanje dužnosti stvorenog bića poput Petra, kao i postupanje u skladu s Božjim rečima, proživljavanje istina-stvarnosti, spoznaja i pokoravanje Bogu, da su sve to elementi istinski vrednog i smislenog života. Razmišljala sam o svojoj marljivosti tokom studija: po završetku srednje škole upisala sam fakultet, a sada razmišljam i o diplomi mastera. Zar sebi ne postavljam sve više ciljeve samo zato da bih se istakla u odnosu na druge? Da li je takva težnja smislena? Razmišljala sam o tome koliko je mama od malih nogu naporno učila da bi se uspela do vrha, koliko se trudila u svojoj profesiji, da bi, sa svojih trideset, konačno dostigla vrh, izdigla se iznad ranijih nedaća, uživala u boljim materijalnim uslovima, stekla slavu, bogatstvo i poštovanje drugih. Spolja gledano, živela je prilično časnim životom, ali je naposletku obolela od kancera i umrla. Nikakva slava ni bogatstvo nisu mogli da je izleče. Shvatila sam da potraga za slavom i bogatstvom nema vrednost ni smisao. Kasnije sam pročitala još dva pasusa Božjih reči, koji su mi omogućili da još bolje shvatim koji put treba da odaberem. Svemogući Bog kaže: „Ti si biće koje je stvoreno – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i uverljivo prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. (…) Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). „Mladi ljudi ne bi trebalo da budu bez ideala, težnji i zanosne želje da sebe poboljšaju; ne treba da budu obeshrabreni sopstvenim izgledima niti treba da gube nadu u život ili poverenje u budućnost; treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene. Ne bi trebalo da budu bez istine niti da skrivaju licemerje i nepravednost – trebalo bi da sa ispravnim stavom čvrsto stoje. Ne treba samo da lutaju, već treba da poseduju duh odvažnosti da se žrtvuju i da se bore za pravdu i istinu. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja. Mladi ljudi ne treba da se pomire sa nedaćama, već treba da budu otvoreni i iskreni, sa duhom praštanja za svoju braću i sestre. Naravno, ovo su Moji zahtevi za svakoga i Moj savet svima. Ali još i više, ovo su Moje umirujuće reči za sve mlade ljude. Trebalo bi da primenjujete u skladu sa Mojim rečima. Naročito, mladi ljudi ne bi trebalo da su bez rešenosti da budu pronicljivi u problemima i da traže pravdu i istinu. Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako. Ljudi dolaze na zemlju i retko se ukazuje susret sa Mnom, a takođe se retko ukazuje prilika da se traži i zadobije istina. Zašto ne biste cenili ovo prelepo vreme kao pravi put za kojim treba tragati u ovom životu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Božje reči pružile su mi novo razumevanje života. Čovek ne treba da živi zarad slave i bogatstva, već treba da se klanja Bogu, traga za istinom i potpuno se posveti Bogu. To je ono što život čini vrednim i smislenim. Kao stvorena bića, čak i ako steknemo slavu, bogatstvo i poštovanje drugih, naš će život ipak biti uzaludan ako se ne klanjamo Bogu i ako dužnost ne izvršavamo kao stvorena bića. Iako sam isprva tvrdila kako sam spremna da sledim Boga, da se svega odreknem i potpuno se posvetim Bogu, ja zapravo ništa od toga nisam sprovodila u delo. I dalje sam težila telesnim udobnostima, dobrim izgledima za budućnost i poštovanju od strane drugih ljudi. I dalje nisam razumevala pravi smisao i vrednost ljudskog života. Razmišljala sam kako sam, zahvaljujući blagoslovima i blagodati Božjoj, rođena baš u poslednjim danima i što sam tako mlada prihvatila Božje delo. Bog je tako uredio da odrastem u ovako povoljnom okruženju, u kojem sam naučila mnoge jezike, uključujući i kineski, što mi je omogućilo da čitam Božje reči i da svoje veštine iskoristim u obavljanju dužnosti. Moja mladost, moje poreklo i poznavanje jezika bili su kao skrojeni za traganje za istinom i obavljanje dužnosti. Da sam svojeglavo trčala za slavom, bogatstvom i statusom, da sam pritom čak stekla slavu i bogatstvo, ali ujedno propustila priliku da sledim Boga i tragam za istinom, kakav bi bio smisao tog mog uspeha? Ništa se na ovom svetu ne može porediti sa dostizanjem istine, a život koji ljudi smatraju dobrim neuporediv je sa životom koji preporučuje Stvoritelj. Jedino je život kakav Bog preporučuje smislen i vredan. Shvativši sve to, čvrsto sam odlučila da tragam za istinom, da se pokorim Bogu i da Mu udovoljim. Takođe sam bila spremna da napustim fakultet i potpuno se posvetim Bogu. Molila sam se Bogu i saopštila Mu da moram da prekinem sa ovim dosadnim i suvoparnim životom, da moram da tragam za istinom, da sledim Boga i da idem ispravnim putem.

Kasnije sam zvala svog savetnika, rekla mu da planiram da se ispišem i zamolila ga da potpiše moju ispisnicu. Ne samo što je odbio da je potpiše, nego mi je još rekao: „Zar ne bi bilo šteta da odustaneš sada, kad ti je ostalo svega godinu dana do diplomskog ispita? Ti odlično znaš da su primanja diplomiranog studenta mnogo viša od primanja onih bez fakultetske diplome. Štaviše, teško da ćeš uopšte naći posao ukoliko ne diplomiraš; ljudi te neće gledati na isti način. Ako imaš neki problem, možeš da pauziraš studije na godinu dana i zatim ih nastaviš kad rešiš svoje probleme. Zar to nije bolja opcija?” Saslušavši njegov savet, počela sam malo da se dvoumim. Pomislila sam da bi možda ipak bilo bolje da, kao što je rekao, napravim pauzu, da bih kasnije mogla da se vratim. Na taj bih način mogla da diplomiram, da nađem sebi dobar posao i da kasnije postanem cenjena. Ali, pomislila sam da bi sve ovo mogla da bude i podmukla Sotonina spletka. Sotona nije želeo da ja sledim Boga, niti da obavljam svoju dužnost, pa me je iskušavao slavom i bogatstvom. Setila sam se Božjih reči koje kažu: „Dok Bog deluje, dok brine za neku osobu i proučava je, kad Mu ta osoba postane omiljena i kad joj oda priznanje, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu navede na pogrešan put i nanese joj štetu. Ukoliko Bog poželi da tu osobu zadobije, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da Ga u tome spreči, nastojaće da pomoću raznih rđavih spletki iskušava, ometa i narušava Božje delo, te da tako ostvari svoj skriveni cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog želi da stekne on bi da preotme, da upravlja njima, da ih uzme pod svoje da bi mu se klanjali, da bi mu se pridružili u činjenju zlodela i da bi se opirali Bogu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”). Ako bih napustila studije da bih sledila Boga, imala bih više vremena da tragam za istinom i obavljam dužnost, ali mi je savetnik neke stvari saopštio zato da bi me iskušao. Spolja je izgledalo kao da brine o meni, ali se u pozadini njegovih reči odigravala podmukla Sotonina spletka. Sotona me je kušao da i dalje ostanem zaglibljena u svojoj potrazi za slavom, bogatstvom i statusom. Nisam smela da nasednem na Sotonin trik. Shvativši to, ovako sam odgovorila svom savetniku: „Shvatam šta hoćeš da kažeš, ali sada mi je još jasnija hitna Božja namera. Dugo sam i ozbiljno razmišljala da li da odaberem ovaj put vere i već sam donela odluku. Svoj ću život posvetiti veri, slediću Boga, sve ću od sebe dati za Njega i nikada se neću vratiti studijama. Rešila sam da se ispišem i nadam se da me razumeš.” Videvši moju čvrstu rešenost, savetnik nije više pokušavao da me razuveri i potpisao je moju ispisnicu.

Pošto sam se ispisala, imala sam mnogo više vremena i energije za obavljanje dužnosti, postala sam znatno više usredsređena i mirnija pred Bogom. Ujedno sam imala više vremena da razmišljam o Božjim rečima, da s braćom i sestrama razgovaram o istini i da obavljam svoju dužnost. Osećala sam kako sam sve bliža Bogu. Otad je već prošlo godinu i po dana. Dok sam obavljala dužnost, pokazivala sam iskvarene naravi, ali sam kroz to naučila da skladno sarađujem sa ostalima, pa kad se suočim s problemima ne dozvoljavam im da me sputavaju već tragam za istinom kako bih ih rešila. Toliko sam toga zadobila za poslednjih godinu dana. Da sam na obavljanje dužnosti čekala još jednu godinu, propustila bih toliko prilika da dostignem istinu, što bi za mene bio nenadoknadiv gubitak. Takođe sam videla kako katastrofe u svetu postaju sve strašnije. U toku je rat između Ukrajine i Rusije, širom sveta se razbuktavaju veliki sukobi, pandemija se pojačava, a zemljotresi i poplave sve su učestaliji. Razmišljala sam kako mi, kad nesreća zakuca na vrata, sva slava, bogatstvo i ugled, čak i da sam ih stekla, ništa ne bi značili ako ne bih imala život. Baš kao što je Gospod Isus rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a samoga sebe izgubi ili sebi naudi?” (Luka 9:25). Moram da verujem u Boga i da Ga svim srcem sledim, jer tako mogu da zadobijem istinu i život. To je najvrednija stvar na svetu i najveći blagoslov! Odluka da odustanem od školovanja da bih sledila Boga i obavljala svoju dužnost stvorenog bića najbolja je od svih odluka koje sam ikada donela! Bogu hvala na Njegovim smernicama!