Krajem 2017. godine sam izabrana za crkvenog starešinu. Bila sam pomalo pod pritiskom jer nikada ranije nisam obavljala tu dužnost, ali sam znala da to što mogu da je preuzmem znači da me Bog uzdiže i daruje blagodatima, pa sam bila voljna da preuzmem tu ulogu. U početku, kada su braća i sestre nailazili na probleme, oslanjala sam se na Boga i tragala za istina-načelima kako bih ih rešila. Ponekad sam radila do kasno u noć, a ipak mi to nije bilo teško i zamorno. Nakon nekog vremena različiti aspekti crkvenog rada su počeli da se poboljšavaju i ja sam dokučila neka načela u vezi sa ovom dužnošću, što je donekle smanjilo pritisak koji sam osećala.

Godine su proletele i do marta 2021. godine obim posla se povećao zbog porasta broja članova u crkvi, pa sam počela da osećam pritisak. Sestra Đing Juen, koja je u to vreme sarađivala sa mnom, bila je pridošlica, još uvek nije bila vična u poslu i postajala bi negativna kada bi se suočila sa poteškoćama, pa je veći deo crkvenog rada pao na mene. U početku sam mogla da pristupam stvarima na ispravan način, smatrajući da je u redu da ja radim više, s obzirom na to da je Đing Juen vernik tek kratko vreme i da ne može da rukovodi poslom. Tokom dana sam bila zauzeta okupljanjima radi obavljanja posla i rešavanjem problema braće i sestara. Kada bih noću došla kući, morala sam i da rezimiram odstupanja i probleme u radu. Nakon što sam dugo vremena tako postupala, shvatila sam da je biti starešina isuviše teško i zamorno i da nemam nimalo slobodnog vremena. Bila sam lošeg zdravlja, ranije sam imala rak i tek pre nekoliko godina sam se oporavila i doktor mi je rekao da se odmaram što više. Mislila sam: „Toliko sam zauzeta svaki dan; ako nastavim da se ovako iscrpljujem, zar mi se bolest neće vratiti? Ukoliko se to desi, ne samo da će moje telo patiti, već bih mogla i umreti.” Razmišljajući o tome, bila sam veoma zabrinuta i nisam više želela da izvršavam dužnost starešine. Želela sam da pređem na neku lakšu dužnost kako bih sebi priuštila malo više vremena za odmor. Mnogo puta sam poželela da napišem pismo ostavke. Kad god bih to pomislila, osetila bih izvesnu krivicu. Crkva nije imala nikog pogodnog da bude starešina, pa šta bi se desilo sa crkvenim radom ako bih ja dala ostavku? Kasnije sam otišla da obavljam rad na jevanđelju i saznala da braća i sestre imaju mnoga pogrešna stanovišta koja ih ometaju. U početku sam mogla da se trudim oko razgovora u zajedništvu i rešavanja problema, ali nakon nekog vremena, rezultati rada na jevanđelju su još uvek bili loši. Kad god bih pomislila na vreme i trud koje moram da uložim u rezimiranje odstupanja i rešavanje problema, na to što moram da nastavim da pratim i rešavam probleme mogućih primlaca jevanđelja, i na to koliko posla ima da se obavi, osećala bih se umorno. Mislila sam: „Već imam mnogo posla da obavim. Kako sve to da postignem? Šta ako mi telo otkaže? Moje telo pripada meni, moram da usporim, ne smem ovoliko da se iscrpljujem.” Stoga, svaki put kada bih se susrela sa braćom i sestrama, samo bih kratko upitala da li ima mogućih primalaca jevanđelja kojima bi trebalo propovedati, a onda bih izgovorila nekoliko reči doktrine i otišla. Nedugo zatim je više rukovodstvo poslalo pismo u kome se kaže da razlog zašto rad na jevanđelju ne daje rezultate mora biti to što starešina ne izvršava stvaran posao. Osećala sam se pomalo uznemireno i mislila: „Ja sam odgovorna za rad na jevanđelju i to što nema rezultata je direktno povezano sa mnom.” Takođe sam se osećala pomalo utučeno i mislila sam da bi bilo bolje da obavljam neki jednostavan zadatak, kao što je zalivanje pridošlica u crkvi – na taj način bih mogla malo da se opustim i da se ne zamaram toliko. Biti starešina je bilo toliko teško, a ako se posao ne obavi dobro, morala sam da preuzmem odgovornost. Shvatila sam da samo treba da preuzmem odgovornost i dam ostavku. Stoga, kada sam se susrela sa višim starešinom, požalila sam se na svoje poteškoće i nedaće, rekavši da nemam kov potreban za izvršavanje ove dužnosti i da to što zauzimam poziciju starešine odlaže život-ulazak braće i sestara i utiče na crkveni rad, kao i da time činim zlo. Starešina nije prihvatio moju ostavku, i umesto toga mi je ponudio razgovor i pomoć. Shvatila sam da mi nije nedostajao kov, već da sam isuviše zabrinuta za svoje telo. I kad god bih pomislila na to da ću morati da trpim fizičku patnju, i dalje sam se plašila da će mi telo otkazati i pitala sam se šta bi se desilo da mi se stara bolest vrati i da umrem. Iako se činilo da izvršavam svoje dužnosti, bila sam u agoniji i osećala sam se utučeno. Kasnije mi je sestra zadužena za rad na jevanđelju rekla: „Loši rezultati rada na jevanđelju u tvojoj crkvi su direktno povezani sa tobom.” Nisam promišljala o sebi, već sam smišljala izgovore i opravdanja, govoreći da nemam kov i da ne mogu da se nosim sa poslom. Nakon toga sam nastavila da budem pasivna u svojoj dužnosti.

Jednog dana u junu 2021. godine policija me je uhapsila tokom okupljanja. U tom trenutku sam jasno uvidela da me Bog prekoreva. Uvek sam bila pasivna u svojoj dužnosti, uvek sam brinula za svoje telo i želela da dam ostavku, nisam želela da izvršavam dužnost starešine, a sada sam izgubila priliku da izvršavam svoju dužnost. Shvatila sam da je Bog iskoristio ovu situaciju da mi onemogući izvršavanje dužnosti i moje srce je bilo ispunjeno patnjom. Kasnije sam zahvaljujući Božjoj zaštiti brzo oslobođena. Kako bih izbegla da me policija nadgleda i uhapsi, neko vreme sam morala da se krijem i nisam izlazila da izvršavam svoju dužnost. Bila sam u velikoj agoniji i osećala sam se veoma negativno, pitajući se da li ta situacija znači da me Bog razotkriva i da me više ne želi. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i shvatila Božju nameru. Bog kaže: „S vremena na vreme, Bog će preduzeti određenu stvar da te razotkrije ili da te dovede u red. Da li to onda znači da si eliminisan? Da li to znači da ti je došao kraj? Ne. (…) Zapravo, u mnogim slučajevima, zabrinutost ljudi proizlazi iz sopstvenih interesa. Uopšteno govoreći, to je strah da na kraju neće imati ishod. Stalno misle: ’Šta ako me Bog razotkrije, eliminiše i odbaci?’ To je tvoje pogrešno tumačenje Boga; to su samo tvoja jednostrana nagađanja. Moraš da shvatiš šta je Božja namera. Kada razotkrije ljude, On to ne čini da bi ih eliminisao. Ljudi su razotkriveni da bi se raskrinkali njihovi nedostaci, greške i njihova priroda-suština, da bi spoznali sebe i da bi mogli istinski da se pokaju; iz tog razloga, svrha razotkrivanja ljudi je u tome da se pomogne njihovom životu da raste. Bez čistog razumevanja, ljudi su skloni da pogrešno tumače Boga i postaju negativni i slabi. Možda se čak i predaju očaju. Zapravo, to što te je Bog razotkrio ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. On ti time pomaže da spoznaš sopstvenu iskvarenost i nagoni te da se pokaješ. Pošto su ljudi buntovni i ne traže rešenje u istini nakon što je njihova iskvarenost razotkrivena, Bog često mora da primenjuje dovođenje u red. I tako, ponekad, On razotkriva ljude, raskrinkava njihovo ruglo i bedu, navodeći ih da spoznaju sebe, što potpomaže rast njihovog života. Razotkrivanje ljudi ima dve različite implikacije: za zle, biti razotkriven znači biti eliminisan. Za one koji su u stanju da prihvate istinu, ono je podsetnik i upozorenje; primorani su da razmišljaju o sebi, da vide svoje pravo stanje i da prestanu da budu svojeglavi i bezobzirni, jer bi bilo opasno istrajati u tome. Razotkriti ljude na takav način znači podsetiti ih da, u obavljanju svoje dužnosti, ne postanu zbunjeni i nepažljivi, da stvari ne shvataju neozbiljno, da se ne zadovoljavaju sa svega nekoliko dobrih rezultata i ne pomišljaju da su obavili svoju dužnost prema prihvatljivom merilu, kada su u stvari prema Božjim zahtevima dosta podbacili, iako i dalje samozadovoljno veruju da im dobro ide. U takvim okolnostima, Bog će ljude dovoditi u red, upozoravati ih i podsećati. Ponekad Bog razotkriva njihovo ruglo – što očigledno služi kao podsetnik. U takvim trenucima treba da razmisliš o sebi: takvo obavljanje dužnosti nije adekvatno, u tebi ima buntovništva, previše je negativnih elemenata, sve što radiš je površno i ukoliko se ni tada ne pokaješ, s pravom treba da budeš kažnjen. Kada te Bog povremeno dovodi u red ili razotkriva, to ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. Tom pitanju treba pristupiti na pravi način. Čak i ako budeš eliminisan, treba to da prihvatiš i da se pokoriš, i da što pre razmisliš i pokaješ se” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo primenom istine i pokoravanjem Bogu čovek može da postigne promenu u naravi”). Božje reči su otklonile moje pogrešno razumevanje Boga. Mislila sam da to što su me uhapsili i što sam izgubila svoju dužnost znači da Bog koristi ovu situaciju kako bi me razotkrio i uklonio, ali zapravo, ova situacija je bila način na koji me Bog podseća i upozorava i podstakla me je da promislim o sebi. Uvek sam se žalila na poteškoće i nedaće i žudela za udobnošću umesto da izvršavam stvaran posao u svojoj dužnosti, što je samo ometalo posao. Da se nisam našla u toj situaciji, ne bih promislila o sebi i nastavila bih da olako shvatam svoju dužnost. To bi zadalo nepopravljive gubitke u radu i razgnevilo Boga, što bi definitivno rezultiralo mojim uklanjanjem. Znala sam da treba pažljivo da promislim o sebi i da se iskreno pokajem, jer je to bilo u skladu sa Božjom namerom. Više nisam smela da pogrešno razumem Boga. Stoga sam počela da promišljam, molila sam se Bogu i tražila od Njega da me vodi kako bih izvukla pouku iz ove situacije.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. Kada takva osoba vidi da je zadatak previše naporan ili rizičan, ona ga utrapi nekom drugom; takvi ljudi sami obavljaju samo ležerne poslove i smišljaju izgovore, tvrdeći da su lošeg kova, da nemaju radne sposobnosti i da ne mogu da preuzmu na sebe taj zadatak – kada je zapravo reč o tome da žude za telesnim udobnostima. Ma kakav posao obavljali i ma kakvu dužnost vršili, ne žele da pate. (…) Imamo i slučaj kada se ljudi, dok obavljaju dužnost, večito žale na teškoće, ne žele da ulože trud, čim imaju malu pauzu – sednu da se odmore, dokono brbljaju, besposliče ili se zabavljaju. A kada se količina posla poveća, pa im to poremeti ritam i životnu rutinu, postanu nesrećni i nezadovoljni. Zanovetaju i žale se, te počinju nemarno da obavljaju svoju dužnost. To je žudnja za telesnim udobnostima, zar ne? (…) Ma koliko posla bilo u crkvenom radu i u njihovim dužnostima, rutina i normalno stanje njihovog života nikada se ne prekidaju. Nikada nisu nemarni ni prema najsitnijem detalju telesnog života i imaju nad njima savršenu kontrolu, vrlo su strogi i ozbiljni. No, kada imaju posla sa radom Božje kuće, ma koliko važno bilo neko pitanje, pa čak i ako se radi o bezbednosti braće i sestara, oni se prema tome odnose nemarno. Nije ih briga čak ni za one stvari koje se tiču Božjeg naloga ili dužnosti koju treba da obave. Ne preuzimaju baš nikakvu odgovornost. To je prepuštanje telesnim udobnostima, zar ne? Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). „Ono što najočiglednije odražava sponu koja te povezuje sa Bogom je upravo to kako se odnosiš prema stvarima koje ti Bog poverava i dužnost koju ti dodeljuje, kao i to kakav stav imaš. Ovo pitanje je najprimetnije i najpraktičnije od svih. Bog čeka – On želi da vidi tvoj stav. U tom ključnom trenutku, treba da požuriš i upoznaš Boga sa svojim položajem, prihvatiš Njegov nalog i valjano ispuniš svoju dužnost. Kada budeš dokučio to ključno pitanje i ispunio nalog koji ti je Bog dao, tvoj odnos sa Bogom će biti normalan. Ukoliko ti je stav, dok obavljaš zadatak koji ti je Bog poverio ili dužnost koju ti je naložio, površan i bezvoljan, pri tom ga ne uzimajući za ozbiljno, zar se to ne kosi u potpunosti sa činjenicom da daješ celo svoje srce i svu svoju snagu? Da li možeš valjano da ispuniš svoju dužnost na taj način? Svakako da ne. Svoju dužnost nećeš ispunjavati na odgovarajući način. Prema tome, tvoj stav prilikom izvršavanja dužnosti je od ključne važnosti, kao što su i način i put koji izabereš. Ma koliko godina verovali u Boga, oni koji dobro ne obave svoje dužnosti biće uklonjeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Promišljajući o Božjim rečima, osećala sam se kao da mi je srce probodeno, kao da Bog stoji preda mnom i sudi mi. Bog poverava ljudima naloge u nadi da će ih oni izvršiti svim svojim srcem i snagom, ali ja sam imala tako prezriv stav prema svojoj dužnosti i uopšte nisam ispunjavala svoje obaveze. Kada bih postala previše zauzeta dužnostima ili bi se javile poteškoće koje su zahtevale da više razmišljam ili da platim cenu, žudela bih za udobnošću i žalila se, nevoljna da podnesem nedaće ili da platim cenu. Čak bih poželela da dam ostavku i izbegnem svoje dužnosti. Setila sam se vremena kada sam prvi put preuzela dužnost crkvenog starešine. Iako je bilo puno posla, oslanjala sam se na Boga i plaćala stvarnu cenu, a Bog me je vodio i posao je pomalo napredovao. Kasnije, kako se broj članova crkve povećavao, bilo je sve više posla, sestra sa kojm sam sarađivala još uvek je bila pridošlica, pa je najveći deo crkvenog rada zahtevao moje lično angažovanje. Bila sam zauzeta i danju i noću i osećala sam da moje telo pati. Pogotovo sam brinula da bi rak mogao da mi se vrati, pa nisam više želela da se potpuno predajem svojim dužnostima. Uvidevši da nema napretka u radu na jevanđelju, žalila sam se na poteškoće i nedaće, pravdala se da ne mogu da obavim posao jer nemam kov, uvek želeći da izbegnem svoje obaveze i zamenim ih za neku lakšu dužnost. Zapravo, mogla sam dobro da obavljam posao, da sam samo bila voljna da platim cenu, ali ja sam se bojala problema i nisam želela da se potrudim da tragam za Božjim rečima kako bih rešavala teškoće braće i sestara. Bojala sam se da mi telo ne otkaže, pa sam ne mareći posmatrala kako posao sporo napreduje, što je dovelo do toga da rad na jevađelju mesecima bude neefikasan. Sve je to izazvala moja preterana želja za udobnošću. Čak i u takvoj situaciji, kada me je sestra orezala, nisam promislila, već sam pokušala da se opravdam. Moj stav prema dužnostima bio je mrzak i odvratan Bogu. Bog je iskoristio ovu situaciju da obustavi moje dužnosti, potpuno razotkrivajuću Božju pravednu narav. Međutim, ja nisam promislila o sebi, već sam smatrala da Bog koristi ovu situaciju da me razotkrije i eliminiše i živela sam u zabludi. Uopšte nisam razumela Božje dobre namere! Shvativši to, osetila sam ogroman dug prema Bogu, pa sam Mu se pomolila: „O, Bože, nisam ispunila svoje obaveze, a kada sam se suočavala sa teškoćama, žalila sam se, brinula sam samo o svom telu i bojala se iscrpljenosti. Uopšte nisam vodila računa o Tvojoj nameri. Sada prepoznajem svoje buntovništvo i voljna sam da se pokajem. Ne znam da li ću imati priliku da izvršavam dužnosti u budućnosti, ali ako je budem imala, voljna sam da razmatram Tvoju nameru i da više ne tražim fizičku udobnost.”

Nakon toga sam se smirila, čitala Božje reči i molila se Bogu, promišljajući zašto nisam bila voljna da patim niti da platim cenu u svojim dužnostima. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? (…) Da li takva kukavica kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima srca, ima duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Bog razotkriva da kada se ljudi suočavaju sa teškoćama u svojim dužnostima, oni se žale i nisu voljni da ih obavljaju, i da su takvi ljudi koji traže udobnost poput svinja, da znaju samo da se prezasićuju hranom, pićem i snom, bez ikakvog pozitivnog stremljenja. Promišljajući o Božjim rečima, uvidela sam da sam upravo takva. Izvršavanje dužnosti starešine je bila prilika da praktično delujem, omogućavajući mi da tragam za istinom i preuzimam posao kada se jave poteškoće. Međutim, kada sam shvatila da biti starešina znači preuzimati mnogo briga i napornog rada, osetila sam otpor; a kada je rad na jevanđelju bio neefikasan i kada je zahtevao od mene da patim i platim cenu, brinula sam samo o svom telu, bojeći se da bi iscrpljenost dovela do toga da mi se rak vrati, pa sam nastavila da nalazim izgovore i želela da dam ostavku. Uvidela sam da nemam savest niti osećaj odgovornosti. Bila sam neodgovorna prema svojim dužnostima i shvatala sam ih olako, što je dovelo do toga da rad na jevanđelju ne napreduje, a takođe nisam pružala pomoć braći i sestrama. Iako se nisam iscrpljivala, odlagala sam crkveni rad. Bila sam sebična i nepouzdana osoba, pa kako da me Bog ne mrzi i da se ne zgražava nada mnom? Razmiljala sam o vremenu kada je crkva imala manji broj članova – iako je bilo mnogo zadataka i nekih poteškoća u radu, uz plaćanje cene i saradnju, nakon nekog vremena pokazali su se znaci napretka u radu i ja sam shvatila neka istina-načela. Kako je broj članova crkve rastao i kako su se pojavili neki problemi u radu, nisam bila voljna da platim cenu niti da tragam za istinom kako bih ih rešila, jer sam se plašila da mi telo ne otkaže. Kao rezultat toga, ne samo da je rad bio neefikasan, nego ni ja nisam zadobila nikakvu istinu. Bog je platio tako veliku cenu za mene – On je uredio mnoge situacije da me pročisti i da promeni moju iskvarenu narav i dao mi je priliku da zadobijem istinu kroz svoje dužnosti, ali kada sam se suočila sa poteškoćama koje su podrazumevale fizičku patnju, povukla sam se. Ne samo da sam time izneverila Božju brižnu nameru već sam izazvala gubitke u crkvenom radu i za sobom ostavila prestupe. Osećala sam snažnu krivicu i molila sam se Bogu, želeći da se se pokajem.

Nakon molitve sam se prisetila pasusa Božjih reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). To je bila istina. Bila sam prezriva, odbojna i nisam imala osećaj za preuzimanje tereta u svojim dužnostima. Bila je to ozbiljna izdaja Boga i bila sam bednija od Jude. Juda je prodao Gospoda Isusa zbog svojih vlastitih interesa, i u to vreme, Bog mu nije mnogo pridikovao. Ali danas sam pročitala toliko Božjih reči i shvatila određene istine i Božju nameru da spasi ljude, ali ipak, umesto da dam sve od sebe u izvršavanju svojih dužnosti kako bih uzvratila Božju ljubav, ja sam obraćala pažnju na svoje telo i bila neodgovorna prema crkvenom radu. Zar moji postupci nisu bili gnusniji od Judinih? U svojim dužnostima sam vodila računa samo o svom telu, uvek sam birala lakši put i potpuno zanemarila crkveni rad. Moje ponašanje je predstavljalo izdaju Boga i zaslužila sam da me Bog prokune i kazni. Zapravo, da sam bila marljivija u svojim dužnostima i spremnija da se potrudim i platim cenu, onda rad na jevanđelju ne bi mesecima bio neefikasan. Olako sam shvatala svoje dužnosti i odlagala rad na jevanđelju. To je bio ozbiljan prestup! Uplašila sam se kada sam to shvatila. Promišljala sam o činjenici da se Bogu zaista gadio moj stav prema dužnostima i da ga je mrzeo, i da zaslužujem da budem prokleta. Ali Bog se nije ophodio prema meni shodno mojim postupcima. Naime, On je iskoristio to što me je KPK uhapsila kako bi me primorao da dođem pred Njega da promislim o svojoj iskvarenoj naravi i da je prepoznam, u nadi da ću biti u stanju da napustim svoje telo i okrenem se Njemu. Bila sam voljna da prihvatim Božji sud i da se pokajem pred Bogom a u budućnosti neću izbegavati svoje dužnosti, ma koliko da budu zamorne ili teške, i samo sam želela da dam sve od sebe kako bih ih obavila.

Kako bih se suočila sa svojim stalnim strahom od otkazivanja tela i strahom od smrti, kasnije sam pročitala još Božjih reči koje su odagnale moje brige. Bog kaže: „U stvari, ako čovek u svom srcu stvarno ima vere u Boga, pre svega mora da zna da je njegov životni vek u Božjim rukama. Bog je predodredio trenutak čovekovog rođenja i smrti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Neki ljudi čine sve što mogu, koriste različite načine lečenja svoje bolesti, ali bez obzira koja vrsta lečenja je u pitanju, ne mogu biti izlečeni. Što se više leče, bolest postaje sve ozbiljnija. Umesto da se mole Bogu, kako bi saznali šta se tačno dešava s njihovom bolešću i potražili njen glavni uzrok, oni uzimaju stvar u svoje ruke. Na kraju primenjuju razne metode i troše silan novac, ali njihova bolest i dalje ne biva izlečena. Zatim, kada odustanu od lečenja, bolest se neočekivano sama povuče nakon izvesnog vremena, a oni ne znaju kako se to dogodilo. Neki ljudi obole od neke obične bolesti i nisu previše zabrinuti zbog toga, ali jednog dana, njihovo stanje se pogorša i oni iznenada umru. Šta se tu događa? Ljudi nisu u stanju ovo da dokuče; u stvari, sa stanovišta Boga, to je zbog toga što je misija te osobe na ovom svetu završena, pa je On tu osobu odveo. Ljudi često govore: ’Ljudi ne umiru ako nisu bolesni.’ Je li to stvarno slučaj? Bilo je ljudi koji su, nakon pregleda u bolnici, obavešteni da nemaju nikakvu bolest. Bili su izuzetno zdravi, ali su umrli za nekoliko dana. To se zove umiranje bez bolesti. Mnogo je takvih ljudi. To znači da je osoba dostigla kraj svog života i odvedena je u duhovno carstvo. Neki ljudi su preživeli karcinom i tuberkulozu, a doživeli su sedamdesete ili osamdesete godine svog života. Ima dosta ovakvih ljudi. Sve ovo zavisi od Božjih odluka. Razumeti ovo znači imati pravu veru u Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da je u Božjim rukama to da li će se moja bolest vratiti i da li ću umreti i da to nisu stvari koje ja mogu da kontrolišem. Baš kao što rak nije bio proizvod moje soptvene volje, tako je Bog predodredio i to kada sam se razbolela i kada sam se oporavila. Ono što treba da radim jeste da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dobro izvršavam svoju dužnost, i ne treba uzalud da brinem o životu i smrti. Uvek sam brinula da će to što se iscrpljujem obavljajući dužnosti dovesti do toga mi se bolest vrati i da ću umreti; nisam imala osećaj tereta za svoje dužnosti i odlagala sam crkveni posao. U tom trenutku sam shvatila da su život i smrt čoveka u Božjim rukama, da svoje dužnosti moram dobro da izvršavam bez obzira na to da li će mi se rak vratiti i da, ako Bog dozvoli da me smrt zadesi, treba da imam stav prihvatanja i pokornosti, što je u skladu sa Božjom namerom.

Razmišljala sam i o tome kako se Noje odnosio prema Božjem nalogu. Bog kaže: „I kada se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje se nije povukao. Dok su neki od njegovih teških inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio i nalet motivacije: ’Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.’ Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršio Božji nalog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treći ekskurs (2. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Noje bio u stanju da razmotri Božju nameru. Suočavajući se sa ogromnim poteškoćama oko izgradnje barke, iako je njegovo telo moralo da podnese mnogo patnje, on se nije povukao. Naprotiv, on je stotinu godina iz dana u dan istrajavao u nalogu koji mu je Bog dao, sve dok barka nije bila sagrađena. Upoređujući Nojevo praktikovanje sa svojim, osećala sam se veoma postiđeno i poniženo. Nisam istrajala u svojoj dužnosti, već sam se žalila na poteškoće i nedaće i na svakom koraku sam mislila samo na svoje telo. Nikako se nisam mogla uporediti sa Nojem – bila sam samo osoba bez savesti. Imala sam rak i izlečena sam pod Božjom zaštitom, i tokom svih ovih godina izvršavanja dužnosti, bolest mi se nije vratila, ali umesto da pokušam da uzvratim Božju ljubav, uvek sam mislila o svom telu, brinula da će mi se rak vratiti i uvek sam tražila fizičku udobnost. Više puta sam čak poželela da izbegnem svoju dužnost. Nisam bila odana Bogu, bila sam zaista sebična i ogavna, bez imalo ljudskosti i razuma! Što sam više razmišljala o tome, to sam se više osećala krivom i shvatila sam da sam nedostojna Božje pohvale i spasenja. Morala sam da sledim Nojev primer i prestanem da se obazirem na svoje telo. Kada bi mi dali još jednu priliku da izvršavam svoje dužnosti, morala bih je visoko ceniti.

Kasnije mi je više rukovodstvo dodelilo da nadzirem rad crkve pridošlica. Bila sam veoma srećna, znajući da mi Bog pruža priliku da se pokajem. Kada sam stigla u crkvu pridošlica, videla sam da su rezultati rada loši, posebno da je rad na jevanđelju još uvek bez napretka i da tim nema dovoljno osoblja. To me je navelo da shvatim da su poteškoće zaista velike, pa sam pomislila: „Da bi se ovaj posao odradio dobro, biće potrebno mnogo truda, kao i proučavanja i savladavanja različitih načela rada. Moje zdravlje nije sjajno, šta ako moje telo otkaže?” Stoga nisam želela da platim cenu. Međutim, shvatila sam da je moje razmišljanje pogrešno, pa sam se pomolila Bogu: „O, Bože, ne želim više da se obazirem na svoje telo kada crkveni rad naiđe na poteškoće, moram imati savesti i razuma kako bih sarađivala sa Tobom, molim Te, vodi me. Voljna sam da radim u potpunom skladu sa braćom i sesrama da bih dobro obavljala posao.” Nakon toga sam se potrudila da nađem prikladne kuće domaćina kada sam uvidela da nedostaju mesta za okupljanje, kako bi moja braća i sestre mogli da žive crkveni život. Takođe sam bila uznemirena kada sam videla da braća i sestre koji propovedaju jevanđelje teško žive, ali sam mislila o tome kako je propovedanje jevanđelja Božja namera i kako ne mogu da se povlačim kada se suočim sa poteškoćama, pa sam tražila Božje reči da bih rešila stanja braće i sestara i besedila sam o tome kako se Noje odnosio prema Božjem nalogu, omogućavajući braći i sestrama da shvate značaj propovedanja jevanđelja i hitne Božje namere. Nakon moje besede, stanja braće i sestara su se popravila i bili su voljni da obavljaju rad na jevanđelju. Nakon nekon vremena rad na jevanđelju je pokazao izvestan napredak u odnosu na pre, što se sve desilo zahvaljujući Božjem vođstvu!

Kroz ovo iskustvo sam donekle shvatila suštinu i posledice žudnje za udobnošću i takođe sam donekle shvatila Božju pravednu narav. Danas sam u stanju da ispravim svoj stav i imam osećaj odgovornosti prema svojim dužnostima. Božje reči su dovele do ovog rezultata. Hvala Bogu!