Ja sam ranije uvek mislio da treba da budem tolerantan i velikodušan prema drugima, da budem uviđavan prema njihovim osećanjima i razumem njihove teškoće. Radije sam se odlučivao da meni bude nelagodno nego drugima jer sam mislio da je to ono što rade velikodušni, širokogrudi ljudi dobrog karaktera. Kasnije, kad sam počeo da nadzirem video-produkciju, osetio sam da kao vođa tima treba da budem dobar primer i da preuzmem vodeću ulogu, sebi sam postavio vrlo visoke standarde i mislio sam da ne bi trebalo da budem previše zahtevan i strog prema drugim članovima tima i da je to ljubazno i velikodušno s moje strane. Svi bi osećali da imam dobru ljudskost, da sam pun razumevanja i imali bi dobro mišljenje o meni. Zato sam lično radio koliko god sam mogao za grupu, a ako bi posao koji je dodeljen drugima bio pretežak i oni nisu bili voljni da ga rade, ja bih to prosto sam uradio. Trudio sam se koliko god sam mogao da ne vršim pritisak na druge kako bih izbegao to da kažu da su moji zahtevi previsoki i da sam prestrog. Iako bih ponekad pomislio da na sebe preuzimam previše posla i da je to previše zahtevno, i dalje bih se bunio protiv tela i preuzimao na sebe koliko god sam mogao posla kako bih izbegao da drugi steknu loše mišljenje o meni.

Kasnije su se neki novi članovi pridružili našoj grupi. Nije im bio poznat posao i nisu imali stručnih veština, pa sam morao ponovo da pregledam sve video-snimke koje su napravili. Ponekad bi me zvali i da traže da razgovaramo o problemima koje imaju. Samo taj posao mi je ispunjavao čitav raspored, a ja sam preko toga imao drugog posla koji je trebalo da uradim. Zadaci su počeli da se gomilaju za kratko vreme i bio sam potpuno prenatrpan poslom svakog dana. Ponekad, kad bi me pitali da im pomognem da reše neke osnovne stvari, ja bih pomislio: „Mogli biste lako da rešite ovaj problem i sami kroz diskusiju. Zašto morate da dolazite meni da ja sve rešavam?” Ali bih onda pomislio: „Pošto su me pitali, ako odbijem njihov zahtev, izgledaće kao da sam neodgovoran! Na kraju krajeva, i njima će trebati vremena da o tome diskutuju. Nema veze, mislim da ću naći vremena da to rešim sam.” I zato bih pristao. Nakon toga sam shvatio da je jedna sestra samo prebacivala rad meni zbog svoje lenjosti i straha od odgovornosti. Prvo sam mislio da razgovaram sa njom, ali sam se onda zabrinuo da će pomisliti da tražim previše, pa sam bolje promislio o tome. Ponekad, kad bih primetio da drugi izgleda nemaju mnogo posla, dok sam ja imao nekoliko hitnih stvari koje je trebalo da završim i bio prenatrpan poslom, želeo sam da neke poslove dam njima da urade kako bismo sve stigli na vreme. Ali kad sam bolje razmislio o tome, nisam mogao da nateram sebe da ih pitam. U sebi sam pomislio: „Ako im povećam obim posla, zar neće pomisliti da sam previše zahtevan i da im ne dozvoljavam da imaju slobodno vreme? Nema veze, bolje da to uradim sam.” Ali dok sam obavljao taj posao, osećao sam da to pomalo nije fer. Posebno kad sam ih video kako se odmaraju dok ja radim, osetio sam se još više ogorčeno i krivio ih što nisu obuzeti poslom. Oni nekako nisu uviđali koliko posla treba obaviti. Ali ja sam samo kukao u sebi i nisam ništa rekao glasno, jer sam se brinuo da ako nešto kažem, to će izgledati kao da imam lošu ljudskost i da nisam velikodušan. I tako, ma koliko zauzet bio, trudio sam se da uradim koliko god mogu posla sam. Ponekad, kad bih dodeljivao posao na osnovu grupnog rasporeda, ako bi oni dobro reagovali, bilo bi u redu, ali ako bi izgledali nesrećno ili se žalili, ja bih bio neodlučan da im dodelim posao i radio bih celu noć kako bih sve sam završio. U suštini, osećao bih da to nije fer dok sam obavljao posao i bio sam pun ogorčenosti. Bilo je jasno da je to njihov posao, a ipak sam ja morao da utrošim dodatno vreme da bih to uradio i ponekad bih bio tako zauzet da nisam imao nimalo vremena za duhovnu predanost. Ali se nisam usuđivao da se glasno požalim. Zato sam se samo rezignirano tešio govoreći: „Najbolje je biti velikodušan i uviđavan, brinuti o drugima i ne biti toliko sitničav, jer će u suprotnom to ostaviti utisak da imam loš karakter.” Kasnije su sva braća i sestre iz mog tima rekli da sam odgovoran, da sam u stanju da podnesem nedaće i platim cenu i da pokazujem ljubav i obzir prema drugima. Kad sam čuo te reči hvale, osetio sam da iako sam podnosio nedaće, to je bilo vredno toga da dobijem reči hvale od svih. Ali zato što nisam postupao po načelu, neprestano se ulagivao telu drugih i dodeljivao posao na nerazuman način, posao je počeo da se nagomilava i naš tim je sporo napredovao. Neka braća i sestre su bili lenji, nemotivisani i zadovoljavali se time da samo svoj rad završe. Drugi se nisu molili Bogu niti tragali za istina-načelima kad su imali probleme, već su se radije oslanjali na mene i čekali da ja rešim njihove probleme, što ih je dovodilo do toga da ne unapređuju svoje veštine.

Jednog dana je nadzornik došao da proveri naš rad i zaključio da poslovi nisu razumno dodeljivani. Rekao je da su neki poslovi mogli da se dodele članovima tima i da ja treba da provodim više vremena radeći svoj posao kao vođa tima, uključujući i proveru napretka posla i rešavanje svih problema u vezi sa veštinama koji bi se pojavili. Na taj način, svako bi mogao da preuzme određenu odgovornost i ponese teret. Tada sam pomislio da bi primena ovakvog načina bila isuviše komplikovana, pa sam se pomolio Bogu i zamolio Ga da me vodi da steknem znanja o svojoj iskvarenoj prirodi. Tokom posvećenosti, potražio sam Božje reči koje se odnose na moje trenutno stanje. Jedan odlomak je ostavio dubok utisak na mene: „’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’, kao i u slučaju izreka ’Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep’ i ’Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima’, jedan je od onih zahteva koje tradicionalna kultura postavlja u pogledu čovekovog moralnog postupanja. Prema istom obrascu, nezavisno od toga da li neko može da postigne ili da upražnjava ovo moralno postupanje, ona svejedno nije merilo ni norma za merenje ljudskosti te osobe. Ti možda i jesi u stanju da budeš strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima i da se pridržavaš naročito visokih merila. Možda si pravi čistunac i možda uvek razmišljaš o drugima i prema njima pokazuješ obzir, a da pritom nisi sebičan i nemaš u vidu sopstvene interese. Možda izgleda da si naročito velikodušan i nesebičan i imaš snažan osećaj društvene odgovornosti i društvenog morala. Tvoja plemenita ličnost i kvaliteti možda su uočljivi onima koji su ti bliski, koje susrećeš i sa kojima dolaziš u kontakt. Tvoje ponašanje možda nikada drugima ne daje povoda da te okrive ili kritikuju, već umesto toga izaziva pohvale, čak i divljenje. Ljudi te možda smatraju za nekoga ko je zaista strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima. Međutim, to su samo spoljna ponašanja. Jesu li misli i želje duboko u tvom srcu u skladu s tim spoljnim ponašanjima, s tim postupcima koje spolja proživljavaš? Odgovor je negativan. Razlog zašto možeš da se ponašaš na taj način je u tome što u pozadini postoji motiv. Koji je tačno taj motiv? Da li bi mogao da podneseš da taj motiv izađe na svetlo dana? Naravno da ne. To dokazuje da je ovaj motiv nešto što se ne pominje, nešto mračno i zlo. Dakle, zašto je taj motiv besprizoran i zao? Zato što čovekovom ljudskošću upravlja i pokreće je njegova iskvarena narav. Svim mislima ljudskog roda, nezavisno od toga da li ih ljudi pretoče u reči ili ih ispoljavaju, neosporno gospodare, kontrolišu ih i njima manipulišu njihove iskvarene naravi. Posledično, ljudski motivi i namere svi su podmukli i zli. Bez obzira na to da li ljudi mogu da budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima odnosno da li spolja savršeno izražavaju ovu moralnu pouku, neizbežno je da ta moralna pouka neće imati nikakvu kontrolu ni uticaj nad njihovom ljudskošću. Dakle, šta kontroliše čovekovu ljudskost? Njegova iskvarena narav, njegova ljudskost-suština koja leži skrivena ispod moralne pouke ’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’ – to je njegova prava priroda. Prava priroda čoveka jeste njegova ljudskost-suština. A od čega se sastoji njegova ljudskost-suština? Uglavnom se sastoji od njegovih sklonosti, onoga čemu stremi, njegovog pogleda na život i njegovog sistema vrednosti, kao i od njegovog stava prema istini i Bogu i tako dalje. Jedino ove stvari verno predstavljaju čovekovu ljudskost-suštinu. Može se sa sigurnošću reći da je većina ljudi koja od sebe zahteva da ispunjava moralnu pouku da ’budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima’, opsednuta statusom. Rukovođeni svojim iskvarenim naravima, oni ne mogu da odole a da među ljudima ne streme prestižu, društvenom značaju i statusu u očima drugih. Sve ove stvari su povezane sa njihovom željom za statusom i njima streme pod maskom svog dobrog moralnog postupanja. A kako nastaju ove njihove težnje? One u potpunosti potiču iz njihovih iskvarenih naravi i te iskvarene naravi ih pokreću. Prema tome, nezavisno od toga da li neko ispunjava moralnu pouku da ’bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’ ili ne, i da li to čini do savršenstva ili ne, to ne može nimalo da promeni njegovu ljudskost-suštinu. Iz toga proističe da to ne može ni na koji način da promeni njegov pogled na život ili njegov sistem vrednosti, niti da usmerava njegove stavove i poglede o svakakvim ljudima, događajima i stvarima. Zar nije tako? (Tako je.) Što više je neko u stanju da bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima, tim bolje on glumata, prerušava se i svojim lepim ponašanjem i umilnim rečima druge navodi na pogrešan put, i po prirodi je više lažljiv i rđav. I što je više takva vrsta čoveka, sve jači postaju njegova ljubav i težnja za statusom i moći” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (6)”). Uvideo sam kako su oni koji su „strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima” duboko opsednuti statusom. Oni uvek traže da imaju mesto u srcima ljudi. Takvi ljudi imaju lažljivu i rđavu prirodu i licemerni su. Takva karakterizacija me je zaista potresla. Pomislio sam kako sam preuzimao puno posla našeg tima na sebe kao vođa tima. Uvek sam uzimao u obzir rasporede drugih, njihov obim posla i teškoće sa kojima se suočavaju. Bio sam posebno brižan i uviđavan prema drugima, vodeći računa da se nikad ne osećaju nesrećno. Spolja posmatrano, možda je izgledalo da sam pun razumevanja, ali u suštini, samo sam postupao tako da utvrdim svoju reputaciju i status. Uvek sam se brinuo da bih mogao da kažem ili uradim nešto što bi povredilo druge i ostavilo na njih loš utisak o meni. Podnosio sam više tereta nego drugi, bio sam u stanju da patim i platim cenu, pokazivao toleranciju, razumevanje i sposobnost za kompromis ali je pozadina tog mog razmišljanja bila da sam bolji od drugih, da imam veći rast od drugih i da imam razumevanja i tolerancije prema njima. To je dovelo do toga da me gledaju s poštovanjem i da se oslanjaju na mene. Čekali su da ja rešim njihove probleme i nisu bili u stanju da se oslone na Boga i tragaju za istinom kako bi došli do rešenja. Shvatio sam da sam bio iskvaren od strane Sotone i da sam bio pun sotonskih naravi. Jasno je da nisam bio ni nesebičan ni velikodušan! Kad mi je sestra prosledila posao, ja sam ga rado prihvatio, a u sebi sam bio nesrećan i dok sam radio, bio sam ogorčen na nju što ne preuzima teret na sebe. Imao sam puno posla i bio sam pod neverovatnim pritiskom, a dok ništa nisam govorio i ponašao se kao da sam nesebičan, u sebi sam osećao da sve to nije pošteno i nisam želeo da patim i da razmišljam o bilo čemu drugom. Kad sam dodeljivao posao, kad je jedna sestra ugađala svom telu i nije želela da radi previše naporno, ja nisam razgovarao sa njom o istini kako bih rešio njen problem, već sam preuzeo njen posao na sebe. Zapravo, imao sam svoje mišljenje o njoj, prezirao sam to kako je njena lenjost meni stvarala više posla. Kad sad razmislim o tome, shvatam da je moja tolerancija prema drugima bila potpuno lažna, da je to sve bilo pretvaranje i nisam zaista želelo da im pomažem. Bilo je jasno da sam sebičan, ali sam se ponašao altruistički – sve sam zavaravao. Imao sam samo jedan motiv u svojim postupcima – samo sam hteo da steknem hvalu, poštovanje i pohvale drugih. Kako sam samo bio licemeran i lažan! Ljudi su videli samo moje lažljive postupke, ali nisu mogli da vide moja istinska razmišljanja. Svi su verovali da imam dobru ljudskost i da sam vrlo tolerantan. Zar ih nisam lagao i mazao im oči? Što sam više razmišljao o tome, to sam se više grozio samog sebe. Išao sam kroz život noseći masku i ne samo da sam ja lično mnogo patio, već sam i usporavao rad crkve. Štetio sam i sebi i drugima. Počeo sam da mrzim sebe i želeo sam da se pokajem i izmenim što je pre moguće.

Kasnije sam naišao na još dva odlomka Božjih reči koji su mi prikazali moje stanje iz drugog ugla. Svemogući Bog kaže: „Kada crkveni starešina primeti da braća ili sestre površno obavljaju svoje dužnosti, možda ih neće prekoriti, iako bi trebalo. Kada jasno vidi da ispaštaju interesi Božje kuće, ne opterećuje se time niti postavlja bilo kakva pitanja i ne nanosi nikakvu uvredu drugima. On, u stvari, zapravo ne pokazuje obzir prema ljudskim slabostima, već su njegovi namera i cilj da pridobije srca ljudi. Potpuno je svestan da: ’Dok god se ovako ponašam i nikoga ne uvredim, misliće da sam dobar starešina. Imaće o meni dobro, visoko mišljenje. Odobravaće me i voleti.’ On ne mari za to koliko je štete naneto interesima Božje kuće, niti koliko je velikih gubitaka prouzrokovano život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a ni u kojoj meri to ometa crkveni život; jednostavno je istrajan u svojoj sotonskoj filozofiji i nikoga ne vređa. U njegovom srcu nikada nema mesta za samoprekor. Kada primeti da neko izaziva prekidanje i ometanje, u najboljem slučaju će sa tom osobom prozboriti nekoliko reči o tome, umanjujući značaj problema i time završiti priču. Neće u zajedništvu razgovarati o istini, niti će toj osobi ukazati na suštinu problema, a još manje će detaljno analizirati njeno stanje i nikada neće u zajedništvu razgovarati o Božjim namerama. Lažni starešina nikada ne otkriva niti detaljno analizira greške koje ljudi često prave, kao ni iskvarene naravi koje ljudi često pokazuju. On ne rešava stvarne probleme, već, naprotiv, uvek popušta ljudima u njihovim pogrešnim postupcima i otkrivanju iskvarenosti, i bez obzira na to koliko su ljudi negativni ili slabi, lažni starešina to ne shvata ozbiljno. On samo propoveda neke reči i doktrine i govori nekoliko reči ohrabrenja kako bi se površno pozabavio situacijom i pokušao da održi harmoniju. Shodno tome, Božji izabrani narod ne zna kako da preispita i spozna sebe, ne postoji rešenje za iskvarene naravi koje pokazuje, te ljudi žive u okviru reči i doktrina, predstava i uobrazilja, bez ikakvog život-ulaska. U svojim srcima, oni čak veruju: ’Naš starešina ima još više razumevanja za naše slabosti nego Bog. Isuviše smo mali rastom da bismo ispunili Božje zahteve. Mi samo moramo da ispunimo zahteve našeg starešine; pokoravajući se našem starešini, mi se pokoravamo Bogu. Ako ikada dođe dan kada Višnji otpusti našeg starešinu, mi ćemo se oglasiti; da bismo zadržali svog starešinu i sprečili da ga otpuste, pregovaraćemo sa Višnjim i prisiliti ga da prihvati naše zahteve. Na taj način ćemo postupiti ispravno prema našem starešini.’ Kada u ljudskim srcima postoje takve misli, kada sa svojim starešinom uspostave takav odnos, pa se u njihovim srcima prema starešini pojavi ovakva vrsta zavisnosti, zavisti i obožavanja, oni sve više veruju u njega i uvek žele da slušaju njegove reči, umesto da traže istinu u Božjim rečima. Takav starešina je gotovo zauzeo Božje mesto u srcima ljudi. Ako je starešina voljan da održi takav odnos sa Božjim izabranim narodom, ako u svom srcu pronalazi zadovoljstvo u tome i veruje da Božji izabrani narod treba tako da postupa sa njim, onda nema razlike između takvog starešine i Pavla; taj starešina je već kročio na put antihrista, koji je već naveo Božje izabrani narod na stranputicu, pa je potpuno nerazborit” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”).

„Ovo možete da uporedite s nekim antihristima i zlim ljudima u crkvi. Kako bi u crkvi učvrstili svoj status i moć i stekli bolju reputaciju među drugim članovima, u stanju su da se podvrgnu patnji i da plate cenu dok obavljaju svoje dužnosti, pa čak mogu da se odreknu svog posla i porodice i rasprodaju sve što imaju kako bi se dali za Boga. U nekim slučajevima, cena koju plaćaju i patnja koju podnose u davanju za Boga premašuje ono što prosečna osoba može da izdrži; u stanju su da otelotvore duh izrazitog samoodricanja kako bi zadržali svoj status. Ipak, koliko god da pate ili koliku god cenu da plaćaju, niko od njih ne štiti Božje svedočanstvo ni interese Božje kuće niti praktično deluje prema Božjim rečima. Cilj kome teže jedino je u zadobijanju statusa, moći i Božjih nagrada. Ništa od onoga što rade nema ni najmanje veze sa istinom. I ma koliko da su prema sebi strogi, a prema drugima tolerantni, kakav će biti njihov krajnji ishod? Šta će Bog misliti o njima? Hoće li njihov ishod On određivati na osnovu spoljnih lepih ponašanja koja proživljavaju? Sigurno neće. Ljudi druge posmatraju i procenjuju na osnovu ovih ponašanja i ispoljavanja i, budući da ne mogu da prozru suštinu drugih ljudi, na kraju ih ti drugi ljudi obmanu. Međutim, Boga čovek nikada nije obmanuo. On nipošto neće pohvaliti niti će upamtiti ljudsko moralno postupanje zato što su oni mogli da budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima. Umesto toga, On će ih osuditi zbog njihovih ambicija i zbog puteva kojima su pošli u težnji za statusom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (6)”). Razmišljajući o Božjim rečima, postala mi je jasnija moja priroda i posledice mojih postupaka. Da bih zaštitio svoju reputaciju i status, uvek sam uzimao u obzir teškoće drugih i sve sam radio sam. Kao posledica toga, braća i sestre nisu mogli normalno da obavljaju svoje dužnosti. Neki su ugađali svom telu i nisu mogli da podnesu teret, drugi su se držali toga da mi se dive i da se oslanjaju na mene, tražili me uvek kad su imali probleme i nisu bili u stanju da se oslone na Boga i da tragaju za istinom kako bi rešili probleme. U njihovim srcima nije bilo mesta za Boga. Činio sam zlo! Kad sestra nije bila voljna da preuzme teret u svom poslu i prebacila posao meni, da sam samo razgovarao malo s njom i omogućio joj da uvidi prirodu i posledice svog trenutnog stanja, možda bi ona mogla da se pobuni protiv tela i osloni se na Boga da bi rešila svoj problem. To bi dovelo do napretka u njenom životu i njene poslovne veštine bi se unapredile. Ali ja sam uzimao u obzir samo sopstvenu reputaciju i status i nisam razgovarao sa njima i nisam savetovao braću i sestre zaglibljene u iskvarenim naravima. Spolja posmatrano, ovaj način ponašanja bio je u skladu sa telesnim interesima ljudi, ali oni nisu činili nikakav napredak u životu i sve su više nazadovali. Time što sam neprestano povlađivao ljudima, ja sam im štetio! Niko nije uspeo da prepozna moje ponašanje i sve sam ih naveo na stranputicu da pomisle da sam dobra i brižna osoba. Kako sam se pretvarao! Sve njih sam navodio na stranputicu! Spolja se činilo da nosim veliki teret u svojoj dužnosti i da sam u stanju da trpim i plaćam cenu. Ljudi su me videli kao dobru osobu, ali me je zapravo Bog osuđivao jer svaki moj postupak nije bio da udovoljim Bogu, već da zaštitim svoj status u srcima ljudi. Nisam činio nikakvo očigledno zlo, ali nisam ljude doveo u stvarnost Božjih reči, već sam ih dovodio u njihovo telo i pred sebe. Pokušavao sam da zadobijem ljude i otkrivao sam narav antihrista. Kad sam to shvatio, uvideo sam da sam u prilično nesigurnom stanju. Obavljao sam dužnost na osnovu tradicionalnih kulturnih vrednosti i išao sam putem antihrista.

Kasnije sam naišao na još jedan odlomak Božjih reči koji mi je još više razjasnio moje probleme: „Nezavisno od toga kojoj grupi ljudi su upućene takve izjave o moralnom ponašanju, sve one od ljudi zahtevaju uzdržanost – da se uzdržavaju od sopstvenih želja i nemoralnog postupanja – i da zastupaju poželjna ideološka i moralna gledišta. Bez obzira na uticaj koji ove izjave imaju na ljudski rod, i nezavisno od toga je li taj uticaj pozitivan ili negativan, cilj ovih takozvanih moralista, u najkraćem, bio je u tome da, uspostavljanjem takvih izjava, ograniče i regulišu ljudsko moralno postupanje, tako da ljudi imaju osnovni kodeks o tome kako treba da se vladaju i postupaju, kako treba da gledaju na ljude i stvari i kako treba da doživljavaju svoje društvo i zemlju. S pozitivne tačke gledišta, činjenica da su ove izjave o moralnom postupanju osmišljene u određenoj meri je odigrala ulogu u ograničavanju i regulisanju moralnog postupanja ljudi. Međutim, ako posmatramo objektivne činjenice, ona je ljude navela da prihvate neke neiskrene i pretenciozne misli i gledišta, navodeći one koji su pod uticajem tradicionalne kulture i njome su zadojeni da postanu podmukliji, prepredeniji, da se bolje pretvaraju i da budu više ograničeni u svom razmišljanju. Zbog uticaja tradicionalne kulture i zbog zadojenosti njome, ljudi su postepeno usvojili ova pogrešna gledišta i izjave tradicionalne kulture kao pozitivne stvari, pa kao svece obožavaju te prosvetitelje i velikane koji su ljude naveli na pogrešan put. Nakon što su navedeni na stranputicu, ljudima um postaje zbrkan, otupeo i zaglupljen. Oni ne znaju šta je normalna ljudskost, niti čemu ljudi s normalnom ljudskošću treba da teže i čega treba da se pridržavaju. Ne znaju kako ljudi treba da žive u ovom svetu, niti koji način ili pravila postojanja treba da usvoje, a kamoli šta je pravi cilj ljudskog postojanja. Usled zadojenosti tradicionalnom kulturom, njenog uticaja, pa čak i ograničavanja, pozitivne stvari, zahtevi i pravila od Boga su potisnuti. U tom smislu, razne izjave o moralnom postupanju iz tradicionalne kulture u velikoj meri su uticale na ljudsko razmišljanje i navele ga na stranputicu, ograničavajući ljudske misli i navodeći ljude da zalutaju, daleko od ispravnog puta u životu, i sve dalje i dalje od Božjih zahteva. To znači da što si pod većim uticajem različitih ideja i gledišta o moralnom postupanju iz tradicionalne kulture i što si duže njima zadojen, sve više se udaljavaš od misli, težnji i cilja kojima treba da stremiš i od pravila postojanja koja ljudi sa normalnom ljudskošću treba da imaju, i sve si dalje od merila koje Bog od ljudi zahteva. (…) Božji izabrani narod mora da prozre jednu činjenicu: Božja reč je Božja reč, istina je istina, a ljudske reči su ljudske reči. Blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost jesu ljudske reči, baš kao što i tradicionalnu kulturu čine ljudske reči. Ljudske reči nikada nisu istina, niti će ikada postati istina. To je činjenica” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Kroz Božje reči sam shvatio da su gledišta i ideje koje tradicionalna kultura usađuje u nas smešne i apsurdne i da su u suprotnosti sa savešću i razumom normalnih ljudi i normalne ljudskosti koju Bog traži od čoveka da proživi. Naveden na stranputicu i pod uticajem ove tradicionalne ideje da treba „biti strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, postao sam smeten, grešio sam i bio nerazborit. Mislio sam da samo ako sam tolerantan prema ljudima i uviđavan prema njima na svaki način i ako mučim sebe umesto drugih, mogu da pokažem dobar karakter, široke poglede i velikodušnost. Ne treba od bilo koga da zahtevam previše niti da budem previše strog i treba da se uzdržim od toga da budem sitničav. Te ideje bile su duboko ukorenjene u mom umu, kontrolisale su mi svaku reč i postupak i uticale na to kako se ponašam u kontaktu sa drugima. Kad sam ponovo o tome promislio, uvideo sam da moja tolerancija prema drugima nije popustljivost normalne ljudskosti, već pre povlađivanje u kojem nije bilo načela niti standarda. Kao vođa tima, trebalo je razumno da dodeljujem poslove na osnovu našeg sveukupnog rasporeda poslova i veština svakog člana kako bi svako imao svoj udeo, priliku da praktično deluje u svojoj dužnosti i da upotrebi svoje veštine. Samo tako bi rad našeg tima napredovao normalno i unapređivao se. Za one koji su bili manje vešti, one koji su imali prosečan kov i bili spori u savladavanju znanja, dodeljeni poslovi trebalo bi da se zasnivaju na njihovom stvarnom rastu i teškoćama. Trebalo bi im dodeliti lakši posao kako bi se obezbedilo da budu dorasli zadatku i ne bi trebalo da se prisiljavaju da rade nešto za šta nisu sposobni. Što se tiče onih sa dobrim kovom, sposobnošću da uče nove stvari i shvataju načela i veštine, njima bi se mogla dati razumno veća količina posla, od njih se može tražiti da više koriste mozak u svom poslu i ponesu veći teret – to bi im omogućilo da brže napreduju. Ako bi naišli na teškoće i bili pomalo pod stresom, to bi bilo normalno i navelo bi ih da se više oslone na Boga, da unaprede svoje veštine i brže napreduju. Štaviše, ako bi iko bio uznemiren nakon što bih mu dodelio posao, mogao bih da razgovaram s njim da vidim da li zaista imaju teškoće ili samo traže udobnost i ne žele da pate i plaćaju cenu. Onda bih mogao da rukovodim stvarima na osnovu stvarne situacije – to bi bilo postupanje na osnovu istina-načela. Zapravo, ja sam uglavnom razumno dodeljivao posao na osnovu stvarne situacije članova tima. Nisam tražio puno, nisam bio strog i članovi mog tima su mogli da odrade svoje zadatke. Kad su povremeno bili lenji, nisu želeli da plate cenu i nisu težili uspehu, ili su se plašili da preuzmu odgovornost i predavali posao drugima trebalo je da razgovaram sa njima i da ih posavetujem kako bi postali svesni svoje iskvarene naravi. U ozbiljnijim slučajevima trebalo je da ih orežem i nisam mogao da im popuštan neprestano i da prosto tolerišem njihovo ponašanje bez ikakvih utvrđenih standarda. Samo tako sam mogao da održim normalan napredak u radu našeg tima. Kasnije sam naišao na još dva odlomka Božjih reči koje su mi još više pojasnile moj put primene. „U svemu što radiš, moraš ispitati da li su tvoje namere ispravne. Ako si u stanju da postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, onda je tvoj odnos sa Bogom normalan. Ovo je minimalni standard. Pogledaj u svoje namere, i ako nađeš da su se pojavile pogrešne namere, budi kadar da se protiv njih pobuniš i postupiš u skladu sa Božjim rečima; tako ćeš postati neko ko je ispravan pred Bogom, što zauzvrat pokazuje da je tvoj odnos sa Bogom normalan i da je sve što radiš zarad Boga, a ne za tebe lično. U svemu što radiš i u svemu što govoriš, budi kadar da svoje srce ispravno podesiš, budi pravičan u svojim postupcima, ne dopusti da te vode osećanja i ne postupaj svojevoljno. Ovo su principi po kojima se vernici u Boga moraju ponašati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”). „Dakle, šta su istina-načela koja Bog zahteva? Da ljudi imaju razumevanja prema drugima kada su slabi i negativni, da imaju obzira prema tuđem bolu i poteškoćama, da se zatim raspituju o ovim stvarima, da im ponude pomoć i podršku i čitaju im Božje reči kako bi im pomogli da reše svoje probleme, čime će im omogućiti da razumeju Božje namere i prestanu da budu slabi i čime će ih dovesti pred Boga. Zar ovaj način praktičnog delovanja nije u skladu sa načelima? Praktično delovanje na ovaj način jeste u skladu sa istina-načelima. Prirodno, odnosi ovakve vrste su još više u skladu istina-načelima. Kada vidiš da ljudi namerno ometaju i prekidaju ili da namerno površno obavljaju svoju dužnost, ako možeš da im skreneš pažnju na to, da ih prekoriš i da im pomogneš shodno načelima, onda je to u skladu sa istina-načelima. Ako zažmuriš na jedno oko ili opravdavaš njihovo ponašanje i pokrivaš ih, pa čak i ideš tako daleko da govoriš lepe stvari da bi ih pohvalio i aplaudirao im, ovakav način interakcije sa ljudima, odnos prema poteškoćama i rešavanju problema su očito u suprotnosti sa istina-načelima i nemaju osnovu u Božjim rečima. Dakle, ovakvi načini interakcije sa ljudima i rešavanja problema su očito neprikladni, a to zaista nije lako otkriti ako ih detaljno ne analiziramo i ne razaznamo u skladu sa Božjim rečima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). Kad sam promislio o Božjim rečima, sve mi je bilo mnogo jasnije. Kao vernik, morao sam da imam Boga u srcu kad sam govorio i postupao i trebalo je da svoje srce stavim pred Boga da ga ispita. To je najmanje što je trebalo da uradim. Štaviše, u interakciji sa drugima i u saradnji u dužnosti, trebalo je da pokažem dobre namere, da postupam u skladu sa istina-načelima, uzdržavam se da radim išta što bi ugrozilo interese Božje kuće i da uvek uzimam u obzir rad crkve. Trebalo je da pomognem i podržim one koji su negativni i slabi i koji se suočavaju sa nedaćama, trebalo je da razgovaram s njima, da im pomognem, posavetujem ih i razotkrijem svakog ko pokazuje iskvarenu narav ili nenamerno prekida i ometa rad crkve umesto da ih tolerišem i glupavo širim dobru volju. Prilikom podele poslova, nije trebalo da štitim sopstvenu reputaciju i da samo uzimam u obzir ljudsko telo i osećanja. Morao sam da dodeljujem posao razumno na osnovu načela i stvarnog stanja tima kako bih obezbedio da se u poslu ne zaostaje. Ovaj način primene bio bi od koristi radu crkve i svim članovima. Nakon toga, kad sam bio u kontaktu i radio sa braćom i sestrama, upražnjavao sam iskrenost, govorio sam ono što sam istinski osećao i komunicirao sa ljudima kad sam imao probleme. Kad sam dodeljivao posao, to bih radio na osnovu stvarnih situacija ljudi kako bi svi bili mogli da odrade svoj deo. Članove bih zaduživao da se nose sa relativno lakim problemima i uključio bih se samo ako nisu mogli da ih reše. Kad su bili nezadovoljni svojim zadacima i nisu više želeli da plaćaju cenu, ja bih razgovarao sa njima o Božjoj nameri, pustio ih da razmisle o tome i spoznaju svoju iskvarenu narav i isprave svoje neprimerene stavove. Kad sam imao više posla nego što sam mogao da uradim ili ako bih naišao na probleme, razgovarao bih sa drugima o tome kako da razumno dodelim poslove da bih sprečio kašnjenje i prestao bih da sve preuzimam na sebe. Svi su bili u stanju da proaktivno učestvuju u radu i imali su mnogo više elana u svojim dužnostima i naš napredak u radu se popravio. Osećao sam se mnogo spokojnije. Ponekad i dalje pokazujem iskvarenost, ali sam u stanju da svesno praktično postupam u skladu sa Božjim rečima. Samo uz vođstvo Božjih reči mogao sam da promenim stvari. Hvala Bogu!