U februaru 2023. godine izabrana sam za crkvenog starešinu, prvenstveno odgovornog za rad na zalivanju. U početku sam mogla da preuzmem i neke poslove za koje je bila odgovorna sestra sa kojom sam sarađivala. Kasnije su rezultati rada na zalivanju ozbiljno opali, pa sam se malo zabrinula. Pomislila sam: „Odgovorna sam za rad na zalivanju. Loši rezultati su direktno povezani sa mnom. Da li će više starešine misliti da mi nedostaje sposobnost za rad, da ništa ne mogu dobro da uradim i da nisam u stanju da preuzmem ovaj posao?” Kako bih sprečila da me starešine potcenjuju, posvetila sam sve svoje misli i energiju radu na zalivanju pa se nisam mnogo uključivala u posao za koji je bila odgovorna sestra. Takođe sam shvatila da sam ovakvim postupanjem radila samostalno, bez skladne saradnje. Ali kada sam pomislila da sam prvenstveno odgovorna za rad na zalivanju i da bi loši rezultati mogli uticati na moj ugled i status, prestala sam da brinem o bilo čemu drugom.

Jednog dana, iznenada sam primila pismo od viših starešina u kojem su tražili da sutradan dođem na okupljanje. Osetila sam zabrinutost, razmišljajući: „To nije dobro. Starešine će me sigurno pitati o raznim crkvenim poslovima. Ovog meseca, osim praćenja rada na zalivanju, uopšte se nisam bavila drugim poslovima. Nemam pojma kakvi problemi postoje u raznim zadacima niti kako ti zadaci napreduju. Ako starešine postave pitanja, a ja ne budem mogla da odgovorim, šta će misliti o meni? Hoće li misliti da mi nedostaje osećaj odgovornosti za moje dužnosti i steći loš utisak o meni? Ako otkriju da sam se bavila samo svojim radom na zalivanju, a zanemarivala druge zadatke, zasigurno će reći da sam izuzetno sebična i ogavna, da me zanimaju samo lični interesi, a ne celokupan rad crkve, i da stremim samo ka ugledu i statusu. Kad bi me na kraju orezali ili smenili, kako bi to bilo sramotno?” Pomislila sam da će se starešine na sutrašnjem okupljanju zasigurno prvo raspitivati o radu na jevanđelju, pa sam brzo otišla kod sestre s kojom sam sarađivala da saznam kako napreduje rad na jevanđelju, kako ne bih bila potpuno neupućena kada me starešine budu pitali o tome. Ali, rad na jevanđelju obuhvatao je mnogo detalja koji se nisu mogli objasniti u samo nekoliko reči, a zbog ograničenog vremena nisam uspela da saznam mnogo. Osećala sam se uznemireno, i dugo sam ležala u krevetu ne mogavši da zaspim, dok mi je um bio ispunjen mislima o sutrašnjem okupljanju. Na dan okupljanja stigla sam rano i bila sam zadovoljna kada sam saznala da starešine još nisu stigle zbog drugih obaveza. Pomislila sam da bih mogla da iskoristim to vreme da pregledam izveštaje iz svake grupe da bih razumela kako napreduje svaki zadatak i otkrila gde bi mogli biti problemi, tako da mogu da odgovorim na neka pitanja koja bi starešine mogle da postave. Brzo sam prelistala radne izveštaje svake grupe i, iako sam stekla okvirnu predstavu o tome kako rad napreduje, još uvek nisam razumela mnoge detalje. Takođe sam pomislila da starešine na okupljanju neće pitati samo o poslu, već da će se zasigurno raspitivati i o našim nedavnim iskustvima i dostignućima, kao i o spoznaji koju smo stekli o sebi. Već nisam bila u stanju da mnogo govorim o detaljima rada, a ako ne budem mogla da pravilno govorim o svom život-ulasku ili besedim o bilo čemu, starešine bi sigurno pomislile da sam podbacila i u poslu i u život-ulasku, i rekle bi nešto poput: „Ti ne možeš ništa da uradiš dobro; kako osoba poput tebe može da bude crkveni starešina?” i gledali bi me s visine. Zato sam brzo čitala Božje reči i razmišljala o svom stanju, tražeći odlomke da mogu jesti i piti Božje reči kako bih rešila svoju iskvarenu narav, u strahu da bi me starešine prozrele ako ne budem mogla dobro da besedim kada dođe vreme. Ali nisam mogla da smirim svoje srce niti da se usredsredim na Božje reči. Što sam više pokušavala da razmišljam o sebi i spoznam sebe, to mi je um postajao smeteniji, te nisam mogla da osetim prosvećenje ni vođstvo Svetog Duha. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno. Zar nisam bila lažljiva? Tada sam se smirila i pomolila Bogu: „Bože, moje stanje je užasno. Osećam se uznemireno i nelagodno, a misli su mi zaista nejasne. Znam da sam u pogrešnom stanju. Želim da smirim svoje srce pred Tobom, da tražim Tvoju nakanu i da izađem iz ovog pogrešnog stanja.”

U tom trenutku setila sam se nekih Božjih reči: „Jesu li tvoji ciljevi i namere nastali s mišlju o Meni? Jesu li sve tvoje reči izrečene i sve tvoje radnje preduzete u Mom prisustvu? Ja ispitujem sve tvoje misli i ideje. Zar ne osećaš krivicu? Na lice stavljaš lažnu masku da je drugi vide i smireno preuzimaš izgled samopravednosti; to činiš da sebe zaštitiš. To činiš da prikriješ svoje zlo i čak smišljaš načine da to zlo prišiješ nekom drugom. Kakva lažljivost živi u tvom srcu!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Kasnije sam pročitala i ove Božje reči: „Antihristi su posebno podmukli i lukavi. O svemu što kažu pomno promišljaju; od njih niko nije veštiji u pretvaranju. Ali kad stvari izađu na videlo, kad ih ljudi prozru onakvim kakvi zaista jesu, oni daju sve od sebe kako bi se odbranili i smišljaju načine da to stanje poprave i posežu za blefovima kako bi sačuvali sliku o sebi i svoj ugled. Svaki pojedinačni dan antihristi žive jedino radi ugleda i statusa, oni žive jedino da bi uživali u pogodnostima statusa, to je sve o čemu razmišljaju. Čak i kad povremeno istrpe neku manju patnju ili plate neku beznačajnu cenu, to je radi sticanja statusa i ugleda. Od trenutka kad počnu da veruju u Boga, stremljenje ka statusu, držanje moći i lagodan života jesu glavne stvari oko kojih antihristi stalno prave planove i od njih ne odustaju sve dok ne postignu svoje ciljeve. Ako njihova zla dela ikada budu razotkrivena, hvata ih panika, kao da će se nebo na njih srušiti. Ne mogu da jedu ni da spavaju i deluju kao da su u nekom transu, kao da pate od depresije. Kad ih ljudi upitaju šta nije u redu, oni smišljaju laži i govore: ’Juče sam bio toliko zauzet da celu noć nisam oka sklopio, pa sam veoma umoran.’ Ali, zapravo, ništa od toga nije istina, sve to je varka. Tako se osećaju zato što neprekidno razmišljaju: ’Razotkrivene su loše stvari koje sam uradio, pa kako mogu da povratim svoj ugled i status? Na koje načine mogu da se iskupim? Kojim tonom da se svima obratim da ovo objasnim? Šta da kažem da sprečim ljude da me prozru?’ Veoma dugo ne mogu da smisle šta da urade i zato su deprimirani. Ponekad samo zure u jednu tačku i niko ne zna u šta gledaju. Zbog ovog problema razbijaju glavu, naprežu vijuge i ne žele da jedu ni da piju. Uprkos tome, pretvaraju se kako im je stalo do crkvenog posla, pa se kod ljudi raspituju: ’Kako napreduje delo jevanđelja? Koliko se ono uspešno propoveda? Jesu li braća i sestre u skorije vreme postigli neki život-ulazak? Da li neko izaziva prekide ili ometanja?’ Ova njihova raspitivanja o crkvenom poslu upriličena su kao predstava za druge. I da za probleme saznaju, ne bi imali način da ih reše, pa su njihova pitanja puka formalnost koju bi drugi mogli da dožive kao njihovu brigu za crkveni posao” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (2. deo)”). Sud Božjih reči me je uznemirio i ražalostio. Uvidela sam koliko sam bila lažljiva. Bila sam zaista sebična u svojoj dužnosti, fokusirana isključivo na svoj posao zarad ugleda i statusa, dok sam se retko kada raspitivala o drugom poslu. Nisam obavljala nikakav stvaran posao. Znala sam da moji postupci nisu u skladu s Božjim namerama i da nisam bila timski igrač, ali nisam tražila istina-načela kako bih rešila te probleme. Osim toga, znala sam da obično nisam obraćala mnogo pažnje na svoj život-ulazak, niti sam mogla da besedim o mnogo stvarnog iskustvenog znanja. Kada me starešine nisu pozvale na okupljanje, nisam tome pridavala mnogo značaja, misleći da, čak i ako imam problema, starešine to neće znati, pa nisam žurila da ih rešim. Ali čim sam čula da će me starešine pozvati na okupljanje, odmah sam se unervozila, strahujući da će moji problemi biti razotkriveni na tom okupljanju i da će, kada starešine saznaju za njih, zasigurno misliti da nemam osećaj odgovornosti u svojim dužnostima, da ne obavljam stvaran posao i da su moj kov i život-ulazak slabi. Pošto sam tek započela svoju dužnost kao starešina, a više starešine me nisu dobro poznavale, ako bih na prvom sastanku ostavila loš utisak na njih, sigurno me ubuduće ne bi cenili i možda bi me čak smenili. Da bih zaštitila svoj ugled i status, pokušavala sam na sve moguće načine da prikrijem svoje probleme. Pred okupljanje, požurila sam da pronađem sestru s kojom sam radila kako bih pregledala detalje o poslu. Takođe sam želela da se prikažem u boljem svetlu i da obmanem starešine tako što sam unapred površno pregledala izveštaje kako bih se upoznala s poslom. Želela sam da stvorim lažan utisak da imam snažne radne sposobnosti i da posvećujem veliku pažnju svom život-ulasku kako bi mi drugi dali dobru ocenu. Već mi je nedostajao osećaj odgovornosti za svoju dužnost i nisam stremila ka istini, a ipak sam neprestalno strahovala da će me drugi prozreti, pa sam izgradila lažnu sliku o sebi i prikrivala se. Zar to nije bila očigledna i bestidna obmana? Uvidela sam da sam zaista lažljiva. Ponašala sam se baš kao antihrist. Antihristi su posebno lukavi i koriste sve što im je na raspolaganju da zaštite svoj ugled i status kada vide da su ugroženi. Zar nisam i ja to činila? Kada stvari nisu ugrožavale moj ugled ili status, zanemarivala sam drugi crkveni rad i nisam obraćala pažnju na svoj život-ulazak. Ali čim bi nešto ugrozilo moj status i ugled, postala bih izbezumljena, čitala bih Božje reči i pokušavala da razumem posao, predstavljajući se kao da sam marljiva u svojoj težnji. Bila sam zaista lukava i lažljiva. Nije li narav koju sam otkrila bila narav antihrista?

Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „U pogledu vere u Boga i svog vladanja, morate ići ispravnim putem i da ne smete koristiti nepoštene i zle puteve. Koji su to putevi nepošteni i zli? Ljudi koji veruju u Boga uvek se oslanjaju na sitne spletke, na varljive i lukave igre, kao i na razne smicalice, ne bi li prikrili vlastitu iskvarenost, sopstvene nedostatke i greške, kao i probleme poput vlastitog lošeg kova; oni se prema raznim pitanjima uvek odnose u skladu sa sotonskim filozofijama, koje nipošto ne smatraju lošim. Kad je reč o manje bitnim pitanjima, oni se ulaguju Bogu i svojim vođama, ali ne sprovode istinu u delo, niti se ponašaju u skladu s načelima. Pažljivo odmeravaju reči i izraze drugih ljudi, i uvek ovako razmišljaju: ’Kakav je moj učinak u poslednje vreme? Da li me svi podržavaju? Zna li Bog za sve dobre stvari koje sam uradio? Ako zna, hoće li me pohvaliti? Kakav je moj položaj u Božjem srcu? Jesam li Mu važan?’ Ovo se praktično svodi na pitanje da li će neko, ko veruje u Boga, dobiti blagoslove ili će biti eliminisan. Nije li zlo i nepošteno stalno razmišljati o ovim stvarima? To je svakako nepošten i zao, a ne ispravan put. Koji je, dakle, pravi put? (Traganje za istinom i promena naravi.) Tako je. Za one koji veruju u Boga, jedini pravi put sastoji se u tome da tragaju za istinom, da steknu istinu i da postignu promenu vlastite naravi. Jedini istinit i pravi put jeste onaj kojim Bog vodi ljude do njihovog spasenja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam se potpuno osuđeno. Uvidela sam da sam stalno pokušavala da koristim smicalice kako bih prikrila probleme u svojim dužnostima. To je bio nepošten i zao način delovanja, i nisam hodala pravim putem. U stvari, bilo je sasvim normalno da me starešine pozovu na okupljanje kako bi ispitali rad. Trebalo bi da priznam kako sam se obično ponašala. Ako ukažu na moje nedostatke ili propuste u određenim oblastima, trebalo bi da ih nadoknadim u svojim budućim dužnostima. Čak i ako budem orezana, to će mi pomoći da razmislim o sebi i napredujem kako bih bolje obavljala svoju dužnost. Međutim, pribegla sam prevari. Činila sam sve što sam mogla da prikrijem svoje probleme i da zavaram i obmanem starešine. Nisam želela da vide moju iskvarenost i nedostatke. Nisam li se time upustila u nepoštene i zle postupke? Kada osobe koje istinski streme ka istini shvate da su sebične i ogavne i da brinu samo o sopstvenim zadacima u svojoj dužnosti, one su u stanju da odmah tragaju za istinom kako bi rešile svoje stanje. Kada starešine ispituju njihov rad, mogu to mirno da prihvate i isprave svoja odstupanja. Štaviše, ljudi koji se iskreno fokusiraju na život-ulazak trebalo bi da obraćaju pažnju na svoje misli i ideje u svakodnevnom životu i da tragaju za istinom kako bi ih blagovremeno rešili, a ne da se opremaju Božjim rečima samo kada se približava okupljanje sa starešinama. Ali ja sam pokušavala da stvorim lažnu sliku o sebi kako bih obmanula starešine. Time sam se upustila u obmanu i prevaru. Nisam li pokušavala da obmanem Boga i pridobijem naklonost starešina? Uvidela sam da uopšte nisam osoba koja primenjuje istinu ili stremi ka istini.

Kasnije sam takođe razmišljala o tome zašto sam mogla bezobzirno da obmanjujem i zašto nisam mogla da prihvatim Božje ispitivanje. Mnogo puta sam znala da treba da budem iskrena i da živim pred Bogom, prihvatajući Božje ispitivanje, ali kada bih se suočila sa određenim situacijama, i dalje sam nesvesno pribegavala obmani. Zašto je to tako? Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Zar lažovima život nije naporan? Sve svoje vreme provode govoreći laži, a zatim ih prikrivaju sa još više laži i upuštaju se u podvale. Oni sami sebe iscrpljuju. Znaju da je takav život iscrpljujući – pa zašto onda i dalje žele da budu varljivi, a ne da budu pošteni? Da li ste ikada razmišljali o tome? To je zato što ljude zavara njihova sotonska priroda; ona ih sprečava da se oslobode takvog života, takve naravi. Ljudi su spremni da prihvate da budu tako prevareni i da žive u tome; oni ne žele da primenjuju istinu i da idu putem svetlosti. Ti misliš da je takav život iscrpljujući i da je takvo ponašanje nepotrebno – ali lažovi misle da je to apsolutno neophodno. Misle da bi, kada ne bi tako činili, doživeli poniženje, da bi to naškodilo njihovom imidžu, ugledu i interesima, i da bi previše izgubili. Oni te stvari cene, čuvaju svoj imidž, svoj ugled i položaj. To je pravo lice ljudi koji ne vole istinu. Ukratko, kada ljudi nisu voljni da budu pošteni ili da primenjuju istinu, to je zato što ne vole istinu. U svojim srcima oni cene stvari kao što su ugled i položaj, vole da prate ovozemaljske trendove i žive pod Sotoninom vlašću. To je problem njihove prirode. Danas ima ljudi koji godinama veruju u Boga, koji su čuli mnoge propovedi i znaju šta je verovanje u Boga. Ali oni i dalje ne primenjuju istinu i nisu se nimalo promenili – zašto je tako? Tako je zato što ne vole istinu. Čak i ako razumeju ponešto istine, oni još uvek nisu u stanju da je primene. Za takve ljude, bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, to će biti uzalud” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Kroz razotkrivanje Božjih reči shvatila sam da moja nespremnost da budem iskrena proizilazi iz moje prirode, koja ne voli istinu i previše ceni ugled i status. Iako sam znala da je iscrpljujuće živeti u obmani, kada bih pomislila na to kako bi iskrenost mogla da naruši moj ugled i status, nisam bila voljna da primenjujem istinu i Sotona me je nehotice obmanuo i povredio. Tokom tog perioda nisam radila stvaran posao niti sam se usredsredila na život-ulazak. Kada su me starešine pozvale na okupljanje, trebalo je da budem iskrena i da to mirno prihvatim, da priznam činjenicu da nisam radila stvaran posao i da prihvatim smernice i pomoć starešina. Ali sam se plašila da bi to navelo starešine da pomisle kako mi nedostaje osećaj odgovornosti za moje dužnosti, što bi ostavilo loš utisak o meni, navelo ih da me ne cene, pa čak i da me zamene. Razmišljajući o tim stvarima, izgubila sam hrabrost da budem iskrena osoba, jer sam osećala da bi mi iskrenost donela previše gubitaka. Nisam primenjivala istinu niti se ponašala kao iskrena osoba, već sam neprestano pokušavala da zaštitim svoj ugled i status, živeći prema sotonskim otrovima poput: „čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Ovi otrovi su se duboko ukorenili u mom srcu, postajući moj zakon preživljavanja. Kako ne bih ostavila loš utisak na starešine, stvorila sam lažnu sliku o sebi da se prikrijem. Znala sam da sam bila površna i lažljiva prema starešinama, pa sam se osećala nelagodno, ali da bih izbegla sramotu, opet sam pribegla obmani. Ti sotonski otrovi bili su poput okova, čvrsto su me vezali i otežavali mi da se oslobodim. Iako sam dobro znala istinu, nisam mogla da je sprovedem u delo. Uvidela sam da sam često pribegavala obmani u svojim dužnostima zarad ugleda i statusa. Ponekad, kada bi se više starešine raspitivale o radu, čak i kada nisam obavila određene zadatke, lagala bih da sam ih završila kako bih održala dobru sliku o sebi u njihovim očima, a zatim bih se užurbano trudila da to nadoknadim. Drugi put, kada nisam imala uvid u detalje posla, brzo bih promenila temu kada bi se starešine raspitivale, govoreći o planovima za budućnost kako bih prikrila da ne radim stvaran posao. Iako sam verovala u Boga mnogo godina i mnogo puta jela i pila Njegove reči, uvidela sam da sam ipak najviše vrednovala ugled i status. Iako sam znala da se Bog gadi stremljenju ka tim stvarima, ipak nisam mogla da prestanem da stremim ka njima. U svojoj prirodi zaista nemam ljubavi prema istini i osećam odbojnost prema njoj. Takođe sam shvatila da čovek mora da se odrekne svojih interesa i napusti stremljenje ka ugledu i statusu kako bi primenjivao istinu i bio iskren. Kada čovek živi prema lažljivoj naravi, to znači da ne može da živi otvoreno niti pošteno, pa definitivno gubi svoje dostojanstvo i integritet, postajući odvratan i mrzak Bogu. Shvativši to, istinski sam prezrela sebe i više nisam želela da živim za ugled ili status.

Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Danas se većina ljudi suviše plaši da svoje postupke iznese pred Boga; iako možda možeš da prevariš Njegovo telo, ne možeš da prevariš Njegov Duh. Sve ono što ne može da izdrži Božji nadzor u suprotnosti je sa istinom i treba ga odbaciti; raditi drugačije znači činiti greh protiv Boga. Svoje srce, dakle, moraš otvarati Bogu u svako doba, dok se moliš, kad govoriš i u zajedništvu razmenjuješ misli sa svojom braćom i sestrama, dok obavljaš svoju dužnost i baviš se svojim poslom. Dok ispunjavaš svoju dužnost, Bog je s tobom, i sve dok je tvoja namera ispravna i u službi je dela Božje kuće, On će prihvatati sve što radiš; trebalo bi da se iskreno posvetiš ispunjavanju svoje dužnosti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog usavršava one koji su u skladu sa Njegovim namerama”). Iz Božjih reči sam shvatila da oni koji veruju u Boga treba da prihvate Božje ispitivanje i da žive pred Njim. Ali u svojoj veri i dužnosti nisam bila u stanju da prihvatim Božje ispitivanje. Stalno sam želela da pomoću ljudskih sredstava prevarim i obmanem starešine i mislila sam da će sve biti dobro dok ljudi ne saznaju za moje probleme, kao da bi obmanjivanje ljudi sakrilo istinu i od Boga. Verovala sam da ću na taj način biti u stanju da zaštitim i svoj status i svoje dužnosti. Zar nisam pokušavala da obmanem i sebe i druge? Možda se činilo kao da samo pokušavam da obmanem starešine, ali u suštini, pokušavala sam da obmanem Boga, i u mom srcu nije bilo mesta za Njega. Istina je da Bog ispituje sve. On ispituje svaku moju misao, ideju i postupak, i dok sam drsko pokušavala da obmanem Boga i ljude i da se bavim tajnim, nečasnim delima, Bog je sve to jasno video. Bog je znao kako obavljam svoje dužnosti i da li stremim ka istini. Da sam imala mesto za Boga u svom srcu, usredsredila bih se na to da živim pred Bogom i prihvatim Njegovo ispitivanje u svemu. Gde god sam imala propuste u radu, trebalo je da to odmah popravim i da se iskreno suočim sa svojim nedostacima. Ali, pošto sam svoje dužnosti obavljala tako što sam zanemarivala razne aspekte posla i stalno pokušavala da to prikrijem smicalicama, kakva je korist bila od dobrog mišljenja ljudi o meni? Problemi u mojim dužnostima ostali su nerešeni, a moja lažljiva narav ostala je nepromenjena. To je izazivalo gađenje i nezadovoljstvo kod Boga. Zar to nije bio ogroman gubitak i potpuna ludost? Nisam obavljala stvaran posao u svojim dužnostima, moj život-ulazak bio je slab, a otkrivala sam mnoge iskvarene naravi. Trebalo je da se usredsredim na pokajanje pred Bogom i na to kako da svoje dužnosti obavim dobro. To je trebalo da bude moj stav!

Kasnije sam počela da tražim kako da postupam u skladu s Božjim namerama. Pročitala sam ove Božje reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pružile put primene. Bez obzira na to kakvi problemi iskrsnu, potrebno je da čovek traži istinu kako bi ih rešio. Da bi ušao u istinu, prvi korak je da se čovek otvori, i bez obzira na to koja se iskvarena narav otkrije, on mora da se ogoli i da bude iskren pred Bogom i ljudima. Ljudi ne treba da skrivaju ništa kako bi očuvali svoj ugled ili status. Moraju da govore istinu, bez prevrtljivosti ili smicalica. Samo tako mogu da žive slobodno i zadobiju Božje odobravanje. Takođe sam shvatila da život u sotonskoj iskvarenoj naravi, uz stalnu brigu o mišljenju drugih i uz neprestano laganje i obmanu, čini život iscrpljujućim i nedostojanstvenim. Više nisam želela da živim zarad slave, koristi i statusa. Postala sam spremna da prihvatim Božje ispitivanje i da živim pred Njim. Bez obzira na tuđa gledišta ili mišljenja o meni, želela sam samo da obavljam svoje dužnosti kako bih udovoljila Bogu. Imajući to na umu, moje srce se ispunilo velikim osećajem olakšanja, i više se nisam brinula zbog toga što više starešine ispituju moj rad, niti sam više želela da obmanjujem Boga ili druge ljude.

Na dan okupljanja, starešine su stigle kasno i pitale kako sam pratila rad na jevanđelju. Srce mi je lupalo, i još uvek sam osećala blagu uznemirenost, plašeći se da će starešine loše misliti o meni ako saznaju činjenice o toj situaciji. Tada sam se setila ovih Božjih reči: „Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Osetila sam veliko olakšanje u srcu i više nisam želela da radim stvari zarad ugleda ili statusa. Zato sam iskreno i otvoreno govorila starešinama. Priznala sam da sam bila sebična i ogavna, da nisam pratila celokupan rad i da sam ipak pokušala da obmanem druge iako nisam pratila rad. Nakon što su starešine čule šta sam rekla, nisu me orezale. Umesto toga, razgovarale su sa mnom o tome kako da skladno sarađujemo da bismo dobro obavljali crkveni rad. Nakon što sam saslušala njihovu besedu, moje srce se razvedrilo i zadobila sam put primene. Kada su me kasnije pitali o mom stanju, takođe sam otvoreno podelila da sam radila zarad ugleda i statusa, živeći u sebičnom i ogavnom stanju, ali da sam spremna da tragam za istinom kako bih se iskupila. Nakon što sam to izgovorila, osećala sam se smireno i spokojno u svom srcu. Shvatila sam da, kada su moje misli usmerene na to šta ljudi misle o meni i na moj status u njihovim srcima, neizbežno postajem žrtva Sotonine prevare, pribegavam obmani i smicalicama, pa živim svoj život bolno i iscrpljujuće. Ali kada ne razmišljam o mišljenjima ljudi i želim samo da postupam u skladu sa Božjim rečima i budem iskrena osoba, moje stanje se stalno poboljšava, osećam da živim pred Bogom i moje srce se oseća zaista oslobođeno.