Od malena sam uvek imala dobre ocene i često sam na testovima dobijala najvišu ocenu u razredu. Svaki put kada bi ocene sa testa bile objavljene, moje ime i slika bi uvek bili istaknuti na školskoj tabli. Videvši kako me učitelji gledaju sa osmehom punim zadovoljstva i pohvale i čuvši pohvale svojih drugova iz razreda, srce bi mi poskočilo od radosti i osećala bih se veoma počastvovano. U povratku kući, komšije koje sam sretala na ulici bi me pozdravljale govoreći: „Ova devojčica je odličan đak. Ti si za ponos svojim roditeljima. U budućnosti ćeš sigurno ići na Univerzitet u Pekingu ili na Univerzitet Cinhua!” Uputila bih im stidljiv osmeh, ali iznutra, moj ego je bio potpuno ushićen. Kasnije sam položila prijemni ispit na vrhunskom univerzitetu u svojoj provinciji i kao brucoš sam bila prvorangirana na svom smeru. Bila sam tako srećna – školski drugovi su hvalili moj talenat, divili mi se i zavideli mi a nastavnici su polagali velike nade u mene. Mislila sam da se ističem među svojim vršnjacima. Međutim, univerzitetski život nije bio toliko užurban kao srednja škola i često je bio sasvim lak i bezbrižan. Na časovima smo često morali da proučavamo neke teorije iz društvenih nauka i napamet učimo te teorije i terminologiju i ponekad bih se zapitala: „Koja je svrha učenja i pamćenja svih ovih teorija?” Većinu vremena sam učila samo da bih mogla da položim ispite. Izvan časova i u slobodno vreme, moje kolege su provodile vreme u dokolici i zadovoljstvu, dok sam ja samo sedela i skrolovala po telefonu, nasmrt se dosađujući. Često bih pomislila: „Da li smo zaista došli na ovaj svet samo da bismo ovako ubijali vreme? Zar mi kao ljudi ne bi trebalo da imamo neki cilj ili pravac u životu?” Međutim, nisam znala kako da odgovorim na ta pitanja.

U leto moje prve godine fakulteta, jedna sestra mi je prenela Božje jevanđelje poslednjih dana. Jedući i pijući reči Božje, saznala sam da je Bog izvršio tri faze delovanja da bi spasio čovečanstvo. Videla sam kako je Gospod Isus razapet da bi oslobodio čovečanstvo od njihovih greha i, u poslednjim danima, Bog se ponovo ovaplotio da bi potpuno spasio čovečanstvo, izražavajući mnoge istine kako bi sudio čovečanstvu i pročistio ga, dozvoljavajući im da se potpuno oslobode okova greha i uđu u Božje carstvo. Stekla sam duboko shvatanje iskrenosti i dobrote kojom je Bog spasio čovečanstvo, kao i osećaj za Božju ljubav prema čovečanstvu. Bila sam duboko dirnuta i rešena da verujem u Boga i da stremim ka istini. Kasnije su moja braća i sestre razgovarali u zajedništvu kako je ovo ključno vreme za širenje jevanđelja o carstvu. Rekli su da je neverovatno vredna stvar biti u stanju da doprineseš širenju jevanđelja i dovedeš više ljudi pred Boga kako bi primili Njegovo spasenje. Jedna sestra me je tada upitala da li bih htela da izvršim neku dužnost. Pomalo sam oklevala: „Za izvršavanje dužnosti potrebni su vreme i energija. Konkurencija u školi je prilično jaka i šta ću da radim ako to bude negativno uticalo na moje ocene? Da li da izaberem da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće ili da uložim svoje vreme u studije kako bih dobila dobre ocene i obezbedila dobru budućnost i divljenje i poštovanje drugih?” Nisam znala koji put da odaberem, pa sam rekla sestri da ću razmisliti. Narednih nekoliko noći često sam se osećala izgubljeno dok sam hodala duž puta na svom univerzitetu, posmatrajući druge učenike koji naporno rade do kasno u noć kako bi postigli dobre ocene, pitajući se: „Da li da izaberem da stremim ka akademskom radu i dobroj budućnosti kao većina mojih vršnjaka, ili da sledim Boga i izvršavam dužnost?”

Kasnije sam naišla na ove odlomke Božjih reči: „Zahvaljujući suverenitetu i predodređenju Stvoritelja, usamljena duša koja je na početku bila bez igde ičega, dobija roditelje i porodicu, priliku da postane pripadnik ljudske rase, priliku da iskusi ljudski život i da istražuje svet. Ova duša dobija još i priliku da iskusi suverenitet Stvoritelja, da upozna čudesnost Stvoriteljeve tvorevine i da, povrh toga, spozna autoritet Stvoritelja i da Mu se preda. Uprkos tome, većina ljudi ne uspeva da ovu retku i prolaznu priliku uistinu iskoristi. Količinu energije dovoljnu za čitav jedan život čovek uludo troši boreći se protiv sudbine, sve vreme jurcajući unaokolo, pokušavajući da prehrani svoju porodicu i trčkarajući tamo-amo zarad bogatstva i statusa. Ono što ljudi cene jesu porodica, novac, slava i dobit, koje smatraju najvrednijim stvarima u životu. Svi se žale da imaju zlu sudbinu, a ipak u svom umu duboko potiskuju sva ona pitanja koja bi najpre trebalo istražiti i razumeti: zašto je čovek živ, kako čovek treba da živi, koja je vrednost i smisao ljudskog života. Oni čitav svoj život, ma koliko on trajao, provode tek u žurnoj potrazi za slavom i dobitkom, sve dok im u tome ne prohuji mladost i dok ne postanu sedi i naborani. Tako žive sve dok ne uvide da slava i dobit ne mogu da zaustave njihovo skliznuće u starost, da novac ne može da im ispuni prazninu u srcu, da niko nije izuzet od zakona rađanja, starenja, bolesti i smrti, da niko ne može pobeći od onoga što mu je sudbina namenila. Tek kada moraju da se suoče sa poslednjim prelomnim trenutkom svog života, oni zaista shvataju da, čak ni onaj ko poseduje ogromno bogatstvo i veliku imovinu, čak ni onaj ko je privilegovan i visokog ranga, ipak ne može pobeći od smrti i da se mora vratiti u svoj prvobitni položaj: položaj usamljene duše, bez igde ičega” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „U ljudskom životu je prazno i nije vredno pamćenja sve sem verovanja u Boga, stremljenja ka istini i ispunjavanja svoje dužnosti kao stvorenog bića. Čak i ako ste ostvarili najupečatljivije podvige; čak i ako ste bili do Meseca i nazad; čak i ako ste napravili naučna dostignuća koja su bila od neke koristi ili od pomoći čovečanstvu, sve je to uzaludno i sve će to proći. Šta je jedino što neće proći? (Reč Božja.) Samo reč Božja, svedočanstva o Bogu, sva svedočanstva i dela koja svedoče o Stvoritelju i dobra ljudska dela neće proći. Te stvari će trajati zauvek i one su veoma dragocene” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino u dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića leži vrednost življenja”). Božje reči su imale dubok uticaj na mene. Bog uređuje da svaki čovek dođe na ovaj svet da bi priznao Božju suverenost, razumeo Njegovu mudrost i autoritet, i naučio da se pokori i obožava Boga. Ako ljudi ne shvate Božju nameru, njihovo vreme na ovom svetu biće isprazno – neće znati zašto su rođeni, zašto moraju umreti niti za šta treba da žive. Često sam viđala novinske izveštaje o poznatim ličnostima koje su, uprkos tome što im se drugi dodvoravaju, što zarađuju mnogo novca i žive u luksuzu, razvile depresiju i na kraju izvršile samoubistvo. Druge priče su detaljno opisivale kako su se bogati ljudi sa visokim statusom iznenada razboleli i umrli. Takođe sam posmatrala kako su moji baka i deda, koji su bili intelektualci sa visokom školskom spremom, ceo život naporno radili i nekada su imali svoje trenutke slave, a sada su svoje godine u penziji provodili ćaskajući, ubijajući vreme, uprazno provodeći dane, ne znajući smisao života i besciljno čekajući smrt. Uvidela sam da je sve to prolazno i kratkotrajno koliko god da čovek uči ili kakve god velike uspehe da postigne. Na kraju, kada zli, stari svet bude uništen, sve će biti razoreno. Ta naučna dostignuća i lični uspesi ne mogu da usmere ljude ka razumevanju Boga, ka tome da dođu pred Boga i spoznaju smisao života. Takođe ne mogu da omoguće ljudima da odbace svoju iskvarenost i žive u ljudskom obličju – čak i nakon postizanja ovih uspeha, oni i dalje ostaju iskvareni. Štaviše, znanje je potpuno nesposobno da promeni mračno stanje društva i ne postavlja ljude na pravi put i pravac. Znanje i dostignuća jednostavno nemaju smisla. Jedino su večni svedočenje Božjeg izabranog naroda i ono što zadobijaju iskustvom Božjeg dela. Kad bih uložila sebe u traženje znanja, stremeći ka plodovima ovog smrtnog sveta i jureći za slavom i dobitkom, porodicom, akademskim uspehom i karijerom, kad ne bih stremila ka istini i spoznala Boga, i kad na kraju ne bih shvatila istinu, kad ne bih stekla znanje o Bogu niti promenila svoju narav, zar ne bih izgubila idealnu priliku da iskusim Božje delo? Bog me je usmerio da bih pronašla svoj pravac u životu: Shvatila sam da u životu treba da stremimo ka istini i ka znanju o Bogu. Jedino ispunjavanjem svoje dužnosti stvorenog bića bila bih dostojna Božjeg spasenja i samo bi takav život bio vredan i smislen. To što mogu da uložim trud u širenje jevanđelja i dovedem više ljudi pred Boga bila je moja odgovornost i uzvišenje od Boga. Morala sam da prestanem da gubim vreme na studije i odlučila sam da mi vera bude prioritet. Nakon toga sam se odrekla mogućnosti za siguran prijem na postdiplomske studije i odlučila da izvršavam svoju dužnost.

Početkom 2020. godine pandemija je počela dok sam provodila kinesku Novu godinu kod kuće i na kraju sam ostala tamo i nisam mogla da kontaktiram svoju crkvu. Pola godine nisam mogla da prisustvujem okupljanjima niti da jedem i pijem Božje reči. U to vreme sam bila apsolvent i spremala sam se da diplomiram. Neki od mojih kolega su već bili primljeni na postdiplomske studije, dok su drugi našli dobar posao. Ja još uvek nisam pronašla posao. Otac bi me često oštro opominjao, govoreći: „Dete toga i toga je upravo primljeno na postdiplomske studije na poznatom fakultetu. U današnje vreme, postdiplomske studije su trend i to će te učiniti konkurentnijom na tržištu rada. Svakako je trebalo da upišeš postdiplomske studije, ali nisi htela da nas poslušaš. Ako uskoro ne dobiješ posao, šta planiraš da radiš nakon što diplomiraš?” Čuvši očeve opomene i videvši kako svi moji vršnjaci vredno rade za bolju budućnost, posmislila sam: „U pravu je, uskoro ću diplomirati. Da li zaista želim da budem bez posla nakon što diplomiram? Šta će ljudi misliti o meni? Zar neće misliti da ništa ne vredim?” Bila sam potpuno očajna. Jednom su na sastanku sa bivšim drugovima iz razreda svi počeli da pričaju o svojim budućim planovima: Neki su uzbuđeno rekli da su primljeni na postdiplomske studije nekog poznatog univerziteta, drugi su se zaposlili u državnim preduzećima, dok su neki dobili posao kao državni službenici. Hvalili su jedni druge i pričali o svojim iskustvima pre i nakon što su primljeni, ali, što se mene tiče, ja nisam imala ništa da kažem. Videvši svoje vršnjake kako sijaju, kako su im lica ozarena osmehom i ponosom, nisam mogla a da ne spustim glavu u tihom očajanju, misleći: „Imala sam čak i bolje ocene od njih i svi su se ugledali na mene i divili mi se, ali sada su oni postdiplomci na vrhunskim fakultetima a ja imam samo diplomu osnovnih studija. Oni su tako daleko ispred mene, pa kako ću ubuduće da stojim uzdignute glave pred njima? Zar nisu sada moj ugled i poštovanje opali u njihovim očima?” Osećala sam se kao da sam obavijena mrakom. Kada su me kolege pitale kakvi su moji planovi za dalje, samo sam zamucala i nespretno izbegla njihova pitanja, plašeći se njihovih osuđujućih pogleda. Tokom tog okupljanja osećala sam se neverovatno potisnuto – mislila sam da ništa nisam postigla i da će me kolege sigurno gledati s visine. Po povratku kući, rasplakala sam se. Od ranog detinjstva, uvek su mi se drugi divili i hvalili me, ali sada sam mnogo zaostajala za njima i taj ogromni jaz u osećanjima između ovog sada i onog ranije zadao mi je težak udarac. Nisam bila sigurna kojim putem da idem dalje. Sa svojom sadašnjom diplomom, nije bilo šanse da dobijem pristojan posao. Da li jednostavno moram da se pomirim sa tim da budem ispod onih postdiplomaca? Nisam mogla to da prihvatim, pa sam rešila da polažem prijemni ispit za postdiplomske studije.

Kasnije sam stupila u kontakt sa svojom crkvom i rekla braći i sestrama da se spremam da idem kući i polažem prijemni ispit, ali da ću ipak prisustvovati okupljanjima kada budem mogla. Braća i sestre su mi rekli da im je potrebno više ljudi za obavljanje izvesne dužnosti i pitali me da li bih htela to da radim. U to vreme sam znala da su verovanje u Boga i stremljenje ka istini dobre stvari i da bih neizvršavanjem svoje dužnosti izneverila Boga, koji me je opskrbio sa toliko toga, ali onda sam pomislila kako mi je ostalo samo nekoliko meseci da se spremim za prijemni ispit i kako mi je to poslednja prilika da sačuvam obraz. Biti primljena na odskočnu dasku postdiplomskih studija bio je jedini način da ostanem na istom nivou sa visokokvalifikovanim kolegama, da ispunim očekivanja svoje porodice, i da mogu da stojim uzdignute glave pred prijateljima i rodbinom. Ako odustanem od polaganja prijemnog ispita, zar neću izgubiti svaku nadu da se istaknem među svojim vršnjacima? Jednostavno nisam bila voljna da to uradim. Tako sam braći i sestrama rekla da ne mogu da obavljam dužnost puno radno vreme i da ću raditi onoliko koliko mogu dok se spremam za ispit. Narednih nekoliko meseci bila sam pod velikim pritiskom i stresom. Danju bih obavljala svoju dužnost ili prisustvovala okupljanjima, zatim bih se noću vraćala kući, gde su me čekale gomile materijala za ispit. Bila sam tako umorna, ali sam se prisiljavala da držim oči otvorene i izguram sve studijske zadatke koje sam sebi zadala za taj dan. Ustajala bih svako jutro u cik zore bez obzira na to koliko sam bila umorna i zaronila bih nazad u to duboko more znanja. Nisam se usuđivala da dam sebi ni najmanju priliku da se opustim – čak i kada bih izašla da kupim hranu, dok sam kuvala ili prala sudove, puštala bih audio snimke da bih nastavila da učim. Konačno, nakon nekoliko teških meseci priprema, položila sam prijemni na postdiplomskim studijama. Bila sam tako uzbuđena kada sam videla svoj rezultat – sada sam konačno mogla da vratim određeni ugled koji sam nekada imala, da stojim uzdignute glave pred rodbinom i prijateljima i da prestanem da brinem da li me drugi gledaju sa visine. Kada su moje kolege čule da sam položila prijemni na postdiplomskim studijama, obasuli su me čestitkama. Moj otac je bio toliko srećan da se osmehivao od uva do uva i jedva je čekao da saopšti radosnu vest svim komšijama i rođacima. Kada sam se vratila kući, sve komšije su mi odale priznanje i hvalile me, govoreći: „Upisala si postdiplomske studije, bravo! Od malih nogu si talentovan učenik. Tvoj tata mora da je jako ponosan na tebe!” Bila sam tako zadovoljna sobom i konačno sam mogla da stojim uzdignute glave.

Ubrzo je počela školska godina i balansirala sam svoje vreme između studija i izvršavanja dužnosti, ali su postdiplomci morali da pohađaju nekoliko časova dnevno i rade domaće zadatke u slobodno vreme, tako da nisam imala vremena da praktikujem duhovnu posvećenost i čitam Božje reči. Ponekad bih shvatila da otkrivam iskvarenost u svojoj dužnosti, ali nisam imala vremena da razmišljam o sebi i osećala bih se uznemireno i nesrećno. Ponekad bih pomislila: „Kako će moj život napredovati ako nemam nimalo vremena da čitam Božje reči i tragam za istinom? Međutim, moj domaći zadaci su se gomilali i morala sam da ih završim. Štaviše, moje kolege su još više učile i istraživale, ulažući sve svoje napore da povećaju svoje sposobnosti i nivo – kad ne bih odvojila vreme za učenje, zar ne bih zaostala za njima i nikad se ne bih istakla?” To me je brinulo i mučilo me – zašto i dalje nisam srećna nakon upisa na postdiplomske studije svojih snova?

Jedne noći, moj fakultet je objavio da će zatvoriti kampus zbog pandemije, tako da, za nekoliko dana, studenti koji su ušli u kampus neće moći da izađu kad god požele. Shvatila sam da je vreme da donesem odluku. Kad bih odlučila da nastavim studije, ne bih mogla da praktikujem veru i izvršavam svoju dužnost. Kad bih ostavila po strani svoju dužnost i kad ne bih mogla da prisustvujem okupljanjima u tako važnom trenutku, to bi sigurno nanelo štetu mom životu. Štaviše, kad bih sve vreme provodila na fakultetu i ne bih mogla da prisustvujem okupljanjima, izvesno je da bih sve uložia u traženje budućnosti u sekularnom svetu i bilo bi teško odvojiti se od toga. Kad ne bih dostigla istinu, kad se moja gledišta ne bi promenila i kad bih završila valjajući se u blatu sa ostalim nevernicima i stremeći ka zlim trendovima, na kraju bih bila živa slika Sotone i bila bih osuđena na propast i uništenje. Katastrofe su već počele i ovo je takođe ključni momenat za širenje jevanđelja – kad bih nastavila sa ovozemaljskim težnjama i uopšte ne bih izvršavala dužnost i pripremala dobra dela, sigurno ne bih dobila Božju brigu i zaštitu i odnele bi me katastrofe kao i sve druge nevernike. Ipak, nisam mogla ni da odustanem od studija; nije bilo lako položiti prijemni, pa kako se mogu ispisati tek tako? Kad bih se ispisala, zar ne bih ponovo izgubila ugled i slavu? Zar onda ne bih bila ispod svojih vršnjaka, živela ograničenim životom i ne bih mogla ponosno da dignem glavu? Kada sam razmatrala mogućnost da se ispišem, bila sam toliko očajna da mi se ništa nije radilo. Svako jutro kada bih se probudila, razmišljala bih o izboru koji je bio preda mnom i potonula bih u tugu.

Kasnije sam naišla na odlomak Božjih reči: „Bog radi više od pukog plaćanja cene za svaku osobu, decenijama, od njenog rođenja do danas. U Božjim očima, ti si na ovaj svet došao bezbroj puta i bezbroj puta si se ponovo ovaplotio. Ko je zadužen za to? Bog je zadužen za to. Ti ne možeš da znaš ove stvari. Svaki put kada dođeš na ovaj svet, Bog lično uredi stvari za tebe: On uredi koliko godina ćeš živeti, u kakvoj porodici ćeš se roditi, kada ćeš izgradi dom i karijeru, kao i šta ćeš raditi na ovom svetu i kako ćeš zarađivati za život. Bog uredi kako ćeš zarađivati da bi ti nesmetano mogao da ostvariš svoj zadatak u ovom životu. A što se tiče toga šta bi trebalo da radiš u sledećem ovaploćenju, Bog ti taj život uredi i isporuči u skladu sa onim što bi trebalo da imaš i sa onim što bi trebalo da ti se dȃ… Bog je za tebe uredio stvari mnogo puta i ti si najzad rođen u doba poslednjih dana, u tvojoj sadašnjoj porodici. Bog je za tebe uredio okruženje u kojim možeš da veruješ u Njega, dozvolio ti je čuješ Njegov glas i da se vratiš pred Njega, kako bi mogao da Ga pratiš i obavljaš dužnost u Njegovoj kući. Jedino si zahvaljujući Njegovom usmeravanju poživeo do današnjeg dana. Ti ne znaš koliko puta si se rodio među ljudima, ni koliko puta ti se izgled promenio, ni koliko si porodica imao, niti tokom koliko si doba i dinastija živeo – ali te je Božja ruka sve vreme podržavala i On je uvek pazio na tebe. Koliko se samo Bog muči radi jedne osobe! Neki ljudi kažu: ’Ja imam šezdeset godina. Šezdeset godina je Bog pazio na mene, štitio me i vodio. Ako, kada ostarim, ne budem mogao da ispunjavam dužnost i ne budem mogao ništa da radim – da li će Bog i dalje brinuti o meni?’ Zar nije glupo to reći? Božja suverenost nad čovekovim životom, Njegova briga o čoveku i Njegova zaštita čoveka ne traju samo jedan životni vek. Kada bi se to odnosilo na jedan jedini životni vek, na jedan jedini život, time se ne bi pokazalo da je Bog svemoguć i da ima suverenitet nad svim. Rad koji Bog ulaže i cena koju On plaća za neku osobu ne uređuju samo šta ta osoba radi u ovom životu, već za nju uređuju bezbroj života. Bog preuzima punu odgovornost za svaku dušu koja se ovaploti. On radi pažljivo, plaća cenu Svog života, usmerava svaku osobu i uređuje svaki od njenih života. Bog se na ovaj način muči i plaća cenu zarad čoveka i On mu daruje sve ove istine i ovaj život. Ako ljudi ne izvršavaju dužnost stvorenih bića u ovim poslednjim danima i ne vrate se pred Stvoritelja – ako, na kraju, bez obzira koliko života i generacija su proživeli, oni ne obavljaju valjano svoju dužnost i ako ne ispune Božje zahteve – zar ne bi njihov dug prema Boga tada bio prevelik? Zar oni ne bi bili nedostojni svih cena koje je Bog platio? Njima bi savest baš nedostajala, oni ne bi zaslužili da se zovu ljudima, pošto bi njihov dug prema Bogu bio prevelik. Stoga, u ovom životu – ne govorim o tvojim prethodnim životima, već o ovom životu – ako zarad svog zadatka ne možeš da odustaneš od stvari koje voliš ili od spoljnih stvari – poput materijalnih zadovoljstava, kao i ljubavi i radosti porodice – ako ne odustaneš od telesnih zadovoljstava zarad cene koju Bog plaća za tebe ili da bi Bogu uzvratio ljubav, onda si ti zaista rđav! Zapravo, za Boga vredi platiti bilo koju cenu. U poređenju sa cenom koju Bog plaća u tvoje ime, koliko je vredno to malo što ti ponudiš ili daješ? Koliko je vredna tvoja mala patnja? Da li znaš koliko je Bog propatio? To malo tvoje patnje nije vredno ni pomena u poređenju sa patnjom kroz koju je Bog prošao. Štaviše, izvršavajući svoju dužnost sada, ti zadobijaš istinu i život, te ćeš na kraju preživeti i ući u Božje carstvo. Kako je to veliki blagoslov! Dok pratiš Boga, bez obzira da li patiš i plaćaš cenu, ti zapravo radiš sa Bogom. Šta god Bog traži da uradimo, mi slušamo Božje reči i sprovodimo ih u delo. Ne buni se protiv Boga i ne čini ništa što Ga rastužuje. Da bi radio sa Bogom, moraš malo da patiš i moraš da se odrekneš nekih stvari i da ih ostaviš po strani. Moraš da odustaneš od slave, dobitka, statusa, novca i zemaljskih zadovoljstava – čak bi trebalo da odustaneš od stvari kao što su brak, posao i tvoji izgledi na ovom svetu. Zna li Bog da li si odustao od ovih stvari? Da li Bog može da vidi sve ovo? (Da.) Šta će Bog uraditi kada vidi da si ti odustao od svih ovih stvari? (Bog će se utešiti i biće zadovoljan.) Bog neće samo biti zadovoljan i reći: ’Cena koju sam platio urodila je plodom. Ljudi su voljni da rade sa Mnom, imaju tu odlučnost i ja sam ih zadobio.’ Bez obzira da li je zadovoljan ili srećan, da li Mu je udovoljeno ili Mu je pružena uteha, Bog se ne drži isključivo tog stava. On takođe dela i želi da vidi rezultate koje Njegovo delo postiže, inače bi to što On traži od ljudi bilo besmisleno. Blagodat, ljubav i milost koje Bog pokazuje ljudima nisu tek nekakav stav – one su, takođe, činjenica. O kakvoj se to činjenici radi? O tome da Bog stavlja Svoje reči u tebe, prosvećuje te, kako bi ti mogao da vidiš šta je to divno u vezi sa Njim i u čemu je smisao ovog sveta, kako bi ti se srce ispunilo svetlošću, omogućivši ti da razumeš Njegove reči i istinu. Na ovaj način, ti nesvesno zadobijaš istinu. Bog mnogo radi na tebi na jedan stvaran način, čime ti omogućava da zadobiješ istinu. Kada zadobiješ istinu, kada zadobiješ večni život kao najdragoceniju stvar, udovoljeno je Božjim namerama. Kada Bog vidi da ljudi tragaju za istinom i da su voljni da sarađuju s Njim, On je srećan i zadovoljan. On tada zauzima stav i dok se drži tog stava, On započinje posao, odobrava čoveka i blagosilja ga. On kaže: ’Ja ću te nagraditi blagoslovima koje zaslužuješ.’ Onda ćeš zadobiti istinu i život. Kada spoznaš Stvoritelja i kada zadobiješ Njegovo uvažavanje, da li ćeš i dalje osećati prazninu u svom srcu? Nećeš. Osećaćeš se ispunjeno i imaćeš osećaj uživanja. Nije li upravo u tome značenje izraza da čovekov život ima vrednost? To je najvredniji i najsmisleniji život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). Uz pomoć Božjih reči sam shvatila da me je On usmeravao i štitio na svakom koraku na mom putu do sadašnjeg trenutka. Bog mi nije dao da se rodim u poslednjim danima i da imam sreće da prihvatim Njegovo delo poslednjih dana samo da bih mogla da stremim ka izgledima za budućnost i karijeri. Ne, On je želeo da primim opskrbu Njegovih reči, da razumem istinu i ispunim svoju dužnost stvorenog bića. Porodica i posao koje Bog uređuje za ljude su samo privremeni. Kad bih odbacila Božje spasenje i odbila da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće samo da bih mogla da ispunim očekivanja svoje porodice ili da dostignem određeni nivo materijalnog uživanja, slave i dobiti, zar ne bih bila nedostojna Božje opskrbe i izgubila divnu priliku da se spasem? Kad bih odlučila da izvršavam svoju dužnost, možda bih se odrekla određenih ličnih interesa, ali bih dosegla najdragoceniju istinu i na kraju bih dostigla Božje spasenje i preživela – to su bile najrealnije koristi od svih! Nakon što sam to shvatila, bila sam veoma dirnuta i motivisana, i osećala sam da me sam Bog podstiče i vodi. Zatim sam pogledala video-zapis iskustvenog svedočenja pod nazivom „Izbor bez žaljenja” u kojem jedna sestra odlučno odustaje od mogućnosti da studira na Univerzitetu Cinhua kako bi praktikovala veru i širila jevanđelje. Na snimku, kada sestra širi jevanđelje svom učitelju, on postaje neverovatno uzbuđen i brizne u plač od radosti, jer je dugo vremena s mukom čekao dolazak Gospoda i konačno je pronašao Božje jevanđelje koje je toliko dugo čekao. Ovaj video-zapis je imao posebno dubok uticaj na mene. Pomislila sam na sve svoje kolege i prijatelje koji ne razumeju pravi smisao života i još uvek žive u bedi pod Sotoninom vlašću. Imala sam sreću da sam prihvatila Božje jevanđelje poslednjih dana, tako da treba da preuzmem odgovornost, da stremim ka istini koliko god mogu, da se opremim istinom i širim jevanđelje i da još više ljudi dovedem pred Boga kako bi primili Njegov sud, bili pročišćeni, dostigli spasenje i živeli sa Božjim blagoslovima i vođstvom. Kako bi to bilo divno! Shvativši to, odlučila sam da napustim studije i usredsredim se na veru u Boga. Međutim, kada je zaista došlo vreme da donesem odluku, i dalje mi je bilo malo teško. Pomislila sam: „Ako ne nastavim studije, u budućnosti nikada neću imati priliku da se istaknem.” Pohvale moje porodice, rodbine, prijatelja i komšija predstavljale su neku vrstu prestiža od kojeg sam se teško odvajala.

Usred svoje patnje, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Tokom procesa čovekovog sticanja znanja, Sotona koristi najrazličitije metode, bilo tako što ljudima priča priče, što im prosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje i ambicije. Kojim putem Sotona želi da te povede nadole? Ljudi misle da u sticaju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto sasvim prirodno. Da to izrazimo na način da zvuči privlačno – negovati uzvišene ideale ili imati ambicije znači imati neki pokretač, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Zar ljudi neće živeti slavnije ukoliko mogu da ostvare sopstvene ideale ili da naprave uspešnu karijeru? Radeći to, čovek ne samo da može da oda počast svojim precima, već ima priliku i da ostavi sopstveni trag u istoriji – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima prizemnih ljudi i, što se njih tiče, trebalo bi da to bude ispravno i pozitivno. Da li, međutim, Sotona, sa svojim zlokobnim motivima, ljude na takav put vodi tek onako? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer u životu, a nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da koriste kao kapital da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade iskreno i ne oklevaju ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Uz pomoć Božjih reči sam postepeno shvatila da ta gledišta, ideje i načela opstanka poput „Izdigni se iznad ostalih”, „Donesi čast svojim precima”, i „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj”, na koje sam se uvek oslanjala dolaze od Sotone. Mislila sam da marljivo učenje kako bih stekla naprednu diplomu i bila bolja od drugih predstavlja pozitivan cilj ka kojem treba da stremim. Da bih postigla svoj cilj, radila sam izuzetno naporno na studijama i bila spremna da izdržim svaku patnju. Kada sam primetila da neki od mojih kolega dobijaju više diplome ili odlične poslove, osetila sam se inferiorno u odnosu na njih i brinula sam se da će me gledati sa visine. Da bih sačuvala obraz i da bih mogla stajati uzdignute glave pred svojim vršnjacima, propustila sam priliku da obavljam svoju dužnost puno radno vreme, odlučivši da sve svoje vreme i energiju uložim u spremanje prijemnog ispita. Nisam ni najmanje vodila računa o crkvenom radu niti o Božjoj hitnoj nameri da spase čovečanstvo i plašila sam se da bi me izvršavanje dužnosti usporilo u spremanju ispita. Dok sam spremala ispit, provodila sam po ceo dan i noć učeći, nisam sebi dala ni najmanju priliku da se odmorim i postala sam uznemirena i nesrećna, iako to nisam želela. Bilo je apsolutno iscrpljujuće! Videla sam ljude na internetu koji razgovaraju o tome kako su, nakon neuspeha na prijemnom ispitu za postdiplomske studije ili neuspeha u traženju posla, počeli da pate od anksioznosti i depresije. Jedan drug mi je ispričao o studentu koji je završio naš fakultet i nije uspeo da položi prijemni i završio je na psihijatrijskom odeljenju usled psihološke traume iz celog tog iskustva. Svakog dana na odeljenju se moglo čuti kako viče: „Hoću da idem na postdiplomske studije, hoću da idem na postdiplomske studije!” Bilo je i mnogo ljudi koji su doživeli neuspeh tokom prijemnog ispita za fakultet ili za postdiplomske studije i na kraju su izvršili samoubistvo jer su mislili da nemaju izgleda za budućnost, da nemaju šanse da steknu slavu i dobitak i da je život besmislen. Zar nisu svi ovi jasni primeri rezultat Sotoninog mučenja? I meni je bilo isto: Sve sam ulagala u stremljenje ka budućnosti, slavi i dobitku, upadajući u duboki ponor slave i dobitka i ne osećajući se nimalo motivisano da praktikujem veru, da stremim ka istini i da stremim ka tome da preobrazim svoju narav. Tek tada sam zaista uvidela Sotonine zlokobne motive. Koristio je slavu i dobit da me namami; ne samo da sam psihički i emocionalno patila, već se i trudio da me spreči da dođem pred Boga da stremim ka istini i postignem spasenje. Pomislila sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Ako neka osoba ima veoma nizak društveni status, ako potiče iz siromašne porodice i ima nizak stepen obrazovanja, ali pritom u Boga veruje na praktičan način, voli istinu i pozitivne stvari, da li je njena vrednost u Božjim očima velika ili mala, je li plemenita ili prizemna? Dragocena je. Gledajući iz ove perspektive, od čega zavisi vrednost neke osobe – bila ona velika ili mala, plemenita ili prizemna? Zavisi od toga kako te Bog vidi. Ako Bog u tebi vidi nekoga ko teži istini, to onda znači da imaš vrednost i da si dragocen – da si ti jedna dragocena posuda. Ako Bog vidi da ne težiš istini i da se ne daješ iskreno za Njega, ti onda nisi dragocen, nego si bezvredan – ti si jedna prizemna posuda. Ma koliko da si visoko obrazovan i ma kako visok status imao u društvu, ako ne težiš istini i ako je ne razumeš, tvoja vrednost nipošto ne može biti visoka; čak i ako te mnogi ljudi podržavaju, veličaju i obožavaju, ti si i dalje bednik dostojan prezira. Zašto, dakle, Bog ljude posmatra na ovaj način? Zašto Bog smatra prizemnom jednu tako ’plemenitu’ osobu, osobu s tako visokim društvenim statusom, koju toliki ljudi veličaju i dive joj se i koja čak ima tako visok prestiž? Zbog čega Bog ljude posmatra na način koji je potpuno suprotan načinu na koji ljudi posmatraju druge ljude? Da li Bog Sebe namerno suprotstavlja ljudima? Nipošto. Bog to radi zato što je On istina, On je pravednost, dok je čovek iskvaren i ne poseduje ni istinu ni pravednost; Bog čoveka ocenjuje prema vlastitom merilu, a merilo kojim On ocenjuje čoveka jeste istina. Možda vam ovo zvuči pomalo apstraktno, pa ću istu stvar izraziti drugim rečima – Božje merilo za ocenjivanje neke osobe zasniva se na stavu te osobe prema Bogu, prema istini i prema pozitivnim stvarima – tu više nema ničeg apstraktnog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Uz pomoć Božjih reči sam saznala da Bog ne procenjuje ljude na osnovu njihovih akademskih titula ili društvenog statusa, već na osnovu stava koji imaju u svom pristupu istini i Bogu. Bog ceni one koji istinski veruju u Njega, koji streme ka istini i vole pozitivne stvari. Nasuprot tome, čak i ako neko ima visok društveni status i drugi ga poštuju, ako ne prihvata istinu, ne poštuje je Boga i stremi ka zlim i iskvarenim stvarima, Bog će ga smatrati niskim. Nakon što sam shvatila Božju nameru i Njegovo merilo po kojem procenjuje ljude, osetila sam se oslobođeno i shvatila koliko je besmisleno i u neskladu sa istinom bilo to što sam procenjivala ljude na osnovu njihovih akademskih titula. Takođe sam imala osećaj motivacije i nisam više htela da uporno stremim ka postiplomskim studijama i dobrim ocenama. Htela sam da postanem neko ko stremi ka istini i ko je postojan i pragmatičan u svojim dužnostima.

Nakon toga sam otišla na fakultet da se ispišem. Moj profesor me je neprestano grdio i čak me ismejavao što nisam nastavila postdiplomske studije, rekavši da mora da sam idiot kad neću da potrošim samo dve godine da bih stekla diplomu. Suočena sa njegovim podsmehom, osećala sam se pomalo slabo. Razmišljala sam i o tome kako su na početku školske godine studenti puni entuzijazma i ambicija, spremni da započnu svoj novi život kao postdiplomci, dok sam se ja ispisivala i išla u suprotnom smeru. Kad bi ljudi pomislili da sam čudna i ne bi imali razumevanja za mene, da li bih i dalje mogla da ostanem postojana u svom stavu kada me budu ispitivali? Pomolila sam se Bogu: „O Bože, ranije me nisu ovako ismevali i osećam se prilično slabo. O Bože, molim te, daj mi vere i dozvoli mi da budem samouverena i hrabra u svemu ovome, tako da mogu da ostanem postojana u svojim uverenjima.” Kasnije sam tražila Božje reči u vezi sa svojim trenutnim stanjem i naišla sam na himnu Božjih reči pod nazivom „Za čim mladi moraju da tragaju”. Ova himna je duboko uticala na mene.

Mladi ljudi ne bi trebalo da budu bez težnji, ne bi trebalo da su bez rešenosti da budu pronicljivi u problemima i da traže pravdu i istinu.

1  Oči ispunjene prevarom i predrasudama prema drugima nisu ono što bi mladi ljudi trebalo da poseduju, a mladi ljudi ne treba da se upuštaju u destruktivne, gnusne radnje. Ne bi trebalo da budu bez težnji, poleta i zanosne želje da sebe poboljšaju; ne treba da budu obeshrabreni sopstvenim izgledima niti treba da gube nadu u život ili poverenje u budućnost; treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene.

2  Ne bi trebalo da budu bez istine niti da skrivaju licemerje i nepravednost – trebalo bi da sa ispravnim stavom čvrsto stoje. Ne treba samo da lutaju, već treba da poseduju duh odvažnosti da se žrtvuju i da se bore za pravdu i istinu. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja. Mladi ljudi ne treba da se pomire sa nedaćama, već treba da budu otvoreni i iskreni, sa duhom praštanja za svoju braću i sestre.

3  Mladi ljudi ne bi trebalo da su bez rešenosti da budu pronicljivi u problemima i da traže pravdu i istinu. Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”

Slušajući Božje reči, osećala sam se kao da me sam Bog motiviše: Nemoj da lutaš u skladu sa vodećim trendovima. Prepoznala si da slediti Boga jeste pravi put svetla, i treba odlučno da ideš tim putem. Takođe sam shvatila da sam samo zadivljujućom Božjom milošću mogla da prihvatim Božje delo i čitam istinu koju On izražava! Sve što dolazi od Boga je pozitivno, dok je sve čemu ljudi teže u sekularnom svetu negativno. Kad bih se brinula da me drugi neće razumeti i podržati i kad bih pratila ovozemaljske trendove da zaštitim sebe, zar se ne bih samo valjala u blatu sa onima iz sekularnog sveta? Uz vođstvo Božjih reči, imala sam vere i hrabrosti da se čvrsto držim svojih ubeđenja i ispisala sam se sa fakulteta.

Razmišljajući o svom putu, prepoznala sam da mi je vođstvo Božjih reči omogućilo da sagledam Sotonine izdajničke motive u korišćenju slave i dobiti da bi naneo štetu ljudima. Štaviše, Njegove reči su mi pomogle da se oslobodim mračnog ponora koji predstavlja stremljenje ka slavi i dobitku. Doživela sam radost i mir koji su mi donele Božje reči, i razumela sam dobre namere sa kojima Bog spasava čovečanstvo. Morala sam da cenim ovu retku priliku, da dam sve od sebe da se opremim istinom, širim jevanđelje i svedočim Bogu kako bih uzvratila Njegovu ljubav! Nakon toga sam počela da izvršavam dužnost na zalivanju pridošlica. Bez okova akademskih studija i ograničenja u vidu brige o izgledima za budućnost, mogla sam potpuno da se posvetim svojoj dužnosti, i imala sam više vremena da čitam Božje reči, da se opremim istinom, i mnogo više sam naučila i zadobila od svoje dužnosti. Hvala Bogu za Njegovo vođstvo i spasenje!