Nakon što sam prihvatila Božje delo u poslednjim danima, obavljam svoju dužnost u crkvi. Kada sam bila u pedesetim godinama, počela sam da obavljam dužnosti u vezi sa radom na izradi tekstova i primetila sam da moja brzina reagovanja i pamćenje nisu bili mnogo lošiji od onih kod mlađe braće i sestara, kao i da su moja efikasnost i uspešnost u mojoj dužnosti bile skoro iste kao njihove. Bila sam prilično srećna i osećala sam se veoma motivisano u svojoj dužnosti. Ali kako sam starila, moje telo je počelo da slabi, a dobila sam i visok krvni pritisak. Moja fizička snaga i energija su takođe postepeno opadale, a um mi je postajao sve sporiji. Ponekad, kada bih malo brže jela i pila Božje reči, moj um nije mogao to da isprati, a dešavalo se i da zaboravim ono što sam upravo pročitala, pa sam morala to da čitam ponovo. Pamćenje mi se pogoršalo i postala sam vrlo zaboravna. Često bi mi reči bile na vrhu jezika, ali nisam mogla da se setim šta sam htela da kažem. Tada bih pogledala svoju saradnicu, sestru u tridesetim godinama, oštroumnu i punu energije. Bila je oštrog oka, radila je brzo i efikasno, pa ono što bi ona završila za pola sata, ja bih završila za sat i po. Često sam joj zavidela na mladosti i energiji, a istovremeno sam se brinula za sebe, razmišljajući: „Šta ako mi za nekoliko godina um postane još sporiji? Bojim se da tada više neću moći da obavljam nikakvu dužnost i da ću postati zaista beskorisna. Kako ću tada moći da dobijem spasenje?” Ponekad bih se čak žalila u srcu: „Zašto sam tek u ovako poznim godinama prihvatila Božje delo u poslednjim danima? Kako bi bilo divno da sam barem 20 godina mlađa! Sada sam stara i potpuno beskorisna.” Istina je da sam želela da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu, ali već sam imala 60 godina. Um i vid mi više nisu bili kao nekada, a imala sam i visok krvni pritisak. Ako bih radila malo duže noću, osećala bih se veoma umorno i morala bih rano da legnem. Kada sam videla ogromnu razliku u efikasnosti između sebe i mlađih ljudi prilikom obavljanja dužnosti, osećala sam se potišteno i manje vredno, pa sam na kraju zapala u negativno stanje. Više nisam želela da plaćam cenu prilikom obavljanja dužnosti niti da se usredsredim na poboljšanje svojih veština. Nisam čak želela ni da razmišljam o svojim odstupanjima kako bih poboljšala rezultate svog rada. Pomislila sam u sebi: „Stara sam i beskorisna. Koliko god se trudila, neću biti u stanju da obavljam svoju dužnost dobro. Možda ću jednog dana postati potpuno beskorisna i biću isključena.”

U tom stanju uznemirenosti i brige, čitala sam Božje reči: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da stremim ka istini, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: ’Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da stremim ka istini i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! (…)’ (…) Zbog svoje starosti, ovi stariji ljudi zapadaju u duboku uznemirenost, strepnju i zabrinutost. I svaki put kada naiđu na neku poteškoću, smetnju, nedaću ili prepreku, svaljuju krivicu na svoju starost, čak preziru sebe i prema sebi nemaju nimalo simpatija. Svejedno, stvari ostaju bezuspešne, nema rešenja i za njih nema puta napred. Da li je moguće da za njih zaista nema puta napred? Postoji li ikakvo rešenje? (I stariji ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima.) Prihvatljivo je da stariji ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima, zar ne? Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da streme ka istini? Zar nisu u stanju da shvate istinu? (Jesu, u stanju su.) Mogu li stariji ljudi da shvate istinu? Shvataju je donekle, a čak ni mladi ne mogu da je shvate u potpunosti. Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. (…) nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Videla sam da je sestra s kojom sam sarađivala mlada i da je svoju dužnost obavljala efikasno, dok sam ja bila starija, imala visok pritisak, sporije razmišljala i bila znatno manje efikasna u obavljanju dužnosti od nje. Mislila sam da će me Bog sigurno odbaciti i da me neće spasiti jer sam stara i beskorisna. Živela sam u stanju pogrešnog razumevanja Boga. Brinula sam se da će se moje telo za nekoliko godina još više pogoršati i da možda tada neću biti u stanju da obavljam nikakvu dužnost, te da ću biti isključena. Razmišljanje o tome me je rastužilo. Ali nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da Bog jednako postupa i prema mladima i prema starima. Kada Bog izražava istinu, ona nije namenjena samo mladima niti samo starima. Bog nikada nije delio Svoj izabrani narod na različite rangove na osnovu godina, niti je ikada rekao da stariji treba da budu pročišćeni iz crkve. Bog ne pokazuje pristrasnost, i bez obzira na to koliko je čovek star, njega Božje reči mogu da zalivaju i hrane. Bog svima daje jednaku priliku za spasenje. Ako čovek ne stremi ka istini i ima odbojnost prema njoj, on ne može biti spasen, bez obzira na svoje godine. Bog ne određuje ishod i odredište čoveka na osnovu godina, već prevashodno na osnovu toga da li je zadobio istinu. Bez obzira na to koliko je čovek star, sve dok može da razume Božje reči i primenjuje istinu, on može da postigne promenu svoje naravi i da primi Božje spasenje. Iako sam već imala šezdeset godina i sporo učila nove veštine, um mi je i dalje bio bistar, pa sam još uvek mogla da razumem Božje reči dok sam ih jela i pila. Takođe sam mogla da prepoznam svoje nedostatke i svoju iskvarenu narav kroz Božje reči. Bog nije prestao da me prosvećuje i vodi samo zato što sam stara, i On se nada da ću više vremena provoditi jedući i pijući Njegove reči. Bog želi da steknem rasuđivanje o Sotoninim otrovima i zakonima preživljavanja, kao i o tradicionalnoj kulturi. On želi da odbacim te negativne stvari i da se ponašam i da delujem u skladu sa istinom. To je ono što Bog želi da vidi. Moj um je i dalje zdrav i racionalan i još uvek mogu da obavljam svoje dužnosti, pa treba da cenim vreme koje sada imam, da dam sve od sebe u svojim dužnostima i da težim promeni naravi. Nisam više mogla da koristim svoje godine kao izgovor kako ne bih stremila ka istini. Ako budem živela u brizi i strepnji, bez osećaja odgovornosti za svoju dužnost i ne budem težila promeni naravi, stvarno ću postati beskorisna i na kraju će me Bog ukloniti.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Antihristi u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni. Iako ovaploćeni Bog danas izgovara mnoštvo reči, antihristi nijednu od njih ne prihvataju, nego im se opiru i osuđuju ih. Priroda njihove odbojnosti i mržnje prema istini nikada se neće promeniti. Na šta ukazuje ta njena nepromenljivost? Ukazuje na to da im je priroda rđava. Ovde se ne radi o tome da li neko stremi ili ne stremi ka istini; radi se o rđavoj naravi, o drskom dizanju galame protiv Boga i o suprotstavljanju Bogu. To je priroda-suština antihristȃ; to je njihovo pravo lice” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Bog razotkriva da antihristi, bez obzira na to koliko patnje istrpe ili koliku cenu plaćaju u svojoj veri u Boga, uvek pokušavaju da se s Bogom nagode za blagoslove. Više cene blagoslove nego stremljenje ka istini zarad spasenja. Kada ne mogu da dobiju blagoslove, nisu voljni da obavljaju nikakvu dužnost niti da plate bilo kakvu cenu. Čak se suprotstavljaju Bogu i žale se da je Bog nepravedan. To je rđava narav antihrista. Razmišljajući o sebi nakon što sam prihvatila Božje delo u poslednjim danima, uvidela sam da vera u Boga donosi blagoslove i priliku za spasenje i ulazak u nebesko carstvo, što me je činilo srećnom, pa sam obavljala svoje dužnosti bez obzira na sve. Kada sam videla da je moj rad dao dobre rezultate, osećala sam da doprinosim crkvi, pa sam mislila da će mi Bog zasigurno dati dobro odredište. Ali sada, kada sam stara i imam zdravstvene probleme, moja efikasnost i rezultati u dužnostima više nisu mogli da dostignu one koje postižu mlađi ljudi, pa sam brinula da više neću biti u stanju da obavljam nikakve dužnosti kako budem starila i da će me tada Bog ukloniti. Osetivši da sam izgubila svaku nadu za dobijanje blagoslova, upala sam u negativne emocije, živeći u boli, brizi i negativnom otporu. Tvrdila sam da su moji napori i davanja za Boga bili zarad mojih dužnosti, ali duboko u sebi, stalno sam pravila proračune zarad svog ishoda i odredišta. Pokušavala sam da koristim svoje dužnosti kako bih se nagodila s Bogom. U suštini, pokušavala sam da manipulišem Bogom i da Ga obmanjujem. Uvidela sam koliko sam zaista bila sebična i ogavna! Pomislila sam na to kako je Bog izrazio milione reči da spase čovečanstvo i kako sam srećna što sam imala priliku da dođem pred Božje prisustvo, uživam u tolikoj hranljivosti Božje reči i steknem rasuđivanje o negativnim stvarima. Shvatila sam vrednost i smisao života kao stvorenog bića i dobila priliku za spasenje. Više nisam živela u praznini stremljenja ka dobitku i užicima poput nevernika. Zahvaljujući svojoj dužnosti, mogu da živim pred Bogom, a to me je sačuvalo od tolike štete koju nanosi Sotona. Sada, iako sam starija i imam visok pritisak, nemam nikakve ozbiljne simptome, i dokle god održavam redovan režim, nisu mi potrebni lekovi da bih normalno obavljala svoje dužnosti. Nije li to Božja blagodat prema meni? Ipak, i nakon što sam uživala u Božjoj ljubavi, nisam je uzvratila, već sam koristila svoje dužnosti kako bih pokušala da se nagodim s Bogom. Zaista mi je nedostajalo savesti i razuma! Došla sam pred Boga i pokajala se: „O, Bože, stalno sam pokušavala da se nagodim s Tobom u svojim dužnostima, stremeći ka blagoslovima, što Te je navelo da me se gnušaš i da me prezireš. Spremna sam da se istinski pokajem pred Tobom.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Osim svoje sposobnosti da dobro obavljaju svoju dužnost shodno svojim mogućnostima, ima mnogo stvari koje stariji ljudi mogu da rade. Ako nisi glup, ako nisi dementan i ako ne možeš da shvatiš istinu, i ukoliko nisi nesposoban da brineš o sebi, ima mnogo stvari koje treba da radiš. Baš kao i mladi ljudi, možeš da stremiš ka istini, možeš da tražiš istinu i treba često da dolaziš pred Boga da se moliš, da tražiš istina-načela, da se trudiš da na ljude i stvari gledaš i da se ponašaš i postupaš u potpunosti prema Božjim rečima, uzimajući istinu kao svoj kriterijum. Ovo je put koji treba da slediš i ne treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost zato što si star, zato što imaš brojne boljke ili zato što ti telo stari. Nije ispravno osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost – to su nerazumna ispoljavanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam razumela da, pored ispravnog suočavanja sa prirodnim zakonima starenja, bolesti i smrti koje je Bog uspostavio, stariji ljudi treba često da dolaze pred Boga da se mole i da Ga traže, da postupaju prema ljudima, događajima i stvarima na osnovu istina-načela, fokusirajući se na primenu istine kako bi udovoljili Bogu. Ne treba da se osećaju manje vredno zato što su stariji i manje sposobni od mlađih ljudi, niti bi trebalo da se osećaju sputano svojim godinama. Treba da obavljaju svoje dužnosti najbolje što mogu, u skladu sa svojom energijom i fizičkim stanjem. To je način razmišljanja koji bi stariji trebalo da imaju. Shvativši to, i ja sam bila u stanju da se pravilno suočim sa svojim godinama i nedostacima. Imajući u vidu da sam starija i da sam obično zaboravljala stvari, unapred sam pisala beleške o poslu koji treba da obavim kako ne bih kasnila sa radom. Kad je reč o specijalizovanim veštinama, mlađi ljudi mogu da zapamte stvari nakon što ih jednom nauče, dok ja imam slabo pamćenje i sporije razumem stvari. Zbog toga sam ulagala više truda, a ako nisam mogla da ih naučim iz prvog puta, proučavala bih ih još tri puta. Ne treba stalno da se upoređujem sa mlađima, već da stremim ka istini i da dam sve od sebe da obavljam dužnosti najbolje što mogu. Tada sam pomislila na Božje reči: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Iz Božjih reči sam razumela da se Božje određivanje čovekovog ishoda i odredišta ne zasniva na njegovim godinama, niti na tome koliko je patnje istrpeo, već na tome da li je stekao istinu i da li se njegova narav promenila. Ako ne stremim ka istini i ne napustim svoju želju za blagoslovima, i ako se moja iskvarena narav ne promeni, čak i da sam dvadeset godina mlađa, bila bih uklonjena. Ne želim više da se držim svojih pogrešnih gledišta, već samo želim da težim pokoravanju Božjoj suverenosti i uređenjima, da dobro obavljam svoje dužnosti dok sam živa, da stremim ka promeni svoje naravi, a na kraju, čak i ako ne budem imala dobar ishod, ipak treba da ispunim svoje dužnosti. To je savest i razum koje čovek treba da poseduje i pravac ka kojem treba da stremim.

Sećam se da smo se jednom okupili kako bismo proučavali radne veštine u vezi sa trenutnim problemima; bilo je nekih stvari koje još uvek nisam sasvim razumela. Kada je sestra s kojom sam sarađivala počela da besedi svoje uvide, a njena beseda je bila prilično dobra, moja negativna osećanja su ponovo isplivala na površinu, i pomislila sam: „Sada sam starija i treba mi mnogo vremena da razumem stvari. Ako za još dve godine postanem još sporija, onda uopšte neću biti u stanju da obavljam dužnosti.” Ove misli su me uznemirile. Ali u tom trenutku setila sam se Božjih reči: „Bez obzira na to jesi li fizički sposoban da obavljaš svoju dužnost, bez obzira na to možeš li da preuzmeš bilo kakav posao, bez obzira na to da li ti zdravlje dozvoljava da obavljaš svoju dužnost, tvoje se srce ne sme udaljiti od Boga i u svom srcu ne smeš napustiti svoju dužnost. Time ćeš ispuniti ono za šta si odgovoran, kao i svoje obaveze i svoju dužnost – to je vernost koje treba da se pridržavaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su istog trenutka rasterale moje brige. U budućnosti, kada ostarim, ako ne budem bila u stanju da brzo razumem stvari i da obavljam svoje dužnosti u vezi sa radom na izradi tekstova i dalje ću moći da obavljam druge dužnosti koje odgovaraju mojim sposobnostima. Čak i ako mi jednog dana fizičko stanje onemogući da obavljam svoje dužnosti, dokle god moje srce ne odstupa od Boga i mogu da Ga prizivam, da jedem i pijem Njegove reči i razmišljam o sebi, On me neće odbaciti. Ono što Bog prezire jeste moj nedostatak iskrene vere u Njega, jer uvek stremim ka blagoslovima. Pomislivši na to, osetila sam oslobođenje u svom srcu i više se nisam osećala pasivno niti negativno. Umesto toga, počela sam dublje da razmišljam i da učim, postigavši određeni napredak u savladavanju potrebnih veština. Od srca sam zahvalna Bogu na Njegovom vođstvu. Bez obzira na moje fizičko stanje ili na ishod i odredište koje me čeka, voljna sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dobro obavljam svoje dužnosti.