U aprilu 2023. godine bila sam odgovorna za rad na jevanđelju u crkvi. Nakon nekog vremena, starešina je održao okupljanje sa nama i razgovarao u zajedništvu o nekim istinama po pitanju propovedanja jevanđelja. Mislila sam da su te istine predivne. Kad bih pažljivo o njima razgovarala sa onima koji propovedaju jevanđelje, bilo bi lakše razrešiti religijske predstave ljudi, što bi bilo od velike koristi za rad na jevanđelju. Nakon toga, brzo sam isplanirala okupljanja kako bih razgovarala sa onima koji propovedaju jevanđelje. Međutim, u to vreme su uhapšena mnoga braća i sestre iz crkve za koje sam ja bila odgovorna. Sa nekima od braće i sestara sa kojima je trebalo da se sretnem je izgubljen kontakt, dok su se neki brinuli zbog svoje bezbednosti, pa nisu mogli da dođu. Preko volje sam morala da organizujem okupljanja sa braćom i sestrama iz drugih crkava. Kada sam pokušala da organizujem okupljanje sa jednim bratom, on je odgovorio da mora nešto hitno da obavi i da ne može da prisustvuje okupljanju u naredna dva dana. Pomislila sam: „Zašto nimalo nemam sreće? I samo organizovanje ljudi da prisustvuju okupljanju je tako teško. Svaki put kada je neki kritičan trenutak, iskrsnu različiti problemi. Zašto stvari ne mogu da idu glatko?” Nedugo zatim, primila sam pismo od starešine u kome je pisalo da su crkve na drugim mestima već završile sa razgovorima i da su počele sa izvršavanjem posla. Ispitivali su me kako stvari napreduju kod mene. Bila sam zavidna i zabrinuta i razmišljala sam: „Zašto oni imaju toliko sreće? Njihov posao ide tako glatko dok crkve u mojoj nadležnosti nisu napravile još nikakav pomak. Da li će starešina pomisliti da sam nesposobna i spora u poslu?” Ove su me misli veoma razdraživale i razmišljala sam: „I ja hoću da svoj posao obavljam kako treba. Zašto Bog ne dozvoljava da mi posao ide glatko? Ili se neko brine zbog bezbednosti, ili je neko previše zauzet poslom da bi našao vremena. Kao da se sve odjednom nakupilo!” Suočena sa ovakvom situacijom, osećala sam se bespomoćnom i nemotivisanom za svojuu dužnost. Nakon toga sam pisala jednoj sestri iz druge crkve tražeći od nje da organizuje okupljanje i obavesti me o vremenu. No, neočekivano, kurir se zadržao na putu. Dok sam primila njen odgovor, propustila sam zakazano vreme. Pomislila sam: „Zašto nimalo nemam sreće? Baš kad sam uspela da organizujem sa ljudima da prisustvuju okupljanju, propustila sam termin. Okupljanje će se odložiti za još nekoliko dana.” Ta dva dana sam bila veoma uznemirena i razmišljala sam: „Veoma sam se posvetila planu rada. Ali sada, nakon toliko vremena, nisam se ni sa kim ni srela. Šta ću da kažem starešini kada me bude pitao kako mi napreduje posao? Da li će misliti da sam spora u radu ako sazna da još uvek nisam počela sa izvršenjem posla?” Starešina mi je dva dana kasnije neočekivano poslao pismo govoreći da je KPK otpočela novi krug masovnih hapšenja širom zemlje što je rezultiralo hapšenjima mnogih crkvenih starešina i delatnika. Rečeno mi je da za sada ne organizujem okupljanja ni sa kim. Žalila sam se u svom srcu: „Tek što sam uspela da uredim sa nekim ljudima da dođu i sada ne mogu da sazovem okupljanje. Ovo još više otežava posao!” Suočavajući se sa svim ovim, osećala sam se veoma isfrustriranom i razmišljala sam: „I ja želim da posao obavljam kako treba, ali zašto sve ide u pogrešnom smeru kada obavljam posao? Zašto mi Bog ne pruži zaštitu? Izgleda da naprosto nemam sreće.” Što sam više o tome razmišljala, to sam više imala osećaj da nemam sreće, jer sve ide kako ne treba. Te noći sam se prevrtala po krevetu i nisam mogla da zaspim. Molila sam se Bogu i tragala sam za Njegovom namerom. Razmišljala sam o Božjim rečima koje razotkrivaju stremljenje ljudi ka sreći, pa sam pronašla i pročitala taj odlomak Božjih reči.

Svemogući Bog kaže: „Šta je zapravo problem sa ljudima koji stalno misle da nemaju sreće? Koristeći isključivo sreću kao merilo, oni ocenjuju da li su im postupci ispravni ili pogrešni i biraju put kojim treba da idu, stvari koje treba da iskuse i probleme s kojima treba da se suoče. Da li je to ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Loše stvari oni opisuju kao nesrećne, a dobre kao srećne ili povoljne. Da li je takvo stanovište ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Pogrešno je procenjivati stvari iz takve perspektive. To su ekstremni i netačni metodi i merila za ocenjivanje. Zbog takvih metoda ljudi često padaju u utučenost, često se osećaju nelagodno, i čini im se kao da im baš ništa ne polazi za rukom i da nikad ne dobiju ono što žele, što ih naposletku dovodi u stanje konstantne anksioznosti, razdražljivosti i nelagode. Ako te negativne emocije ostanu nerazrešene, ti ljudi stalno padaju u utučenost i osećaju da im Bog nije naklonjen. Misle da Bog svima osim njima daruje blagodat i da Bog brine o svim ostalim ljudima, ali ne i o njima. ’Zašto se uvek osećam nelagodno i anksiozno? Zašto se loše stvari uvek dešavaju baš meni? Zašto se samo meni nikad ništa dobro ne dešava? Sve što tražim jeste da mi se bar jedom nešto lepo desi!’ Ako stvari posmatraš na ovako pogrešan način i sa ovako pogrešnog stanovišta, neminovno ćeš upasti u zamku dobre i loše sreće. A ako stalno iznova upadaš u tu zamku, neprestano ćeš biti utučen. Usred tog osećanja depresije, naročito ćeš biti osetljiv na to da li su stvari koje ti se dešavaju srećne ili nesrećne. To kad se dogodi, dokaz je da su stanovište i ideja dobre i loše sreće preuzeli kontrolu nad tobom. Kad jedno takvo stanovište upravlja tobom, tvoji pogledi i stavovi prema ljudima, događajima i stvarima izlaze izvan opsega savesti i razuma normalne ljudskosti, već zalaze u neku od krajnosti. A kad zapadneš u neku krajnost, nećeš više izaći iz utučenosti. Stalno ćeš iznova padati u depresiju, a čak i ako obično nisi depresivan, momentalno ćeš pasti u utučenost čim nešto pođe naopako ili ti se učini da te je zadesila loša sreća. Osećanje utučenosti uticaće na tvoje normalno rasuđivanje i odlučivanje, pa čak i na tvoja osećanja sreće, besa, tuge i radosti. Delovanjem na tvoju sreću, bes, tugu i radost, ta emocija će poremetiti i uništiti tvoj učinak u pogledu obavljanja dužnosti, kao i tvoju spremnost i želju da slediš Boga. Kad sve te pozitivne stvari budu uništene, onih nekoliko istina koje si uspeo da razumeš odneće vetar i neće ti više biti ni od kakve koristi. Upravo zbog toga, kad upadneš u taj začarani krug, biće ti jako teško da primeniš ono malo istina-načela koja si razumeo” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, uvidela sam da su moji skorašnji osećaji uznemirenosti i frustracije posledica mog pogrešnog pogleda na stvari. Sve što bi me zadesilo sam odmeravala i odnosila se prema tome tako što bih razmatrala da li sam imala sreće ili ne. Kada god bi se prilikom obavljanja posla desilo da konstantno dolazi do različitih smetnji, i kada god organizovanje okupljanja sa ljudima ne bi proteklo glatko i naišlo bi na prepreke, osećala bih se strašno nesrećnom i imala bih osećaj da sam loše sreće. Pogotovo kada bih videla da posao u drugim crkvama normalno napreduje dok se kod mene ništa nije odvijalo kako treba kod organizovanja ljudi da prisustvuju okupljanjima; braća i sestre su bili ili zabrinuti zbog bezbednosti ili prezauzeti da bi našli vremena, a ja sam propustila okupljanje i čak i kada sam konačno uspela da ga organizujem. Svi ti događaji bi me još više naveli da mislim kako sam nesrećna i kako sam loše sreće, pa sam se osećala frustrirano i tužno. Čak sam se žalila da me Bog ne štiti, pa sam izgubila motivaciju da obavljam svoju dužnost. Sada razumem da je Bog dopustio da se dogode različite nnepovoljne situacije da bih ja tragala za istinom i da bih izvukla pouke, što je bilo od koristi za moj život. Nisam mogla da živim u negativnim emocijama. Kada sam to uvidela, moje srce se smirilo. Htela sam da tragam za istinom kako bih rešila svoje probleme i pravilno pristupila okolnostima koje je Bog uredio.

Tokom svoje posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči: „Činjenica je da se ljudska osećanja u vezi s tim da li je neka stvar dobra ili loša zasnivaju isključivo na njihovim sebičnim motivima, željama i vlastitom interesu, a ne na suštini te konkretne stvari. Drugim rečima, pogrešna je osnova po kojoj ljudi ocenjuju da li je nešto dobro ili loše. Pošto im je osnova pogrešna, netačni su i zaključci do kojih na taj način dolaze. Ako se vratimo na temu dobre i loše sreće, sada svi znate da nijedna od tvrdnji vezanih za sreću ne pije vodu i da sreća ne može biti ni dobra ni loša. Ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, bilo da su dobri ili loši, određeni su Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima, te stoga treba da se suočiš s njima na pravilan način. Od Boga treba da prihvatiš sve što je dobro, ali i sve ono što je loše. Nemoj govoriti da te prati sreća kad ti se nešto dobro desi, ali ni da si loše sreće ako te zadesi nešto loše. Jedino što se može reći jeste da iz svih tih stvari ljudi mogu da izvuku određene pouke, pa zato ništa od toga ne bi trebalo da odbacuju, niti da izbegavaju. Zahvali Bogu na dobrim stvarima, ali Mu zahvali i na lošim, jer i dobre i loše stvari On uređuje. Dobri ljudi, događaji, stvari i okruženja pružaju pouke koje valja naučiti, ali se još više može naučiti od loših ljudi, događaja, stvari i okruženja. Sve su to iskustva i epizode koje bi trebalo da budu sastavni deo čovekovog života. Ne bi trebalo da ih ljudi ocenjuju na osnovu ideje o sreći. Kakva su, dakle, mišljenja i stanovišta onih ljudi koji na osnovu sreće ocenjuju da li je nešto dobro ili loše? Kakva je suština tih ljudi? Zbog čega oni toliku pažnju posvećuju dobroj i lošoj sreći? Da li se ti ljudi, koji se u velikoj meri fokusiraju na sreću, nadaju da ih prati dobra ili loša sreća? (Nadaju se da im je sreća dobra.) Tačno. Oni, u stvari, teže dobroj sreći i dobrim stvarima samo zato da bi mogli da ih iskoriste i da na njima profitiraju. Uopšte ne mare za to koliko drugi ljudi pate, niti koliko nedaća i poteškoća moraju da podnesu. Ne žele da im se dogodi ništa od onoga što oni smatraju nesrećom. Drugim rečima, ne žele da im se dogodi nijedna loša stvar: nikakva smetnja, nijedan neuspeh ni neprijatnost, nikakvo orezivanje, nijedna izgubljena stvar, nijedan gubitak i nijedna obmana. Ako im se bilo šta od toga dogodi, oni to smatraju lošom srećom. Ako im se išta loše desi, ma ko da je to uredio, znači da nemaju sreće. Hteli bi da im se dešavaju samo dobre stvari – od toga da budu unapređeni, da se istaknu u odnosu na druge ljude i da se okoriste na račun drugih, pa do toga da na nečemu profitiraju, da zarade puno para ili da budu postavljeni na visok položaj – to je ono što oni smatraju dobrom srećom. Ljude, događaje i stvari sa kojima se susreću oni uvek odmeravaju na osnovu sreće. Pritom oni teže dobroj, ali ne i lošoj sreći. Čim neka sitnica krene naopako, oni odmah pobesne, nerviraju se i postaju nezadovoljni. Otvoreno govoreći, takvi ljudi su naprosto sebični. Hteli bi da se okoriste na račun drugih ljudi, da za sebe izvuku neki profit, probiju se do vrha i izdvoje se iz gomile. Bili bi prezadovoljni kad bi se sve dobre stvari dešavale samo njima. To je njihova priroda-suština i njihovo pravo lice” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da se stvari ne mogu opisati kao dobre ili loše na osnovu toga da li idu glatko ili ne. To nema nikakve veze sa srećom. Okolnosti sa kojima se svakodnevno susrećemo su pod Božjom suverenošću i Božjim uređenjem. Svaka od njih je od korsti za naš život. Razmišljala sam o nevernicima koji ne veruju u Boga. Šta god da im se dogodi, oni to neće prihvatiti od Boga, uzimajući u obzir samo sopstvene interese i ono što gube. Kada se suoče sa nesrećama, žale se na nebesa i krive druge, misleći da su nesrećni i da su loše sreće. Zar nisam bila ista takva? U prošlosti, kada god bih videla nekoga za koga se činilo da mu u poslu sve ide glatko, da ga konstantno dobija unapređenja, da stiče naklonost šefova ili da ga drugi visoko cene, nisam mogla a da ne pomislim kako je izuzetno dobre sreće i kako su mu okolnosti stalno naklonjene dok ja nisam njegove sreće, uprkos tome što jednako naporno radim i konstantno se suočavam sa različitim poteškoćama, te ne mogu da se istaknem niti da budem primećena, i i često se suočavam sa šefovim prigovorima. Stoga bih verovala da mi se dešavaju samo loše stvari i žalila sam se na nebesa i krivila druge. Bila sam i dalje ista čak i nakon što sam počela da verujem Boga. Kada god sam videla braću i sestre koji su imali dobar kov i bili efikasni u svojim dužnostima a starešine ih vrednovale i drugi visoko cenili, osećala sam zavist u srcu, misleći da oni imaju puno sreće dok je ja naprosto nemam, često se susrećući sa preprekama i nedaćama u svojoj dužnosti. Verovala sam da je to zato što sam loše sreće. Sada sam videla da je moje gledište bilo apsurdno. To što sam smatrala nedaćama i lošom srećom, odredila sam kao takvo na osnovu sopstvenih interesa. Razmišljala sam o tome kako bi, da mi je posao išao glatko od početka, rezultati bili sve bolji a ja sam mogla biti primećena, definitivno bih bila srećna. Svojim sam ustima izjavila da sam obzirna prema Božjim namerama i da se veoma trudim da u svojoj dužnosti budem efikasnija. Međutim, u stvarnosti sam brinula samo za sopstveni ugled i status i za to kako će me starešina gledati. Zapravo nisam imala mesta za Boga u svom srcu. Zaista sam bila isuviše sebična! Kada god bi moji lični interesi bili ugroženi, žalila bih se na nebesa i krivila bih druge i nisam to uopšte prihvatala od Boga. Zar nisam imala isto gledište kao i nevernici?

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Svako u životu mora da savlada mnoge prepreke i neuspehe. Ima li čoveka čiji je čitav život ispunjen isključivo zadovoljstvom? Ima li ikoga ko nije doživeo nijedan neuspeh ni posrnuće? Ako ti ponekad ne ide baš sve naruku ili naiđeš na prepreke i doživiš neuspeh, nemoj za to da kriviš svoju lošu sreću, jer je to nešto što je trebalo da iskusiš. To je nešto nalik uravnoteženoj ishrani – moraš podjednako da jedeš kiselo, slatko, gorko i ljuto. Ljudi ne mogu da žive bez soli i moraju da jedu posoljenu hranu, ali ako uzimaju previše soli, stradaju im bubrezi. Tokom određenih godišnjih doba, morate da konzumirate malo zakiseljene hrane, ali ni u tome ne treba preterivati, jer kisela hrana loše deluje na zube i na želudac. Sve treba jesti umereno. Treba jesti kiselo, slano i slatko, ali takođe treba jesti i malo gorke hrane. Gorke namirnice povoljno deluju na neke unutrašnje organe, pa stoga ponekad treba pojesti i nešto gorko. Isto važi i za ljudski život. Većina ljudi, događaja i stvari, sa kojima ćete se susretati u svakoj etapi svog života, neće vam biti po ukusu. Zašto je to tako? Zato što različiti ljudi teže različitim stvarima. Ako težiš za slavom, dobitkom, statusom i bogatstvom i tražiš da budeš viši od ostalih i da ostvariš ogroman uspeh ili nešto tome slično, onda 99 odsto stvari neće biti po tvom ukusu. Baš kao kad ljudi kažu: sve je to loša sreća i baksuzluk. Ukoliko, međutim, prestaneš da razmišljaš o tome koliko si dobre ili loše sreće i ako na to počneš da gledaš smireno i pravilno, shvatićeš da većina tih stvari uopšte nije toliko nepovoljna ni teška za rešavanje. Kad otpustiš vlastite želje i ambicije, kad prestaneš da odbacuješ ili izbegavaš sve nevolje koje te zadese i kad te stvari prestaneš da odmeravaš po tome koliko si dobre ili loše sreće, tada ćeš na mnoge stvari koje si nekada smatrao lošim i zlosrećnim početi da gledaš kao na nešto dobro – loše stvari postaće dobre. Drugim rečima, promeniće se tvoj mentalitet i način gledanja na stvari, što će ti omogućiti da svoje životno iskustvo sagledaš iz drugačijeg ugla i da, ujedno, pobereš drugačije nagrade. To je zaista izvanredno iskustvo, koje će ti doneti nagrade o kojima ni slutio nisi. To je dobra, a ne loša stvar” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon što sam pročitala ove Božje reči, shvatila sam da svaka osoba mora proći kroz mnoštvo stvari u životu, iskusiti brojne prepreke i neuspehe, kao i trenutke radosti i tuge. Na taj način se naše životno iskustvo obogaćuje. Često doživljavamo stvari koje nam ne idu na ruku i iako nas to muči i uznemirava, samo na taj način možemo postati snažniji i naša ljudskost postepeno biva zrelija i postojanija. To je kao kada iskusimo neke neuspehe i budemo razotkriveni u svojim dužnostima. Kada kasnije rezmislimo o sebi i tragamo za istinom, počinjemo da spoznajemo sopstvenu iskvarenost i mane. To doprinosi našem život-ulasku. Bez ovih iskustava, mi smo poput cveća u stakleniku, nesposobni da podnesemo i najblažu oluju, veoma krhki. Razmišljala sam o određenoj braći i sestrama sa kojima sam komunicirala u prošlosti; neki su imali dobar kov i bili su efikasni u svojim dužnostima i drugi su ih visoko cenili. Spolja se činilo da im sve ide lako i da nisu iskusili nikakve probleme niti neuspehe. Međutim, nisu stremili ka istini. Hvalisali su se i razmetali svojim položajem starešine kada god bi u svom poslu bili iole efikasni. Ponašali su se kako su hteli prilikom obavljanja svoje dužnosti, što je dovodilo do ozbiljnih prekida i ometanja u crkvenom radu. Na kraju su bili izbačeni jer su hodali putem antihrista i nisu se pokajali. Iz toga sam uvidela da to što neko glatko obavlja dužnost i što ga drugi visoko cene nije nužno dobra stvar niti znak da neko ima sreće. Ono što je najbitnije je da li osoba hoda putem stremljenja ka istini i da li se usredsređuje na traganje za istinom kako bi rešila svoju iskvarenu narav kada se suoči sa različitim stvarima. Takođe sam shvatila da je svaka okolnost koja je u suprotnosti sa ljudskim predstavama blagotvorna za živote ljudi sve dok oni tragaju za istinom i iz nje nešto uče. Uzmimo mene za primer. Da se nedavno nisam susrela sa preprekama i problemima u svojoj dužnosti, ne bih uvidela da sam svoju dužnost obavljala samo da se pokažem pred drugima, da sam radila za ugled i status i da sam na pogrešnom putu. Sve i da sam na kraju obavila svoju dužnost na ovaj način, time ne bih primenjivala istinu niti obavljala dužnost kao stvoreno biće. Na kraju bi me Bog omrznuo i uklonio zbog toga što nisam promenila svoju iskvarenu narav. Uvidela sam da iza ovih nepovoljnih okolnosti stoji Božja namera a ona je da me osposobi da spoznam sebe i to je Božja ljubav.

Nakon toga sam pročitala drugi odlomak Božjih reči i zadobila još malo razumevanja o sebi. Svemogući Bog kaže: „Život i težnje ljudi proističu iz njihovih predstava i maštarija. Stoga oni neumitno na sve gledaju, o svemu sude i sve ograničavaju na osnovu tih predstava i maštarija. Prema tome, ma koliko da Bog snabdeva ljude istinom i ma koliko da im govori kojih gledišta treba da se drže i kojim putem da idu, oni će, dokle god ne otpuste svoje predstave i maštarije, nastaviti da žive u skladu s njima, a te predstave i maštarije prirodno će postati njihov život i zakoni njihovog opstanka i neumitno će postati načini i metodi po kojima se ljudi odnose prema svim vrstama događaja i stvari. Kad ljudske predstave i maštarije postanu načela i kriterijumi po kojima oni gledaju na druge ljude i stvari i po kojima se vladaju i deluju, tada će za njih sve biti uzaludno, ma koliko da veruju u Boga ili da streme, ma koliko nedaća da trpe i ma koliku cenu da plaćaju. Dokle god neka osoba živi u skladu sa svojim predstavama i maštarijama, ona se opire Bogu i neprijateljski je nastrojena prema Njemu; ona nema istinsku pokornost prema okruženjima koja Bog uređuje, ni prema Njegovim zahtevima. Stoga će, na kraju, njen ishod biti veoma tragičan” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da su ljudske predstave i uobrazilje prepreke i kamen spoticanja koji ometaju ljude u tome da primenjuju i zadobijaju istinu. Kada se susrećemo sa stvarima, nije lako pokoriti im se ako ih prosuđujemo na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja. Tokom tog perioda živela sam u svojim predstavama i uobraziljama. Pomislila sam kako sam, kada sam izvršavala posao, takođe želela da unapredim njegovu efektivnost i razmatrala sam ga. Zato sam verovala da je Bog trebalo da me zaštiti i postara se da sve teče glatko. Sada sam uvidela da su moja razmišljanja bila veoma nerazumna. Iza okolnosti koje je Bog uredio stoje Božja pedantna uređenja i dobre namere. One su takođe skrojene spram ljudskih potreba. Iako se neke okolnosti mogu činiti suprotnim ljudskim predstavama, sve sadrže Božju dobru volju. Ne bi trebalo da sudimo o stvarima samo po njihovoj spoljašnosti. Treba da zauzmem mesto stvorenog bića i da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Razmišljala sam da je u tome što ovog puta nisam uspela da organizujem okupljanje i da izvršim posao zapravo bila sadržana Božja zaštita. To je zato što sam kasnije saznala da je kuća koju sam planirala da koristim za okupljanje bila stavljena pod policijsku prismotru. Na sreću, nismo otišli tamo. U suprotnom, mogli smo biti uhapšeni ili praćeni, što je moglo da uplete više ljudi i dovede do još ozbiljnijih posledica. Kada sam kasnije o tome pažljivo razmislila, uvidela sam da ova situacija ne samo da mi je omogućila da vidim Božju suverenost i uređenje, već mi je i pomogla da steknem izvesnu spoznaju o sebi. Uvidela sam da je moja motivacija za obavljanje dužnosti bila sopstvena korist, a ne to da primenjujem istinu kako bih udovoljila Bogu. Kada bi Bog uredio okolnosti koje se nisu poklapale sa mojim predstavama, upućivala sam Mu zahteve i žalila se na Njega bez razloga, otkrivajući svoje buntovništvo i otpor prema Bogu. Da nije bilo tih okolnosti, ne bih imala bilo kakvu spoznaju sebe, a kamoli da bih se pokajala i promenila. Shvatila sam da sve to predstavlja Božje spasenje za mene. Uzimajući u obzir da su se mnoge crkve na različitim mestima u tom trenutku suočavale sa hapšenjima, u takvom jednom okruženju sam mogla da pratim rad samo iza kulisa. Iako je posao koji sam mogla da radim bio ograničen, morala sam da svom snagom dam sve od sebe, tražim načine da postignem bolje rezultate u radu i ispunim svoje odgovornosti u ovim okolnostima. Baš kao što Bog kaže: „Neki kažu: ’Na određenim mestima u kojima vlada surovo okruženje, ne možemo s ljudima da komuniciramo licem u lice. Kako onda da ih proveravamo?’ Koliko god da je surovo okruženje, ipak postoje metode i pristupi da se ove stvari obave. Sve se svodi na to da li ste odgovorni i iskreno posvećeni. Zar nije tako? (Jeste.) Ako ponudiš svoju odanost i odgovornost, čak i ako ishod nije idealan, Bog to ispituje i poznato Mu je, pa odgovornost neće biti na tebi. Međutim, ako ne ponudiš svoju odanost i odgovornost, čak i ako ništa ne pođe naopako i na kraju ne bude nikakvih posledica, i onda će Bog to ispitivati. Priroda ova dva pristupa se razlikuje i Bog će se prema njima drugačije odnositi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Uzimajući u obzir da u tom trenutku braća i sestre mahom nisu umeli da daju jasne odgovore u vezi sa određenim religijskim predstavama, usredsredila bih se na nekoliko ključnih predstava i tražila relevantne Božje reči, potom im pisala, komunicirajući sa njima u detalje na osnovu sopstvenog razumevanja. Kada bi se braća i sestre susretali sa problemima i poteškoćama oko propovedanja jevanđelja, brzo bih im odgovarala kako bih bila u zajedništvu sa njima. Pošto smo neko vreme sarađivali, efektivnost našeg propovedanja jevanđelja se malo popravila u odnosu na ranije. Iako i dalje postoje mnogi problemi u radu, verujem da ćemo sarađivati. Hvala Bogu za Njegovo vođstvo!