U septembru 2020. godine, bila sam zadužena za koordinaciju rada na post-produkciji audio-zapisa himni. Brinula sam o svim velikim i malim stvarima u timu, a vođa tima se konsultovao sa mnom po raznim pitanjima. Braća i sestre su takođe bili spremni da sa mnom razgovaraju o svojim stanjima i poteškoćama. Vođa tima je rekao: „Tokom godina, mnogi koordinatori su dolazili u naš tim i odlazili iz njega, ali ti ovde imaš najduži staž. Možeš dobro da upravljaš svim aspektima posla i prilično si sposobna za koordinaciju.” Ponekad bih, tokom razgovora s braćom i sestrama, čula kako neki od njih kažu: „Nakon razgovora s tobom, stvari su mi mnogo jasnije.” Svaki put kad bih čula takve reči, osećala sam se veoma zadovoljno. Mislila sam da sam najprikladnija osoba za tu dužnost i da ona najbolje odražava vrednost mog postojanja. Stoga sam mnogo volela tu dužnost.

Iznenada, u januaru 2023. godine, zbog potrebe posla, premeštena sam u tim za snimanje pesama. Pošto pre toga više od četiri godine nisam snimala pesme, morala sam ispočetka da naučim neke veštine i tehnike. Postala sam najmanje stručna osoba u timu. Ranije, dok sam bila koordinator, ostali članovi tima bi dolazili kod mene za savete po raznim pitanjima. Sada sam ja za sve morala da pitam druge. Svako iz tima mogao je da dođe da mi daje smernice za rad i da mi ukazuje na nedostatke, zbog čega sam se osećala veoma nelagodno. Mislila sam: „Nekada sam ja izdavala zadatke drugima. Ali sada svako može meni da daje direktive. Gde da se sakrijem? Šta će braća i sestre misliti o meni? Ovako neće ići. Moram marljivo da vežbam pevanje i da nastojim da što pre poboljšam svoje veštine, kako mi drugi ne bi stalno ukazivali na probleme.” Uprkos trudu, još uvek je bilo puno problema s mojom tehnikom pevanja. Ista stvar se dešavala tokom snimanja horskih video-zapisa. Pošto dugo nisam učestvovala na snimanjima, moji izrazi lica su delovali neprirodno. Iako sam naporno vežbala, mogla sam jedino da stojim u poslednjem redu, kao deo pozadine, tako da bih tokom čitave pesme jedva ponekad ušla u kadar. To me je još više nerviralo. Mislila sam: „Ne umem lepo da pevam i nisam dobar izvođač. Najgora sam u svakom pogledu. Ma koliko da se trudim, ne mogu da uhvatim korak s drugima. Da li mi je suđeno da zauvek ostanem u pozadini? Koja je onda vrednost obavljanja ove dužnosti? Kako da ikome pogledam u oči?” Razmišljajući o svojoj nekadašnjoj „slavi” i upoređujući je s trenutnim „padom”, plakala sam od tuge. Zbog čitave situacije osećala sam bol i potištenost. Izgubila sam sav entuzijazam i čak sam pomišljala da napustim taj tim. Sve više su mi nedostajali dani kada sam radila kao koordinator i stalno sam maštala da jednoga dana ponovo budem u toj ulozi. Tada više ne bih osećala ovakvu bol. Mogla bih s lakoćom da obavljam svoju dužnost, da sa stilom dodeljujem zadatke drugima i da i dalje uživam u tome da me braća i sestre poštuju. Znala sam da moje stanje nije ispravno. Usred tog bola, došla sam pred Boga da se pomolim i da Ga zamolim da me izvede iz tog stanja.

Tokom svojih posvećenosti, neprestano sam razmišljala: normalno je što mi nisu dobro poznate veštine potrebne za novu dužnost. Braća i sestre su takođe razgovarali sa mnom u zajedništvu, hrabrili su me da ne brinem i govorili mi da ću, uz vežbu, vremenom biti sve bolja. Ali zašto sam se osećala tako negativno zbog nečega što je drugima izgledalo normalno, da sam čak poželela da pobegnem? Pročitala sam ove Božje reči: „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Uvek misliti za sebe da se izdvajaš – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne biti u stanju da prihvatiš sopstvene nedostatke i nikad ne biti u stanju da se suočiš sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da drugi budu iznad ili bolji od tebe – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da tuđe vrline nadmaše ili zasene tvoje vlastite – to uzrokuje nadmena narav; nikada ne dozvoljavati da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i postajati negativan kad otkriješ da su drugi bolji od tebe, ne želeti da pričaš, osećati se uznemireno i potišteno i uzrujavati se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Poredila sam sebe s Božjim rečima i promišljala. Shvatila sam da je moja priroda isuviše nadmena. Tokom poslednje dve godine, stekla sam određeno iskustvo i postigla neke rezultate na dužnosti koordinatora. Stoga sam smatrala da sam pametna i sposobna za svoj posao, da u svakoj grupi mogu da budem vođa. Verovala sam da ja treba drugima da organizujem posao, a ne oni meni. Čak i nakon što sam raspoređena na dužnost koja zahteva učenje novih veština, mislila sam da moram da učim brže od svih drugih. Ostali članovi tima mučili su se sa svojim pevanjem i vežbali po nekoliko meseci ili duže, da bi svoj glas postepeno uskladili s drugima. Ja sam, međutim, očekivala da ću za nekoliko nedelja uhvatiti korak s njima. Pošto nisam ispunila to očekivanje, bila sam uznemirena i negativna. Kada bih tokom snimanja videla da ostala braća i sestre imaju lepši izraz lica i da su u boljem stanju od mene, takođe sam se osećala nelagodno. Kad u mnogim kadrovima ne bih videla sebe, postajala sam negativna i čak pomišljala da napustim dužnost pevačice. Nisam mogla da nastavim sa radom u okruženju koje je drugima izgledalo normalno. Čak i zbog nekog sitnog poraza ili poteškoće, poželela bih da zanemarim odgovornosti i da napustim svoju dužnost. Zaista sam bila nadmena i lišena razuma! Kad bi mi braća i sestre ponudili smernice i pomoć, nisam bila u stanju da to pravilno prihvatim i čak sam osećala da mi je time povređen ponos. Shvatila sam da uzrok mog bola i moje negativnosti nije u tome što svoju dužnost ne obavljam dovoljno dobro da bih udovoljila Bogu, već u tome što sam bila najgora u grupi i što nisam mogla da postignem da mi se braća i sestre dive i da me hvale. Tada sam pročitala sledeći odlomak Božjih reči: „A koji mu je motiv da ljudi o njemu imaju visoko mišljenje? (Da bi u glavama tih ljudi stekao status.) Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. Ovo je osećanje da imaš status u nečijem srcu; ljudi bi želeli da se tome prepuste. Baš zbog toga se ljudi otimaju za status i svi bi želeli da im se u srcu drugih dodeli status, da ih drugi cene i da ih obožavaju. Da u tome ne pronalaze takvo zadovoljstvo, nikada ne bi stremili ka statusu. Na primer, ako u nečijem umu nemaš status, ta osoba će te posmatrati kao sebi ravnog, kao da ste jednaki. Po potrebi će ti se i suprotstaviti, prema tebi se neće ophoditi učtivo i s poštovanjem, a možda čak i ode pre nego što završiš rečenicu. Da li bi se osećao odbačeno? Ne dopada ti se kada se ljudi prema tebi tako odnose; dopada ti se da ti laskaju, da se na tebe ugledaju i da te u svakom trenutku obožavaju. Dopada ti se kad si u središtu svega, kada se sve oko tebe vrti, i svi te slušaju, na tebe se ugledaju i pokorno slede tvoja uputstva. Zar to nije želja da vladaš poput cara, da imaš vlast? Tvoje reči i postupci vode se izgradnjom i sticanjem statusa, i ti se oko toga sa drugima otimaš, boriš i nadmećeš. Cilj ti je da zauzmeš položaj i da te Božji izabrani narod sluša, podržava i obožava. Sticanjem tog položaja ujedno stičeš i vlast, te možeš da uživaš u prednostima statusa, u divljenju drugih i u svim drugim pogodnostima koje dolaze sa tim položajem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Pročitavši ove Božje reči, bila sam duboko dirnuta i odmah sam shvatila da razlog zbog kojeg sam se nerado odrekla prethodne dužnosti koordinatora potiče iz duboke želje da mi se drugi dive i iz moje žudnje za privilegijama koje donosi status. Promišljala sam o vremenu provedenom u prethodnom timu, kada sam sve dobro organizovala, zbog čega su me svi hvalili. Pored toga, braća i sestre su poštovali moje mišljenje, vođa tima je sa mnom raspravljao o svemu i svi su mi se obraćali veoma učtivo. U takvom okruženju, imala sam snažan osećaj da sam važna, svi su mi poklanjali pažnju i divili mi se. Taj osećaj mi je pričinjavao veliko zadovoljstvo. Kad sam stupila na dužnost pevačice, po raznim pitanjima nisam uspevala da održim korak sa ostalim članovima tima. Niko me više nije pitao za mišljenje, niti tražio od mene savet u vezi s poslom, nego su mi svi često davali predloge, pa sam poželela da pobegnem iz tog okruženja. Da bih svoje veštine podigla na viši nivo, ustajala bih rano i vežbala pevanje do kasno u noć, ulagala sam više truda od ostalih, nadajući se da će mi se drugi ponovo jednog dana diviti i hvaliti me. Čak i ako ne budem najistaknutija, bar me neće u svakom pogledu ignorisati, kao što je to sada slučaj. Dobro sam znala da svoje pevanje ne mogu preko noći da popravim, ali sam ipak bila željna brzih rezultata. Pošto ni nakon izvesnog perioda zalaganja nije bilo značajnih rezultata, postala sam negativna i izgubila sav entuzijazam. Sada sam shvatila da mi nije bila želja samo da pesme izvodim dobro, nego da svoje veštine brzo podignem na viši nivo, kako bih mogla da se izvučem iz trenutne situacije u kojoj me zanemaruju i ne obaziru se na mene, te da postanem neko koga u grupi vrednuju. Razne svoje manifestacije poredila sam s onim što su Božje reči razotkrile i shvatila sam da nisam bila spremna da me drugi usmeravaju i da me ignorišu, već sam stalno htela da vodim glavnu reč i da svojim autoritetom preuzmem komandu nad grupom. Tražila sam podršku i divljenje od drugih i htela da obezbedim sebi mesto u svačijem srcu. Zar to nije bilo hodanje putem antihrista? Osetila sam veliki strah i požurila pred Boga da se pomolim: „Oh, Bože, u poslednje vreme sam nepopustljiva i buntovna. Samo zato što me braća i sestre ne obasipaju pažnjom i divljenjem, htela sam da zanemarim odgovornosti i napustim svoju dužnost i nisam mogla da se pokorim Tvojoj suverenosti i uređenjima. Sada shvatam da sam na pogrešnom putu. Spremna sam da se pokajem. Molim Te, povedi me ka dubljem razumevanju same sebe.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih oni bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam razumela da antihristi uvek daju prioritet vlastitom ugledu i statusu u svemu što rade. Oni se prema ugledu i statusu odnose kao prema svojim životnim ciljevima. Zar moja težnja nije bila ista kao u antihrista? Kada se osvrnem unazad, roditelji i učitelji su me od malih nogu učili da u životu treba imati ambiciju, da treba da nastojim da u svakoj grupi budem najbolja i da postanem primer koji će drugi slediti i da će jedino tako moj život imati vrednost. Sećam se da sam, kao dete, pred učešće na raznim takmičenjima, uvek najpre analizirala svoje šanse za pobedu. Ako bih bila sigurna da ću pobediti, učestvovala bih; ako su mi šanse bile slabe, radije bih odustajala nego da izgubim obraz. U mojoj glavi nije postojao koncept „važno je učestvovati”, već samo koncept „pobeda je sve”. Taj pristup sam prenela i na svoje dužnosti u Božjoj kući. Uvek sam htela da obavljam one dužnosti u kojima sam bila vešta, jer bih time pokazivala svoje radne sposobnosti i dobijala odobravanje drugih. Nisam bila voljna da preuzimam zadatke u kojima nisam bila dobra, jer nisam htela da braća i sestre vide moju neuku i nespretnu stranu. Uvidela sam da se svi moji postupci i otkrovenja vrte oko ugleda i statusa. To što sam pokazivala bila je upravo narav antihrista. Dok sam imala ugled i status, imala sam motivaciju za rad, a svoju dužnost sam smatrala vrednom i smislenom. Kad sam izgubila ugled i status, ujedno sam izgubila i želju da obavljam svoju dužnost. Razmišljanje i pravljenje planova o vlastitom ugledu i statusu za mene je bilo jednako prirodno kao što svakoga dana jedem i spavam. Sotonske filozofije poput „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” ukorenile su se duboko u mom srcu i postale ciljevi i merila mog vladanja. Ako se ne bih pokajala i promenila, Bog bi me, pre ili kasnije, razotkrio i eliminisao, zato što u težnji za ugledom i statusom sledim put antihrista.

Na nekom okupljanju sam čula jedan odlomak Božjih reči koji mi je pružio jasan put primene i razumevanje Božjih zahteva prema čovečanstvu. Svemogući Bog kaže: „Pošto želiš da pomirljivo ostaneš u Božjoj crkvi kao njen pripadnik, prvo treba da naučiš kako da budeš dobro stvoreno biće i da ispunjavaš svoje dužnosti shodno svom mestu. Tada ćeš u Božjoj kući postati stvoreno biće koje to ime opravdava. Stvoreno biće je tvoj spoljni identitet i naziv, a ono bi trebalo da ide uz konkretna ispoljavanja i suštinu. Nije reč samo o tome da imaš naziv; već, zato što si stvoreno biće, treba da ispunjavaš dužnosti stvorenog bića. Pošto si stvoreno biće, treba da ispunjavaš odgovornosti stvorenog bića. Dakle, koje su dužnosti i odgovornosti stvorenog bića? Božja reč jasno utvrđuje dužnosti, obaveze i odgovornosti stvorenih bića, zar ne? Od danas pa nadalje, ti si pravi pripadnik Božje kuće, odnosno, sebe priznaješ kao jedno od stvorenih bića Božjih. Shodno tome, od danas treba ponovo da razmotriš svoje životne planove. Više ne treba da slediš ideale, želje i ciljeve koje si prethodno odredio u svom životu, već da ih otpustiš. Umesto toga, treba da izmeniš svoj identitet i perspektivu kako bi planirao životne ciljeve i smer koje stvoreno biće treba da ima. Prvo i najvažnije, tvoji ciljevi i smer ne bi trebalo da budu da postaneš vođa ili da predvodiš i ističeš se u bilo kojoj delatnosti niti da postaneš poznata ličnost koja obavlja određeni zadatak ili usavršava određenu veštinu. Cilj treba da ti bude da prihvatiš svoju dužnost od Boga, odnosno, da znaš koji posao sada, u ovom trenutku, treba da izvršavaš, i da shvatiš koju to dužnost treba da obavljaš. Treba da pitaš šta Bog zahteva od tebe i koja je dužnost za tebe uređena u Njegovoj kući. Treba da shvatiš i jasno uvidiš načela koja treba razumeti, koja treba usvojiti i koja treba slediti u vezi sa tom dužnošću. Ako ne možeš da ih upamtiš, zapiši ih na papir ili ih pribeleži na računaru. Natenane ih pregledaj i o njima razmišljaj. Kao pripadnik stvorenih bića, tvoj osnovni životni cilj treba da bude da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. To je najosnovniji životni cilj koji treba da imaš. Drugi i konkretniji je kako da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. Naravno, od svih ciljeva ili smerova koji su povezani sa tvojom reputacijom, statusom, sujetom, budućnošću i tome slično treba odustati” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Bog zahteva da svako stvoreno biće ispunjava svoje dužnosti u skladu sa mestom na kojem se nalazi i da zna koji su njegovi trenutni poslovi i dužnosti. Sve ciljeve u vezi sa vlastitim ugledom, statusom ili budućnošću treba napustiti. Moja trenutna dužnost je pevanje. Stoga treba više da se fokusiram na ovladavanje veštinom i tehnikama pevanja i da nastojim da što pre unapredim svoje pevanje. Ne treba da se držim stare slave iz svoje prethodne uloge koordinatora, niti da budem zaokupljena brigom o svom statusu i ugledu dok uvežbavam pevanje. To nisu manifestacije nekoga ko na skroman način obavlja svoje dužnosti. Shvativši to, iz sve snage sam pokušala da postupam u skladu s Božjim rečima, fokusirajući se na to da, dok vežbam pevanje, rešavam svoju iskvarenu narav i pogrešna stanovišta. Kad god bih osetila zabrinutost za svoj obraz i status i oklevala da otvoreno zapevam, u sebi bih se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri i pomogne mi da svoj ponos i status ostavim po strani. Iako sam se ponekad osećala malodušno i uznemireno što ne umem lepo da pevam, zahvaljujući tome što sam jela i pila Božje reči, mogla sam jasno da vidim da je moje gledište o stremljenju pogrešno. Bog od ljudskih bića ne zahteva da budu vođe ili istaknute ličnosti u bilo kojoj oblasti, već im govori da se drže svojih dužnosti i odgovornosti. Shvativši to, brzo sam prilagodila svoje negativne emocije i postala opuštenija tokom pevanja. Nakon izvesnog vremena, naš nadzornik mi je rekao da sam malo popravila svoje pevanje i dozvolio mi je da se pridružim snimanju. Uvidevši ovo malo poboljšanje svojih veština, bila sam presrećna. Shvatila sam da je poboljšanje veštine usko povezano sa ličnim život-ulaskom. Dok sam bila fokusirana na svoj ugled i status, u svemu sam se osećala vezano i sputano i nisam mogla da osetim Božje usmeravanje tokom obavljanja dužnosti. Ali kad sam postala spremna da svoj ponos i status ostavim po strani i da ozbiljno vežbam svoje veštine, nesvesno sam otkrila neke puteve primene.

Kroz to iskustvo sam zaista shvatila da mi težnja ka ugledu i statusu, umesto ka istini, nije pomagala da dobro obavljam svoju dužnost. Naprotiv, ona je loše uticala na crkveni rad. Takođe sam shvatila da me je Bog uveliko zaštitio time što me je rasporedio na drugu dužnost. To mi je omogućilo da uočim svoju iskvarenost i nedostatke, da pronađem svoje pravo mesto, da se pokorim i da spokojno obavljam svoju dužnost. Hvala Bogu što me je spasao!