Oko 10 ujutru, 20. marta 2014. godine, moja žena je iznenada pozvala dok sam napolju obavljao poslove i užurbano mi rekla: „Policajci su došli da te uhapse. Ne dolazi kući!” Čuvši to, odmah sam se unervozio i pomislio: „Gde da odem? Ako odem kod nekog brata ili sestre kući, sigurno ću im napraviti problem. Jedino mi preostaje da potražim utočište kod prijatelja ili rodbine.” Na kraju sam odlučio da odem kod svoje ćerke. Oko dva popodne istog dana, trojica policajaca u civilu upala su u kuću moje ćerke. Jedan od njih je povikao: „Ti mora da si Lin Guang! Mi smo iz policijske stanice i već godinama te istražujemo.” Nakon toga, ne pokazavši nikakvu legitimaciju, primorali su me da izađem i odveli me do njihovog automobila. U tom trenutku sam se prilično uplašio da bi me mogli pretući i prisiliti da odam informacije o crkvi, pa sam se pomolio Bogu: „O Bože! Molim Te, daj mi veru i snagu. Šta god da mi policajci urade, neću postati Juda i izdati Te.” Nakon molitve, uspeo sam da se smirim.

U policijskoj stanici, dvojica policajaca su me odmah prisilila da sednem na tigrovu stolicu, vezali su mi ruke za stolicu, izuli mi cipele i čarape i pričvrstili mi noge gvozdenim okovima. Direktor policijske stanice mi je, zlokobnim glasom punim mržnje, rekao: „Nalog za tvoje hapšenje stigao je danas direktno iz pokrajinskog odeljenja za javnu bezbednost i tražili su da te lično uhapsim. Mora da si nešto posebno! Bolje ti je da odmah progovoriš i kažeš nam sve što znaš!” Nakon toga, pred mene je stavio više od deset fotografija za dokumenta i pokazivao ih jednu po jednu, pitajući me da li poznajem nekoga sa slika. Ugledao sam jednu sestru koju sam prepoznao i žurno sam odgovorio: „Ne poznajem nijednu od ovih osoba.” Zatim je pokazao na neke predmete koje su zaplenili iz moje kuće, uključujući dve Biblije, jedan primerak „Reč se pojavljuje u telu”, nekoliko potvrda za čuvanje knjiga Božjih reči i 7.400 juana i rekao: „Ovo su jasni dokazi da veruješ u Svemogućeg Boga i da si protiv KPK!” Zatim je uzeo potvrde i pitao me: „Gde si stavio ove knjige?” Postao sam veoma nervozan kada sam video da drži te potvrde i pomislio: „Te potvrde su za više od hiljadu knjiga. Ako mu ne kažem, sigurno me neće pustiti, ali ako mu kažem, zar tako neću postati Juda?” Shvativši to, brzo sam se pomolio Bogu: „O Bože! Molim Te, zaštiti moje srce i dozvoli mi da budem tih i miran pred Tobom. Šta god da mi policija uradi, neću biti Juda i neću izdati svoju braću i sestre!” Nakon molitve, setio sam se ovog odlomka Božjih reči: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Mogao sam da osetim Božji autoritet kroz Njegove reči. Sve je u Božjim rukama i On ima suverenost nad svim stvarima! Zar činjenica da sam pre samo nedelju dana premestio knjige koje sam čuvao nije bila znak Božje zaštite? Shvativši to, samouvereno sam odgovorio: „Te knjige su već prosleđene.” Policajac je nastavio sa ispitivanjem, pitajući: „Gde živi osoba koja je primila knjige? Kako se zove? Ko joj je starešina?” Odgovorio sam: „Ne znam.” Ljutito me je pogledao i povikao: „Hoćeš li da mi kažeš ili ne? Nemoj da se praviš pametan samo zato što sam bio blag prema tebi!” Zatim mi je besno prišao i snažno me ošamario po levoj, pa po desnoj strani lica. Onda su prišla još dvojica policajaca i počeli da me šamaraju naizmenično. Ošamarili su me najmanje deset puta. Pred očima su mi se pojavile zvezdice, zvonilo mi je u ušima, a lice me je peklo od bola. Videvši da i dalje ne govorim, jedan policajac je uzeo električni kabl debljine 2,5 cm i više od deset puta me ošinuo po leđima, zbog čega sam se celim telom grčio od bola. Pomolio sam se Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da mi da veru i volju da izdržim patnju. Nekoliko policajaca zlobno je zarežalo: „Skinite mu odeću i dobro ga izudarajte. Da vidimo da li će tada progovoriti!” Zatim su mi silom skinuli odeću i nastavili da me šibaju, vičući: „Hoćeš li da pričaš ili ne?” Udarili su me barem osam ili devet puta, a svaki udarac mi je nanosio razdirući bol po celom telu. Međutim, koliko god da su me pritiskali, nisam rekao ni reč. Tada su prišla još dvojica policajaca i počeli naizmenično da me šamaraju. Tukli su me dok nisam osetio takvu vrtoglavicu da više nisam mogao da otvorim oči.

Posle nekog vremena, jedan policajac je ušao sa posudom punom vode. Bacio je neke prljave pantalone u vodu, a zatim ih pomoću štapa podigao iz vode i bez prestanka me polivao vodom po glavi i telu. Osećao sam istovremeno hladnoću i bol. Videvši da i dalje neću da progovorim, uzeli su bambusov štap debljine malog prsta i počeli da mi njime pritiskaju i uvrću bradavice, nekih dva do tri minuta, što je izazivalo razdirući bol. Stegao sam pesnice i stisnuo zube, ali osećao sam da neću moći još dugo da izdržim, pa sam se pomolio Bogu: „O Bože! Molim Te, daj mi veru i volju da izdržim patnju. Dozvoli mi da prevaziđem ovu patnju i da ostanem postojan u svedočenju o Tebi.” Dok sam se molio, setio sam se kako su vojnici tukli Gospoda Isusa dok Mu celo telo nije bilo prekriveno posekotinama i modricama, kako je bio prisiljen da u okovima s mukom korača do mesta raspeća i kako je na kraju bio surovo prikovan za krst. Gospod Isus je žrtvovao Svoj život da bi iskupio čovečanstvo. Božja ljubav je toliko velika! Božja ljubav me je duboko motivisala. Razmišljajući o tome kako je i Petar bio razapet naglavačke, palo mi je na pamet da je patnja kroz koju prolazim beznačajna u poređenju s tim. Znao sam da moram da se ugledam na Petra, da ostanem postojan u svom svedočenju i da, bez obzira na to kako me policija mučila, čak i ako bih morao da žrtvujem svoj život, moram da udovoljim Bogu. Shvativši sve to, stekao sam veru, osetio da bol u mom telu popušta i počeo da doživljavam smirenost. Nakon toga, policajci su nastavili da me naizmenično muče bambusovim štapom i električnim kablom, ali kada su videli da još uvek neću da progovorim, vikali su: „Ti si tvrdoglav! Nikada nismo imali nekog tako tvrdoglavog kao što si ti! Čak bi i heroj pokleknuo do sada! Šta je to što te održava?” Bio sam toliko srećan kada sam ih čuo da to govore. Znao sam da mi je Bog dao veru i volju da podnesem patnju, omogućivši mi da izdržim mučenje. Osećao sam da je Bog sa mnom, na mojoj strani, i imao sam više vere – ostao bih postojan u svom svedočenju Bogu čak i kad bi to značilo moju smrt. Odlučno sam izjavio: „Božja reč je ono što me održava!” Čuvši to, policajci su odmah pojačali mučenje – šamarali su me, pritiskali i uvrtali mi bradavice, a zatim me bambusovim štapom udarali po rukama sve dok nisu pomodrele i utrnule. Tada mi je jedan policajac rekao: „Ako ne budeš govorio, večeras ćemo te pretući nasmrt. Nikog neće biti briga ako te ubijemo. Sve vas vernike treba pobiti!” Razbesneo sam se kada je to rekao i pomislio: „Čak i ako me ubijete, neću reći ni reč. Nemojte očekivati da iz mene izvučete i najmanju informaciju!”

Kasnije, videvši da i dalje ne progovaram, policajci su mi bambusovim štapom pritiskali i uvrtali palčeve na obe noge i šibali me električnim kablom po stopalima. Naizmenično su me šibali, pritiskali i uvrtali mi bradavice i nožne palčeve bambusovim štapom, i šamarali me. Bol je bio toliko jak da su mi zubi cvokotali dok sam ih stiskao. Tada je jedan policajac rekao: „Ako ne progovoriš, sutra ćemo te provesti ulicama. Tvoji rođaci, prijatelji i porodica će te mrzeti i odbaciti. Ako nam kažeš, nećemo nikome reći da si uhapšen i sačuvaćeš obraz.” Shvatio sam da je ovo Sotonina zlokobna zavera i setio sam se onoga što je Gospod Isus rekao: „Blaženi su prognani zbog pravednosti” (Matej 5:10). To što sam zbog svoje vere u Boga bio tako ismevan, vređan i klevetan, bili su sve oblici progona radi pravednosti. To nije bilo poniženje, već veličanstvena stvar. Bez obzira na to šta su drugi mislili, jedino mi je bilo važno da udovoljim Bogu. Shvativši to, jednostavno sam ignorisao policajca. Tada mi je drugi policajac zapretio, rekavši: „Hoćeš li da pričaš ili ne? Ako ne progovoriš, prebićemo te nasmrt večeras i baciti na auto-put. Automobili će te samleti u komade i niko nikada neće saznati šta se dogodilo!” Čuvši to, pomislio sam: „Ovi policajci su zaista zlobni, nema toga što ne bi učinili. Ako me ubiju, niko nikada neće saznati.” Pomislio sam na svog starog oca, koji je kod kuće, u svojim osamdesetim, kao i na svoju ženu, koja je patila od mnogih bolesti. „Ako me ubiju, kako će se moj otac i žena brinuti sami o sebi?” Osećao sam se strašno kada mi je to palo na pamet, pa sam se pomolio Bogu. Kasnije sam se setio ovog odlomka Božjih reči: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je Sotona pokušavao da iskoristi slabost mog tela i moju privrženost porodici kako bi me naveo da prodam svoju braću i sestre i izdam Boga. Nisam smeo da nasednem na njegove trikove. Tada sam se setio još nečega što je Gospod Isus rekao: „Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 10:39). Božje reči su mi dale veru i snagu. Čak i ako bi me nasmrt pretukli, moja duša bi bila u Božjim rukama, i čak i kada bi to značilo da moram da žrtvujem svoj život, morao sam da ostanem postojan u svom svedočenju za Boga. Čovek nema kontrolu nad svojom sudbinom, a Bog ima suverenost nad našim sudbinama, tako da je i budući život moje porodice bio u Božjim rukama. Bio sam voljan da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, pa sam se pomolio Bogu: „O, Bože! Sve stvari i događaji su u Tvojim rukama, uključujući i moj vlastiti život. Ma kako me policija mučila, čak i ako to znači moju smrt, nikada Te neću izdati niti ću prodati svoju braću i sestre.”

Videvši da i dalje neću da govorim, policajci su uzeli pocepane pantalone iz posude s vodom i nekoliko puta me polili po glavi, uvrtali su bambusov štap u moje bradavice i palčeve na nogama, i snažno me udarali po gornjoj strani stopala. Svaki put kada bi me udarili, bol je bio toliko strašan da bi mi celo telo utrnulo, srce bi mi se grčilo i ostajao bih bez daha. Stisnuo sam zube, tiho se molio Bogu, ali i dalje nisam rekao ni reč. Jedan policajac je zatim uzeo smrdljivu čarapu, bacio je u posudu da upije prljavu vodu, i zatim mi je njome trljao usta. Čvrsto sam zatvorio usta, pa mi je njome samo trljao usne. Zatim, kada sam malo opustio usta, ugurao mi je čarapu u usta i počeo da mi njome trlja zube, govoreći: „Evo, daj da ti isperem usta!” Potom su uzeli posudu s hladnom vodom iz frižidera i polili mi je po glavi. Nakon toga, kada sam i dalje odbijao da govorim, uzeli su čekić i drvenom drškom mi na silu otvorili usta, a zatim doneli pola činije ulja s ljutom paprikom i pokušali da mi ga sipaju u grlo. Pošto su videli da ne mogu da mi sipaju ulje u usta jer sam ih držao zatvorena što sam jače mogao, samo su mi ga utrljali na usne i u posekotine na bradavicama, ne prestajući dok nisu potrošili svo ulje. Oštar bol je bio gotovo nepodnošljiv a ja sam neprestano drhtao i tresao se u tigrovoj stolici. Stopala su mi se trljala o gvozdene okove i na petama su mi se na kraju otvorile dve posekotine koje su počele da krvare. Taj bol je bio toliko strašan da sam pomislio kako bi mi bilo bolje da umrem i osećao sam se krajnje beznadežno. Pomislio sam: „Ako hoćete da me tučete, tucite me do smrti i oslobodite me ove muke.” Kada sam počeo da razmišljam o želji da umrem, shvatio sam da je to pogrešno – kada bih umro, kako bih mogao da svedočim za Boga? U tom trenutku sam se setio jednog odlomka Božjih reči: „Nije ti još vreme da umreš. Moraš da stisneš pesnice i odlučno nastaviš da živiš. Moraš da živiš život za Boga. Kada ljudi u sebi imaju istinu, imaju tu odlučnost i nikada više ne požele da umru. Kada ti smrt zapreti, reći ćeš: ’O, Bože, ne želim da umrem. Još uvek Te ne poznajem. Još uvek se nisam odužio za Tvoju ljubav. Ne mogu da umrem dok Te dobro ne upoznam.’ (…) Ako ne razumeš Božju nameru i samo misliš na patnju, što više budeš razmišljao o njoj, to će ti biti teže i bićeš utoliko negativniji, kao da ti se životni put završava. Mučiće te samrtne muke. Ako svoje srce i sav svoj trud uložiš u istinu i uspeš da je shvatiš, onda će ti se srce ozariti i osetićeš užitak. Pronaćićeš životni mir i radost u svom srcu i kada te zadesi bolest ili ti zapreti smrt, reći ćeš: ’Nisam još dobio istinu, tako da ne mogu da umrem. Moram da se dobro podam Bogu, da dobro posvedočim o Bogu i odužim se za Božju ljubav. Na kraju krajeva, nije važno kako ću umreti, jer mi je život bio zadovoljavajući. Bez obzira na sve, ne mogu još da umrem. Moram da istrajem i da nastavim da živim’” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Božje reči su na mene ostavile dubok i dirljiv utisak. Bog je koristio ovu teškoću da usavrši moju veru i ljubav i da mi omogući da zadobijem istinu. Hteo sam da umrem i da sebe poštedim muke nakon što sam samo malo propatio – gde je bilo moje svedočanstvo? Pomislio sam na to kako se Petar, ma koliko patio i prolazio kroz teškoće, nikada nije žalio na Boga. Umesto toga, molio se da traži Božju nameru, pokoravao se svemu što je dolazilo od Boga i na kraju postigao najvišu ljubav prema Bogu, pokoravao se do smrti, bio razapet naglavačke za Boga i dao divno i snažno svedočanstvo. Morao sam da se ugledam na Petra – ma koliko patio, trebalo je da nastavim da živim i da ostanem postojan u svom svedočenju kako bih ponizio Sotonu svakim svojim preostalim dahom. Nakon toga, jedan policajac je doneo ventilator, uključio ga na najjače i pustio da duva na mene više od deset minuta, zbog čega mi je bilo toliko hladno da sam počeo da drhtim. Pomislio sam: „Bez obzira na to koji metod koristite, nikada neću progovoriti.” Mučili su me na taj način od tri popodne do četiri i trideset ujutru narednog dana. Iako od mene nisu uspeli da izvuku ni jednu jedinu reč, na kraju su bili toliko iscrpljeni da su odustali i otišli.

Drugog dana ujutru, odveli su me u pritvor. Stopala su mi bila toliko otečena da nisam mogao da obujem cipele, već sam ih samo dopola ugurao i hodao šepajući. Svaki korak mi je nanosio razdirući bol. Kada mi je jedan policajac naredio da skinem odeću zbog pregleda i video da sam prekriven posekotinama i modricama, upitao je: „Ko te je ovako pretukao?” Taman da odgovorim, kada je zamenik direktora hitro uskočio, rekavši: „To su modrice od gua ša terapije, nisu od batina.” Kad sam ušao u pritvorsku ćeliju, jedan krupan pritvorenik mi je rekao: „Novajlije moraju biti oprane od glave do pete sa šest posuda vode. Takva su pravila.” Čuvši to, osetio sam blagu nervozu i pomislio sam: „Napolju je tako hladno, a biti opran sa šest posuda vode sigurno će biti ledeno i bolno. Kako ću to izdržati?” Ali na moje iznenađenje, kada sam skinuo odeću i kada je on video da sam prekriven posekotinama i modricama, rekao je ostalim pritvorenicima: „Njemu su leđa, stopala i lice potpuno modri, a na obe pete ima duboke posekotine natopljene krvlju. Previše je pretučen, može biti pošteđen šest posuda vode.” Osetio sam ogromno olakšanje i u srcu sam neprestano zahvaljivao Bogu.

Trećeg dana mog pritvora, u dva popodne, iznenada sam dobio jaku glavobolju, srce je počelo ubrzano da mi kuca i onesvestio sam se na svom betonskom krevetu. U tom trenutku, osećao sam stezanje u grudima, kao da su bile stegnute užetom, kao i osećaj težine, kao da ih je pritiskala ogromna kamena ploča. To je bilo izuzetno neprijatno, a glavobolja je bila toliko jaka da mi se činilo da će mi glava eksplodirati. Jedan pritvorenik je brzo pozvao policajca koji mi je opipao srce i puls i rekao: „Srce mu kuca prebrzo, ne mogu ni da izbrojim otkucaje.” Tada su me poslali u bolnicu i nakon pregleda je ustanovljeno da mi srce kuca 240 otkucaja u minuti i da sam doživeo srčani udar. Primljen sam u bolnicu, stavili su mi masku s kiseonikom i dali injekciju kardiotonika. Moj boravak u bolnici trajao je četiri dana, a pošto se policija plašila da bih mogao da pokušam da pobegnem, vezali su me lisicama za krevet i postavili dva naoružana stražara ispred vrata. Četvrte noći su me vratili u pritvor. Nekoliko policajaca se raspitivalo o mom stanju, na šta je stražar koji me pratio samo odmahnuo glavom i rekao: „Ovaj je gotov, beskoristan je.” Sećam se da sam čuo druge pritvorenike kako govore da pritvorenici sa ozbiljnim povredama ili bolestima mogu biti pušteni nakon desetak dana pritvora. Pomislio sam da, budući da sam tako bolestan, verovatno neću ostati predugo i da mi možda Bog otvara put. Pomolio sam se Bogu, govoreći Mu da sam spreman da svoju bolest stavim u Njegove ruke. Bez obzira na to da li ću živeti ili umreti, da li ću ostati zatvoren ili biti oslobođen, bio sam voljan da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima. Tokom narednih nekoliko dana, po ceo dan sam ležao na krevetu u jakim bolovima, a cimeri iz ćelije su se smenjivali brinući o meni nedelju dana. Znao sam da je Bog orkestrirao i uredio ljude, događaje i stvari da mi pomognu i neprestano sam Mu zahvaljivao! Budući da sam imao uznapredovalu bolest srca i da sam mogao prestati da dišem u bilo kom trenutku, policajci u pritvorskoj jedinici su se plašili da bi mogli snositi odgovornost ako bih umro dok sam pritvoren, pa su posle dvadeset devet dana pritvora pozvali moju ženu da organizuje moje puštanje uz kauciju do suđenja i pustili su me da idem kući. Sećam se da me je, dok sam odlazio, zamenik direktora upozorio: „Pustili smo te, ali si i dalje pod našom kontrolom. Tvoja žena je tvoj jemac. Ako ubuduće stupiš u kontakt s vernicima, sledeći put ćemo uhapsiti i tebe i tvoju ženu. Od sada ćeš se svakog meseca javljati u lokalnu policijsku stanicu.” Tada nisam odgovorio, već sam samo pomislio: „Možete me nadgledati i kontrolisati, ali ne možete kontrolisati moje srce koje sledi Boga. Nastaviću da verujem u Boga i nakon što budem pušten.”

Nakon puštanja iz pritvora, moja bolest je nastavila da se pogoršava, a napadi su postajali sve češći. Svaki put kada bih imao napad, bol bi se širio od srca ka leđima i od kičme ka glavi. Glavobolje su bile toliko jake da mi se činilo kao da mi neko steže glavu stegom, a zujanje u ušima bilo je glasnije od mašine u fabrici. Srce bi mi se stezalo kao da je zavezano užetom i bilo mi je teško da dišem. Jedino mi je duboko, sporo disanje pružalo neko olakšanje. Kada se napadi ne bi smirili sami od sebe, morao bih ići u bolnicu na injekcije. Nisam mogao da obavljam nikakve fizičke poslove, čak je i nošenje posude s vodom bilo previše za moje srce. Takođe, dugotrajno uzimanje lekova izazvalo mi je veoma ozbiljne probleme sa želucem. Bio sam praktično invalid i nisam mogao da radim ni najmanji posao. Štaviše, troškovi lečenja su predstavljali ogroman teret mojoj porodici i činili život izuzetno teškim. Kad god bih pomislio na to kako, kao muškarac, nisam u stanju da radim i obezbedim svoju porodicu, već sam im samo teret, i kako svakog dana moram da trpim bol i patnju zbog bolesti, osećao sam se neizmerno izmučeno i jadno. Kad god bih tako patio, setio bih se iskustava Jova i Petra. Pročitao sam ovaj odlomak Božjih reči: „Ti si podvrgnut kušnjama Jova, a istovremeno si podvrgnut i Petrovim kušnjama. Kada je Jov bio isproban, on je svedočio, da bi mu se naposletku otkrio Jahve. Tek pošto je svedočio, bio je dostojan da vidi lice Božje. Zašto je rečeno: ’Skrivam se od zemlje ogrezle u prljavštini, ali se pokazujem svetom carstvu’? To znači da si dostojan da vidiš Božje lice samo onda kad poseduješ svetost i kad svedočiš. Ako ne možeš da svedočiš za Njega, ti onda nisi dostojan da vidiš Njegovo lice. Ako se, suočen s oplemenjivanjem, povlačiš ili se žališ na Boga, te usled toga ne uspevaš da svedočiš za Njega i postaješ predmet Sotoninog podsmeha, ti onda nećeš zadobiti Božje pojavljivanje. Ako si, pak, poput Jova, koji je usred kušnji prokleo svoje telo i nije se žalio na Boga, koji je bio u stanju da prezre svoje telo, a da se pritom nije žalio niti je kroz svoje reči počinio greh, ti ćeš onda biti stalni Božji svedok. Ako ti, nakon što se do određenog stepena podvrgneš oplemenjivanju, još uvek možeš da budeš poput Jova, uistinu pokoran pred Bogom, bez drugih zahteva prema Njemu i bez sopstvenih predstava, Bog će ti se ukazati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da, uprkos činjenici da me je mučenje od strane KPK učinilo teško bolesnim, Bog je koristio to okruženje da usavrši moju veru i ljubav. Hteo je da vidi da li ću se pokoriti toj orkestraciji i uređenju i ostati postojan u svom svedočenju za Njega kroz ovo oplemenjivanje. Kada je Jov prolazio kroz kušnje, izgubio je svu svoju imovinu video kako mu deca umiru u jednom danu, a potom su mu izbijali čirevi po telu. Ipak, zadržao je bogobojažljivo srce i iako se suočio s tolikom patnjom i nevoljom, nikada se nije žalio na Boga, već je čak i slavio Njegovo ime. Zatim, tu je i Petar, koji je prošao kroz stotine kušnji, ali nikada nije izgubio svoju veru u Boga i na kraju je bio razapet naglavačke za Boga, pokoravajući Mu se sve do smrti. Patnje, kušnje i oplemenjivanje kroz koje su oni prošli bili su mnogo veći od onoga kroz šta sam ja prolazio, ali se ipak nikada nisu pobunili protiv Boga niti su Mu se opirali i bili su u stanju da Mu se voljno pokore bez primedbi, bez obzira na to da li su primili blagoslove ili trpeli nesreće. Bio sam voljan da se ugledam na njih i da se suzdržim od toga da se žalim na Boga, bez obzira na veličinu patnje i oplemenjivanja sa kojima sam se suočavao. Odlučno sam ostao postojan u svom svedočenju o Bogu.

Kroz ovaj progon i hapšenje, jasno sam sagledao demonsku suštinu KPK, koja mrzi istinu i mrzi Boga. Oni su upravo onakvi kako Bog kaže: „Ta banda saučesnika u zločinu! Oni se spuštaju u carstvo smrtnika da se prepuste zadovoljstvima i da izazivaju metež, toliko komešajući stvari da svet postaje prevrtljivo i nestalno mesto, a čovekovo srce ispunjeno panikom i nelagodom i oni su se toliko poigravali sa čovekom da je njegova pojava postala pojava izuzetno ružne neljudske poljske zveri, iz koje je iščileo i poslednji trag prvobitnog svetog čoveka. Štaviše, oni čak žele da preuzmu suverenu vlast na zemlji. Oni toliko ometaju Božje delo da ono jedva može da i drže čoveka izolovanog podjednako čvrsto kao zidovi od bakra i čelika. Pošto su počinili toliko teških grehova i izazvali toliko nesreća, da li i dalje očekuju nešto drugo osim grdnje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (7)”). Bog nas je stvorio, pa je verovati u Boga i obožavati Njega potpuno prirodno i opravdano, međutim KPK koristi sve raspoložive metode da progoni i hapsi vernike, prisiljava ih da izdaju Boga i da slede nju i mašta o tome da ima kontrolu nad čovečanstvom, koje je Božja tvorevina. Kako je samo bestidna! Te demone će Bog na kraju prokleti i kazniti! U toku svog iskustva, takođe sam svedočio čudesnim Božjim delima, Njegovoj svemoći i suverenosti. Svaki put kada bih osećao da ne mogu da podnesem patnju koju su mi nanosili mučenjem i zlostavljanjem, molio bih se Bogu i oslanjao se na Njega, a telesni bol bi jenjavao. Kada bih se osećao jadno i negativno, Božje reči su me vodile da budem snažan i ne dopustim da me smrt sputava. Bog je takođe orkestrirao i uredio ljude, događaje i stvari da mi pomognu, omogućivši mi da osetim Njegovu blizinu i pokazavši milost prema mojoj slabosti. Sve je to bila Božja ljubav prema meni i sada imam više vere u Boga nego ikada.