Početkom novembra 2022, tamo gde sam obavljala svoje dužnosti situacija s pandemijom postajala je sve ozbiljnija i u periodu od samo nekoliko dana, više okolnih područja postalo je zona visokog rizika. Odmah nakon toga, cela pokrajina je zatvorena i svima je naloženo da budu u karantinu u svojim domovima. Nedugo potom, pandemija je opustošila zajednicu u kojoj sam bila i preko stotinu osoba je odvedeno u izolaciju, a ljude su i dalje neprestano odvodili. Nisam mogla da verujem koliko brzo se bolest širi i koliko mnogo ljudi se zarazilo u kratkom periodu od samo nekoliko dana. Prosto sam morala da se zabrinem: „Hoćemo li se i moje saradnice i ja zaraziti?ˮ No, onda sam pomislila: „Mi se razlikujemo od nevernika. Nas vernike štiti Bog. Pored toga, odgovorne smo za rad na produkciji video-zapisa, što je prilično važno. Takođe postižemo i dobre rezultate u radu. Ako braća i sestre na drugim mestima imaju problema, pisaće nam da traže od nas pomoć. Ako se zarazimo i ne budemo mogle da obavljamo dužnosti, zar to neće usporiti posao? Biblija kaže: ’Pored tebe hiljada će pasti, tebi zdesna i deset hiljada, a tebi se približiti neće!’ (Psalmi 91:7). Ako Bog to ne dozvoli, čak i ako se cela zajednica zarazi, mi ćemo ostati netaknute.ˮ Te misli podarile su mi smirenost i neizreciv osećaj nadmoćnosti. Ponekad bih videla sestre koje su bile domaćini, kako se plaše da se ne zaraze i smatrala bih da im nedostaje vere. Pomislila bih: „Vi ste nam domaćini, i vas će Bog zaštititi.ˮ

Pandemija se naposletku nekontrolisano proširila našom zajednicom. Svakog dana bih videla kako delatnici dezinfikuju velike spoljašnje prostore, a sestre domaćini bi često pričale kako nevernike stalno odvode u izolaciju. Bilo mi je tako drago što sam vernik i osećala sam se kao beba u naručju Boga. Uz Božju brigu i zaštitu, nije bilo šanse da nas pandemija takne. Ali nedugo potom, desilo se nešto neočekivano. Dana 18. novembra, sestra s kojom sam sarađivala iznenada je, nakon kupanja, dobila visoku temperaturu i počela da kašlje. Potom su i sestre domaćini počele da dobijaju visoku temperaturu i glavobolju, a ja nisam mogla da se ne zapitam: „Da se nisu zarazile?ˮ Ali, brzo sam odbacila te misli, verujući da to ne može biti istina. No, sledećeg dana, počela sam da osećam bol i slabost u celom telu, a još jedna sestra je dobila visoku temperaturu. Testirale smo se i bile smo pozitivne i mi i sestre koje su nam bile domaćini. Isprva, prosto nisam mogla da se usudim da poverujem da je to istina i nisam znala kako sam mogla biti zaražena. Neprestano sam se prisećala svog ponašanja tokom nedavnih obavljanja dužnosti, govoreći sebi: „Nisam učinila ništa čime sam se jasno opirala Bogu, a i rad nam je prilično dobro išao. Ne bi trebalo da budem kažnjena, pa što sam se onda zarazila? Da nije možda Bog video da rastem pa ovu bolest koristi da me iskuša kako bih svedočila o Njemu? Ako je to u pitanju, dok god se ne žalim i nastavljam sa obavljanjem dužnosti, Bog neće dozvoliti da mi se nešto desi.ˮ Potom sam neprestano podsećala sebe da nastavim da obavljam dužnost kao pre i da će se, uz Božju zaštitu, moje stanje uskoro preokrenuti. Ali, stvari se nisu desile kako sam zamišljala i stanje ne samo da mi se nije popravilo, već se pogoršavalo. Stalno sam dobijala visoku temperaturu i sve me je jako bolelo, posebno grlo koje je bilo upaljeno i natečeno. Kad god bih probala da jedem ili pijem, imala sam osećaj kao da gutam nož, a kad bih pokušala noću da spavam, zapušio bi mi se nos i mogla sam da dišem samo na usta, zbog čega bi mi grlo bilo još bolnije i suvlje. Počela sam u srcu da se žalim: „Zašto ova bolest ne prolazi?ˮ Tokom dve noći me je posebno jako stezalo u grudima i teško sam disala. Setila sam se slika onih koji su umrli jer im je ova bolest oštetila organe za disanje i još sam se više uplašila. Neprestano sam brinula: „Kako to da mi se stanje pogoršava? Da li ću umreti? Da li me Bog ovom bolešću iskušava ili kažnjava?ˮ Zbog takvih misli sam osećala veliku tugu. Tokom tih nekoliko dana bolesti, naročito dok je padala kiša i u kući bilo hladno, činilo se da mi je smrt blizu i osećala sam nekakvu neobjašnjivu gorčinu u sebi, kao da me je Bog napustio. Moj raniji osećaj nadmoćnosti do tad je već iščileo. Razmišljala sam o tome kako mi je Bog pre darivao milost i blagosiljao me i kako su mi se drugi divili i zavideli mi, ali sad sam se osećala krajnje nevažnom, kao da bih jednog dana mogla prosto tiho nestati… Što sam više o tome razmišljala, sve sam se jadnije osećala, kao da se put preda mnom pomračio, a ja nisam imala energije da išta preduzmem. Uz moje negativne reakcije na bolest, samo sam želela da ležim i da se odmaram. Iako sam znala da moram da se držim dužnosti, iz tela mi je bila isisana sva energija i razmišljala sam: „Ne samo da mi nije bolje, već sam zapravo sve bolesnija. Ne mogu da nastavim svoju dužnost i nisam ni o čemu svedočila. Da li je ovo kraj za mene?ˮ U svom bolu, molila sam se Bogu: „O, Bože! Trenutno se osećam tako slabo i ne razumem Tvoju nameru. Ne znam kako ovo da preguram, molim Te prosveti me i vodi me!ˮ

Nakon toga, pročitala sam dva odlomka iz Božjih reči: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Iako ste prošli kroz sve vrste stradanja i iskusili sve vrste muka, ta stradanja nisu ni nalik Jovovim kušnjama; već su tu da sude ljudima i izgrde ih zbog njihove buntovnosti, otpora i Moje pravedne naravi. To su pravedni sud, grdnja i prokletstvo. Jov je, s druge strane, bio pravednik među Izraelcima koji su primili Jahveovu veliku ljubav i saosećajnost. Nije počinio nikakva zlodela i nije se opirao Jahveu, već Mu je bio iskreno odan. Zbog svoje pravednosti bio je podvrgnut kušnjama, a prošao je one vatrene budući da je bio verni Jahveov sluga. Ljudi današnjice su podvrgnuti Mom sudu i prokletstvu zbog svoje pokvarenosti i nepravednosti. Iako njihovo stradanje nije nalik onome kroz koje je Jov prošao kada je izgubio svoju stoku, imovinu, sluge, decu i sve one koji su mu bili dragi, ono što oni podnose jesu vatreno pročišćenje i izgaranje. A ozbiljniji su od onoga što je Jov doživeo samom činjenicom da takve kušnje nisu umanjene, niti otklonjene zbog toga što su ljudi slabi; naprotiv, dugotrajne su i odvijaju se do poslednjeg dana ljudskog života. To su kazna, sud i prokletstvo; to su nemilosrdno izgaranje i, povrh toga, zasluženo ’nasleđe’ ljudskog roda. To je ono što ljudi zaslužuju i u čemu se izražava Moja pravedna narav. To je poznata činjenica” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakvo je vaše shvatanje blagoslova?”). Iz Božje reči, shvatila sam da On nije dozvolio da se zarazim da bih živela u bolesti ili povela računa o svom telu, niti da bi me razotkrio ili uklonio, još manje zato što mi je rast bio kakav sam mislila da jeste i što sam bila vredna svedočenja Bogu kao Jov, već zato što sam imala iskvarenu narav. Bog je ovu bolest koristio da bi razotkrio moju iskvarenost, da bi me pročistio i promenio. Da sam mogla da promišljam o sebi i tragam za istinom, onda bi ovo bila dobra prilika da zadobijem istinu, ali ja sam uvek živela u predstavama i uobraziljama i odredila da Bog neće dozvoliti da se razbolim. Samo sam želela da živim u Božjem naručju i da ne iskusim životne oluje. Nakon što sam se razbolela, nisam se usredsredila na promišljanje o sebi i izvlačenje pouke, već sam besmisleno smatrala da posedujem rast i da Bog ovu situaciju koristi da bi me nagnao da svedočim o Njemu. Suzdržavala sam se od pritužbi i držala sam se dužnosti, misleći da ću na taj način moći da budem postojana u svom svedočenju i da udovoljim Bogu, pa će onda Bog ukloniti ovu bolest. Zbog toga, kad je stanje počelo da mi se pogoršava umesto da se poboljšava, žalila sam se i nadala se da će Bog ukloniti ovu bolest, do te mere da sam postala obazriva, pogrešno shvatajući i misleći da Bog želi da me razotkrije i ukloni. Na koji način sam doživljavala Božje delo? Setila sam se ljudi iz Ninive. Zbog svoje iskvarenosti, rđavosti i zlih dela navukli su na sebe Božji gnev, pa je Bog poslao Jonu da im objavi da imaju 40 dana da se pokaju. Svi ljudi iz Ninive su poverovali Bogu pa su se i kralj i podanici istinski pokajali pred Bogom u kostreti i pepelu i naposletku zaslužili Božju milost i oproštaj. To što sam se zarazila bilo je Božja namera i baš kao Ninivljani, morala sam da se pokajem pred Bogom.

U to vreme, promišljala sam o stanjima koje sam pokazala suočena s bolešću. Prisetila sam se nekih Božjih reči: „U Božjoj porodici, među braćom i sestrama, ma koliko je visok tvoj status ili položaj, ili koliko je važna tvoja dužnost, i ma koliko je veliki tvoj talenat i doprinos ili koliko dugo veruješ u Boga, u Božjim očima ti si stvoreno biće, obično stvoreno biće, a plemenita zvanja i titule koje si podario sebi ne postoje. Ako ih uvek smatraš titulama ili kapitalom koji ti omogućava da pripadaš posebnoj grupi ili da budeš posebna ličnost, onda se time opireš i suprotstavljaš Božjim pogledima i u neskladu si sa Bogom. Kakve će to posledice imati? Da li će te to naterati da se opireš dužnostima koje stvoreno biće treba da obavlja? U Božjim očima, ti si samo stvoreno biće, ali ti sebe ne smatraš takvim. Možeš li zaista da se pokoriš Bogu sa takvim načinom razmišljanja? Uvek optimistički razmišljaš: ’Bog ne bi trebalo tako da se ophodi prema meni, On nikada ne bi mogao tako da se ophodi prema meni.’ Zar to ne stvara sukob sa Bogom? Kada Bog bude postupio u suprotnosti sa tvojim predstavama, tvojim načinom razmišljanja i tvojim potrebama, šta ćeš u svom srcu pomisliti? Kako ćeš se nositi s okolnostima koje ti je Bog uredio? Hoćeš li se pokoriti? (Neću.) Nećeš se pokoriti i sigurno ćeš se opirati, protiviti, gunđati i žaliti i zbunjeno u srcu neprestano razmišljati: ’Ali Bog me je štitio i prema meni se milostivo ophodio. Zašto se sada promenio? Ne mogu više da živim!’ I onda postaneš mrzovoljan i drzak. Ako bi se kod kuće tako ponašao prema roditeljima, to bi bilo opravdano i oni ti ne bi ništa učinili. Ali to nije prihvatljivo u Božjoj kući. Zato što si odrasla osoba i vernik, čak ni drugi ljudi neće trpeti tvoje gluposti – da li misliš da bi Bog bio trpeljiv prema takvom ponašanju? Da li će ti oprostiti ako Mu to učiniš? Ne, neće. Zašto neće? Bog nije tvoj roditelj, On je Bog, On je Stvoritelj, a Stvoritelj nikada ne bi dozvolio da stvoreno biće bude mrzovoljno i nerazumno ili da besni pred Njim. Kada te Bog kažnjava i sudi ti, isprobava te ili ti uzima, kada te baca u nevolju, On želi da vidi stav stvorenog bića u načinu na koji se odnosi prema Stvoritelju, želi da vidi kakav put stvoreno biće bira, i nikada ti neće dozvoliti da budeš mrzovoljan i nerazuman, niti da iznosiš besmislena opravdanja. Kada ljudi to shvate, zar ne bi trebalo da razmišljaju o tome kako bi trebalo da se nose sa svime što Stvoritelj radi? Pre svega, ljudi treba da zauzmu svoja odgovarajuća mesta stvorenih bića i da prepoznaju svoj identitet stvorenih bića. Možeš li da prepoznaš da si stvoreno biće? Ako to možeš da prepoznaš, onda treba da zauzmeš svoje odgovarajuće mesto stvorenog bića i da se pokoriš Stvoriteljevim uređenjima, pa čak i ako malo patiš, da to činiš bez prigovora. To znači biti razumna osoba. Ako ne misliš da si stvoreno biće, ali smatraš da imaš titule i oreol nad glavom, i da si osoba koja ima status, da si veliki vođa, dirigent, urednik ili direktor u Božjoj porodici, i da si neko ko je značajno doprineo radu Božje porodice – ako to misliš, onda si najnerazumnija i daleko najbesramnija osoba. Da li ste vi ljudi koji imaju status, položaj i vrednost? (Nismo.) Pa šta si onda? (Ja sam stvoreno biće.) Tako je, ti si samo obično stvoreno biće. Među ljudima možeš da se razmećeš svojim sposobnostima, da igraš na kartu visokog položaja, da se hvališ svojim doprinosima ili da pričaš o svojim herojskim podvizima. Ali pred Bogom ništa od toga ne postoji, i nikada ne smeš o tome da pričaš, niti da se time hvališ ili da se ponašaš kao iskusan stručnjak. Stvari će krenuti naopako ako se razmećeš svojim sposobnostima. Bog će te smatrati potpuno nerazumnim i krajnje nadmenim. Bićeš Mu odvratan, zgadićeš Mu se i skrajnuće te, i tada ćeš biti u nevolji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Božje reči su me prenule iz sna! Posmatrala sam svoju važnu dužnost, rezultate svog rada i odobravanje starešina, delatnika, braće i sestara kao kapital i počela sam da se razmećem svojim kvalifikacijama i da ističem svoja postignuća, smatrajući da sam drugačija od nevernika i da će me Bog sigurno zaštititi od pandemije i da bi, čak i da se razbolim, to bilo zato što posedujem rast i što Bog pokušava da me nagna da svedočim o Njemu, kao da sam nekako odvojena od ostatka iskvarenog čovečanstva. Uvidela sam koliko sam nadmena postala. Posebno čitajući ove Božje reči: „Stvari će krenuti naopako ako se razmećeš svojim sposobnostima. Bog će te smatrati potpuno nerazumnim i krajnje nadmenim. Bićeš Mu odvratan, zgadićeš Mu se i skrajnuće te, i tada ćeš biti u nevolji,” Shvatila sam koliko se Bog gnuša takvih ljudi. Prisećajući se toka svoje bolesti, uvidela sam da ne samo da se nisam pokorila, već i da sam se razmetala svojim kvalifikacijama pred Bogom i da sam imala nerazumne zahteve, što je Bogu bilo istinski odbojno i odvratno. Kad se ne bih pokajala, Bog bi me se gnušao, odbacio me i uklonio. Kad sam to shvatila, brzo sam se pomolila Bogu: „O, Bože! Da nije bilo ove bolesti, ne bih promislila o sebi i ne bih ni shvatila da sam Ti se opirala. O, Bože, molim Te da mi se smiluješ i da mi omogućiš da se pokorim i izvučem pouku.ˮ

Kasnije sam se zapitala: „Pre sam mislila da postižem rezultate u svom radu i da zadobijam odobravanje braće i sestara i da bi Bog trebalo da me odobri i zaštiti me od pandemije, ali da li Bog to zaista tako vidi?ˮ Jednog dana, pronašla sam odgovor u Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Možda mislite da ste, kao dugogodišnji sledbenici, naporno radili bez obzira na sve, te da u svakom slučaju možete da službujete i da dobijete bon za hranu u Božjoj kući. Rekao bih da većina vas razmišlja na ovaj način, jer ste oduvek težili načelu da vi nešto iskoristite, a da sami ne budete iskorišćeni. Stoga vam se sada obraćam sa potpunom ozbiljnošću: nije Me briga kolike su tvoje zasluge za tvoj naporan rad, koliko su tvoje sposobnosti upečatljive, koliko Me pažljivo slediš, koliko si poznat ili koliko si popravio svoj stav; sve dok ne ispuniš Moje zahteve, nikada nećeš moći da zavrediš pohvalu od Mene. Otpišite sve te svoje zamisli i računice što je pre moguće i počnite ozbiljno da se odnosite prema Mojim zahtevima; u suprotnom, Ja ću svakoga pretvoriti u pepeo da bih Svoje delo okončao i, u najgorem slučaju, poništiti Svoje godine delovanja i patnje, jer u Svoje carstvo ne mogu dovesti Svoje neprijatelje ni ljude koji zaudaraju na zlo i još uvek imaju isto staro obličje Sotone, niti ih mogu povesti u naredno doba” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”). „Naposletku, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, na kraju, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovoj orkestraciji, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu kvalifikovana stvorena bića. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to moraš da zapamtiš. Ureži ih u svoj um i ni u jednom trenutku nemoj da pomisliš da tražiš neki drugi put u potrazi za nečim nestvarnim. Uslovi i merila koje je Bog postavio pred sve ljude koji žele da dostignu spasenje zauvek su nepromenljivi. Oni ostaju isti bez obzira ko si ti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su veoma jasne. Bog ljude ne procenjuje po dužnostima koje obavljaju niti po tome koliko kapitala imaju, već po tome da li streme ka istini i tome da li mogu da Mu se pokore i dozvole Mu da orkestrira kako želi. To je najvažnije. Bez stremljenja ka istini, ma koliko moja dužnost bila važna, ma koliko doprinosila i koliko ljudi mi se divilo, ne bih mogla da zadobijem Božje odobravanje niti spasenje. Ova bolest me je potpuno razotkrila. Pošto mi je nedostajalo istine i pošto sam imala izopačena gledišta, nisam imala vere u Boga niti volje da patim, a još manje ljubavi prema Bogu. Tokom iskušavanja, nisam promišljala o sebi niti tragala za istinom, već sam prosto imala besmisleno uverenje da me Bog iskušava zato što posedujem rast. Suočena s jakim bolom, žalila sam se i želela da Bog ukloni moju bolest, do te mere da nisam želela da obavljam svoju dužnost. Na koji način sam imala ikakvog rasta? Nisam imala nimalo vere niti sam se pokoravala. Kao osoba koja se buni protiv Boga i opire Mu se, i dalje sam želela da primim Njegovu zaštitu i blagoslov, da budem spašena i da uđem u carstvo nebesko. Krajnje bestidno! Obavljala sam dužnosti dugi niz godina i postizala neke rezultate u radu, zadobila sam divljenje drugih i te stvari sam shvatala kao kapital. Postala sam nadmena i umišljena, nisam imala mesta za Boga u svom srcu, razmetala sam se kvalifikacijama, zahtevala šta Bog treba ili ne treba da uradi i smatrala da sam kvalifikovana da svedočim Bogu. Opirala sam se Bogu, a nisam to ni uviđala. Kad sam to shvatila, rastužila sam se. Zapitala sam se ka čemu sam to tačno stremila sve ovo vreme ako nakon svih ovih godina vere nisam zadobila istinu. U svom traganju, pročitala sam odlomak iz Božjih reči: „Koji je, od početka do kraja, odnos antihristȃ prema svojoj dužnosti? Smatraju da je obavljanje dužnosti transakcija, da će onaj ko se u obavljanju svoje dužnosti najviše daje, daje najveći doprinos kući Božjoj ili najveći broj godina istraje u njoj – na kraju imati veće izglede da bude blagoslovljen i ovenčan vencem. To je logika antihristȃ. Je li ta logika ispravna? (Nije.) Je li lako promeniti takav pogled na stvari? Nije lako promeniti ga. O tome odlučuje priroda-suština antihrista. Antihristi u srcu osećaju odbojnost prema istini, uopšte ne tragaju za njom i idu pogrešnim putem, pa nije lako promeniti ni njihov pogled na transakcije sa Bogom. Antihristi, na kraju krajeva, ne veruju da je Bog istina, oni su bezvernici, ovde su da špekulišu i steknu blagoslove. Ideja da bezvernici mogu da veruju u Boga sama je po sebi neodrživa, to je besmislica, a još je besmislenije kada oni žele da, pateći i plaćajući cenu za Boga, sa Njim zaključe transakciju i steknu blagoslove” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da nisam zadobila istinu nakon svih ovih godina ne zato što je istina naklonjenija drugim ljudima, već zato što nikad nisam uložila napor u istinu i zato što sam stremila samo ka blagoslovima i nagradama. Tokom svih ovih godina, nikad nisam promišljala niti tragala za onim ka čemu treba da stremim u svojoj veri, za putem kojim treba da koračam, niti za tim kakva osoba je po volji Bogu i retko sam ispitivala svoje namere i gledišta tokom obavljanja dužnosti, kao i put kojim idem. Uvek sam se zadovoljavala time da se usredsredim na rad, misleći da će me Bog sigurno blagosloviti i biti zadovoljan mnome ako više radim i postižem više rezultata, i da će me, čak i ako se desi katastrofa, Bog zaštititi i sprečiti da me nešto povredi. Kroz razotkrivanje u Božjim rečima, konačno sam shvatila da moje ideje slede logiku antihrista, da su to nagodbena gledišta jednog bezvernika i da pokušavam da prevarim Boga i iskoristim Ga da bih ostvarila sopstvene ciljeve. To je bilo opiranje Bogu! Setila sam se Pavla u Dobu blagodati. Širio je jevanđelje među tolikim ljudima, čak i širom većeg dela Evrope i mnoge je uveo u veru. Ali Pavle je sve te stvari radio ne da bi svedočio Gospodu Isusu, niti da bi obavljao dužnosti stvorenog bića, već da bi svoje širenje jevanđelja iskoristio kako bi se cenkao sa Bogom oko venca pravednosti. Tokom svog rada, Pavle se uvek uznosio i razmetao i narav mu je postajala sve nadmenija. Razmetao se svojim kvalifikacijama pred Bogom i bestidno zahtevao od Njega, govoreći: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Čak se i hvalisao da živi kao Hristos. Na kraju, pošto se opirao Bogu i vređao Mu narav, Pavle je bio kažnjen. Zar moja gledišta o stremljenju i put na kom sam bila nisu bili isti kao Pavlovi? Želela sam da stremim samo ka blagoslovima i da obavljanje svoje dužnosti iskoristim da bih ostvarila ciljeve. Bila sam tako sebična i ogavna! Bez ovog otkrovenja, i dalje ne bih shvatala ozbiljnost svoje iskvarene naravi i kad bih tako nastavila, Bog bi me se gnušao, odbacio me i uklonio. Ta spoznaja me je ispunila krivicom i klekla sam da se pomolim: „O, Bože! Moja bolest desila se zahvaljujući Tvojoj pravednosti i u svrhu mog spasenja. Ja sam samo nevažno stvoreno biće. Ti si me uzvisio i podario mi milost i priliku da obavljam dužnost, ali ja sam bila tako nadmena i nerazumna. Opirala sam Ti se i cenkala se s Tobom, a da nisam bila svesna toga. O, Bože, ne želim da se bunim protiv Tebe niti da Ti se opirem, želim da se pokajem.ˮ

Kasnije sam se zapitala: „Postoji još jedan razlog što sam se žalila i nisam mogla da se pokorim kad sam se razbolela. To je zato što se plašim smrti. Kako da rešim taj problem?ˮ Molila sam se i tragala i u Božjim rečima sam pročitala: „Pitanje smrti ima istu prirodu kao i druge stvari. Nije na ljudima da sami za sebe odlučuju, a još manje se to može promeniti čovekovom voljom. Smrt je ista kao i svaki drugi važan događaj u životu: u potpunosti je predodređena od Stvoritelja i pod Njegovom suverenošću. Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, recimo da oboliš od neke ozbiljne bolesti, ozbiljne bolesti sa potencijalno fatalnim ishodom, ti nećeš nužno umreti – ko odlučuje da li ćeš umreti ili ne? (Bog.) Bog odlučuje. I pošto Bog odlučuje i ljudi o takvoj stvari ne mogu da odlučuju, zbog čega ljudi osećaju strepnju i uznemirenost? Kao i to ko su ti roditelji i kada i gde si rođen – ni o ovim stvarima ne možeš ti da odlučuješ. U ovim stvarima najmudriji izbor jeste da stvarima prepustiš da idu svojim prirodnim tokom, da se pokoriš i ne odlučuješ, da na ovu stvar ne trošiš misli ni energiju i da zbog toga ne osećaš uznemirenost, strepnju ili zabrinutost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Uz pomoć Božjih reči sam shvatila da to da li ću preživeti ovu bolest ili od nje umreti zavisi samo od Boga a ne od bilo kog čoveka. Isto kao što to kada sam rođena, porodica u kojoj sam rođena i to kako izgledam nisu stvari koje mogu da biram. Slično tome, nemam nikakvu kontrolu nad time kada i gde ću umreti. To sve zavisi od Božje suverenosti i predodređenja. Ako je Bog predodredio da umrem od ove bolesti, onda ja tu ne mogu ništa, a ako mi nije vreme da umrem, onda, ma koliko mi ozbiljna bolest postala, neću umreti. Moje brige i nemiri bili su nepotrebni i nisam mogla ništa da promenim. Predstavljali su samo nepotrebni dodatni bol i teret. Treba da se prepustim Bogu, da budem u milosti Njegovih orkestracija i uređenja i da dobro obavljam svoju dužnost. Bog kaže: „Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da izvršavaš i da je dobro ispunjavaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je savršeno prirodno i opravdano da stvoreno biće izvršava svoju dužnost, kao što je za decu ispravno da pokažu odanost roditeljima. To što sam dobila priliku da obavljam dužnost u crkvi je Božja milost i bez obzira na to da li ću živeti ili umreti i bez obzira na to koliko bola pretrpim, treba da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da ispunim svoje odgovornosti i dužnosti. To je jedini način da se živi vredan i značajan život. Setila sam se i Noja. Nakon što je prihvatio Božji nalog, Božje brige su postale njegove brige, a Božje misli su postale njegove misli. Nikada nije odustao, bez obzira na bol ili poteškoće s kojim se suočavao, i nakon 120 godina, završio je barku i ispunio Božji nalog. Nojeva odanost i pokoravanje utešili su Boga i to je primer koji treba da sledim. Ta spoznaja me je ispunila snagom i čvrsto sam odlučila: Dokle god dišem, nikada neću napustiti svoju dužnost niti odbaciti svoje odgovornosti.

Nakon toga sam prionula na obavljanje dužnosti i nisam se više brinula o tome da li mi se stanje pogoršava i da li ću umreti. Smatrala sam da sve dok živim još jedan dan, moram svoju dužnost da obavljam dobro, tako da, čak i ako umrem jednog dana, nisam uzalud živela. Ponekad sam bila toliko zauzeta svojim dužnostima da sam i zaboravljala da sam bolesna. Istinski sam počela da cenim sledeće reči: „Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nedugo potom, simptomi su mi se povukli i test mi je bio negativan. Znala sam da je sve to Božja milost. Osetila sam Božju ljubav i spasenje tokom ove pandemije i zahvaljujem se Bogu iz dubine duše!