U aprilu 2020. godine, izabrana sam da budem propovednica i postala sam odgovorna za rad dve crkve. Iako ni moj kov ni radne sposobnosti nisu bili naročito dobri, znala sam da je Bog dopustio da mi bude dodeljena ta dužnost, pa sam bila voljna da se oslonim na Boga i dam sve od sebe da je izvršim. Kako se rad na jevanđelju širio, crkva je hitno morala da usavrši delatnike jevanđelja i zalivače. Takođe sam morala da učestvujem u radu na izradi tekstova, kao i u radu na pročišćavanju crkve. Mogla sam da se fokusiram samo na jednu stvar i osećala sam se krajnje preopterećeno. Takođe, neke probleme nisam mogla da prozrem, a ništa što sam radila nije davalo rezultate. Suočena sa tom situacijom, osećala sam ogroman pritisak. Pomislila sam na prethodnu propovednicu. Bila je dobrog kova, imala je radne sposobnosti i mogla je da se nosi s mnogo posla. U poređenju s njom, ja sam bila daleko lošijeg kova. Pošto sam bila lošeg kova, nisam mogla da obavim nijedan posao kako treba i mogla sam da budem smenjena u bilo kom trenutku. Bilo mi je zaista mučno. Kasnije sam počela da tražim načine da poboljšam efikasnost svoje dužnosti. Kad bih uočila neki problem, brzo bih ga zapisala i tražila bih odgovarajuća istina-načela. Ali nakon nekog vremena, rezultati i dalje nisu bili ništa bolji. Mislila sam da sam lošeg kova i da, ma koliko se trudila, to je najbolje što mogu da postignem. Nešto kasnije, starešine višeg ranga došle su u crkvu da sprovedu anketu. Kada su videli da sam lošeg kova i da ne mogu da radim stvaran posao, smenili su me.

Nakon što sam smenjena, osećala sam se zaista negativno i pomislila sam: „Zašto sam tako lošeg kova? Da mi je Bog dao bolji kov, ne bih tako loše izvršavala svoju dužnost. Ljudi dobrog kova mogu da obave širok spektar zadataka gde god da odu. Ti ljudi su učinili više dobrih dela i imaju veće šanse da budu spaseni. Moj kov je toliko loš da ne mogu ništa da uradim valjano. Ako nisam od koristi u Božjoj kući i ne mogu da izvršavam svoju dužnost, neću imati dobra dela i neće biti nikakve nade za moje spasenje.” Kasnije je crkva uredila da preuzmem odgovornost za rad na jevanđelju, pa sam se ponadala, razmišljajući: „Ranije sam kao propovednica morala da se nosim s raznim zadacima, ali nisam ih dobro obavljala pošto sam lošeg kova. Sada bi trebalo da mogu valjano da obavljam ovu dužnost sa samo jednim zadatkom.” Pošto nisam baš bila upućena u rad na jevanđelju, trudila sam se da naučim relevantna načela. Nakon nekog vremena, mogla sam da rešavam neke jednostavne probleme, ali nisam mogla da prozrem neka složenija pitanja. Rad na jevanđelju još uvek nije davao nikakve značajne rezultate, pa sam postala još negativnija. Mislila sam: „Ne mogu čak ni ovaj jedan zadatak da obavim kako treba. Da li je to moj kraj? Da li Bog koristi ovu dužnost da razotkrije da je moj kov loš i da sam beskorisna? Da li planira da me isključi? Božje delo je pri kraju i ako nijednu dužnost ne mogu da obavljam valjano, nema nade da ću biti spasena. Zar je moguće da su sve ove godine verovanja bile uzalud? Umesto da ovde otežavam rad na jevanđelju, možda bi trebalo da se povučem i da se bavim nekim opštim poslovima. Možda još mogu da budem služitelj i preživim.” Osećala sam se zaista mučno i provodila sam dane uzdišući u očaju, bez motivacije za svoju dužnost. Takođe, nisam želela da se trudim da se opremim istinama u vezi sa propovedanjem jevanđelja niti da tragam za istinom kako bih rešila iskvarenosti koje sam razotkrila. Osećala sam da je, s obzirom na moj loš kov, dalje stremljenje uzaludno. Nakon tog trenutka, moje stanje je nastavilo da se pogoršava. Nisam mogla da rešim probleme, a rezultati mog rada su još više opali. Na kraju svakog dana, osećala sam se iscrpljeno i fizički i psihički, a do osam ili devet uveče postajala sam pospana. Postala sam veoma pasivna u svojoj dužnosti i nekoliko puta sam čak zaboravila na moguće primaoce jevanđelja kojima je trebalo da propovedam. To me je učinilo još negativnijom. Rekla sam svojoj ćerki: „Moj kov je toliko loš da ne mogu valjano da obavim nijednu dužnost. Ti bi trebalo da nastaviš marljivo da stremiš, a ja ću preuzeti ulogu domaćina i pružaću neke usluge.” Moja ćerka je zatim razgovarala sa mnom u zajedništvu: „Mama, Bog nikada nije rekao da, ako je čovek lošeg kova, to znači da ne može da bude spasen. Bog prezire iskvarenu narav ljudi. Dokle god čovek stremi ka istini, fokusira se na promenu svoje naravi i izvršava svoju dužnost najbolje što može, on može da bude spasen, čak i ako je lošeg kova. Primetila sam da ovih dana nisi tragala za Božjim namerama kada ti se nešto desi i da se stalno žališ na svoj loš kov. To tvoje stanje je prilično opasno i ako se ne reši, na kraju nećeš biti spasena i biće to zato što nisi stremila ka istini, a ne zbog tvog lošeg kova.” Reči moje ćerke su me zaprepastile. „Tako je. Tokom ovog perioda, bez rezultata u svojoj dužnosti, postavljala sam sebi granice, misleći da, pošto sam lošeg kova, ma koliko stremila, to neće doneti nikavu korist. Takođe nisam bila voljna da razmišljam o poteškoćama u svojoj dužnosti niti da se trudim da učim. Upala sam u zamku negativnog stanja i nisam mogala da izađem. Ako nastavim da budem negativna i da postavljam sebi granice, ne izvršavajući valjano svoju dužnost niti tragajući za istinom, onda ću zaista ja biti ta koja će sama sebe isključiti. Moram da tragam za Božjim namerama i da odmah rešim svoje probleme.” Kasnije sam došla pred Boga da se molim: „O Bože, osećam da sam zbog lošeg kova razotkrivena kao beskorisna osoba za koju nema nade za spasenje. Osećam se zaista negativno i slabo u ovom stanju. Bože, molim Te, usmeri me da izađem iz tog pogrešnog stanja.”

Kasnije sam tražila Božje reči koje se odnose na moje stanje. Jednog dana, pročitala sam ove Božje reči: „Svi ljudi imaju neka pogrešna stanja u sebi, kao što su negativnost, slabost, malodušnost i osetljivost; ili imaju niske namere; ili ih stalno muče njihov ponos, sebične želje i lični interes; ili misle da su lošeg kova i doživljavaju neka negativna stanja. Biće ti veoma teško da stekneš delo Svetog Duha ako uvek živiš u takvim stanjima. Ukoliko ti je teško da stekneš delo Svetog Duha, onda će aktivnih elemenata u tebi biti malo, a negativni elementi će isploviti na površinu i ometaće te. Ljudi se uvek oslanjaju na sopstvenu volju da potisnu ta negativna i štetna stanja, ali bez obzira na to kako ih potiskuju, ne mogu da ih se otarase. Glavni uzrok tome je što ljudi ne mogu temeljno da razaznaju te negativne i štetne stvari; ne mogu jasno da vide njihovu suštinu. To im umnogome otežava da se pobune protiv tela i Sotone. Takođe, ljudi se uvek zaglave u tim negativnim, setnim i izopačenim stanjima i ne mole se i ne ugledaju na Boga, već se samo provlače kroz njih. Kao posledica toga, Sveti Duh ne deluje u njima i oni stoga nisu u stanju da shvate istinu, nedostaje im put u svemu što rade i nijedno pitanje ne mogu jasno da vide. Previše je negativnih i štetnih stvari u tebi i one su ispunile tvoje srce, tako da si često negativan, setan i sve više se udaljavaš od Boga i postaješ sve slabiji” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Ono što je Bog razotkrio je moje pravo stanje. Zapravo, Bog tačno zna kakvog sam kova. Nakon što sam smenjena kao propovednica, crkva mi je dodelila da se bavim radom na jevanđelju, pošto je videla da nisam sposobna da obavljam poslove koji uključuju više zadataka. Ali moj loš kov me je stalno sputavao i kad nisam videla rezultate u radu na jevanđelju, umesto da sumiram probleme i tragam za načelima kako bih shvatila kako da valjano obavljam svoju dužnost, mislila sam da me Bog razotkriva kao beskorisnu osobu za koju nema nade za spasenje. Postala sam toliko negativna da sam potpuno odustala, ne uspevajući da izvršavam čak ni dužnost koju sam mogla. Nije naneta šteta samo mom život-ulasku, već je došlo i do kašnjenja u mojoj dužnosti. Kad bih nastavila da budem ovako negativna, samo bih se sve više udaljavala od Boga i na kraju zaista uopšte ne bih mogala da obavljam nikakvu dužnost. To ne bi značilo da me Bok razotkriva, već da ja sama sebe isključujem.

Tada sam pomislila na Božje reči: „Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da si u stanju da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih vežbi od ove tri stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Božje reči su me duboko dirnule. Shvatila sam da Božji zahtevi prema ljudima nisu visoki i bez obzira na to kakav mu je kov, svako ko dođe pred Boga uživa u opskrbi Božjim rečima i ima priliku da bude spasen. Bog spasava ljude koliko god može. On predodređuje čovekov kov. i tačno zna s kojom dužnosti čovek može da se nosi. Bog ne prezire osobu zbog njenog neznanja ili lošeg kova. Njegovi zahtevi nisu univerzalni. Umesto toga, On uređuje odgovarajuće dužnosti za svaku osobu u skladu s njenim kovom i na osnovu kova postavlja zahteve ljudima. Dokle god čovek izvršava svoju dužnost i svim svojim bićem joj se posvećujuje i trudi, čak i ako ne ispunjava standarde koje je Bog postavio, Bog ga neće osuditi niti će olako doneti odluku da ga odbaci ili isključi. Međutim, kada mi se tako nešto desilo, nisam tragala za Božjim namerama. Kad sam bila smenjena kao propovednica zbog lošeg kova i kada nisam videla rezultate u radu na jevanđelju koji sam nadgledala, utonula sam u negativnost, misleći da me to što sam lošeg kova čini beskorisnom. Digla sam ruke od sebe i čak sam razmišljala da se povučem. Ali, zapravo, Bog nikada nije rekao da loš kov znači da čovek ne može da bude spasen niti je ikada postavio preterane zahteve, koji su iznad nečijeg kova. Kada moj kov nije bio dovoljan za dužnosti koje uključuju više zadataka, crkva mi je, u skladu sa mojim kovom, dodelila da se bavim samo radom na jevanđelju, što mi je pružilo priliku da se obučavam. Kad moja dužnost nije davala rezultate, trebalo je da istražim razloge za to, da uložim više truda kako bih nadoknadila svoje nedostatke i da učinim sve što mogu da obavim dužnost. Čak i kad bih na kraju bila smenjena zbog nestručnosti, barem se ne bih kajala. Nakon što sam to shvatila, osećala sam da me moj loš kov manje sputava u mojoj dužnosti. Počela sam da se opremam istinama u vezi sa propovedanjem jevanđelja i da gledam filmove i video zapise o jevanđelju. Kad god nešto nisam razumela, razgovarala sam i raspravljala o tome sa svojom braćom i sestrama. Nakon što sam se neko vreme obučavala, počela sam da uočavam probleme jasnije nego pre, mogla sam da pružim stvarne smernice i pomoć svojoj braći i sestrama u poteškoćama, a kad je bilo odstupanja u radu, sumirala sam ih sa braćom i sestrama. Rad na jevanđelju je postepeno počeo da napreduje.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da bolje razumem svoje probleme. Svemogući Bog kaže: „Među nevernicima postoji izreka: ’Nema besplatnog ručka.’ Antihristi gaje istu logiku, pa ovako razmišljaju: ’Ako budem radio za tebe, šta ćeš mi ti dati zauzvrat? Koje koristi mogu da imam od toga?’ Kako bi se ta priroda mogla ukratko opisati? Nju pokreće profit, ona profit stavlja iznad svega ostalog, sebična je i ogavna. To je priroda-suština antihristȃ. Oni u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da su moja negativnost i bol proizašli iz moje prekomerne želje za blagoslovima. Bila sam pod kontrolom Sotonskih otrova, kao što su „nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” i „profit je na prvom mestu”. Sve što sam radila bilo je vođeno težnjom ka dobitku i usmereno ka sticanju blagoslova. Kada sam pronašla Boga, ustajala sam rano i radila do kasno svaki dan, voljno podnoseći patnju i dajući sebe, jer sam verovala da će me veća marljivost u mojoj dužnosti dovesti do prelepog odredišta. Ali, kad su me smenili zbog lošeg kova, izgubila sam motivaciju. Mislila sam da problemi sa kovom nisu kao iskvarene naravi koje mogu da se promene. Mislila sam da sam zaglavljena u tom stanju, da nisam vredna usavršavanja, da sam jednostavno beskorisna osoba i da sam predodređena da budem isključena. Pogotovo kada nije bilo rezultata u radu na jevanđelju, pogrešno sam razumela da me Bog razotkriva i isključuje. Živela sam u negativnom stanju i prestala sam da nastojim da izvršavam dužnosti koje mogu, pa sam čak razmišljala o tome da odustanem od svoje dužnosti. Zaista nisam imala ljudskosti! Shvatila sam da sam svih ovih godina izvršavala svoju dužnost samo da bih zadobila blagoslove i bilo je kao da radim za šefa u spoljnom svetu, gde bih, ako bih bila plaćena, radila vredno, a ako ne, dala bih otkaz. Nisam stremila ka istini u svojoj dužnosti, već sam pokušavala da je iskoristim da se cenjkam za dobro odredište. Pokušavala sam da iskoristim i obmanem Boga po tom pitanju. Moja priroda je bila potpuno ogavna i rđava i to je zaista nateralo Boga da me se gnuša! I pored mog lošeg kova i duboke iskvarenosti, Bog mi je ipak dao priliku da se obučavam, ali nisam to cenila niti sam tragala da izvršavam svoju dužnost valjano da bih udovoljila Bogu. Umesto toga, pokušala sam da se cenjkam s Njim. Zaista sam bila zahvalna Bogu! Bila sam zahvalna što je Bog uredio tu situaciju da razotkrije moje namere i gledišta u vezi sa mojim stremljenjem ka blagoslovima kroz moju veru u Boga. To mi je omogućilo da prepoznam i ispravim odstupanja na vreme, inače bih nastavila da stremim ka blagoslovima, umesto ka istini i na kraju za mene ne bi bilo spasa.

Takođe, jedan odlomak Božjih reči me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „’Iako sam slabog kova, imam pošteno srce.’ Te reči zvuče veoma stvarno i govore o zahtevu koji Bog postavlja pred ljude. Koji je to zahtev? Ako su ljudi slabog kova, to nije kraj sveta. Ali moraju da imaju pošteno srce. Ako je tako, dobiće Božje odobravanje. Ma kakva bila tvoja situacija ili poreklo, moraš biti poštena osoba, govoriti pošteno, postupati pošteno i biti u stanju da svoju dužnost obavljaš svim svojim srcem i umom, da budeš odan svojoj dužnosti, da ne koristiš prečice, da ne budeš ljigava i lažljiva osoba, da ne lažeš i ne varaš i ne pričaš prazne priče. Moraš da postupaš u skladu sa istinom i budeš neko ko stremi ka istini. Mnogi misle da su oskudnog kova i da nikad ne mogu dobro da ispune svoju dužnost niti da dostignu standard. Oni se u potpunosti predaju onom što rade, ali ne mogu da dokuče načela niti da postignu vrlo dobre rezultate. Na kraju, sve što mogu je da se žale da im je kov previše oskudan i da postanu negativni. Dakle, zar ne postoji mogućnost napretka ako neko ima oskudan kov? Biti oskudnog kova nije smrtonosna bolest i Bog nikad nije rekao da On ne spasava ljude oskudnog kalibra. Kao što je Bog ranije rekao, za Njim tuguju oni koji su pošteni, a ne neznalice. Šta to znači biti neznalica? Neznanje u mnogim slučajevima potiče od oskudnog kova. Kad su ljudi oskudnog kova, oni imaju tek površno znanje o istini. Ono nije dovoljno konkretno niti praktično i često je ograničeno na površno i doslovno razumevanje – ograničeno je na doktrinu i pravila. Zbog toga oni ne mogu da shvate mnoge probleme i ne mogu da dokuče načela dok obavljaju dužnost niti da dobro obavljaju svoju dužnost. Zar onda Bog ne želi ljude oskudnog kova? (Želi.) Na kakav put i pravac Bog ukazuje ljudima? (Na onaj gde je osoba poštena.) Možeš li biti poštena osoba samo deklarativno? (Ne, moraš da pokažeš osobine poštene osobe.) Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da, iako ljudi lošeg kova možda površno razumeju probleme, ako imaju iskreno srce, iskreno tragaju za istinom i izvršavaju svoju dužnost svim srcem i snagom, njihov život može postepeno da se poboljša i na kraju mogu da budu spaseni. Moj kov je zaista loš. Bila sam sklona da vidim samo površinu problema i nisam mogla da primenjujem načela fleksibilno. Ali Bog kaže da loš kov nije neizlečiva bolest i dokle god mogu da praktikujem da budem iskrena osoba u skladu s Božjim zahtevima, sve dok se molim Bogu i više se oslanjam na Njega kada ne mogu da sagledam probleme, sve dok trudim se da se opremim relevantnim istinama i aktivno tragam za zajedništvom sa onima koji razumeju istinu kada se suoče s poteškoćama, mogu da nadoknadim svoje nedostatke i postignem izvesne rezultate u svojoj dužnosti. Takođe, razmišljala sam o propovednici kojoj sam se divila. Ona je bila sposobna da propoveda istinu kako bi rešila probleme i postigla rezultate u svojoj dužnosti, ali to je bilo zato što je marljivo izvršavala svoju dužnost i primila delo Svetog Duha. Ali kasnije je živela u iskvarenoj naravi, borila se za slavu i dobitak, a nije obraćala pažnju na svoj pravi posao i njena dužnost nije donosila nikakve rezultate. Čak i kada su braća i sestre obezbedili razgovor i pomoć, nije se pokajala, i na kraju je bila smenjena i isključena. To je pokazalo da čak i ako je neko dobrog kova, ako ne stremi istini, neće primiti delo Svetog Duha i neće postići dobre rezultate u svojoj dužnosti. Iako je moj kov bio loš, nije bio toliko loš da ne bih mogla da dokučim istinu ili da ništa ne razumem. Na primer, u svojoj jevanđeoskoj dužnosti, kada se ne bih fokusirala na svoje izglede u budućnosti, već savesno obavljala svoju dužnost i trudila se da naučim i razumem ono što nisam znala, i dalje bih mogla da postignem rezultate u svojoj dužnosti. Videla sam da je moje prethodno verovanje da „loš kov znači da osoba ne može valjano da obavlja svoju dužnost i ne može da bude spasena, a da samo oni sa dobrim kovom mogu da budu spaseni” bilo potpuno apsurdno i pogrešno i da nije u skladu s istinom!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Bog je mnoge reči izgovorio, ali pre no što je to uradio, On je obavio i ogroman broj pripremnih radova. Ali ako na kraju ne stremiš ka tim rečima i ne zakoračiš u njih nakon što ih On izgovori, kakav će stav Bog o tebi imati? Kakav će sud Bog doneti o tebi? To je jasno kao dan. Prema tome, što se tiče svakog pojedinca, bez obzira na to kakvog je kova, koliko godina ima ili koliko već dugo veruje u Boga, svoje napore treba da usmeri ka putu stremljenja ka istini. Pritom ne treba da naglašavaš nikakve objektivne izgovore, već ka istini treba da stremiš bezuslovno. Nemoj uzalud da trošiš svoje dane. Pretpostavimo da stremljenje ka istini shvataš kao veoma značajnu stvar u svom životu, da težiš ka njoj i da ulažeš velike napore, te da možda istine koje zadobiješ i koje si u stanju da dosegneš u svom stremljenju nisu ono što si ti želeo, ali Bog kaže da će ti dodeliti odgovarajuće odredište s obzirom na tvoj stav prema stremljenju ka istini i na tvoju iskrenost – kako će to onda biti divno! Za sada se nemoj fokusirati na to kakvo će ti biti odredište ili ishod, ili šta će se dogoditi i kakva te budućnost čeka, i hoćeš li biti u stanju da izbegneš katastrofu i da ne umreš – nemoj da razmišljaš o tim stvarima niti da iznosiš zahteve u vezi sa njima. Usredsredi se samo na Božje reči i zahteve i počni da stremiš ka istini, valjano obavljaj svoju dužnost, udovolji Božjim namerama i trudi se da ne razočaraš onih šest hiljada godina Božjeg čekanja i šest hiljada godina Njegovog iščekivanja. Pruži Bogu nekakvu utehu; dopusti Mu da vidi tračak nade u tebi i neka se Njegove želje ostvare u tebi. Reci Mi, da li bi se Bog prema tebi nepravedno ophodio ako bi ti tako postupio? Naravno da ne bi! A čak i kad krajnji rezultati ne bi bili onakvi kakve bi ljudi poželeli, kako bi oni, kao stvorena bića, trebalo da gledaju na tu činjenicu? Trebalo bi da se u svim stvarima pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, bez ikakvih ličnih planova. Zar to nije stanovište koje stvorena bića treba da zauzmu? (Jeste.) To je ispravan način razmišljanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Iz Božjih reči sam uvidela da je Bog pravedan i da On određuje ishod neke osobe na osnovu toga da li ona poseduje istinu. Iako je moj kov bio loš, nije trebalo da sama sebi postavljam granice u negativnom smislu. Morala sam da nastavim da se trudim, stremim ka istini i tragam za promenama u svojoj naravi. Morala sam da ispunim obaveze u svojoj dužnosti i da se trudim da dajem sve od sebe i, bez obzira na to da li ću na kraju imati povoljan ishod i odredište, morala sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. To je razlog koji sam, kao stvoreno biće, morala da imam. Promišljajući o svojim iskustvima, bilo kao propovednica ili prilikom izvršavanja jevanđeoske dužnosti, to što nisam ostvarivala rezultate nije bilo samo zbog mog lošeg kova, već zato što sam stalno sebi postavljala granice, verujući da je loš kov nezilečiva bolest i zato što nisam nastojala da se poboljšam niti potrudim da se opremim istinom. Kad nisam mogla da prozrem probleme, nisam tragala za istinom niti za razgovorom sa drugima, pa zbog toga uopšte nisam napredovala. U budućnosti, bez obzira na probleme na koje ću naići u radu, neću više biti sputana svojim lošim kovom. Moram da se suočim s njima na pravi način i tragam za istinom da bih našla rešenja. Što se tiče istina koje nisam razumela ili problema koje nisam mogala da prozrem, trebalo bi da, zapravo, platim veću cenu da bih se opremila i učila. Dokle god budem iskreno sarađivala sa Bogom, sigurno ću napredovati. Kada sam tako razmišljala, bila sam smirenija i postojanija u svojoj dužnosti. Ranije sam često pričala o svom lošem kovu i te reči „loš kov” bile su kao kletva koja me je čvrsto vezivala, zbog čega sam utonula u gorčinu i iscrpljenost i uopšte nisam napredovala u životu. Sada osećam da mi je srce oslobođeno. Kasnije sam se u izvršavanju svoje dužnosti fokusirala na praktikovanje u skladu s Božjim rečima, a za svoje nedostatke i manjkavosti sam se opremljivala relevantnim istina-načelima. Za stvari koje nisam razumela, molila sam se Bogu i učila od iskusnih sestra. Tako sam počela da osećam Božje usmeravanje u svojoj dužnosti, bolje sam dokučila načela i zadobila sam jasnije razumevanje problema koji su mi ranije bili nejasni, a rad na jevanđelju je takođe doneo rezultate. Iako i dalje imam mnogo manjkavosti, voljna sam da se oslonim na Boga i da izvršavam svoju dužnost valjano. Hvala Bogu!