2022. godine, kada sam bio starešina u crkvi, moja nadmenost, samopravednost i samovolja doveli su do toga da sam želeo da imam poslednju reč u svemu. Zbog toga je brat s kojim sam sarađivao bio sputan, što je ometalo crkveni rad. Viši starešina me je razotkrio i orezao zbog moje nadmenosti i samopravednosti i zbog toga što sam u potpunosti sledio put antihrista, a potom me je smenio. Nakon toga, bio sam veoma potišten. Razmišljao sam o činjenici da verujem u Boga više od dvadeset godina, da sam više puta bio smenjen zbog svoje nadmenosti i samopravednosti, a da se čak ni sada nisam mnogo promenio. Osećao sam da od tog trenutka moram biti poslušan u svojim dužnostima, i da više ne smem da budem toliko nadmen niti da ponavljam svoje stare greške. U protivnom, nikada više ne bih imao priliku za spasenje. Kasnije, čitajući Božje reči i razmišljajući, shvatio sam da sam zaista bio istinski nadmen i samopravedan i da sam stalno sputavao svog brata dok sam sarađivao s njim, da sam mu nametao svoje želje i ideje i želeo da me sluša. Zbog toga je rad kasnio. Više puta su me orezali, a ipak nikada nisam promislio. Zaista sam sledio put antihrista. Osetio sam duboku mržnju prema sebi i odlučio sam da od sada postojano obavljam svoje dužnosti.

Nedugo zatim, starešina mi je dodelio zadatak da sređujem materijale za uklanjanje ljudi, te mi je naloženo da sarađujem sa sestrom Li Sin. Pitao me je koliko sam tokom ovog perioda razmišljanja shvatio svoju nadmenu i uobraženu narav i želeo je da neko vreme ovu dužnost obavljam na probnom periodu da bi video kako će se stvari odvijati. Čuvši reči starešine, zaista sam se uznemirio, misleći: „Zar probni period nije samo privremen? Svoje dužnosti sam više puta obavljao na osnovu svoje nadmene naravi i samo sam prekidao i ometao crkveni rad. Ako ponovim iste greške, možda ću zauvek izgubiti priliku da obavljam dužnosti i moj život proveden u veri u Boga će se u potpunosti okončati. Ovog puta moram da iskoristim ovu priliku, da budem poslušan i da radim sve što se od mene traži. Ne smem da budem nadmen, samopravedan i nametljiv kao ranije.” Kasnije, dok sam obavljao svoje dužnosti, primetio sam da je Li Sin bila sputana porodičnim problemima i da nije imala osećaj tereta u svojim dužnostima, te da neki materijali koje je trebalo organizovati nisu bili blagovremeno pripremljeni, pa sam pomislio da bi trebalo na to da joj ukažem. Ali, tek što sam hteo da porazgovaram sa njom, reči starešine su mi ponovo iskrsle u mislima. Setio sam se da sam ranije bio smenjen zbog svoje nadmenosti, samopravednosti i samovolje i zbog toga što sam želeo da imam poslednju reč u svemu, što je sputavalo druge i prekidalo crkveni rad. Još uvek sam na probnom periodu u ovoj dužnosti i, štaviše, starešina mi nije rekao da proveravam rad Li Sin. Kad bih joj ukazao na njene probleme, da li bi Li Sin pomislila da sam previše nadmen i da prekoračujem svoja ovlašćenja? Da li bi pomislila da sam se, nakon samo nekoliko dana poslušnosti, ponovo vratio svojim starim navikama? S tim na umu, odlučio sam da prećutim.

Kasnije, starešina je nastavio da ukazuje na to da materijali koje je Li Sin organizovala nisu bili potpuni, da materijal o određenom bezverniku mora ponovo da se prikupi i organizuje zbog prethodnih procena koje su bile netačne, što je usporilo napredak. Osetio sam veliku krivicu. Da sam blagovremeno razgovarao sa Li Sin i ukazao joj na to, ovo se ne bi dogodilo. U tom osećaju krivice, naišao sam na dva odlomka Božjih reči: „Posle dugogodišnjeg verovanja u Boga i proživljavanja brojnih neuspeha i padova, kao i Božjeg razotkrivanja i Njegovog orezivanja, pod normalnim okolnostima, ljudi bi trebalo o sebi da promišljaju i spoznaju sebe kroz ono što su naučili iz tih neuspeha, tragajući za istinom kako bi rešili probleme i pronalazeći razloge svojih neuspeha i posrtanja u Božjim rečima, kao i put primene koji bi trebalo da slede. Međutim, antihristi to ne rade. Nakon više posrtaja i neuspeha, njihovo ponašanje se otima kontroli, njihove sumnje prema Bogu rastu i postaju sve ozbiljnije, njihovo ispitivanje Boga postaje sve intenzivnije, njihovo nepoverenje prema Bogu postaju dublje i, isto tako, njihova srca postaju ispunjena opreznošću prema Bogu. Njihova opreznost je puna žalbi, ljutnje, prkosa i ogorčenosti, pa čak postepeno razvijaju i poricanje, osuđivanje i osudu prema Bogu. Zar nisu u sve većoj opasnosti?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs (2. deo)”). „Sudeći po stavu koji antihristi imaju prema Bogu, prema okruženju, ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje, prema tome što ih Bog razotkriva i disciplinuje i tako dalje, da li antihristi imaju i najmanju nameru da tragaju za istinom? Da li imaju i najmanju nameru da se pokore Bogu? Da li imaju i najmanju veru da ništa od toga nije slučajno već je, naprotiv, pod Božjom suverenošću? Da li to razumeju i da li su toga svesni? Očigledno da ne. Može se reći da koren njihove opreznosti dolazi iz njihovih sumnji prema Bogu. Takođe se može reći da koren njihovog nepoverenja prema Bogu dolazi iz njihovih sumnji prema Bogu. Rezultati njihovog ispitivanja Boga čine da imaju još veće nepoverenje prema Bogu i da, u isto vreme, budu oprezniji prema Bogu. Sudeći po različitim mislima i stavovima koji proizilaze iz načina na koji antihristi razmišljaju, kao i po različitim pristupima i ponašanjima nastalim pod vlašću tih misli i stavova, ti ljudi su prosto rečeno nerazumni; oni nisu u stanju da razumeju istinu, nisu u stanju da razviju iskrenu veru u Boga, nisu u stanju da temeljno poveruju u Boga i priznaju Njegovo postojanje i nisu u stanju da poveruju i da priznaju da je Bog suveren nad svim što je stvoreno, da je On suveren nad svime. Sve to je rezultat njihove rđave narav-suštine” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs (2. deo)”). Suočen sa razotkrivanjem u Božjim rečima, zaista sam osetio osudu. Nije li ono što je Bog razotkrio upravo moje stanje? Od kada su me smenili, živeo sam u stanju obazrivosti i pogrešnog razumevanja. Verovao sam da sam više puta bio smenjen zbog svoje nadmenosti, samopravednosti i samovolje. Mislio sam da se nisam mnogo promenio čak ni nakon više od dvadeset godina vere u Boga, da i dalje živim prema svojoj nadmenoj naravi i da bih, kada i dalje ne bih doživeo istinsku promenu, bio razotkriven i zauvek uklonjen, te više ne bih imao nikakvu priliku da obavljam svoje dužnosti. Kada sam čuo da starešina kaže da mi je dopušteno da obavljam dužnost na probnom periodu, osećao sam još veću sumnju i obazrivost, te sam se potpuno povukao u sebe kako bih izbegao da ponovo budem razotkriven i uklonjen, živeći svaki dan u strahu i oprezu. Kada sam primetio da sestra s kojom sam sarađivao obavlja svoje dužnosti površno i bez osećaja tereta, znao sam da bi trebalo da zaštitim crkveni rad tako što ću joj ukazati na njene probleme, ali sam se plašio da bi mogla da pomisli da sam nadmen i da se, nakon što sam obavljao svoju dužnost tek nekoliko dana, već vraćam lošim navikama, pa sam jednostavno zatvorio oči pred tim. Na kraju je to nanelo štetu radu. Iz Božjih reči sam shvatio da kada se antihristi otkriju, nakon što više puta dožive neuspehe i padove, oni ne samo da ne promišljaju o sebi, već postaju još obazriviji prema Bogu, plašeći se da će ih i najmanji pogrešan korak lišiti budućnosti i odredišta. Zbog toga su neprestano obazrivi prema Bogu. Po čemu se narav koju sam ja otkrivao razlikovala od naravi antihrista? Razmišljao sam o tome kako su moja nadmenost, samopravednost i odbacivanje istine naneli veliku štetu crkvenom radu. Starešina je davao podsetnike za dobrobit crkvenog rada, kako bi me podstakao da više razmišljam o svojim pogubnim manama, da bih mogao da učim iz svojih neuspeha i da prestanem da živim u skladu sa svojom nadmenom naravi. To je bila Božja ljubav. Ali umesto da to prihvatim od Boga, osećao sam sumnju i nepoverenje. Uvideo sam da sam zaista bio lažljiv i rđav!

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od težnje za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). U svetlu Božjih reči, shvatio sam da je narav koju sam otkrivao ista kao narav antihrista koju Bog razotkriva. Koju god dužnost da sam obavljao, uvek sam je dovodio u vezu sa primanjem blagoslova i smatrao sam da je primanje blagoslova jednako važno kao i sam život. U svakoj situaciji sam prvo razmišljao o svom ishodu i odredištu. Kada sam bio smenjen i razotkriven, nisam stao pred Boga da promislim i da razumem sebe bolje, već sam, umesto toga, postao obazriv prema Bogu i pogrešno sam Ga razumeo, uzimajući u obzir samo svoju budućnost i odredište. Kada sam ponovo počeo da obavljam svoje dužnosti, u mislima sam se još više opteretio i svaku situaciju sam dodatno komplikovao u svojoj glavi, plašeći se da bi i najmanji pogrešan korak mogao dovesti do toga da budem razotkriven i do lošeg ishoda i odredišta. Kada sam video da je sestra Li Sin, zbog svog lošeg stanja, upala u negativnost i da je zbog toga odlagala svoje dužnosti, znao sam da bi trebalo da zaštitim crkveni rad tako što ću joj ukazati na probleme i pomoći joj da dobro obavlja svoj posao. Ali, plašio sam se da bi mogla da pomisli da sam nadmen i samopravedan i da se nisam promenio, pa sam zanemario crkveni rad. Živeo sam prema sotonskom otrovu: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, obavljajući svoje dužnosti samo da bih zadobio blagoslove i imao koristi i smatrajući da su moja budućnost i odredište važniji od svega drugog. Uopšte nisam razmatrao Božje namere niti crkveni rad. Bio sam voljan da radim ono što mi je donosilo korist, ali, ako mi nešto nije bilo od koristi, ignorisao sam to, čak i ako sam video da šteti crkvenom radu. Zaista sam bio sebičan i ogavan! Pomislio sam na Pavla na putu za Damask. Nakon što ga je Gospod Isus oborio velikom svetlošću, iako je priznao da je bio glavni progonitelj Gospoda Isusa, nije se istinski pokajao. Nije ni jednom promislio niti je stekao razumevanje svoje priroda-suštine po pitanju opiranja Bogu, i, premda je naizgled vredno radio i nadaleko putovao da bi propovedao jevanđelje, njegova namera bila je da se cenka sa Bogom za venac pravednosti i nagrade. Nisu li moje gledište na težnju i put kojim sam išao bili isti poput Pavlovih? Pokušavao sam da iskoristim Boga i da Ga obmanem. Shvatio sam koliko sam bio lišen ljudskosti. Bio sam poput oportuniste i bezvernika koji se infiltrirao u Božju kuću i, kada ne bih promenio svoje gledište na težnju, ne samo da ne bih stekao Božje odobravanje, već bih se na kraju suočio sa Njegovom kaznom.

Nakon toga, naišao sam na jedan odlomak Božjih reči: „S vremena na vreme, Bog će preduzeti određenu stvar da te razotkrije ili da te dovede u red. Da li to onda znači da si eliminisan? Da li to znači da ti je došao kraj? Ne. (…) Zapravo, u mnogim slučajevima, zabrinutost ljudi proizlazi iz sopstvenih interesa. Uopšteno govoreći, to je strah da na kraju neće imati ishod. Stalno misle: ’Šta ako me Bog razotkrije, eliminiše i odbaci?’ To je tvoje pogrešno tumačenje Boga; to su samo tvoja jednostrana nagađanja. Moraš da shvatiš šta je Božja namera. Kada razotkrije ljude, On to ne čini da bi ih eliminisao. Ljudi su razotkriveni da bi se raskrinkali njihovi nedostaci, greške i njihova priroda-suština, da bi spoznali sebe i da bi mogli istinski da se pokaju; iz tog razloga, svrha razotkrivanja ljudi je u tome da se pomogne njihovom životu da raste. Bez čistog razumevanja, ljudi su skloni da pogrešno tumače Boga i postaju negativni i slabi. Možda se čak i predaju očaju. Zapravo, to što te je Bog razotkrio ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. On ti time pomaže da spoznaš sopstvenu iskvarenost i nagoni te da se pokaješ. Pošto su ljudi buntovni i ne traže rešenje u istini nakon što je njihova iskvarenost razotkrivena, Bog često mora da primenjuje dovođenje u red. I tako, ponekad, On razotkriva ljude, raskrinkava njihovo ruglo i bedu, navodeći ih da spoznaju sebe, što potpomaže rast njihovog života. Razotkrivanje ljudi ima dve različite implikacije: za zle, biti razotkriven znači biti eliminisan. Za one koji su u stanju da prihvate istinu, ono je podsetnik i upozorenje; primorani su da razmišljaju o sebi, da vide svoje pravo stanje i da prestanu da budu svojeglavi i bezobzirni, jer bi bilo opasno istrajati u tome. Razotkriti ljude na takav način znači podsetiti ih da, u obavljanju svoje dužnosti, ne postanu zbunjeni i nepažljivi, da stvari ne shvataju neozbiljno, da se ne zadovoljavaju sa svega nekoliko dobrih rezultata i ne pomišljaju da su obavili svoju dužnost prema prihvatljivom merilu, kada su u stvari prema Božjim zahtevima dosta podbacili, iako i dalje samozadovoljno veruju da im dobro ide. U takvim okolnostima, Bog će ljude dovoditi u red, upozoravati ih i podsećati. Ponekad Bog razotkriva njihovo ruglo – što očigledno služi kao podsetnik. U takvim trenucima treba da razmisliš o sebi: takvo obavljanje dužnosti nije adekvatno, u tebi ima buntovništva, previše je negativnih elemenata, sve što radiš je površno i ukoliko se ni tada ne pokaješ, s pravom treba da budeš kažnjen. Kada te Bog povremeno dovodi u red ili razotkriva, to ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. Tom pitanju treba pristupiti na pravi način. Čak i ako budeš eliminisan, treba to da prihvatiš i da se pokoriš, i da što pre razmisliš i pokaješ se” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo primenom istine i pokoravanjem Bogu čovek može da postigne promenu u naravi”). Nakon što sam pročitao Božje reči, osetio sam duboku sramotu i krivicu. Ranije sam mnogo puta pročitao ove Božje reči, često sam govorio o Božjoj pravednoj naravi i tvrdio da Bog razotkriva ljude kako bi ih spasio, omogućavajući im da bolje promisle i da razumeju sebe. Međutim, kada su me razotkrili i smenili, posumnjao sam da Bog želi da me ukloni i nisam video nikakav trag Božje ljubavi ili spasenja. Iako sam naizgled obavljao svoje dužnosti, moje srce je ostalo zatvoreno za Boga. Razmišljao sam o godinama tokom kojih sam bio vernik. Više puta sam bio razotkriven i smenjen zbog svoje nadmene prirode, ali me Bog nije uklonio zbog mojih prestupa, već je, umesto toga, koristio razotkrivanje i pomoć braće i sestara, kao i prosvećenje i vođstvo Svojih reči, da mi pomogne da promislim, da se pokajem i promenim. Kada sam stekao određeno razumevanje i donekle se promenio, Bog mi je dao novu priliku da obavljam svoje dužnosti. Da Bog zaista određuje ishode ljudi na osnovu iskvarenosti koju otkrivaju, trebalo je odavno da budem kažnjen i ne bih preživeo do danas. I to što sam nedavno bio smenjen desilo se zbog mog neuspeha da stremim ka istini i zbog toga što sam hodao putem antihrista, što je ozbiljno prekidalo i ometalo rad. To je bilo rešeno u skladu sa načelima i u potpunosti je otkrilo Božju pravednost. Da nisam na vreme bio smenjen, uzimajući u obzir moju nadmenu narav, počinio bih mnoga zla i suočio bih se sa Božjom kaznom. Ovakvo smenjivanje zaista je bilo Božje spasenje i zaštita, jer, bez toga, nikada ne bih istinski promislio, ne bih razumeo sebe, niti bih razmislio o pogrešnom putu kojim sam išao. Zato sam kleknuo i pomolio se Bogu: „Bože, ne želim više da živim u stanju obazrivosti i pogrešnog razumevanja. Spreman sam da se pokajem i da dobro obavljam svoje dužnosti i samo Te molim da me usmeravaš i vodiš.”

Nakon molitve, pročitao sam neke Božje reči: „Kakve god bile tvoje lične misli i shvatanja, ako slepo odlučiš da su tačni i da stvari treba raditi na taj način, to je nadmenost i samopravednost. Ako, pak, imaš ideje ili mišljenja koje smatraš ispravnima, ali nemaš potpunu veru u sebe i u stanju si da te ideje i ta mišljenja potvrdiš kroz traganje i razgovor, to je suprotno samopravednosti. Čekati da se, pre delovanja, dobije svačija podrška i odobravanje, razuman je način postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). „Ako si siguran da si pronašao problem i ako u svom srcu znaš da taj problem treba da se reši, inače će usporiti obavljanje posla, a ipak nisi u mogućnosti da se pridržavaš načela i bojiš se da ćeš uvrediti druge ljude, kakav problem se ovde javlja? Zašto bi se plašio da se pridržavaš načela? Ovo je veoma ozbiljno pitanje koje se tiče toga da li voliš istinu i da li imaš osećaj za pravdu. Treba da izneseš svoje mišljenje čak i ako nisi siguran da je ispravno. Ako imaš svoje mišljenje ili ideju, treba da ih izneseš i da pustiš druge da ih procene. Ti ćeš imati koristi od toga, a to će delimično i rešiti problem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli?”). Nakon što sam pažljivo razmislio o Božjim rečima, shvatio sam da se sputavanje drugih i insistiranje na sopstvenom autoritetu zasnovanom na nadmenoj naravi razlikuje od primene istine radi zaštite interesa Božje kuće. Nadmenost i samopravednost podrazumevaju postupanje bez traganja za istina-načelima, kada se čovek uvek drži sopstvenog gledišta i ne prihvata sugestije drugih, kada je potpuno svestan da njegovi postupci nisu u skladu sa istinom, ali i dalje želi da ga drugi slušaju, kada sve radi u skladu sa vlastitim zamislima i mišljenjima, bez ikakvog razmatranja interesa Božje kuće. To je nadmenost, samopravednost i namera da se nameće sopstvena volja. Na primer, kada sam bio starešina, preuzimao sam inicijativu u svemu. Nikada nisam sarađivao sa drugima, raspravljao sa njima, niti im dopuštao da se umešaju, uvek sam želeo da se drugi povinuju mojim idejama i namerama i nikada nisam prihvatao razumne predloge braće i sestara. To je bila nadmenost i samopravednost. Ako vidim da neko radi nešto što krši načela i ometa crkveni rad, bilo to u domenu moje odgovornosti ili je u pitanju osoba koju ja nadgledam, trebalo bi da je razotkrijem i pomognem joj. To je zaštita interesa Božje kuće i pokazivanje osećaja za pravdu. To nije nadmenost ni samopravednost. Bog sagledava namere koje stoje iza nečijih dela i, bez obzira na to da li su starešine napravile uređenja, sve dok nešto uključuje crkveni rad i interese Božje kuće, svako ima odgovornost da te stvari zaštiti. Takva osoba je zaista deo Božje kuće. Shvativši to, prišao sam Li Sin da bih razgovarao sa njom i ukazao joj na njene probleme i da bih razumeo sa kakvim se teškoćama suočava u svojim dužnostima. Kroz naš razgovor, njeno stanje se donekle poboljšalo. Jednom prilikom, primetio sam da je Li Sin pogrešno klasifikovala neke materijale o uklanjanju jednog bezvernika, pa sam izneo relevantne Božje reči i načela da bih sa njom razgovarao. Nakon našeg razgovora, mogla je da dokuči određena načela. Postigao sam razumevanje i promenu samo zahvaljujući usmeravanju i vođstvu Božjih reči. Hvala Bogu!