Još od detinjstva, porodica mi je bila relativno siromašna. Rodbina i prijatelji gledali su nas s visine, a čak su nas i moji deda i baba odbacili. Mama mi je često zvocala: „Moraš vredno da učiš i da osvetlaš obraz našoj porodici!” Primila sam k srcu te njene reči, pa sam u školi vredno učila i uvek bila među najboljima u razredu. Ali kasnije sam doživela saobraćajnu nesreću i druge nezgode, tako da su morali triput da me operišu. Svaki put kad bih otišla na operaciju, moja porodica se strašno brinula, a mama se ponekad žalila, govoreći kako ne bismo bili toliko siromašni da nisu morali da troše novac ne moje operacije. Posle prijemnog ispita, uspešno sam upisala prestižnu srednju školu. Često sam pomišljala da napustim školu kako bih što pre počela da radim i zarađujem, te da tako olakšam teret roditeljima, ali oni su se protivili tome i ohrabrivali me da se fokusiram na učenje. To me je duboko dirnulo, pa sam rešila da im se pošteno odužim kad odrastem. Kasnije se moj akademski put odvijao nesmetano, a nakon prijemnih ispita za fakultet, glatko sam prošla upis na prvorazrednom univerzitetu. Posle toga sam nastavila postdiplomske studije na još jednom prestižnom univerzitetu. U to vreme, porodična finansijska situacija bila je naročito teška. Roditelji su mi često poboljevali i nisu bili sposobni za teške poslove, tako da smo sve vreme bili do guše u dugovima. Prilikom svakog dolaska kući za kinesku Novu godinu, pitala bih mamu koliko još novca dugujemo prijateljima i rodbini. Ponekad bih takođe čula mamu kako kaže da je, zarad izdržavanja porodice i plaćanja moje školarine, moj tata radio dva posla, od kojih su oba bila fizički naporna. Svaki dan bi odlazio na posao u suvoj odeći, koja bi se po povratku kući cedila od znoja. Mama me je molila da ih ne razočaram i da nikad ne budem nezahvalna. Kad bih je čula da to govori, potajno bih noću plakala ispod pokrivača i ovako razmišljala: „Čim se zaposlim, svakog meseca ću deo svoje plate davati roditeljima, kako bi mogli dobro da žive.”

Nepuna dva meseca nakon što sam se po završetku studija zaposlila, prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Kroz Božje reči sam shvatila da dah života u nama potiče od Boga i da ljudi, kao živa bića, treba da Ga obožavaju. Dok su me zalivali Božjim rečima, sve jače sam osećala da treba više vremena da posvetim čitanju Njegovih reči i stremljenju ka istini. Stoga sam dobrovoljno napustila posao i odlučila da u crkvi obavljam svoju dužnost. Povremeno bih posećivala roditelje na njihovom radnom mestu. Pri svakom pogledu na njihove sede kose, srce me je bolelo i bilo mi je užasno krivo što sam ih izneverila napuštanjem posla, jer više ne zarađujem novac za njihovo izdržavanje. Prilikom svake posete, kupila bih im poneku stvar ili nešto od namirnica, pokušavajući da u srcu ublažim osećaj duga prema njima. U crkvi kojoj sam pripadala, 2021. godine sprovedena je velika racija, tokom koje je policija i mene progonila. Zahvaljujući Božjoj zaštiti, nisu me uhapsili, ali više nisam mogla da održavam kontakte s porodicom. Dok sam razmišljala o tome kako će se roditelji sigurno zabrinuti kad ne budu mogli da me kontaktiraju, osećala sam posebnu krivicu i mislila: „U mladosti sam doživela nekoliko nesreća i roditelji su se strašno nasekirali zbog mene. Toliko su naporno radili da bi me odgajili do ovog uzrasta, što nije bilo nimalo lako. A ja sada ne samo što ne zarađujem dovoljno za njihovo izdržavanje, nego sam još i doprinela da se brinu i nerviraju zbog mene. Pravo sam odrođeno dete!” Srce me je bolelo od tuge i plakalo mi se kad god bih pomislila na svoje roditelje. Nisam mogla da primim u sebe Božje reči, niti da upijam besede svoje braće i sestara. Kad god bih videla nekog brata ili sestru približno istog godišta kao moji roditelji, odmah bih se setila njih. „Sve su stariji, a ni zdravlje ih ne služi baš najbolje. Pitam se kako im je sada. Ako se razbole, hoće li imati para za lečenje?” Mada sam i dalje obavljala svoju dužnost, u srcu sam neprekidno brinula o roditeljima, tako da sam svoju dužnost uglavnom samo otaljavala, a kad god mi nešto ne bi bilo po volji, pomišljala sam da odem kući. Ali onda bih se setila da bi me po dolasku kući odmah uhapsili, pa bih odustajala od te ideje. Stoga sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me zaštiti od privrženosti koja me sputava.

Jednog dana sam pročitala dva odlomka Božjih reči, iz kojih sam donekle shvatila svoj problem. Svemogući Bog kaže: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). „Kako te roditelji svojim očekivanjima vaspitavaju? (Tako da budem dobar na ispitima i da imam uspeha u budućnosti.) Moraš da im pokažeš da si neko ko obećava, moraš da opravdaš majčinu ljubav, sav njen trud i žrtvovanje, moraš da ispuniš očekivanja svojih roditelja i ne smeš da ih izneveriš. Oni te toliko vole, sve daju za tebe i sav svoj život ulažu za tvoje dobro. U šta su se, dakle, pretvorile sve njihove žrtve, sve ono čemu te uče, pa čak i njihova ljubav? Sve se to pretvorilo u nešto zbog čega ćeš morati da im se odužiš, a to je ujedno postalo i tvoje breme. Eto kako nastaje to breme. Bilo da tvoji roditelji to rade nagonski, iz ljubavi prema tebi ili vođeni imperativima društva, korišćenjem ovih metoda vaspitavanja, ophođenja prema tebi, pa čak i usađivanja svakakvih ideja u tvoju glavu oni tvojoj duši naposletku neće doneti slobodu, nesputanost, utehu ni radost. Šta će ti umesto toga doneti? Doneće ti pritisak, strah, osudu i nemirnu savest. I šta još? (Okove i ograničenja.) Okove i ograničenja. Štaviše, opterećen takvim roditeljskim očekivanjima, ti prosto ne možeš da izneveriš njihove nade. Da bi ispunio njihova očekivanja, da ih ne bi izneverio i da oni ne bi izgubili nadu u tebe, ti svakoga dana marljivo i savesno učiš gradivo iz svakog predmeta i radiš sve što ti oni kažu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Bog je razotkrio moje pravo stanje. Od malena, mama mi je govorila kako su njih dvoje toliko toga žrtvovali zbog mene i kako ne smem da budem nezahvalna kad odrastem. Rodbina i komšije su takođe često govorili da su moji roditelji, uprkos siromaštvu, nastavili da podržavaju moje školovanje, te da u budućnosti moram pošteno da im se odužim i da ne smem da zaboravim svoje korene. I sama sam bila svedok žrtvama koje su roditelji podneli zbog mene. U mladosti sam doživela nekoliko nesreća, a moji roditelji su posiveli u licu od brige dok su prikupljali novac za moje operacije. Takođe su posvuda obijali pragove ne bi li prikupili neophodna novčana sredstva za moje školovanje. Stoga sam svim srcem i bez razmišljanja prihvatala poduke i indoktrinaciju od strane roditelja, rodbine i prijatelja. Postavila sam sebi za cilj da vredno učim i da popravim finansijsku situaciju svoje porodice, kako bih svojim roditeljima obezbedila bolji život. Da bih to postigla, marljivo sam učila da bih stekla visoko obrazovanje i planirala da svakog meseca deo svoje plate dajem roditeljima, ma kako da mi se život bude odvijao. Ali nakon što sam pronašla Boga i napustila posao da bih obavljala svoju dužnost, osećala sam krivicu zbog toga što sam izneverila roditelje. Kasnije sam, usled progona i hapšenja od strane KPK, prestala da kontaktiram s porodicom, zbog čega sam još više osuđivala sebe i osećala se kao odrođena kćer. Kad bih pomislila na to kako su me roditelji podržavali tokom školovanja i kako sada, kad sam konačno diplomirala, nisam počela da zarađujem da bih im se odužila, nego sam im još zadavala brige, grizla me je savest i krivila sam sebe zbog toga. Kad bih videla ljude njihovog godišta, zabrinula bih se za svoje roditelje, usled čega nisam mogla da se fokusiram na svoju dužnost. Čak sam pomišljala da izdam Boga i da napustim svoju dužnost da bih se vratila kući. Tradicionalne ideje koje su mi usadili porodica i društvo, poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Odrođen čovek je gori od zveri”, pustile su duboke korene u mom srcu. Bile su nalik zamci koja me je čvrsto i bolno obavijala. Dobro sam znala da ljudski život potiče od Boga i da su verovanje u Boga, Njegovo obožavanje i obavljanje vlastite dužnosti pravi put u životu, kao i da je sve to savršeno prirodno i opravdano, ali sam se ipak i dalje osećala nelagodno pri obavljanju dužnosti. Sve vreme mi se činilo da to što ne ispunjavam očekivanja svojih roditelja znači da sam lišena savesti i da sam jedno nezahvalno i odrođeno dete.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji mi je pomogao da se ispravno postavim prema roditeljskom žrtvovanju. Svemogući Bog kaže: „Hajde da razgovaramo o tome kako izjava ’Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci’ treba da se protumači. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – zar to nije činjenica? (Jeste.) Pošto je to činjenica, ispravno je da objasnimo pitanja koja sadrži. Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto žele da se brinu o cvetu, treba da ga oplode, zaliju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. (…) Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima u skladu sa ovom idejom, ako im vraćaš dug i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome sputavati i vezivati tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja. To jest, oni mogu da imaju svoja očekivanja. Ti donosiš sopstvene odluke i imaš životni put i sudbinu koju ti je Bog odredio, a to nema nikakve veze s tvojim roditeljima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da roditelji svojoj deci nisu poverioci i da svoju decu svojevoljno odgajaju, a pošto su se već sami odlučili na to, oni imaju odgovornost i obavezu da ih odgajaju. Ma koliko da se roditelji pritom žrtvuju, to je njihova odgovornost kao roditelja i neka vrsta zakona koji je Bog ustanovio za stvorena bića. Baš kao što se mnoga stvorenja u prirodi razmnožavaju i hrane svoju mladunčad, ona naprosto poštuju zakone i načela koje je postavio Stvoritelj. Isto važi i za ljudska bića. Roditelji koji se odluče da imaju decu treba tu decu da odgajaju i da im podare slobodu, te da im omoguće da sama odaberu svoj životni put. Ako roditelji zahtevaju vraćanje duga i nadoknadu samo zato što su odgajali svoju decu, ili čak, zarad ispunjenja vlastitih želja o boljem životu, žrtvuju slobodu svoje dece da sama biraju životni put, onda su oni, u stvari, nehumani. Takvi su roditelji isuviše sebični. Promišljajući o razlogu zbog kojeg sam se osećala krivom što nisam zarađivala novac da bih ispunila svoju dužnost deteta prema roditeljima, shvatila sam da on leži u tome što sam njihove žrtve i brigu smatrala dobrotom, gledajući na njih kao na svoje poverioce. Verovala sam da moram pošteno da im se odužim kad u budućnosti budem bila sposobna da zarađujem. U suprotnom, bila bih nezahvalna, odrođena i lišena ljudskosti. Iz Božjih reči, shvatila sam da na stvari gledam iz pogrešne perspektive. Time što su me odgajali i brinuli o meni, moji roditelji su naprosto ispunjavali svoju odgovornost i obavezu kao roditelji. Nisam im ništa dugovala zbog toga, niti sam imala obavezu da ispunim njihova očekivanja. Imala sam pravo da odaberem životni put kojim treba da idem, a njihova dobrota ne bi trebalo da me sputava, jer bih na taj način izgubila slobodu u ovom životu i čak propustila priliku da stremim ka istini i da budem spasena. Promišljajući o svakoj etapi svog života, shvatila sam da sam kao dete iskusila nekoliko opasnih nesreća, ali me je Božja zaštita ipak čudesno sačuvala. Prvi put, od udarca automobila preletela sam na drugu stranu ulice i izgubila svest, a kad sam se osvestila, shvatila sam da sam zadobila svega nekoliko manjih preloma i površinskih povreda. Drugi put me je divljački pretukla jedna šizofrena osoba. Bio je to naročito krvav i nasilnički incident, ali sam ipak prošla bez povrede mozga, lice mi nije bilo unakaženo, tako da sam zaradila svega par šavova na glavi i prelom jedne kosti, bez drugih značajnijih povreda. Svi koji su znali za ta moja iskustva tokom odrastanja rekli su mi da sam zaista imala sreće. U stvari, tu se uopšte nije radilo o sreći. Sve je to bila Božja zaštita. Prisećajući se tih vremena, shvatila sam da sam današnji dan doživela jedino zahvaljujući Božjoj brizi i zaštiti. Imala sam životni put koji mi je Bog postavio, kao i misiju koju treba da ispunim. Ne treba da živim samo zarad svojih roditelja.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Kada je reč o onome što roditelji od tebe očekuju, ti ne treba da nosiš nikakvo breme. Ako uradiš ono što roditelji traže od tebe, sudbina će ti ostati ista; ako ne ispuniš očekivanja svojih roditelja i ako ih razočaraš, sudbina će ti i dalje biti ista. Kakav god da treba da bude put pred tobom, on će takav i biti; Bog je tvoj put već predodredio. Slično tome, ako ispuniš očekivanja roditelja, ako udovoljiš njihovim željama i ako ih ne izneveriš, da li to znači da će oni živeti bolje? Možeš li time da promeniš njihovu sudbinu, prepunu patnje i maltretiranja? (Ne.) Neki ljudi misle da su roditelji bili isuviše dobri prema njima dok su ih odgajali, te da su tokom tog perioda roditelji mnogo propatili. Stoga oni žele da nađu sebi dobar posao i da zatim trpe razne nedaće, da po čitav dan marljivo i naporno rade kako bi zaradili puno novca i stekli bogatstvo. Cilj im je da svojim roditeljima omoguće da u budućnosti žive povlašćenim životom, da stanuju u vili, da voze dobra kola i da uživaju u ukusnoj hrani i piću. Pa ipak, nakon njihovog višegodišnjeg žustrog rada, roditelji im umiru a da prethodno nisu ni jedan jedini dan uživali u tom njihovom napretku, mada uz donekle poboljšane životne uslove i okolnosti. Ko je za to kriv? Ako pustiš da stvari idu svojim tokom i da ih Bog orkestrira, ako ne budeš nosio to breme, nećeš se osećati krivim kad ti roditelji umru. Ali, kako ćeš se osećati nakon smrti svojih roditelja, ako se svim silama upinješ da zaradiš novac kako bi im se odužio i pomogao im da žive bolje? Ako odgađaš obavljanje svoje dužnosti i ako odgađaš zadobijanje istine, hoćeš li i dalje moći udobno da živiš do kraja svog životnog veka? (Ne.) To će uticati na tvoj život i doživotno ćeš na duši nositi breme krivice što si ’izneverio svoje roditelje’. (…) Svoje obaveze prema deci roditelji treba da ispunjavaju u skladu sa svojim stanjem, kao i u skladu sa stanjem i okruženjem koje im je Bog pripremio. Ono što deca treba da čine za svoje roditelje takođe se zasniva na stanju koje ona mogu da dostignu i u skladu je sa okruženjem u kojem žive; to je sve. Ništa od onoga što roditelji i njihova deca rade ne treba da ima za cilj da se onom drugom, vlastitom snagom ili sebičnim željama, izmeni sudbina, kako bi jedni mogli da žive boljim, srećnijim i idealnijim životom zahvaljujući trudu drugih. Bilo da je reč o roditeljima ili o njihovoj deci, svako treba da pusti da se stvari odvijaju svojim prirodnim tokom, unutar okruženja koje je uredio Bog, umesto da pokušava da stvari promeni vlastitim naporima ili bilo kakvom ličnom rešenošću. Sudbina tvojih roditelja neće se promeniti zbog toga što ti tako razmišljaš o njima – Bog je njihovu sudbinu još davnih dana predodredio. Bog je odredio da ti živiš u okvirima njihovih života, da se rodiš kao njihovo dete, da te oni odgajaju i da sa njima imaš takav odnos. Stoga se tvoja odgovornost prema njima svodi na to da im, u meri u kojoj ti vlastito stanje dopušta, praviš društvo i da ispuniš neke obaveze. A što se tiče tvoje želje da promeniš njihovu trenutnu situaciju, odnosno da im omogućiš da žive bolje, sve je to suvišno. Još je manje potrebno da to činiš zato da bi se rođaci i komšije ugledali na tebe, da bi učinio čast svojim roditeljima ili im obezbedio prestiž u okvirima familije. Ima, takođe, samohranih majki i očeva koji su svoju decu samostalno podigli nakon što ih je supružnik napustio. Ti stoga još snažnije osećaš koliko im je to bilo teško, pa bi hteo da žrtvuješ čitav svoj život kako bi im to nadoknadio i odužio im se, čak do te mere da si spreman da učiniš šta god ti kažu. To što oni traže od tebe i što od tebe očekuju, povrh onoga što si ti sȃm spreman da učiniš, sve to postaje teško breme u tvom ovozemaljskom životu – a ne bi trebalo da bude tako. U prisustvu Stvoritelja, ti si stvoreno biće. Ono što u ovom životu treba da radiš ne svodi se samo na ispunjavanje obaveza prema roditeljima, ti takođe treba da ispunjavaš svoje dužnosti i obaveze kao stvoreno biće. Svoje obaveze prema roditeljima možeš da ispuniš samo na osnovu Božjih reči i istina-načela, a ne tako što ćeš za njih išta raditi na osnovu svojih emocionalnih potreba ili potreba vlastite savesti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Neprestano sam razmišljala o Božjim rečima, da bih na kraju shvatila da je čovekova sudbina u rukama Stvoritelja. Bog je još odavno odredio količinu patnje koju će moji roditelji pretrpeti u ovom životu i da li će imati dobar život, tako da sve to ima malo veze sa mnom. Ne znači da sam mogla da im promenim sudbinu ili pružim bolji život samo zahvaljujući svom visokom obrazovanju i mogućnosti da zarađujem. Moju sudbinu, uključujući i to da li ću upisati fakultet i steći diplomu, takođe je odredio Bog i to nije zasluga mojih roditelja. Razlog zbog kojeg sam osećala krivicu što nakon sticanja višeg obrazovanja nisam radila da bih zaradila novac i ispunila svoju dužnost prema roditeljima bio je taj što nisam prozrela činjenicu da je ljudska sudbina u Božjim rukama. I dalje sam živela prema sotonskom otrovu da „znanje može da promeni vašu sudbinu”, verujući da sticanjem višeg obrazovanja i nalaženjem dobrog posla mogu da izmenim sudbinu svojih roditelja i pružim im bolji život. U stvari, jesam li stvarno mogla da svojim roditeljima izmenim sudbinu? Pomislila sam na svog ujaka, koji se tokom većeg dela svog života trudio ne bi li svom sinu pomogao da se upiše na fakultet. Na kraju, kad mu je sin završio fakultet i kupio kuću u gradu i taman kad je izgledalo da će njihova porodica konačno moći dobro da živi, ujak je iznenada preminuo. Tu je zatim bila i moja tetka, koja se svim silama trudila da iškoluje mog brata od tetke, nadajući se da će on posle toga naći dobar posao. Brat se, međutim, nije propisno posvetio svom poslu, pa ne samo što nije bio uspešan na poslu, nego je na kraju još i naseo na prevaru. Od svoje porodice je pozajmio preko sto hiljada juana i uložio ih u biznis, samo da bi naposletku ostao bez cele glavnice. Imala sam oko sebe još puno takvih primera, koji dokazuju da ni roditelji ni deca ne mogu jedni drugima da izmene sudbinu. Bog određuje da li će neko živeti dobro ili loše i to se nikakvim ličnim trudom ne može promeniti. Da nisam poverovala u Boga, i ja bih na sličan način pratila svetske trendove, udala bih se, kupila kuću i automobil, izrodila decu i onda se mučila sa otplatom kredita za kuću i auto. Koliko bi mi, dakle, preostalo energije i ušteđenog novca za ispunjavanje dužnosti deteta prema roditeljima? Ako bih bila pod znatnim pritiskom svakodnevnog života, možda bih čak morala da se oslonim na podršku od strane roditelja. Mislila sam da, pošto obavljam dužnosti u crkvi umesto da radim i zarađujem da bih ispoštovala svoju ljubav prema roditeljima, oni zbog toga nemaju dobar život. To je apsurdno. Uslove života mojih roditelja, okruženja koja će oni u svom životu iskusiti, kao i patnju koju će pretrpeti – sve to određuje Bog. Ništa od toga nema nikakve veze s tim da li ja verujem u Boga i da li obavljam svoje dužnosti. Ne treba više da živim u skladu s tim pogrešnim gledištima koja su mi usadili porodica i društvo. Preterana briga o roditeljima je glupa i besmislena. Meni je, kao stvorenom biću, upravo Bog podario život, obdario me talentima i darovitošću i uredio razne okolnosti kako bi proširio moje iskustvo i znanje. Na kraju mi je čak omogućio da čujem glas Stvoritelja i da uživam u zalivanju i opskrbi Njegovim rečima. Stoga ja treba da vreme i energiju posvetim težnji za pozitivnim stvarima i da što većem broju ljudi pomognem da čuju Božji glas i prime Njegovo spasenje. Jedino to ima smisla i jedino to je odgovornost i dužnost koju kao stvoreno biće treba da ispunim.

Pročitala sam još dva odlomka Božjih reči: „Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). „Ako se pridržavaš istina-načela, ideja ili pogleda koji su tačni i dolaze od Boga, tvoj život će postati veoma opušten. Ni mišljenje javnosti, ni svest o tvojoj savesti, ni breme tvojih osećanja neće više ometati način na koji se nosiš sa svojim odnosom sa roditeljima; nasuprot tome, te stvari će ti omogućiti da se suočiš sa tim odnosom na ispravan i razuman način. Ako se ponašaš u skladu sa istina-načelima koja je Bog dao čoveku, čak i ako te ljudi ogovaraju iza leđa, i dalje ćeš osećati mir i smirenost u dubini svog srca, i to nikako neće uticati na tebe. U najmanju ruku, nećeš više prekorevati sebe da si bezosećajni nezahvalnik, niti ćeš u dubini srca osećati grižu savesti. To je zato što ćeš znati da se svi tvoji postupci sprovode u skladu sa metodama kojima te je Bog naučio i da slušaš i pokoravaš se Božjim rečima i slediš Njegov put. Slušanje Božjih reči i hodanje Njegovim putem je osećaj savesti koji ljudi treba da poseduju najviše od svega. Bićeš prava osoba samo kada to postigneš. Ako to ne postigneš, onda si bezosećajni nezahvalnik” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Ova dva odlomka Božjih reči duboko su me dirnula. Suze su mi nekontrolisalo potekle niz obraze. Bog nas tako dobro razume. On zna da nas razne rđave i pogrešne ideje iz porodice i društva duboko zaluđuju i nanose nam štetu, pa nam duše ostaju sputane. On, dakle, izražava istinu kako bi nam pomogao da postepeno prozremo suštinu tih stvari i da ih sagledamo iz ispravne i racionalne perspektive. Ja sam čula glas Stvoritelja i odabrala da propovedam jevanđelje i da obavljam svoje dužnosti kako bih što većem broju ljudi omogućila da prime Božje spasenje. To je nešto najpravednije i najsmislenije, to je moja odgovornost i moja misija. Ne treba da osuđujem sebe što prema svojim roditeljima ne mogu da budem odana, posebno zbog toga što ne zanemarujem namerno odgovornosti koje kao njihovo dete imam prema njima, niti se ponašam kao odrođeno dete u situaciji kad bih te odgovornosti mogla da ispunim. Kad sam to shvatila, prestala sam da osećam krivicu i samoprekor. Uvidela sam da čovek može da izbegne predrasude i greške samo ukoliko na ljude i stvari gleda u skladu s Božjim rečima. Ujedno sam shvatila ne samo svoje odgovornosti i obaveze prema roditeljima i svoje odgovornosti i misiju kao stvorenog bića, nego i istinsku vrednost i značenje ljudskog života.

Prošavši kroz ovo iskustvo, osećala sam da su Božje reči uistinu predivne. Upravo su me Božje reči izbavile iz tradicionalne kulture i omogućile mom srcu da oseti olakšanje i slobodu. Sada se osećam mnogo opuštenije. Kad god imam slobodnog vremena, u stanju sam da razmišljam o više Božjih reči i da spoznajem vlastite nedostatke, a moje misli su više fokusirane na ono što ima veze s mojim dužnostima.