Krajem aprila 2023. godine sam od višeg rukovodstva primila pismo u kome se navodi da je starešina određene crkve smenjen jer nije obaljao stvaran rad. Nisu našli prikladnu zamenu, pa su uredili da ja privremeno preuzmem crkveni posao. Nakon šo sam pročitala pismo, nisam imala mnogo vremena za razmišljanje i brzo sam otišla u tu crkvu. Saznala sam da su neki zalivači lenji i nemarni u svojim dužostima i da ih je potrebno zameniti, i da su mnoge pridošlice negativne, slabe i da se ne okupljaju redovno, što je zahtevalo hitno zalivanje i podršku. Rad na jevanđelju ove crkve takođe nije bio učinkovit. Mislila sam: „Zašto me je rukovodstvo poslalo u ovu crkvu koja ima tako slabe rezultate rada? Ako ovde ostanem dugo, a ne uspem da unapredim rad, šta će rukovodstvo misliti o meni? Hoće li reći da nisam prikladna za ovu dužnost? Pošto sam ovde, oslanjaću se na Boga i daću sve od sebe da sarađujem.” Smatrala sam da prvo moram da dodelim druge dužnosti članovima osoblja kako bih mogla dobro da obavim posao, pa sam radila od svitanja do sumraka, svakodnevno zauzeta ovim zadacima.

Nakon nekog vremena, prilagođavanje osoblja je bilo završeno i rad na zalivanju je postepeno počeo da pokazuje određene rezultate. Kasnije je sestra Li Ming, delatnica jevanđelja, izabrana za crkvenog starešinu. Bila sam veoma srećna, jer je ta sestra imala osećaj tereta u svojim dužnostima i bila usredsređena na život-ulazak i bilo je sjajno što sarađuje sa mnom na obavljanju crkvenog posla. Ali neočekivano, nedugo nakon što je sestra Li izabrana, od višeg rukovodstva smo iznenada primili pismo u kome se navodi da KPK progoni Li Ming i da nije bezbedno da obavlja dužnost u lokalnoj oblasti, te da je potrebno da bude premeštena. Pročitavši pismo, pomislila sam: „Samo što smo izabrali crkvenog starešinu, ona sada mora da ode. Nadala sam se da će moj teret biti malo lakši pošto Li Ming nadgleda rad na jevanđelju, ali sada, ne samo da moj teret nije smanjen, već jedan iskusan delatnik jevanđelja mora biti premešten. Ako rad i dalje bude neučinkovit, šta će više rukovodstvo misliti o meni?” Iako protiv volje, nisam imala izbora nego da se pokorim. Kasnije sam pronašla dva delatnika jevanđelja za saradnju u radu na jevanđelju, ali onda je represija velikih razmera upropastila moje planove. Tokom narednih nekoliko dana sam neprestano slušala vesti o tome da su braća i sestre jedno za drugim bili hapšeni, uključujući delatnike jevanđelja koje sam upravo bila pronašla. Zbog svega toga sam bila obamrla i mislila sam: „Zašto sam toliko zlosrećna? U protekla dva meseca, odkad sam došla u ovu crkvu, suočila sam se sa toliko prepreka i konačno sam uspela da prilagodim osoblje, a pogledaj sad šta se dešava. Ne samo da rezultati rada nisu unapređeni, nego je čak i osoblje koje je moglo da sarađuje uhapšeno. Čini se da sam jednostavno zle sreće. Prethodni starešina je imao miran i stabilan period tokom svoje dužnosti. Zašto sam toliko zlosrećna da se sve ove loše stvari dešavaju meni? Sav moj nedavni trud je propao! Više rukovodstvo će sigurno misliti da nemam radne sposobnosti.” Dok sam razmišljala o tome, nisam mogla da ne zaplačem i da se ne osetim potpuno utučeno. Bez ikakvih rezultata u radu, izgubila sam motivaciju da pratim probleme i čak sam poželela da odem odatle. Pošto sam živela u takvom stanju, osećala sam kako moj duh sve dublje tone u tamu i očaj.

Kasnije sam jela i pila odlomak Božjih reči relevantan za moje stanje. Pročitala sam Božje reči: „Šta je zapravo problem sa ljudima koji stalno misle da nemaju sreće? Koristeći isključivo sreću kao merilo, oni ocenjuju da li su im postupci ispravni ili pogrešni i biraju put kojim treba da idu, stvari koje treba da iskuse i probleme s kojima treba da se suoče. Da li je to ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Loše stvari oni opisuju kao nesrećne, a dobre kao srećne ili povoljne. Da li je takvo stanovište ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Pogrešno je procenjivati stvari iz takve perspektive. To su ekstremni i netačni metodi i merila za ocenjivanje. Zbog takvih metoda ljudi često padaju u utučenost, često se osećaju nelagodno, i čini im se kao da im baš ništa ne polazi za rukom i da nikad ne dobiju ono što žele, što ih naposletku dovodi u stanje konstantne anksioznosti, razdražljivosti i nelagode. Ako te negativne emocije ostanu nerazrešene, ti ljudi stalno padaju u utučenost i osećaju da im Bog nije naklonjen. Misle da Bog svima osim njima daruje blagodat i da Bog brine o svim ostalim ljudima, ali ne i o njima. ’Zašto se uvek osećam nelagodno i anksiozno? Zašto se loše stvari uvek dešavaju baš meni? Zašto se samo meni nikad ništa dobro ne dešava? Sve što tražim jeste da mi se bar jedom nešto lepo desi!’ Ako stvari posmatraš na ovako pogrešan način i sa ovako pogrešnog stanovišta, neminovno ćeš upasti u zamku dobre i loše sreće. A ako stalno iznova upadaš u tu zamku, neprestano ćeš biti utučen. Usred tog osećanja depresije, naročito ćeš biti osetljiv na to da li su stvari koje ti se dešavaju srećne ili nesrećne. To kad se dogodi, dokaz je da su stanovište i ideja dobre i loše sreće preuzeli kontrolu nad tobom. Kad jedno takvo stanovište upravlja tobom, tvoji pogledi i stavovi prema ljudima, događajima i stvarima izlaze izvan opsega savesti i razuma normalne ljudskosti, već zalaze u neku od krajnosti. A kad zapadneš u neku krajnost, nećeš više izaći iz utučenosti. Stalno ćeš iznova padati u depresiju, a čak i ako obično nisi depresivan, momentalno ćeš pasti u utučenost čim nešto pođe naopako ili ti se učini da te je zadesila loša sreća. Osećanje utučenosti uticaće na tvoje normalno rasuđivanje i odlučivanje, pa čak i na tvoja osećanja sreće, besa, tuge i radosti. Delovanjem na tvoju sreću, bes, tugu i radost, ta emocija će poremetiti i uništiti tvoj učinak u pogledu obavljanja dužnosti, kao i tvoju spremnost i želju da slediš Boga. Kad sve te pozitivne stvari budu uništene, onih nekoliko istina koje si uspeo da razumeš odneće vetar i neće ti više biti ni od kakve koristi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Bog kaže da opisivanje bilo čega lošeg kao „zlosrećnog” i bilo čega dobrog kao „srećnog” ili „povoljnog” predstavlja stav nekoga ko ide u krajnosti, nekoga ko ima pogrešna stanovišta. Ja sam bila upravo takva. Kada sam došla u ovu crkvu da obavljam dužnosti i kada sam saznala da su rezultati različitih aspekata crkvenog rada loši, da zalivači nemaju osećaj tereta za svoje dužnosti, da su mnoge pridošlice negativne i slabe i da rad na jevanđelju ne daje dobre rezultate, osećala sam se zlosrećno. Da bih dobro obavljala posao, bila sam zauzeta od svitanja do sumraka, okupljala sam i razgovarala u zajedništvu i preraspoređivala osoblje. Kada sam, nakon nekog vremena, uvidela da se rad na zalivanju postepeno kreće u pozitivnom smeru, bila sam srećna i motivisana da obavljam svoju dužnost. Ali kasnije, kada je iskusan delatnik jevanđelja premešten, i nedugo zatim se desila velika represija, pa su delatnici jevanđelja bili hapšeni i niko nije mogao da sarađuje u radu na jevanđelju, pala sam u osećanje utučenosti i nisam mogla da skupim snagu da uradim bilo šta. Ti moji postupci su proistekli iz mog pogrešnog stanovišta. Kada je rad davao dobre rezultate i kada je sve išlo glatko, imala sam osećaj da sam stekla divljenje višeg rukovodstva i to me je činilo srećnom. Međutim, kada rad nije davao dobre rezultate i stvari nisu išle onako kako sam želela, osećala sam se negativno i slabo, krivila sam svoju zlu sreću i čak sam želela da odustanem od svoje dužnosti. Pomislila sam kako bezvernici nikada ne prihvataju da je bilo šta što im se dešava od Boga, i kada nastupe nepovoljne situacije, žale se na Boga, pogrešno Ga razumeju i čak Ga izdaju. Shvatila sam da, ako se moje stanje ne promeni, i ja sam u opasnosti. Zato sam se pomolila Bogu, nadajući se da će me On voditi ka promeni mog stanja.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Da li ljudi koji stalno brinu o tome da li ih prati dobra ili loša sreća ispravno posmatraju stvari? Da li dobra i loša sreća uopšte postoje? (Ne.) Na osnovu čega tvrdite da ne postoje? (Ljudi s kojima se srećemo i stvari koje nam se događaju određeni su Božjom suverenošću i uređenjima. Nema dobre ni loše sreće; sve se dešava s razlogom i iza svega stoji neki smisao.) Je li ovo tačno? (Jeste.) To gledište je ispravno i predstavlja teorijsku osnovu za tvrdnju da sreća ne postoji. Sve što vam se događa, bilo dobro ili loše, sasvim je normalno, baš kao što se vreme menja s novim godišnjim dobom – ne može svaki dan da bude sunčan. Ne možeš da kažeš kako Bog uređuje vedre, ali ne i oblačne, kišovite, vetrovite i olujne dane. Sve je određeno Božjom suverenošću i uređenjima, i stvoreno prirodnim okruženjem. To prirodno okruženje nastaje u skladu sa zakonima i pravilima koje Bog uređuje i uspostavlja. Sve je to neophodno i nužno, što znači da su i vremenske prilike, ma kakve one bile, stvorene i generisane prirodnim zakonima. U tome nema ničeg dobrog ni lošeg – to samo ljudi osećaju kao dobro ili loše. Ljudi se ne osećaju dobro kad pada kiša, kad je oblačno ili vetrovito, ili kad se sruči grȁd. Naročito ne vole kišovito i vlažno vreme, jer ih tada obično bole zglobovi i osećaju slabost. Možda si i ti loše raspoložen tokom kišnih dana, ali možeš li reći da te ne služi sreća kad pada kiša? To je naprosto osećaj koji vremenske prilike bude u ljudima – sreća nema nikakve veze sa činjenicom da je vreme kišovito. Takođe možeš da kažeš da su sunčani dani dobri. Kad sunčano vreme, bez ijedne kapi kiše, potraje tri meseca, ljudi se osećaju dobro. Svakoga dana sija sunce, suvo je i toplo, uz tek po koji dašak blagog povetarca, pa mogu da izađu napolje kad god požele. Biljke, međutim, to ne mogu da izdrže, pa usevi stradaju zbog suše i te godine nema žetve. Da li je, dakle, zaista dobro sve ono što se tebi čini dobrim? Kad dođe jesen i kad ne budeš imao šta da jedeš, reći ćeš: ’Avaj, nije dobro ni kad ima previše sunčanih dana u toku godine. Ako nema kiše, usevi stradaju, nema se šta obrati i ljudi gladuju.’ U tom trenutku shvataš da ni beskrajni sunčani dani nisu dobri. Činjenica je da se ljudska osećanja u vezi s tim da li je neka stvar dobra ili loša zasnivaju isključivo na njihovim sebičnim motivima, željama i vlastitom interesu, a ne na suštini te konkretne stvari. Drugim rečima, pogrešna je osnova po kojoj ljudi ocenjuju da li je nešto dobro ili loše. Pošto im je osnova pogrešna, netačni su i zaključci do kojih na taj način dolaze. Ako se vratimo na temu dobre i loše sreće, sada svi znate da nijedna od tvrdnji vezanih za sreću ne pije vodu i da sreća ne može biti ni dobra ni loša. Ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, bilo da su dobri ili loši, određeni su Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima, te stoga treba da se suočiš s njima na pravilan način. Od Boga treba da prihvatiš sve što je dobro, ali i sve ono što je loše. Nemoj govoriti da te prati sreća kad ti se nešto dobro desi, ali ni da si loše sreće ako te zadesi nešto loše. Jedino što se može reći jeste da iz svih tih stvari ljudi mogu da izvuku određene pouke, pa zato ništa od toga ne bi trebalo da odbacuju, niti da izbegavaju. Zahvali Bogu na dobrim stvarima, ali Mu zahvali i na lošim, jer i dobre i loše stvari On uređuje. Dobri ljudi, događaji, stvari i okruženja pružaju pouke koje valja naučiti, ali se još više može naučiti od loših ljudi, događaja, stvari i okruženja. Sve su to iskustva i epizode koje bi trebalo da budu sastavni deo čovekovog života. Ne bi trebalo da ih ljudi ocenjuju na osnovu ideje o sreći. Kakva su, dakle, mišljenja i stanovišta onih ljudi koji na osnovu sreće ocenjuju da li je nešto dobro ili loše? Kakva je suština tih ljudi? Zbog čega oni toliku pažnju posvećuju dobroj i lošoj sreći? Da li se ti ljudi, koji se u velikoj meri fokusiraju na sreću, nadaju da ih prati dobra ili loša sreća? (Nadaju se da im je sreća dobra.) Tačno. Oni, u stvari, teže dobroj sreći i dobrim stvarima samo zato da bi mogli da ih iskoriste i da na njima profitiraju. Uopšte ne mare za to koliko drugi ljudi pate, niti koliko nedaća i poteškoća moraju da podnesu. Ne žele da im se dogodi ništa od onoga što oni smatraju nesrećom. Drugim rečima, ne žele da im se dogodi nijedna loša stvar: nikakva smetnja, nijedan neuspeh ni neprijatnost, nikakvo orezivanje, nijedna izgubljena stvar, nijedan gubitak i nijedna obmana. Ako im se bilo šta od toga dogodi, oni to smatraju lošom srećom. Ako im se išta loše desi, ma ko da je to uredio, znači da nemaju sreće. Hteli bi da im se dešavaju samo dobre stvari – od toga da budu unapređeni, da se istaknu u odnosu na druge ljude i da se okoriste na račun drugih, pa do toga da na nečemu profitiraju, da zarade puno para ili da budu postavljeni na visok položaj – to je ono što oni smatraju dobrom srećom. Ljude, događaje i stvari sa kojima se susreću oni uvek odmeravaju na osnovu sreće. Pritom oni teže dobroj, ali ne i lošoj sreći. Čim neka sitnica krene naopako, oni odmah pobesne, nerviraju se i postaju nezadovoljni. Otvoreno govoreći, takvi ljudi su naprosto sebični. Hteli bi da se okoriste na račun drugih ljudi, da za sebe izvuku neki profit, probiju se do vrha i izdvoje se iz gomile. Bili bi prezadovoljni kad bi se sve dobre stvari dešavale samo njima. To je njihova priroda-suština i njihovo pravo lice” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Iz Božjih reči sam uvidela da ljudi često sude o svojoj sreći na osnovu toga da li imaju lične koristi. Ako je situacija povoljna po njih, to zovu „dobra sreća”, a ako nije, zovu je „zla sreća”. Ljudi sa ovakvim načinom razmišljanja žele korist samo za sebe i izuzetno su sebični. U stvarnosti, svaka situacija koju Bog uredi je dobra i ne posoji nešto kao „dobra sreća” i „zla sreća”. Sve situacije koje ljudima deluju povoljno ili nepovoljno imaju svrhu da ljudi iz njih izvuku pouke i korisne su za njihov život-ulazak. Baš kao i vreme – i sunčani i kišni dani su neophodni čovečanstvu. Neprestano sunce bi brzo isušilo useve, dok bi ih kiša koja predugo traje potopila. Dakle, bilo da je sunčano ili kišovito, sve je to deo Božje suverenosti i uređenja i donosi korist ljudima. Kada sam se ranije susretala sa stvarima koje nisu bile u skladu sa mojim željama, uvek sam mislila da sam jednostavno zle sreće, ali to je bilo zato što sam u sebi imala ambicije i želje i zato što sam neprestano težila divljenju drugih, a kada nisam dobijala ono što sam želela, osećala sam se nesrećno i zlosrećno, žalila sam se na Boga, gunđala protiv Njega i živela u stanju utučenosti. Promišljajući o sebi nakon što sam došla u tu crkvu, prvobitno sam želela da dobro obavljam svoju dužnost kako bih zadobila divljenje ljudi, pa sam radila od svitanja do sumraka ne žaleći se. Međutim, kada se stvari nisu odvijale onako kako sam želela i kada su delatnici jevanđelja bili uhapšeni, brinula sam da, bez ljudi koji sarađuju na tom poslu, neće biti moguće postići dobre rezultate, a kada se moja želja za ugledom i statusom nije ispunila, osećala sam se zlosrećno i moj prethodni entuzijazam je brzo izbledeo. Različiti aspekti rada te crkve su već kasnili zbog prethodnog lažnog starešine koji nije obavljao stvaran posao, a hapšenja braće i sestara su dodatno omela normalan napredak velikog dela posla. Više rukovodstvo me je postavilo ovde nadajući se da ću pokazati razumevanje prema Božjim namerama, da ću unaprediti različite aspekte posla i zaštititi interese crkve. Ali pri pogledu na velike teškoće sa kojima sam se suočila, postala sam utučena, izgubila sam motivaciju za svoju dužnost i žalila se na svoju „zlu sreću”. Ovakvo moje ponašanje je Bogu zaista bilo odvrano. Osoba koja je istinski odana Bogu bi, kada vidi da se crkva suočava sa žestokom represijom i da su sva ta braća i sestre uhapšeni, dala sve od sebe da učini sve što je moguće – preraspodelila bi osoblje i svela gubitke na minimum. Ali u ovako kritičnom trenutku, ja sam brinula samo o svom ugledu i statusu. Bila sam zaista sebična i nisam imala savesti i ljudskosti! Tada sam shvatila da je Bog dopustio da me zadesi ova situacija kako bi promenio moju iskvarenu narav, zato što sam preveliki značaj pridavala ugledu i statusu, i ova situacija mi je bila potrebna kako bi me razotkrila i preobrazila.

Jednog jutra, tokom svoje predanosti, pročitala sam još Božjih reči: „Kad otpustiš vlastite želje i ambicije, kad prestaneš da odbacuješ ili izbegavaš sve nevolje koje te zadese i kad te stvari prestaneš da odmeravaš po tome koliko si dobre ili loše sreće, tada ćeš na mnoge stvari koje si nekada smatrao lošim i zlosrećnim početi da gledaš kao na nešto dobro – loše stvari postaće dobre. Drugim rečima, promeniće se tvoj mentalitet i način gledanja na stvari, što će ti omogućiti da svoje životno iskustvo sagledaš iz drugačijeg ugla i da, ujedno, pobereš drugačije nagrade. To je zaista izvanredno iskustvo, koje će ti doneti nagrade o kojima ni slutio nisi. To je dobra, a ne loša stvar. (…) Nemoj težiti takozvanoj ’dobroj sreći’ i nemoj odbacivati takozvanu ’lošu sreću’. Svoje srce i celo svoje biće podaj Bogu, neka On sve obavi i orkestrira, a zatim se potčini Njegovim orkestracijama i uređenjima. Bog će ti dati sve što ti je potrebno, onda kada ti zatreba i taman onoliko koliko treba. Sva neophodna okruženja, ljude, događaje i stvari On će orkestrirati u skladu s tvojim potrebama i nedostacima, kako bi ti mogao da naučiš sve one lekcije koje treba da naučiš od ljudi, događaja i stvari na koje budeš nailazio. Ti, naravno, kao preduslov za sve to, moraš da poseduješ mentalitet pokornosti prema Božjim orkestracijama i uređenjima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Bog kaže da, kada prestanemo da posmatramo događaje kao „dobru sreću” ili „zlu sreću”, možemo steći neočekivane uvide u situacije koje nam On uređuje i kroz svoja iskustva videti Božja dela i suverenost. Zato, kada se suočavamo sa nepovoljnim situacijama, treba da ih prihvatimo od Boga, umesto da pokušavamo da ih izbegnemo ili pobegnemo od njih. Iza onog što ljudi smatraju „lošim” događajima, uvek postoji Božja namera i iskustva kroz koja moramo proći. Bog koristi takve situacije da nas obuči i omogući rast naših života – to je Njegova dobra namera. Shvatila sam da moram da ispravim svoje pogrešno stanovište i da dam sve od sebe oslanjajući se na Boga. Verovala sam da će Bog pripremiti prave ljude za saradnju na crkvenom radu. Kada sam razmišljala na taj način, moje stanje se značajno poboljšalo. Dakle, počela sam da tražim ljude koji bi pomogli u radu na jevanđelju. U to vreme, jedna sestra se osećala slabo i obeshrabreno zbog porodičnih tereta. Prišli smo joj i ponudili joj razgovor i podršku. Nakon nekog vremena, njeno stanje se poboljšalo i bila je voljna da preuzme svoju dužnost. Još jedna sestra je, nakon našeg razgovora, takođe postala voljna da preuzme svoje dužnosti. Shvatila sam da je Bog uredio to okruženje da bi me naučio da obavljam stvaran posao, kao na primer da razgovaram sa braćom i sestrama kako bih rešila njihove probleme. Kada su shvatili Božju nameru, aktivno su sarađivali. Pored toga, to okruženje nam je pomoglo da osposobimo više ljudi da započnu obavljanje svojih dužnosti. Bila sam zahvalna Bogu!

U septembru sam iznenada primila pismo u kojem se navodi da jevanđeoski đakon uhapšen. Tokom narednih nekoliko dana stiglo je još vesti o hapšenju braće i sestara. Pomislila sam u sebi: „Baš kada smo konačno prilagodili tim i videli određene rezultate, oni ponovo hapse delatnike jevanđelja. Zašto sam toliko zlosrećna? Ove nedaće mi se neprestano dešavaju!” Ali tada sam shvatila da moje stanje nije ispravno, pa sam se brzo u tišini pomolila Bogu, zamolivši Ga da me vodi kroz ovu situaciju. Setila sam se Božjih reči: „Činjenica je da se ljudska osećanja u vezi s tim da li je neka stvar dobra ili loša zasnivaju isključivo na njihovim sebičnim motivima, željama i vlastitom interesu, a ne na suštini te konkretne stvari. Drugim rečima, pogrešna je osnova po kojoj ljudi ocenjuju da li je nešto dobro ili loše. Pošto im je osnova pogrešna, netačni su i zaključci do kojih na taj način dolaze. Ako se vratimo na temu dobre i loše sreće, sada svi znate da nijedna od tvrdnji vezanih za sreću ne pije vodu i da sreća ne može biti ni dobra ni loša. Ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, bilo da su dobri ili loši, određeni su Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima, te stoga treba da se suočiš s njima na pravilan način. Od Boga treba da prihvatiš sve što je dobro, ali i sve ono što je loše. Nemoj govoriti da te prati sreća kad ti se nešto dobro desi, ali ni da si loše sreće ako te zadesi nešto loše. Jedino što se može reći jeste da iz svih tih stvari ljudi mogu da izvuku određene pouke, pa zato ništa od toga ne bi trebalo da odbacuju, niti da izbegavaju. Zahvali Bogu na dobrim stvarima, ali Mu zahvali i na lošim, jer i dobre i loše stvari On uređuje. Dobri ljudi, događaji, stvari i okruženja pružaju pouke koje valja naučiti, ali se još više može naučiti od loših ljudi, događaja, stvari i okruženja. Sve su to iskustva i epizode koje bi trebalo da budu sastavni deo čovekovog života. Ne bi trebalo da ih ljudi ocenjuju na osnovu ideje o sreći” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi često prosuđuju da li su situacije dobre ili loše na osnovu svojih ličnih želja i interesa, a ne na osnovu istine. Hapšenje jevanđeoskog đakona se dogodilo uz Božje dopuštenje; Bog, u skladu sa Svojom suverenošću i orkestracijama, uređuje ko će biti uhapšen i to su iskustva kroz koja ljudi moraju proći. Trebalo bi da se pokorim, pobrinem za posledice i učinim sve što mogu da sarađujem. Nakon toga, počela sam da se bavim posledicama. Kasnije sam saznala da je starešina tima za jevanđelje nastavio sa okupljanjima i propovedanjem jevanđelja zajedno sa tri pridošlice. Velika crvena aždaja ih nije zastrašila i njihov rad na jevanđelju je bio čak učinkovitiji nego ranije. Pored toga, nekoliko sestara, zabrinutih zbog udara na crkveni rad, preuzelo je inicijativu da obavlja svoje dužnosti. Kada sam sve to videla, bila sam veoma ganuta. Shvatila sam da svaka situacija koju Bog uređuje ima svrhu. Oni koji su uhapšeni imaju iskustva kroz koja treba da prođu, dok oni koji nisu uhapšeni imaju svedočanstva koja treba da daju. Bog koristi progon velike crvene aždaje da služi za usavršavanje ljudi.

Zahvaljujući ovom iskustvu sam shvatila da se te situacije ne dešavaju zbog „zle sreće” ili zato što Bog ima prevelike zahteve za mene. Naprotiv, Bog ih je koristio da me pročisti i preobrazi. Kada sam prilagodila svoj način razmišljanja i stvarno sarađivala, videla sam kako se Božje delo odvija. Sve dok sam se iskreno molila i predano obavljala svoje dužnosti, Bog mi je otvarao put. Voljna sam da u budućnosti nastavim da se oslanjam na Boga kako bih ispunila svoje dužnosti.