Kompanija u kojoj smo moja supruga i ja radili bankrotirala je 1998. godine, tako da smo oboje ostali bez posla. U to vreme, naša finansijska situacija kod kuće bila je prilično loša. Majka mi je bila bolesna, što je iziskivalo troškove lečenja, a i detetu smo morali da plaćamo školarinu. Pokušavao sam da pozajmim novac od prijatelja i rodbine, ali niko nije bio voljan da nam pomogne. Video sam koliko ljudi mogu da budu hladni jedni prema drugima. U sebi sam razmišljao: „Moram da zaradim još novca i da postanem neko, kako me više niko ne bi gledao s visine!” Nakon toga, otvorio sam farmu svinja i u partnerstvu s još nekim ljudima osnovao kompaniju. Ali sve je to propalo i ja sam završio u dugovima do guše. Kasnije mi je neko predložio da se zaposlim kao računovođa u jednoj logističkoj kompaniji. Zaista sam cenio taj posao, jer se radilo o jednoj od najuticajnijih kompanija u zemlji, i mislio sam da ću, ako budem vredno radio, imati puno prostora za rast. Da bih popravio porodičnu finansijsku situaciju, često sam radio prekovremeno. Šef je imao visoko mišljenje o meni, pa je počeo da mi poverava neke od najvažnijih finansijskih poslova u kompaniji. Savesno sam izvršavao sve zadatke i vredno i odgovorno pristupao svakom dodeljenom poslu, pa je šef mogao da se opusti. Šef je zaista bio zadovoljan mojim radom i postepeno me je unapređivao, pa sam tako sa položaja računovođe postavljen za rukovodioca odeljenja, a time je i obim moje odgovornosti sve više rastao. Svi oni rođaci, prijatelji i kolege koji su me nekada gledali s visine, počeli su da mi se ulaguju. Stvarno sam bio srećan i mislio sam da konačno imam nešto čemu mogu da težim u životu. Kad sam razmišljao o tome, iako sam u to vreme bio samo rukovodilac odeljenja, činilo mi se da, ako bih mogao dalje da napredujem, ne samo da bi mi se prihod povećao, već bi i moj ugled sve više rastao, pa bih tada stvarno uspeo u životu, jer bih stekao i slavu i dobitak.

Posle nekog vremena, jedan rođak mi je propovedao jevanđelje o Bogu poslednjih dana. Nakon što sam neko vreme išao na okupljanja, shvatio sam da Bog izražava istine u poslednjim danima da bi spasao čovečanstvo, te da će svako ko stremi ka istini i ka promeni vlastite naravi imati Božju zaštitu tokom velikih katastrofa i moći će da uđe u divno odredište. Od tog trenutka pa nadalje, ja bih, pored svog redovnog posla, s braćom i sestrama prisustvovao okupljanjima, jeo i pio Božje reči i pevao himne u slavu Boga. Ubrzo nakon toga, počeo sam i da obavljam svoju dužnost. U početku se moja dužnost nije previše kosila s mojim poslom. Ali, kako je vreme prolazilo, sve sam više bio zauzet svojom dužnošću, pa sam ponekad morao da uzimam po nekoliko slobodnih dana zaredom. To je počelo da me brine i strahovao sam da će moja dužnost uticati na moj posao. Budući da su se finansijski poslovi za koje sam bio odgovoran ticali novca, zbog najmanje greške sam mogao da ostanem bez posla, a ako bi mi šef naposletku dao otkaz, sve bi moje nade potonule. Pitao sam se: „Ako bi se to desilo, da li bi rođaci, prijatelji i kolege i dalje imali tako visoko mišljenje o meni?” Osim toga, uslovi života moje porodice tek što su počeli da se popravljaju, pa bismo, ako napravim neku grešku i izgubim posao, ponovo bili sirotinja. Posle puno premišljanja, odlučio sam da ređe uzimam slobodne dane i da se više posvetim svom poslu. Nakon toga, čak i kad bih uzeo slobodan dan radi obavljanja dužnosti, pozivao bih svog pomoćnika da se raspitam oko posla i prosto ga zatrpavao podsetnicima i savetima, kako bih obezbedio da ništa ne krene naopako. Još vrednije sam radio tokom redovnog radnog vremena i brinuo samo o poslu čak i tokom svojih posvećenosti. Čak i ako bih pred sam kraj radnog vremena dobio neki zadatak, odmah bih se latio posla da ga završim. Dok bi drugi, nakon što se odjave s posla, odlazili svojim kućama da se odmaraju, ja bih ostajao na poslu i nastavljao da radim prekovremeno. Ponekad sam prekovremeno radio do kasno u noć, i bio do te mere iscrpljen da su me bolela leđa i osećao sam se potpuno malaksalo. Planirao bih da po dolasku kući čitam Božje reči, ali bi moj mozak već posle nekoliko pročitanih redova počeo da se isključuje i ja bih bio suviše pospan da nastavim sa čitanjem. Čak bih sebe tešio rečima: „Čitaću kasnije, kad budem imao više vremena”, a onda bih naprosto otišao na spavanje. Ponekad sam želeo da umirim svoje srce kako bih pažljivo promislio o Božjim rečima, ali naprosto nisam imao snage za to. Čim bi me neko pozvao telefonom u vezi s poslom, zatvorio bih svoju knjigu Božjih reči i otišao da se pozabavim time. Mada sam i dalje obavljao svoju dužnost, kao vernik nisam čak mogao da redovno obavljam svoje posvećenosti, niti da imam normalan odnos prema Bogu. Zaista sam se osećao nelagodno i mislio sam da ovo nije život kakav sam želeo. Ali kad bih pomislio na prestiž koji mi taj posao donosi, nisam imao snage da ga se odreknem. Bila je to prava dilema.

Videvši koliko sam posvećen i odgovoran, šef me je unapredio na položaj menadžera za finansijske pogodbe u upravi kompanije, odgovornog za pogodbe oko drumskog prevoza na čitavoj mreži. To je bilo najvažnije odeljenje u kompaniji, a sticanje tog zvanja značilo je da sam sve bliži cilju da posedujem automobil i kuću, da i ne pominjem dodatne pogodnosti koje je sa sobom nosilo unapređenje na taj položaj. Od raznih kompanija do pojedinaca, svako ko je hteo da primi avans ili da što pre ostvari prihod od prevoznine, aktivno je nastojao da mi se ulizuje. Štaviše, imao sam savetodavna prava u vezi sa povišicama, raspodelom poslova i promenom radnih mesta zaposlenih u odeljenju, tako da je sve više ljudi nastojalo da stekne moju naklonost. Ponekad, kada bih u radnoj grupi postavio neku poruku, mnogo ljudi bi na nju odgovorilo, a ta vrsta sveopšte reakcije bila je nešto u čemu nikada ranije nisam imao priliku da uživam. Zajedno s unapređenjem došlo je i povećanje plate, a takođe sam imao i brojne dodatne prihode. Šefovi koji su aktivno tražili moju pomoć povremeno bi mi donosili lokalne specijalitete, kvalitetne cigarete i alkoholna pića, poklon-kartice i druge slične stvari, tako da je za mene svaki praznik bio nalik žetvi. Ponekad bih pomislio da, kao vernik, treba da budem pošten i da svoju moć ne koristim zarad ličnog dobitka, kao što to čine nevernici, ali nisam mogao da odolim iskušenju sticanja profita. Bio sam potpuno svestan Božjih zahteva, ali i nesposoban da ih sprovedem u delo. Štaviše, usled dugotrajnog naprezanja očiju, vid mi se postepeno pogoršavao, a zbog previše neprospavanih noći krvni pritisak mi je bio povišen i oticali su mi listovi, usled čega sam, nakon celodnevnog rada, bio fizički i psihički iscrpljen. Znao sam da će mi zdravlje biti narušeno ako nastavim ovako, ali nisam mogao da prekinem. Bez ovog posla, izgubio bih sve materijalne pogodnosti i svačije divljenje. Ponekad bi, na okupljanjima, braća i sestre govorili o stvarima koje su iskusili, o tome kako su prepoznali aspekte vlastite iskvarenosti i kako su se nakon čitanja Božjih reči promenili. Duboko sam im zavideo i mislio: „Sva ova braća i sestre teže da promene svoju narav, a ja i dalje ne mogu da se izvučem iz kaljuge novca, slave i dobitka, a kamoli da odbacim svoju iskvarenu narav; nisam čak ni proživeo obličje hrišćanina. Postao sam, u svakom pogledu, rob novca!” Znao sam da ovaj posao zaista usporava moje stremljenje ka istini i moju veru u Boga, ali još uvek nisam mogao da se odreknem slave i dobitka koje mi je donosio. Znao sam da će, čim ga se budem odrekao, sva slava i materijalni užici koje sam stekao u zamenu za godine napornog rada biti izgubljeni. Bio sam u velikoj nedoumici i nisam znao šta da radim.

Jednog dana sam na okupljanju pročitao sledeći odlomak Božjih reči: „Čovek mora da stremi ka tome da živi smislenim životom i ne treba da se zadovoljava trenutnim okolnostima. Da bi proživeo Petrov lik, on mora da poseduje Petrovo znanje i njegova iskustva. Čovek mora da stremi ka uzvišenijim i dubljim stvarima. Mora da stremi ka snažnijoj, čistijoj ljubavi prema Bogu i za životom koji ima vrednost i smisao. Jedino je to život; tek tada će čovek biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na to da uđeš preduzimljivo sa pozitivne strane i ne smeš pasivno dozvoliti sebi da potoneš nazad zarad trenutne udobnosti, dok pri tom zanemaruješ dublje, konkretnije i praktičnije istine. Tvoja ljubav mora biti praktična i moraš iznaći načine da se oslobodiš tog izopačenog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog. Moraš proživeti životom punim smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su me zaista prosvetile. Bog od nas zahteva da se ugledamo na Petra, koji se nije uplitao u ovozemaljske stvari i mogao je da se odrekne slave, dobitka, statusa i telesnih uživanja da bi težio ka smislenom životu. Petar je imao odlična akademska dostignuća, a sa svojom inteligencijom i mudrošću sigurno je u to vreme mogao da postane zvaničnik, ali je smatrao besmislenim da kroz karijeru zvaničnika teži ka ovozemaljskoj slavi i dobitku, pa je poželeo da umesto toga traga za smislenim životom. Kasnije je Gospod pozvao Petra da Ga sledi, pa je Petar zadobio mnoge istine, došao do stvarnog razumevanja Boga i naposletku dostigao vrhunsku ljubav prema Bogu i pokornost do smrti i zadobio Božje odobravanje. Tada sam pogledao sebe u svetlu ovoga. Da bih bio visoko cenjen i da bih napredovao u životu, svu svoju energiju sam ulagao u posao, ali šta ću zapravo steći od ove svoje težnje ka novcu, statusu i telesnim užicima? Promišljajući o tome, čak i ako zadovoljim svoje telesne želje i ako ostvarim cilj da imam automobil, kuću i status, ako, uprkos tome što verujem u Boga, ne uspem da zadobijem istinu, kakav će biti smisao takvog života? Zar to neće biti protraćen život? Živeti samo radi zadovoljenja telesnih užitaka, isto je što i živeti kao životinja, i ma koliko da su telesni užici dobri, oni se na kraju ne svode ni na šta. Mada još uvek nisam bio dostigao Petrovu rešenost, morao sam da stremim ka njoj i da se još više fokusiram na jedenje i pijenje Božjih reči i stremljenje ka istini. Stoga sam se molio Bogu i tražio od Njega da mi otvori put: „Bože, ne želim da nastavim sa ovakvim životom. Želim da marljivo stremim ka istini. Mada je moje razumevanje u ovom trenutku ograničeno, spreman sam da se postepeno odreknem novca, slave i dobitka. Molim Te da me povedeš da se izvučem iz kaljuge novca, slave i dobitka.” Nakon molitve, osećao sam se mnogo spokojnije.

Jednoga dana, šef je iznenada zatražio da popriča sa mnom. Rekao mi je da su pogodbe u vezi s drumskim prevozom praktično završene, ali da su pogodbe u vezi sa avio prevozom još uvek u fazi istraživanja, te da želi da se ja pozabavim time. Pogodbe u vezi s avio prevozom bile su daleko manje prestižne od drumskih, ali je zato i obim posla bio znatno manji, tako da mi je bilo jasno da je Bog uslišio moju molitvu i da me korak po korak, u skladu s mojim rastom, vodi ka oslobađanju iz okova novca, slave i dobitka. Šefovi u sektoru drumskog prevoza bili su pravi snobovi, a kad su čuli da sam premešten, svi su se distancirali od mene i nisu više hteli da imaju išta sa mnom. Ponekad, kad bi me ugledali, vadili bi telefon iz džepa i pretvarali se da razgovaraju. U poređenju s prošlim vremenima, kad sam neprestano bio okružen ljudima, činilo se da sam stvarno izgubio njihovu naklonost, pa sam osetio nostalgiju za onim danima kad su mi se ljudi divili i ulagivali mi se. Jednog dana sam tokom okupljanja pročitao sledeći odlomak Božjih reči: „U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje – zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što su vaša srca toliko nesposobna da se smekšaju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i skrušenosti; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Svako Božje pitanje pogađalo me je pravo u srce. Iako sam verovao u Boga, ja i dalje nisam mogao da prozrem novac, slavu i dobitak, većinu svoje energije fokusirao sam na posao i sticanje novca, tako da nisam stizao čak ni da se redovno posvećujem, niti da čitam Božje reči. Što se ovog poslednjeg premeštaja tiče, iako sam to mogao da prihvatim od Boga, nakon što sam preuzeo posao u vezi s avio prevozom, primetio sam da su šefovi koji su mi se nekad ulagivali iznenada promenili ploču, pa su mi se emocije uskomešale. Činilo mi se da je bolje imati moć, jer te bez nje niko ne poštuje, pa sam i dalje žalio za danima kad sam bio zadužen za drumski prevoz. Uistinu sam bio neko koga Bog razotkriva kao osobu koja je odana samo novcu, slavi i dobitku! Premestivši me na drugo radno mesto, Bog mi je zapravo otvorio put, a budući da je obim posla u avio prevozu bio neuporedivo manji nego u drumskom, imao sam više vremena da se bolje opremim Božjim rečima, i da u slobodno vreme propovedam jevanđelje svojim kolegama, što je bilo korisno za moje stremljenje ka istini i za obavljanje dužnosti. Imajući to u vidu, prestao sam da žalim za svojim prethodnim poslom.

U maju mesecu 2013. godine, moj šef je objedinio odeljenja za drumski i avio prevoz, te tako oformio novo odeljenje, za koje sam u potpunosti bio odgovoran ja. Sada je obim posla bio dvostruko veći nego onda kad sam nadgledao samo jednu vrstu prevoza i, mada mi je pridodato nekoliko pomoćnika, i dalje je trebalo voditi računa o mnogo stvari, tako da sam, postepeno, opet postao stalno zauzet poslom. Nisam mogao a da ne mislim o vremenima kad sam bio zadužen samo za avio prevoz, kad nisam bio u tolikom škripcu s vremenom i kad sam mogao ne samo da se redovno posvećujem, nego i da nađem vremena da propovedam jevanđelje svojim kolegama, zahvaljujući čemu sam razumeo mnoge istine, otkrio vlastite nedostatke i iskusio hitnu Božju nameru da spasava ljude. Ali sada je moja energija bila potpuno usredsređena na posao i shvatio sam da je odluka mog šefa da me stavi na čelo novoformiranog odeljenja zapravo bila iskušenje od Sotone. Stoga sam poželeo da napustim svoj posao. Ali kad sam se prisetio da je taj posao rezultat mog napornog rada svih ovih godina, nije mi bilo svejedno da ga se tako lako odreknem, pa sam se molio Bogu: „Bože, borim se sam sa sobom. Ako napustim ovaj posao, moraću skromno da živim, a svi moji pređašnji snovi postaće samo iluzija; ali ja znam da je važnije stremiti ka istini i zato Te molim da me povedeš.” Tokom tog perioda, često sam se molio Bogu, tražio od Njega da me usmerava i vodi i svesno tražio da čitam Božje reči. Jednog dana, čuo sam himnu Božjih reči pod naslovom „Da li je svet mesto tvog počinka?”:

1  (…) Zar je svet zaista mesto vašeg odmora? Možete li zaista, izbegavajući Moju grdnju, dosegnuti i najbleđi osmeh zahvalnosti od sveta? Možete li zaista iskoristiti trenutni užitak da popunite prazninu u svojim srcima, prazninu koja se ne može sakriti?

2  Možda možete da prevarite sve u svojoj porodici, ali Mene nikada ne možete prevariti. Pošto je vaša vera isuviše oskudna, vi i dalje, do dana današnjeg, nemate moć da otkrijete užitke koje život nudi. Pozivam vas: bolje da iskreno provedete polovinu svog života Mene radi, nego da čitav život provedete u osrednjosti baveći se telom, trpeći svu tu patnju koju čovek jedva može da podnese. Sa kojim ciljem negujete sebe toliko i bežite od Moje grdnje? (…)

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znači biti stvarna osoba”

Božje reči su me duboko dirnule. Razmišljao sam o tome kako sam svakog dana neprekidno radio kao mašina u težnji za novcem, statusom i životom u materijalnom bogatstvu, i kako sam na kraju iscrpio i um i telo i propatio od mnogih fizičkih oboljenja. Dok sam bio zadužen za avio prevoz, iako su mi dodatni prihodi bili manji, imao sam više vremena da jedem i pijem Božje reči, a srce mi se zbližilo s Bogom, što je promenilo moja duhovna gledišta. Budući da katastrofe postaju sve veće, ako bih se i dalje držao novca i statusa, ako po okončanju Božjeg dela ne bih zadobio istinu, nego bih propao u katastrofama, tada bi bilo kasno za kajanje. Bog je za mene pripremio tako dobru priliku, dopuštajući mi da budem opskrbljen i zalivan Njegovim rečima i da s braćom i sestrama u zajedništvu razgovaram o Njegovim rečima, i pružajući mi duhovnu potporu. Pa ipak, ja uopšte nisam bio zahvalan. Nisam razumeo urgentnu Božju nameru da spase ljude, nisam bio u stanju da obavljam svoju dužnost stvorenog bića i još uvek sam samo planirao svoju budućnost i način na koji ću se izdržavati. Zar sav taj naporan rad i naprezanje zarad vlastitog tela nisu bili uzaludni? Brinući jedino o malim dobicima koji su stajali preda mnom, izgubio sam priliku da zadobijem istinu i život. Zaista sam bio kratkovid! Od materijalnih stvari za kojima sam jurio ne bih imao nikakve koristi u vreme katastrofa i one me uopšte ne bi spasle. Shvativši to, kleknuo sam pred Bogom i pomolio se „Bože, zaista sam Tvoj dužnik. Spasao si me, a ja ni ne pomišljam da Ti uzvratim, nego se i dalje držim novca i statusa. Te stvari su me stavile pred veliko iskušenje. Bože, tako sam malog rasta; ne želim da me Sotona neprekidno kvari i da pravi budalu od mene u ovom carstvu prljavštine. Molim Te, daj mi odlučnost da se pobunim protiv tela, kako bih svoju dužnost mogao da obavljam puno radno vreme i da Ti se tako odužim za ljubav.”

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči i počeo jasnije da uviđam posledice stremljenja ka slavi i dobitku. Svemogući Bog kaže: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Božje reči pogađaju pravo u centar i razotkrivaju kako Sotona koristi slavu i dobitak da bi ljude sputavao i kontrolisao. Dugo sam bio izložen Sotoninim idejama, poput one da „Nije sve u novcu, ali bez njega ne možeš ništa”, „Svet se vrti oko novca” i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, i te su ideje preuzele kontrolu nada mnom. Godinama sam radio prekovremeno i svoje zdravlje izlagao ogromnim naprezanjima u težnji za novcem, slavom i dobitkom, a sve sam se manje molio Bogu, sve ređe čitao Njegove reči i tako se sve više udaljavao od Njega. Video sam da neka braća i sestre provode vreme u stremljenju ka istini i da u svom životu brzo napreduju, dok sam ja za to vreme, težeći ka novcu, slavi i dobitku, jedva ostvario ikakav napredak. Kakav je to užasan gubitak bio! Tokom svih ovih godina, zatrpavao sam sebe poslom i trpeo ponižavanja, da bih na kraju, uprkos tome što su mi se snovi ostvarili, bivao sve pokvareniji i lažljiviji. Provodio sam dane u komunikaciji s ljudima u kojoj nije bilo iskrenosti, ali je zato bilo želje za međusobnim iskorišćavanjem, izgubivši svoje ljudsko dostojanstvo i integritet zarad slave i dobitka i živeći život ispunjen ekstremnom patnjom i mučenjem. Setio sam se jednog, nekada slavnog preduzetnika, čoveka koji je još u mladosti postao milijarder i koji je, na vrhuncu slave i bogatstva, svakodnevno išao s jedne večernje zabave na drugu. Odbijao je da se odmara, uprkos jakoj iscrpljenosti, pa se usled toga razboleo i preminuo ne navršivši četrdesetu. To je krajnji rezultat koji Sotona postiže koristeći slavu i dobitak da bi naudio ljudima. Gospod Isus je jednom rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). U poslednjim danima, Svemogući Bog nam je obilato podario sve istine za spas čovečanstva. Ako bih se i dalje držao slave i dobitka, možda bih nastavio da napredujem na poslu, ali bih zato propustio priliku da zadobijem istinu i da budem spasen. Nisam više hteo da stremim ka svojim takozvanim idealima, i odlučio sam da potražim priliku da napustim posao i da puno radno vreme posvetim davanju sebe za Boga. Počeo sam da se pripremam primopredaju dužnosti, pa sam stupio u kontakt s glavnim menadžerom, g. Sjuom, da bismo popričali o mojoj ostavci. G. Sju je rekao: „Da bismo sproveli tvoju ostavku, neophodno je da ti nađemo zamenu, a to će potrajati, ali ako zatražiš produženo odsustvo, mogu da organizujem da neki menadžer preuzme tvoj posao, tako da ćeš moći da mu preneseš svoje odgovornosti pre nego što odeš.” Pošto sam razmislio o tome, prihvatio sam njegov predlog i, dok sam čekao novosti, počeo sam da se pripremam za primopredaju.

Jednoga dana, početkom oktobra, šef mi je rekao: „Čuo sam da ti je potrebno šest meseci odsustva zbog porodičnih problema. To je presedan za finansijsko osoblje naše kompanije, a naročito za tako važan položaj kao što je tvoj, ali ja sam to samo ovaj put specijalno tebi odobrio, tako da će ti plata tokom narednih šest meseci ostati nepromenjena. Kad se budeš vratio, biće ti isplaćena sva zaostala primanja, a tvoj menadžerski položaj ću i dalje čuvati za tebe.” Zahvalivši svom šefu, napustio sam kancelariju. Bio sam duboko dirnut šefovim rečima. Da šest meseci ne radim a da primam platu i da mi bude sačuvan položaj menadžera? Izgledalo je da me kompanija veoma mnogo ceni. Razmišljao sam o tome da šef planira da ja preuzmem rukovođenje finansijama. Ako bi se to desilo, postao bih jedan od izvršnih direktora kompanije, a to je značilo da će se još više ljudi ugledati na mene. U tom trenutku, pomislio sam da su moja razmišljanja i namere pogrešni, i prisetio sam se dva odlomka Božjih reči koje sam čitao na prethodnim okupljanjima: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). „Kada ljudi doživljavaju iskustva sve do dana kada se njihov pogled na život i smisao i osnov njihovog postojanja u potpunosti promene, kada se promene do same svoje srži i postanu druga osoba, nije li to neverovatno? To je ogromna promena, promena od epohalnog značaja. Tek kada postaneš nezainteresovan za slavu, dobit, status, novac, užitke, moć i slavu sveta i bude ti lako da ih se odrekneš, imaćeš obličje ljudskog bića. Oni koje će Bog na kraju upotpuniti upravo su takva grupa; žive za istinu, žive za Boga i žive za ono što je pravedno. To je obličje istinskog ljudskog bića” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam razumeo da su reči moga šefa, iako su naizgled udovoljavale mojim telesnim potrebama, u svojoj pozadini imale sotonske spletke. Sotona je nameravao da me uz pomoć novca, slave i dobitka iskušava i da me natera da ga i dalje sledim, kako bih na kraju propustio priliku da budem spasen. Bog se nadao da ću živeti zarad sticanja istine i da ću dobro obavljati svoju dužnost stvorenog bića – to je bio cilj kojem treba da težim. Božje reči učvrstile su moju veru, pa sam brzo obavio postupak primopredaje dužnosti. Proces primopredaje protekao je veoma glatko, a ja sam shvatio da je sve u Božjim rukama i da Bog sve orkestrira. Manje od mesec dana nakon podnošenja ostavke, počeo sam da obavljam svoje dužnosti u crkvi, imao sam vremena da se redovno posvećujem i da živim crkvenim životom, uživao sam u svakodnevnom zalivanju i opskrbi Božjim rečima, a srce mi je bilo ispunjeno spokojem i radošću. Kad bih naišao na poteškoće u obavljanju dužnosti, molio sam se Bogu, savetovao se sa svojim saradnicima među braćom i sestrama i od starešina tražio pomoć u vezi s problemima koje nisam mogao da rešim. Braća i sestre bi mi ponekad ukazivali na nedostatke u obavljanju dužnosti i, mada sam se pomalo stideo zbog toga, mogao sam da se, kroz molitvu i jedenje i pijenje Božjih reči, pokorim i da iz Božjih reči pronađem put primene, što je poboljšalo moju efikasnost u obavljanju dužnosti. Sve se to desilo zahvaljujući Božjem usmeravanju!

Kroz ovo iskustvo, jasno sam uvideo da novac i status donose samo privremeno uživanje, te da, čak i ako bih stekao bogatstvo, slavu i dobitak o kojima ni u najluđim snovima nisam sanjao, sve to ne bi bilo ništa drugo do prolazna slava, praćena prazninom, i da bih na kraju završio kao žtrva Sotone. Danas sam u stanju da se oslobodim iskušenja u vidu novca i statusa, da izbegnem Sotonino mučenje i da hodam ispravnim životnim putem. Sve je to zahvaljujući vođstvu Božjih reči. Božje delo spasavanja čovečanstva uistinu je praktično i ja sam iskreno iz dna duše zahvalan Bogu!