Jednog dana, sredinom novembra 2023. godine, dobila sam pismo od višeg starešinstva, u kojem me obaveštavaju da su braća i sestre izglasali da budem okružni starešina i pitaju me da li sam voljna da preuzmem tu dužnost. Suočena sa tom neočekivanom dužnošću, srce mi se najednom uznemirilo i pomislila sam: „Moj kov je prosečan i nisam elokventna. Iako sam ranije bila starešina i delatnik, ipak imam manjkavosti kada besedim o istini radi rešavanja problema i nisam blagovremeno smenila lažne starešine kada sam bila propovednica, što je dovelo do pometnje u crkvi i ostavilo loše posledice. Sada sam izabrana za starešinu okruga. Znam da će ta dužnost zahtevati od mene da još više besedim o istini kako bih rešavala probleme, moraću da upravljam raznim segmentima rada i moraću da znam kako da raspoznam ljude. Mogu li s tim da izađem na kraj? Ako ne razumem istina-načela, ako budem prekidala i ometala rad i na kraju budem smenjena, onda ne samo da će moje prave sposobnosti biti otkrivene, već ću takođe ostaviti za sobom značajne prestupe i možda ću izgubiti dobar ishod ili odredište.” Kolebala sam se, premišljala: „Da li da to prihvatim ili ne?” Te noći sam se prevrtala u krevetu, san mi nije dolazio na oči. Sama pomisao da prihvatim tu dužnost činila mi se kao nepremostiva prepreka, i strepela sam se da ću, ako je ne budem dobro obavljala, biti otkrivena i smenjena. Došla sam pred Boga da se molim: „Bože! Znam da me ovom dužnošću uzdižeš i da treba bezuslovno da se pokorim, ali stalno razmatram svoju budućnost i svoje buduće izglede i puteve, i ne mogu da se pokorim. Molim Te, prosveti me da razumem Tvoju nameru.”

Sutradan sam tokom svoje duhovne posvećenosti pročitala odlomak Božjih reči: „Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude izdašan i da sarađuje s Bogom. Tokom Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Bog je prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je ta dužnost Božje uzdizanje i moja odgovornost koju ne smem da izbegnem. Ako izbegnem ili odbijem tu dužnost da bih zaštitila svoju budućnost i odredište, onda ću izgubiti sam značaj svog postojanja kao stvorenog bića, a ako se to dogodi, onda verovanje u Boga na kraju ipak neće dovesti do Njegovog odobravanja. Setila sam se vremena koje sam provela kao propovednica, kada sam prekidala i ometala rad i pravila prestupe, pa ipak, Bog nije postupio sa mnom u skladu s mojim prestupima. Sada mi je crkva i dalje nudila priliku da obavljam svoju dužnost kao starešina, tako da nisam mogla više da je izbegavam. Pomislila sam: „Imam manjkavosti kada besedim o istini radi rešavanja problema. Suočiću se sa svim vrstama teškoća i problema u ulozi starešine, te ću tako imati mnogo prilika da praktikujem rešavanje problema primenjujući istinu. Zar to nije bolji način da se obučim i nadomestim svoje nedostatke? Ne samo da će to poboljšati moje stručne veštine u raznim zadacima, već ću napredovati i u raspoznavanju ljudi. Istovremeno, to će me takođe motivisati da se usredsredim na stremljenje ka istini u svojoj dužnosti kako bih odbacila svoju iskvarenu narav. Zar mi Bog nije naklonjen?” Shvatila sam koliko je velika Božja ljubav i znala sam da ću, ako ostanem sebična i ogavna i pokušam da se zaštitim odbijajući svoju dužnost, izdati Božje brižne namere. Ako tako postupim, zaista mi nedostaje ljudskosti!

Setila sam se odlomka iz Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada on ne doživi da bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Božje reči nam jasno govore da ma šta bila čovekova dužnost, to nema nikakve veze sa primanjem blagoslova ili nesreća. Pošto smo stvorena bića, obavljanje dužnosti je savršeno prirodno i opravdano, to je naša odgovornost kao ljudi, a ljudi treba bezuslovno da prihvataju i slušaju. Pogrešno sam mislila da se starešine brzo otkrivaju i eliminišu, ali u stvarnosti, čak i kad ne bih postala starešina, kad ne bih stremila ka istini i kad bih išla pogrešnim putem, zar ne bih i ja bila otkrivena i eliminisana? Bog je odavno rekao da vršenje nečije dužnosti nema nikakve veze s primanjem blagoslova ili nesreća i da je bitno da li osoba stremi ka istini i voli je. Sada kada su me braća i sestre imenovali za starešinu okruga, prvo to treba da prihvatim i primenim, a što se tiče problema i nedostataka u mojoj dužnosti, mogla bih da tražim rešenja u saradnji sa sestrama s kojima ću sarađivati, i ako još uvek postoje oblasti koje nisu dovoljno jasne, mogla bih da potražim i smernice od višeg starešinstva. Stoga sam odgovorila da sam voljna da obavljam tu dužnost. Kada sam tako postupila, osetila sam se postojano i spokojno u srcu.

Jednog jutra sam videla video-zapis o iskustvenom svedočenju pod naslovom „Šta se krije iza odbijanja položaja starešine” i u njemu ima odlomak Božjih reči koji je zaista pogodio moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Kada se izvrši jednostavno prilagođavanje njihove dužnosti, ljudi na to treba da odgovore sa stavom poslušnosti, da rade kako im Božja kuća kaže i da rade ono što mogu, i ma šta god radili, da to rade onako kako je u njihovoj moći, svim srcem i svom snagom. Ono što je Bog učinio nije greška. Takvu jednostavnu istinu mogu da primenjuju ljudi sa malo savesti i razuma, ali to je izvan sposobnosti antihrista. Kada dođe do prilagođavanja dužnosti, antihristi će odmah ponuditi argumente, sofizam i prkos, a duboko u sebi odbijaju da to prihvate. Šta im je u srcu? Sumnje i nedoumice; onda ispituju druge koristeći sve vrste metoda. (…) Zašto bi jednostavnu stvar učinili tako komplikovanom? Postoji samo jedan razlog: antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od traganja za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). Iz Božjih reči sam shvatila da kada antihrist dobije premeštaj na drugu dužnost, on ne razmatra kako da se pokori Bogu i zadovolji Njegovu nameru, već prvo razmotri da li ta dužnost koristi njegovom ugledu ili statusu, ili da li će to uticati na njegov ishod i odredište. Videla sam da antihristi veruju u Boga radi blagoslova i dobitka i da smatraju da je zadobijanje blagoslova važnije od dobrog obavljanja dužnosti. Pomislila sam: „Zar moje otkrivenje nije isto kao i otkrivenje antihrista, kada se radi o mom preraspoređivanju na drugu dužnost?” Trebalo je da budem zahvalna na Božjem uzdizanju što mi je dozvolio da se obučavam za starešinu okruga, i trebalo je da dobro obavljam svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. Ali stalno sam se pitala: „Kada sam bila propovednica, počinila sam prestup jer nisam odmah otpustila lažne starešine. Ako postanem starešina okruga i preuzmem više odgovornosti, zar neće biti veća verovatnoća da ću prestupiti i brže biti otkrivena? Ako stvari pođu naopako, moja nada u blagoslove u mojoj veri biće razbijena.” Da bih zaštitila svoju budućnost i odredište, želela sam da izbegnem tu dužnost. To je bila normalna preraspodela moje dužnosti, ali sam pogrešno verovala da Bog želi da me otkrije i eliminiše kroz tu dužnost. Zar nisam pogrešno razumela Boga? Ranije sam mislila da mi je srce čisto u veri, i da bez obzira na to koju mi dužnost crkva uredi, mogu da se pokorim, ali to je bilo samo zato što nije zadiralo u moje interese. Sada kada sam osetila da ta dužnost zadire u moju budućnost i odredište, želela sam da je odbijem. Videla sam da mi potpuno nedostaje ljudskosti, i da sam obična ogavna i uskogruda osoba koja samo hoće da profitira! Ja sam, u stvari, bila smenjena sa položaja propovednice ne zbog svog stava, već zato što sam težila ugledu i statusu i nisam se bavila stvarnim poslom. Međutim, Božja kuća me nije eliminisala zbog toga, već mi je dala priliku da razmislim i pokajem se, nastavljajući da mi uređuje dužnosti. Razmišljala sam i o onim antihristima proteranim iz crkve, koji nisu bili otkriveni i eliminisani samo zbog svojih visokih pozicija, već zato što su samo težili ugledu i statusu, stvarali klike i izazivali ljubomoru i razdor, te su samim tim prekidali i ometali rad. Čak i nakon što je s njima razgovarano u zajedništvu, oni su odlučno odbili da se pokaju, i tek tada su konačno eliminisani. Iz toga sam videla da će čovek, ako ne stremi ka istini, biti otkriven i eliminisan ma koju dužnost obavljao.

Onda sam se zapitala: „Koja još netačna gledišta mogu biti uzrok mog oklevanja da budem okružni starešina?” Kasnije sam shvatila da sam osećala da biti okružni starešina znači biti odgovoran za sav posao i da moram da budem u stanju da stručno usmeravam razne segmente posla i da umem da raspoznam ljude, jer u suprotnom ne bih bila dorasla toj dužnosti. Međutim, nedostajalo mi je mnogo tehničkih veština. Tako da sam uvek želela da izbegnem tu dužnost. Da li je ovo gledište bilo u skladu sa istinom? Setila sam se Božjih reči: „Ako si starešina, kada organizuješ posao, ti moraš da pratiš njegov napredak. Čak i ako nisi upoznat sa tom oblašću posla – čak i ako nemaš znanje o njemu – možeš da nađeš način da obaviš svoj posao. Možeš da nađeš nekog ko je tu oblast zaista dokučio, ko se razume u dotično zanimanje, da sprovodi detaljne provere i daje predloge. Iz njegovih predloga možeš da prepoznaš odgovarajuća načela, pa ćeš tako biti u stanju da ispratiš posao” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči su mi pružile put primene. Iako mi je i dalje manjkalo veštine u mnogim tehničkim oblastima moje uloge kao okružnog starešine, Bog nikada nije rekao da čovek mora da razume svaku veštinu da bi obavljao tu dužnost. Božja namera je bila da se usredsredim na traženje istina-načela tokom stvarne obuke, da nadomestim svoje nedostatke i postepeno uđem u istina-stvarnosti. Nedostajalo mi je tehničkih veština, tako da je trebalo da tražim saradnju od braće i sestara koji su se razumeli u te stvari i onda bismo zajedno mogli da tražimo istina-načela za rešavanje odstupanja i problema u našem radu, a ako postoje stvari koje zaista ne mogu da razumem, mogla bih da potražim pomoć od višeg starešinsva. Ako bih zaista dala sve od sebe da sarađujem i na kraju ipak utvrdila da su moji rast i kov zaista nedovoljni za tu dužnost, mogla bih da podnesem ostavku i zatražim od starešina da mi dodele odgovarajuću dužnost. Razumevanje Božje namere mi je zaista razvedrilo srce i otpustila sam svoje brige i bojazni.

U januaru 2024. godine, više starešinstvo je saznalo da rezultati zalivanja koje sam nadgledala nisu bili dobri, da zalivači nisu napredovali i da se nisu usredsredili na gajenje pridošlica, pa su pisali da pitaju da li imamo te probleme i kako pratimo rad na zalivanju. Bila sam zatečena i pomislila sam: „Pre svega sam odgovorna za zalivanje, a bila sam zauzeta svakog dana. Kako nisam primetila sve te probleme u radu? Čini se da mi zaista nedostaju radne sposobnosti.” Ponovo sam se zabrinula, misleći: „Ako zalivači ne zaliju pridošlice dobro i oni odu, zar nisam time počinila prestup? Zar to ne bi značilo da neću imati dobar ishod?” Shvatila sam da ponovo razmatram svoj ishod i odredište, i prisetila se Božjih reči: „Svako od vas treba da ispuni svoju dužnost, otvorenog i iskrenog srca, i treba da budete spremni da platite koliko god je potrebno. Kao što ste rekli, kada dođe taj dan, Bog neće loše postupati ni prema kome ko je patio ili platio cenu za Njega. Vredi se držati ovakvog uverenja, i ispravno je nikada ga ne zaboraviti. Samo na taj način mogu da budem miran zbog vas. U suprotnom, zauvek ćete biti ljudi zbog kojih ne mogu da se smirim i zauvek ćete biti predmet Moje odbojnosti. Ako svi vi možete da sledite svoju savest i date sve od sebe za Mene, ne štedeći truda za Moje delo i posvećujući energiju celog životnog veka Mom jevanđeljskom delu, zar onda Moje srce neće često poskakivati od radosti zbog vas? Na ovaj način, moći ću da budem potpuno miran zbog vas, zar ne?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O odredištu”). Božja je namera da nas usavrši tako da možemo da uđemo u sve aspekte istine dok obavljamo svoje dužnosti. Promislila sam o tome što nisam obavljala stvaran posao. Nisam blagovremeno rešavala odstupanja i probleme u zalivanju, što je uticalo na efikasnost zalivanja pridošlica. Morala sam brzo da ispravim ta odstupanja i da rešim te probleme. Samo tako sam zaista mogla da ispunim svoje odgovornosti. Stoga sam višem starešinstvu iskreno prijavila odstupanja i probleme u radu i zaista se pozabavila stanjem zalivača i problemima pridošlica. Zalivači su takođe shvatili važnost opremanja istinom i pronašli su put primene u svojim dužnostima. Na kraju sam osetila da ukoliko možemo da otpustimo potrebu da se branimo od Boga, da ne razmišljamo o našoj budućnosti i odredištima, da se svojim dužnostima posvetimo srcem, tada ćemo u obavljanju svojih dužnosti moći da vidimo Božje vođstvo.