Jednog dana u septembru 2023. godine sam od viših starešina primila pismo u kome se navodi da su rezultati različitih aspekata rada naše crkve loši, pa su nas pitali kako smo pratili rad i koje smo probleme uočili u oblastima kao što su rad na jevanđelju, rad na čišćenju i rad na izradi tekstova. Takođe su pitali kako smo rešavali te probleme i kakvi su nam dalji planovi. Čitajući pitanja u pismu, pomislila sam: „Ja sam prvenstveno odgovorna za praćenje nekih poslova o kojima se starešine raspituju, ali živim u stanju prepuštanja udobnosti. Kad god pomislim da rad na detaljima i rešavanje stvarnih problema zahteva traganje za istinom, ulaganje truda i razumevanje, i da je za to potrebno mnogo mentalne snage, nisam voljna da uložim trud i energiju u rešavanje tih stvari. Zadovoljavam se time da pratim i podstičem napredak različitih aspekata rada, ali retko pratim detaljan rad. Međutim, ako to navedem u svom odgovoru starešinama i oni vide da ne razumem određeni rad koji nadgledam ili da nisam sprovela određeni zadatak, šta će misliti o meni? Sigurno bi smatrali da nemam osećaj tereta za svoje dužnosti i da ne obavljam stvaran posao i možda bi me čak i smenili. Ako bi braća i sestre to saznali, bila bih ponižena! Ne, samo ću više pričati o radu koji poznajem, ne bi li starešine videle da smo nešto ipak uradili, iako su rezultati našeg rada loši. Tada ne bih morala da brinem da će me smeniti.” Ali onda sam pomislila: „Neki zadaci su ostali nedovršeni i to je tako. Ako spominjem samo dobro, a nikada loše, nisam li varljiva? Ne, ne mogu to da uradim.” Bila sam veoma zbunjena, kao da me pritiska težak kamen. Pitala sam se: „Kako da odgovorim na ovo pismo?” Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, starešine su pisale da se raspitaju kako napreduje moj rad. Nisam obavljala stvaran posao i zabrinuta sam da će me starešine smeniti ako to saznaju. Zabrinuta sam za svoj ponos i status i zbog toga oklevam da kažem istinu. Ne znam kako da postupim. Molim Te, prosveti me i vodi me.”

Narednog jutra sam se prisetila odlomka iz Božje besede o tome kako starešine nadgledaju i prate rad, pa sam ga pronašla i pročitala. Svemogući Bog kaže: „Divna je stvar ako možeš da prihvatiš da te Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da te razume. To ti pomaže u ispunjavanju dužnosti, i osposobljava te da svoju dužnost obavljaš shodno standardima i da udovoljiš Božjim namerama. Koristi ti i pomaže, a nema nikakvih negativnih posledica. Kada na ovaj način razumeš načelo, zar onda ne bi trebalo da prestaneš da imaš osećaj otpora ili otklona prema nadgledanju starešina, delatnika i Božjeg izabranog naroda? I ako se dogodi da neko nekada pokuša da te razume, da te posmatra i da nadgleda tvoj rad, ne treba to shvatiti lično. Zašto to kažem? Zato što zadaci koji su sada tvoji i dužnost koju obavljaš, kao i bilo koji posao koji radiš nisu privatne stvari niti lični posao neke osobe, već se tiču rada Božje kuće i odnose se na jedan segment Božjeg dela. Prema tome, kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, kada nastoji da te razume na dubljem nivou, u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, ako orezuje, dovodi u red i malo prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš ikakvu negativnu misao niti emociju” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Iz Božjih reči sam shvatila da iako obavljamo svoje dužnosti, naše iskvarene naravi se ne menjaju. Često pristupamo svojim dužnostima površno i radimo po svojoj volji. Odgovornost starešina je da nadgledaju i prate rad i da blagovremeno otkrivaju i rešavaju probleme, i sve to isključivo radi zaštite crkvenog rada. Bila sam površna i nepažljiva u svojim dužnostima. Starešine su nadgledale i pratile naš rad i zamolile nas da rezimiramo svoja odstupanja i da obavljamo dužnosti u skladu sa istina-načelima, što je bilo korisno za naše dužnosti. Ali ja to nisam mogla ispravno da sagledam i ostala škrta na rečima. Mislila sam da starešine ispituju moj rad sa ciljem da pronađu moje probleme i da me smene. Da bih zaštitila svoj ponos i status, pribegla sam lukavstvu – želela sam da pomenem samo rad koji sam obavila, a da manje pišem o onome što nisam obavila kako bih prikrila činjenicu da nisam obavila stvaran posao. Bila sam zaista varljiva! Nisam mogla to da uradim. Morala sam da razjasnim koje aspekte svojih odgovornosti trenutno razumem, a koje nisam savladala i pratila. Trebalo je da starešinama dam odgovor zasnovan na stvarnoj situaciji kako bi mogli da pripreme razgovor i smernice u vezi sa našim odstupanjma. To bi mi pomoglo u dužnostima. Stoga sam iskreno izvestila o situaciji sa našim praćenjem rada, a objasnila sam i naše planove za rad koji nismo pratili. Zatim sam se usredsredila na istraživanje i praćenje detalja rada koji prethodno nisam pratila. Kroz komunikaciju, neka braća i sestre su takođe promislili o svojim odstupanjima i nedostacima u svojim dužnostima, te su postali voljni da se promene i da streme ulasku. Kroz praćenje i ispitivanje rada od strane starešina, otkrila sam neke svoje probleme. Zadobila sam određeni pravac i ciljeve za svoje dužnosti, i moja efikasnost u dužnostima se poboljšala.

Kasnije sam pročitala Božje reči i stekla određeno razumevanje u vezi sa svojim strahom od starešina koji nadgledaju moj rad. Svemogući Bog kaže: „Ako ste starešina ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i greške u vašem radu i orezati vas? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti definisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: ’Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem’? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”). Bog kaže da se ljudi boje da razotkriju svoje nedostatke i probleme, pa odbijaju da prihvate nadzor Višnjeg, a radi svog ugleda i statusa čak prikrivaju probleme, zabašuruju svoje nedostatke i pokušavaju da prevare Božju kuću. Ovo razotkriva narav antihrista. Iz Božjih reči sam shvatila da je moja obazrivost prema nadzoru starešina i njihovom praćenju rada bila izazvana mojom preteranom brigom za sopstveni ugled i status. Brinula sam da će me starešine smeniti ako saznaju da nisam obavljala stvaran posao i da nisam imala osećaj tereta u svojim dužnostima. Takođe sam brinula šta će moja braća i sestre misliti o meni. Kako bih zaštitila svoj ugled i status, dala sam sve od sebe da prikrijem činjenicu da nisam obavila stvaran posao, pa sam čak razmatrala da koristim laži i varljivost kako bih to prikrila, a sve to kako bih sačuvala sliku o sebi u očima starešina. Razmišljala sam o tome kako pošteni ljudi mogu biti jednostavni i otvoreni i o tome kako su u stanju da iskreno izraze bilo koja odstupanja i nedostatke u svojim dužnostima i da prihvate nadzor starešina, a čak i ako starešine saznaju za njihove probleme i orežu ih, sve dok crkveni rad može nesmetano da se odvija, njima to ne predstavlja problem. Ali ja nisam razmišljala o crkvenom radu. Brinula sam samo o svom ugledu i statusu. Bila sam zaista sebična i ogavna! Nisam iskreno izveštavala o svom radu niti govorila istinu starešinama, a čak i da sam tada uspela da ih prevarim i da me ne smene, Bog ispituje dubine ljudskih srca i niko ne može prevariti Boga, a stvari koje ljudi rade u tajnosti neminovno će kad-tad biti razotkrivene. Baš poput tih antihrista koji, kako bi zaštitili svoj ugled i status, izveštavaju samo o dobrim vestima, a nikada o lošim, nikada ne spominju odstupanja i probleme u svojim dužnostima i čak lažu i upuštaju se u varljivost, nanoseći ozbiljnu štetu radu. Na kraju bivaju razotkriveni i uklonjeni. Živela sam u stanju prepuštanja udobnosti, ne želeći da trpim ili da plaćam cenu u svojim dužnostima i radeći stvari samo radi spoljašnjeg utiska, što je usporavalo rad. Trebalo je da izvestim starešine o stvarnoj situaciji mojih dužnosti, ali kako bih zaštitila svoj status, želela sam da lažem i varam. Bila sam zaista varljiva! Ako se ne pokajem i ne promenim, na kraju ću biti razotkrivena i uklonjena.

Zatim sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila zašto se plašim da budem smenjena. Razlog je taj što nisam razumela Božju pravednu narav. Božjom kućom vlada istina. Bog ne sudi ljudima samo na osnovu njihovog učinka u jednoj stvari, već razmatra njihov dosledan stav prema istini, put kojim idu i to da li se istinski kaju kada pogreše. Ako neko može da mrzi sebe i spreman je da se pokaje, onda mu Božja kuća i dalje pruža prilike da se pokaje. Ja nisam obavila stvaran posao i želela sam da budem lukava kako bih prikrila svoje nedostatke, ali kada sam bila u stanju da promislim o sebi, da spoznam sebe i kada sam bila voljna da se promenim, Božja kuća mi je ipak dala priliku da se pokajem i starešine nisu rekle da će me smeniti. Nasuprot tome, ako neko uopšte ne stremi ka istini, već izaziva prekidanje i ometanje ne kajući se, na kraju će izgubiti priliku da obavlja svoje dužnosti. Baš kao jedan brat kojeg poznajem. Svoje dužnosti je obavljao površno, bio je nemaran i imao je sklonost da obavlja dužnosti prema sopstvenoj volji. Starešine i delatnici su mnogo puta razgovarali sa njim i pomagali mu, a iako je puno obećavao i tvrdio da je voljan da se pokaje, nastavio je da obavlja svoje dužnosti na isti način i na kraju je bio smenjen. Neka braća i sestre takođe mogu imati odstupanja dok obavljaju svoje dužnosti, ali kada im starešine ukažu na probleme, mogu da ih prihvate, da tragaju za istinom i svesno ispravljaju greške i rešavaju probleme. Takvi ljudi ne bivaju smenjeni. Shvatila sam da praviti greške nije strašno, već da je živeti u iskvarenoj naravi i ne pokajati se ono što je zaista zastrašujuće. Razmišljala sam o tome kako su pošteni ljudi jednostavni i otvoreni, kako prihvataju istinu i kako mogu da se pokore i izvuku pouke iz situacija koje im Bog uređuje, te na taj način napreduju i rastu. Zatim sam pogledala sebe i uvidela da, kada se suočavam sa problemima, nemam jednostavno i pokorno srce, već sam ispunjena sumnjama i nedoumicama i imam sopstvene lukave metode, što mi mnogo otežava sticanje istine.

Kasnije sam tražila da promislim o problemima koje sam imala u dužnostima tokom ovog perioda, pa sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Čovek mora naučiti da svoju dužnost obavlja svim srcem, a osoba sa savešću može to da postigne. Ako čovek svoju dužnost nikada ne obavlja svim srcem, to znači da on nema savesti, a nesavesni ljudi ne mogu zadobiti istinu. Zašto kažem da takvi ljudi ne mogu da zadobiju istinu? Zato što ne umeju da se mole Bogu i da od Svetog Duha traže prosvećenje, niti znaju kako da pokažu obzir prema Božjim namerama, ni kako da svim srcem promišljaju Božje reči, niti umeju da tragaju za istinom, za razumevanjem Božjih zahteva i Njegovih želja. Tako je to kad je čovek nesposoban da traga za istinom. Jeste li ikada doživeli takva stanja da, ma šta da vam se dešava i ma kakvu dužnost da obavljate, možete često da se umirite pred Bogom i da se svim srcem unesete u promišljanje Njegovih reči, u traganje za istinom i u razmatranje pitanja kako da tu dužnost obavljate u skladu s Njegovim namerama i koje sve istine treba da posedujete da biste tu dužnost obavljali na zadovoljavajući način? Jeste li mnogo puta na taj način tragali za istinom? (Ne.) Da biste svoju dužnost obavljali svim srcem i da biste mogli da preuzmete odgovornost, neophodno je da otrpite patnju i da platite cenu – nije dovoljno da o tome samo pričate. Ako se u obavljanje dužnosti ne unosite svim srcem, već uvek želite samo da se mučite, vi tu dužnost zasigurno nećete obavljati dobro. Svoju dužnost ćete naprosto samo površno obavljati i nikako nećete moći da znate da li ste je obavili dobro ili loše. Ukoliko se, pak, svim srcem posvetiš svojoj dužnosti, postepeno ćeš početi da razumeš istinu; u suprotnom, to ti neće poći za rukom. Ako se svim srcem posvetiš obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, postepeno ćeš sve više razumevati Božje namere, otkrivati vlastite nedostatke i iskvarenost, te ovladavati svim svojim različitim stanjima. Ako se usredsređuješ samo na to da naporno radiš, a pritom ne promišljaš iskreno o samom sebi, u svom srcu nećeš moći da otkriješ prava stanja, kao ni bezbrojne reakcije i otkrivanja iskvarenosti koju pokazuješ u različitim okruženjima. U velikoj si nevolji ako ne znaš kakve će biti posledice nerešavanja problema. Upravo zbog toga nije dobro verovati u Boga na konfuzan način. Sve vreme i na svakom mestu moraš živeti pred Bogom; šta god da ti se desi, uvek moraš tragati za istinom, a pritom ujedno moraš promišljati o sebi i spoznati probleme koji opterećuju tvoje trenutno stanje, te odmah potražiti istinu kako bi te probleme razrešio. Jedino tako ćeš moći da svoju dužnost obavljaš dobro i da izbegneš odlaganje izvršenja dela. I ne samo što ćeš svoju dužnost moći dobro da obavljaš, nego ćeš, što je najvažnije, imati život-ulazak i moći ćeš da se rešiš vlastitih iskvarenih naravi. Samo na taj način možeš da zakoračiš u istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iz Božjih reči sam shvatila da odgovorni ljudi mogu da ulože svoje srce u dužnosti i da imaju marljiv i odgovoran stav prema svakom zadatku, dok oni koji nemaju osećaj odgovornosti obavljaju svoje dužnosti polovično, samo forme radi. Oni nisu voljni da trpe ili da plate cenu u svojim dužnostima, i na kraju, ne samo da ne postižu život-ulazak, već i usporavaju crkveni rad. Moj stav prema dužnostima je bio upravo onakav kao što je Bog razotkrio. Mislila sam da bi rešavanje problema braće i sestara zahtevalo ozbiljno razumevanje i traganje za istinom kako bi se pronašlo rešenje, što mi se činilo previše naporno i zahtevno, pa nisam želela da platim cenu, i zadovoljavala sam se time da površno pratim napredak i da obavljam neki jednostavan posao, a kada sam nailazila na probleme, nisam želela da ih temeljno razmatram i pronalazim rešenja, niti sam rezimirala svoja odstupanja i nedostatke, što je dovodilo do kašnjenja u radu. Živela sam prema sotonskim otrovima poput: „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Nauči da budeš dobar prema sebi.” Smatrala sam da je prepuštanje telesnom uživanju od ogromne važnosti i u svemu što sam radila, prvo sam razmatrala da li će mi to doneti fizičku patnju ili umor. Svojim sam dužnostima uvek pristupala površno, ne vodeći računa o svojim odgovornostima, obavezama ili o crkvenom radu, i svakog dana sam obavljala svoje dužnosti ošamućeno i smeteno, ne ulažući ni minimum potrebnog truda, a kamoli iskrenu predanost. Bog je znao moje nedostatke i koristio je nadzor starešina da razotkrije moju iskvarenost, podstičući me da tragam za istinom kako bih rešila svoje stanje površnosti i prepuštanje udobnosti u dužnostima, tako da mogu da budem savesna i da se usredsredim na detalje u svojim dužnostima. U tome su bile Božje brižne namere i to je bilo Njegovo spasenje za mene.

Kasnije sam, čitajući Božje reči, malo bolje shvatila značaj nadzora starešine nad radom. Svemogući Bog kaže: „Oni koji mogu da prihvate nadgledanje, ispitivanje i kontrolu od strane drugih najrazumniji su od svih, imaju toleranciju i normalnu ljudskost. Nakon što ustanoviš da nešto pogrešno radiš ili da otkrivaš iskvarenu narav, ako si u stanju da se pred ljudima otvoriš i da sa njima komuniciraš, to će onima oko tebe pomoći da na tebe motre. Svakako je neophodno prihvatiti nadgledanje, ali je najvažnije Bogu se moliti i u Njega se uzdati, uz stalno podvrgavanje ispitivanju. Posebno ako si krenuo pogrešnim putem ili si učinio nešto loše, ili ako si na korak da postupiš na proizvoljan, jednostran način, a neko u tvojoj blizini to pomene i upozori te, treba to da prihvatiš i da što pre razmisliš o sebi, da priznaš svoju grešku i da je ispraviš. To te može sprečiti da kročiš na put antihristȃ. Ako postoji neko ko ti na taj način pomaže i upozorava te, zar time, i bez svog znanja, nisi zaštićen? Jesi – na taj način si zaštićen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Iz Božjih reči sam shvatila da osoba sa normalnom ljudskošću može da prihvati nadzor i ispitivanje od strane drugih, i da kada otkrije da je pogrešila ili razotkrila iskvarenost u svojim dužnostima, može otvoriti svoje srce i razgovarati sa svima. Zapravo, sposobnost da prihvatimo nadzor svih nam je korisna u našim dužnostima, pošto nam pomaže da izbegnemo pogrešan put i štiti nas. Ranije nisam razumela značaj nadzora starešine nad radom i uvek sam živela u stanju opreza i pogrešnog razumevanja, ali sada to mogu ispravno da sagledam. Zahvaljujući nadgledanju i praćenju rada od strane starešina zadobila sam određene smernice kako da unapredim svoje dužnosti, i bila sam u stanju da razmatram praćenje rada sveobuhvatnije, kao i da razumem teškoće i stanja braće i sestara kako bih podelila rešenja za stvarne probleme. Stvarnim praćenjem rada na ovaj način, moja efikasnost u dužnostima se poboljšala i osećala sam se mnogo opuštenije. Sada više ne brinem toliko o starešinama koje nadgledaju i prate rad kao što sam ranije brinula i bilo koji rad koji nisam obavila ili bilo kakva odstupanja koja imam u određenom aspektu rada mogu iskreno da prijavim i da se odnosim prema njima kako treba. Kada mi starešine ukažu na odstupanja i nedostatke u dužnostima, prvo se pokorim, priznam te stvari, prihvatim ih i svesno pokušam da ih ispravim i da ispunim svoje odgovornosti. Otkako sam počela ovako da postupam, osećam se mnogo opuštenije. Hvala Bogu!