Starešina je 6. marta 2023. godine sa nekoliko saradnika pravila plan za okupljanje. Obično sam se radovala tim okupljanjima, misleći kako svi u zajedništvu možemo da razgovaramo o svom razumevanju i shvatanju Božjih reči, da razmenjujemo iskustva i diskutujemo o različitim problemima i poteškoćama sa kojima se susrećemo u radu, Starešina je zakazala okupljanje sa nekoliko saradnika za 6. mart 2023. godine. Ali ovog puta sam bila pomalo zabrinuta. Razmišljala sam o tome kako je u poslednja dva meseca starešina ukazala na nekoliko problema u mom radu, tačnije na to da rad na jevanđelju sporo napreduje, da ne obučavam blagovremeno ljude koji su prepoznati kao nadareni, pa i na to da moje besede na okupljanjima predstavljaju uzdizanje sebe i razmetanje i da hodam putem antihrista. Pomislila sam: „Ako me starešina na ovom okupljanju pita kako mi ide u poslednje vreme i kako sam korigovala ova odstupanja i praktikovala stvari i ušla u istinu, a ja ne budem imala šta da kažem, hoće li pomisliti da ne obavljam svoj posao kako treba i da je moj život-ulazak loš? Kako će onda ona i moji saradnici gledati na mene?” Veoma bih se unervozila kada bih mislila na to, pa sam počela da razmišljam o tome koje zadatke nisam ispratila ili se njima pozabavila. Pomislila sam da moram brzo, pre okupljanja, da steknem jasnu sliku o tome. Takođe, poslednji put, starešina je ukazala na moj problem u vezi s uzdizanjem sebe i razmetanjem. Iako sam pročitala neke od Božjih reči nakon toga, nisam se usredsredila na razmišljanje o sebi niti na ulazak. Pitala sam se: „Ako ne budem mogla da podelim istinsko razumevanje, hoće li starešina reći da se, i pored toga što sam se suočila sa orezivanjem, ne usredsređujem na razmišljanje o sebi i da nisam neko ko stremi ka istini? Bilo bi bolje da još jednom pogledam odlomke Božjih reči koje sam prethodno pročitala i o njima razmislim i nastojim da budem u stanju da iznesem neke duboke uvide. Na taj način bi starešina mogla da vidi da i pored toga što postoji mnogo problema u vršenju moje dužnosti i što otkrivam iskvarene naravi, i dalje umem da do određene mere tragam za istinom i primenjujem je i u nju ulazim. Na taj način ću moći da povratim svoj ugled u očima starešine.”

Na dan okupljanja, starešina je kao i obično otpočela razgovorom o našim stanjima. U sebi sam pomislila: „Neka prvo saradnici govore, pa da mogu da čujem kakva su oni iskustva i razumevanje stekli. Mogu da izvučem neko saznanje iz njihove besede, a i da iskoristim to kao priliku da se prisetim sopstvenog iskustva i razumevanja.” Čuvši kako je praktična beseda mojih saradnika, pomalo sam se unervozila i razmišljala sam: „Ako ne besedim kako treba, utisak starešine o meni će se samo pogoršati.” Zbog ove pomisli mi je bilo teško da se smirim, pa sam počela da razmišljam o tome kako da se kroz svoju besedu izrazim što jasnije i upečatljivije. Ali bez obzira na to koliko ja o tome razmišljala, moje razumevanje je ostalo površno kao i ranije, zbog čega sam se osećala pomalo obeshrabrenom: „Zaboravi. Naprosto ću podeliti ono što razumem.” Ali onda sam pomislila: „Već sam ostavila loš utisak na starešinu. Ako čuje kako je moje razumevanje površno, da li će pomisliti da ne obavljam svoj posao kako treba i da nemam nikakav život-ulazak i uzeti me u razmatranje ili me čak smeniti? Ako budem smenjena, kako će braća i sestre gledati na mene? Ne, moram bolje da se pokažem.” Kada je došao red na mene da podelim u kakvom sam stanju i kakvo mi je razumevanje, želela sam da predstavim da imam duboku razumevanje, ali što sam više pričala, to sam bila sve konfuznija u svom izlaganju. Kada sam završila sa govorom, starešina je rekla: „Nakon što sam čula sve što si podelila i dalje ne mogu da kažem u kakvom si stanju.” I saradnik je rekao: „Zvučiš pomalo negativno. Ako stvarno imaš razumevanje i ulaz, ne bi trebalo da si negativna.” U tom trenutku sam pocrvenela i poželela sam da se zavučem u mišju rupu. Pomislila sam u sebi: „Divno, ne samo da nisam uspela da ostavim dobar utisak, već sam se još više osramotila.” Što sam više o tome razmišljala, to sam se neugodnije osećala. Samo sam se nadala da će se okupljanje brzo završiti. Starešina je tada prestala da pita za moje stanje i počela da ispituje kako sam postupila sa prijavom. Pomislila sam u sebi: „Prilično mi je poznata situacija u vezi sa ovom prijavom, tako da mogu da pričam o tome kako bih se malo pokazala. Ali pošto je sestra sa kojom sam sarađivala bila isto uključena, ako prva progovori, hoće li starešina misliti da je ona bila ta koja je besedila o situaciji i rešila je? Ne, moram prva da govorim. Već sam se osramotila, tako da treba da povratim nešto od ugleda ovog puta.” Misleći na to, uskočila sam da odgovorim. No, u velikoj želji da ostavim dobar utisak o sebi, na kraju se nisam jasno izrazila. Zapravo je sestra koja mi je bila saradnica bila ta koja je pojasnila stvari uz dodatnu besedu. U tom momentu sam se osećala stvarno loše – želela sam da preuzmem vođstvo i pokažem se, a na kraju sam se još više osramotila. Te večeri, dok sam razmišljala o događajima od tog dana, prosto nisam mogla da se smirim ma koliko pokušavala. Nisam mogla a da ne počnem ponovo da razmišljam o tome kako da povratim svoj izgubljeni ponos. Ali što sam se više usredsređivala na to, to sam bila uznemirenija i u glavi mi se mutilo.

Sledećeg jutra, tokom svoje predanosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Da li često ispitujete svoje ponašanje i namere dok nešto radite i ispunjavate svoje dužnosti. (Retko.) Ako se retko preispitujete, možete li da prepoznate svoju iskvarenu narav? Možete li da razumete svoje istinsko stanje?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, počela sam da ispitujem sebe i uvidela sam da moje namere za ovaj sastanak nisu bile ispravne. Želela sam da iskoristim besedu o svom iskustvu i razumevanju da bih se pokazala i ostavila utisak na druge. Što sam više razmišljala o svojim namerama i ponašanju, to sam više osećala da je moje ponašanje tokom okupljanja imalo elemenata lažljivosti i da sam se bavila obmanama. Nakon što sam to istražila, bila sam u velikoj nedoumici. Pomislila sam: „Da li treba da na današnjem okupljanju kažem starešini u kakvom sam stanju bila juče? Ako to uradim, kako će ona i moji saradnici gledati na mene znajući da sam imala tako ogavne namere tokom okupljanja? Ali ako to ne uradim, kako će Bog gledati na mene?” Nakon mnogo razmišljanja, odlučila sam da kažem starešini u kakvom sam stvarno stanju bila prethodnog dana. Međutim, tada sam porazgovarala sa njom nasamo, jer me je bilo isuviše sramota da o tome diskutujem pred svojim saradnicima.

Kasnije, kako sam dalje razmišljala o onome što sam otkrila tokom okupljanja, pomislila sam na to kako Bog razotkriva licemerje fariseja i pronašla sam ove Božje reči: „Kako se fariseji mogu opisati? To su ljudi koji su licemerni, potpuno lažni i koji u svemu što rade zapravo glume. Šta je u pozadini te njihove predstave? Pretvaraju se da su dobri, ljubazni i pozitivni. A jesu li zaista takvi? Naravno da nisu. Budući da su licemeri, sve što se u njima ispoljava i otkriva je lažno; sve je obično pretvaranje – to nije njihovo pravo lice. Gde se krije njihovo pravo lice? Skriveno je duboko u njihovim srcima, daleko od očiju drugih ljudi. Sve što vidimo spolja samo je obično glumatanje i sve je lažno. Ipak, oni mogu prevariti samo ljude; Boga ne mogu da prevare. Ako ljudi ne tragaju za istinom, ako ne primenjuju i ne doživljavaju Božje reči, oni ne mogu istinski da razumeju istinu, tako da njihove reči, ma koliko lepo zvučale, ne predstavljaju istina-stvarnost, već reči i doktrine. Neki se usredsređuju samo na neprestano ponavljanje reči i doktrina, nevešto imitirajući svakoga ko drži najbolje propovedi, usled čega deklamovanje reči i doktrina već za nekoliko godina uznapreduje, pa postaju predmet divljenja i poštovanja mnogih. Nakon toga, počinju da se kamufliraju i posvećuju punu pažnju onome što govore i što rade, praveći se da su naročito pobožni i produhovljeni. Koriste takozvane duhovne teorije da bi se kamuflirali. Gde god da se nađu, pričaju šarene laže koje odgovaraju ljudskim predstavama, ali su u potpunosti lišene istina-stvarnosti. A propovedanjem tih svojih šarenih laža – koje su u skladu s ljudskim predstavama i ukusima – uspevaju mnoge da navedu na stranputicu. Drugima takvi ljudi izgledaju veoma pobožno i skromno, ali zapravo su lažni; samo su naizgled tolerantni, strpljivi i ljubazni, ali sve je to pretvaranje; kažu da vole Boga, a u stvari samo glume. Drugi ih kuju u svece, ali sve se svodi na laž. Gde se to može naći osoba koja je zaista sveta? Ljudska svetost je u potpunosti lažna. Sve je to gluma, čisto pretvaranje. Ljudi su naizgled odani Bogu, a zapravo se samo pretvaraju pred drugima. Kad ih niko ne gleda, ne pokazuju ni trunku odanosti, a sve što rade je površno. Površno gledano, oni se daju za Boga, ostavljaju svoje porodice i poslovnu karijeru. Šta, međutim, rade u potaji? Oni u crkvi sprovode vlastiti poduhvat i izvode vlastitu operaciju, uzimaju profit od crkve i potajno kradu darove, a sve pod maskom da rade za Boga… Ti ljudi su licemerni fariseji savremenog doba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Božje reči razotkrivaju da su fariseji licemerni, vešti u tome da se preruše. Njihovim govorom i postupcima upravljaju skriveni motivi i ciljevi. Oni ne slede Božji put, već umesto toga propovedaju reči i doktrine da bi se pokazali. Koriste naizgled dobro ponašanje kako bi ulepšali sliku o sebi i zavarali druge i na taj način izgledaju ponizni i puni ljubavi, pa i strpljivi sa drugima. Čak stoje na raskršćima i mole se, kako bi drugi videli njihovu pobožnost i prepoznali ih kao ljude koji vole Boga. Fariseji se prerušavaju i ulepšavaju sliku o sebi sa namerom i ciljem da druge navedu na stranputicu i zadobiju divljenje i podršku ljudi, a sve da bi sačuvali sopstveni status. Razmišljajući o onome što sam otkrila, uvidela sam da sam bila slična farisejima. Na poslednjem okupljanju, starešina je ukazala na probleme u mom radu. Zabrinuta zbog toga što starešina ima negativno mišljenje o meni, želela sam da se na ovom okupljanju bolje pokažem kako bih povratila svoj ugled u njenim očima. Nisam se nekim zadacima bavila na ispravan način i nisam dokučila detalje. Bojeći se da će starešina to prozreti, brzo sam preduzela korake da ispitam detalje, i bila sam marljivija u svom radu i na okupljanjima nego obično. Moj cilj je bio da navedem starešinu da misli da i dalje mogu da obavljam stvaran posao. Uvidela sam da moji marljivi napori oko toga da propratim posao i besedim kako bih rešila probleme nisu bili zarad toga da svoju dužnost izvršavam kako treba i budem obzirna prema Božjim namerama, već pre radi toga da povratim svoj ugled u očima starešine i zadobijem divljenje svojih saradnika. Zaista sam bila sebična i ogavna! Razmišljajući o onome što sam manifestovala prilikom izvršavanja dužnosti, uvidela sam da sam mnogo puta glumatala kako bih zaštitila svoj ponos i sebe predstavila u dobrom svetlu pred drugima. Čak je bilo situacija kada je starešina pratila rad kako bi o njemu nešto saznala, a ja još uvek nisam bila završila određene zadatke, pa sam, brinući se da bi mogla da kaže da nisam efikasna, lagala i rekla da ja rad već pratim i naknadno požurila da ga završim. Razmišljajući o onome što sam otkrivala većinu vremena i o mom nastupu tokom okupljanja, bila sam prilično uznemirena. Prikrivala sam se i prerušavala i bila licemerna kako bi zaštitila svoj ponos. U čemu je bila razlika između mene i fariseja?

Kasnije sam pogledala neke odlomke Božjih reči koji su se odnosili na moje stanje, a posebno me je ganuo jedan odlomak. Svemogući Bog kaže: „Kad je reč o njihovom statusu među drugim ljudima, antihristi su prilično osetljivi. Kad se nađu u grupi, oni ne smatraju da su njihove godine i fizičko zdravlje od ikakve važnosti. Važnim smatraju to kako ih većina posmatra, da li im većina, u svom govoru i postupcima, ustupa vreme i prostor, da li su njihov status i položaj u srcu većine visoko kotirani ili su sasvim obični, da li su u očima većine visokorangirani, obični ili nisu ništa naročito i tako dalje; šta većina misli o verodostojnosti njihove vere u Boga, koju težinu njihove reči imaju među ljudima, odnosno, koliko ljudi ih odobrava, koliko ljudi ih veliča, podržava ih, pažljivo ih sluša i svesrdno prihvata ono što govore; osim toga, da li većina smatra da poseduju veliku ili malu veru, kakva im je rešenost da podnose patnju, od koliko toga odustaju i koliko se daju, kakav je njihov doprinos Božjoj kući, da li im je položaj u Božjoj kući visok ili nizak, šta su u prošlosti istrpeli i koje važne stvari su uradili – za ove stvari su najviše zainteresovani. (…) Antihristi se uglavnom usredsređuju na to da ulože napor u držanje propovedi i da Božje reči objasne na način kojim sebe pokazuju i kojim druge navode da o njima imaju visoko mišljenje. I dok ulažu ovaj trud, oni ne tragaju za načinom da shvate istinu ili kako da uđu u istina-stvarnost, već razmišljaju kako da te reči zapamte, kako da još većem broju ljudi prikažu svoje vrline, kako bi još više ljudi saznalo da su oni nešto zaista posebno, da nisu samo obični ljudi, da su sposobni i da se kotiraju više od običnih ljudi. I dok gaje takve ideje, namere i gledišta, antihristi žive među ljudima obavljajući svakojake različite stvari. Budući da imaju takva gledišta i budući da imaju takva stremljenja i ambicije, oni ne mogu da odole a da ne podstiču lepa ponašanja, ispravne izreke i dobre postupke svake vrste, kako velike tako i male” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (10. deo)”). Božje reči su razotkrile da antihristi izvršavaju svoje dužnosti isključivo radi težnje ka visokom statusu među ljudima, imajući za cilj da kroz svoje reči i postupke zadobiju njihovo odobravanje i divljenje. Kako bi osigurali svoj status, oni ostavljaju stvari i daju se, podnose patnje i plaćaju cenu, čineći mnoga dobra dela. Takođe ulažu trud u Božje reči, opremaju se rečima i doktrinama, kako bi mogli da o njima propovedaju pred drugima. Poredeći sebe sa njima, uvidela sam da sam ista takva. Ja sam iznad svega dala prioritet ponosu i statusu. Kada su moje mane i problemi u vršenju dužnosti razotkriveni, pokušala sam na sve načine da popravim svoj položaj. Očito je da se nisam usredsredila na razmišljanje o svom problemu s uzdizanjem sebe i razmetanjem, niti sam imala istinsko razumevanje, već sam i dalje pokušavala da se lažno predstavim i ulepšam sliku o sebi, obmanjujući braću i sestre. Uvidela sam koliko sam bila lažljiva. Raditi stvari na ovaj način je suštinski značilo obmanjivati Boga, nešto čega se On gnuša i što osuđuje. Razmišljajući o tome, osećala sam se pomalo uplašeno, uviđajući da bi me se Bog, kada ne bih promenila svoje stanje, gnušao i odbacio me.

Kasnije sam razmišljala o tome kako stalno želim da sačuvam dobar ugled u očima ljudi i uvidela da me kontrolišu sotonski otrovi poput onih „Čovek bez ponosa je kao drvo bez kore”, i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Prisetila sam se da je Bog nedavno besedio o tom aspektu istine, pa sam pronašla relevantne odlomke u Božjim rečima da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Izreka ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: ’Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.’ Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ kojom te je porodica uslovila” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). „Porodica ljude ne uslovljava samo s jednom ili dve izreke, već čitavim mnoštvom dobro poznatih citata i aforizama. Da li ti, na primer, stariji članovi porodice i roditelji često pominju izreku ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’? (Da.) Kažu ti: ’Ljudi moraju da žive zarad vlastitog ugleda. Oni ne teže ničemu drugom do da među drugim ljudima steknu dobar ugled i da na njih ostave dobar utisak. Kud god da kreneš, budi velikodušniji pri pozdravljanju, iskazivanju ljubaznosti i davanju komplimenata, i trudi se da izgovaraš što više lepih reči. Nemoj vređati ljude, već čini što više dobrih dela i budi što ljubazniji prema drugima.’ Ovaj konkretan efekat uslovljavanja od strane porodice ostvaruje određeni uticaj na ponašanje ljudi, odnosno na načela njihovog vladanja, što neminovno ima za posledicu da oni pridaju veliki značaj slavi i dobitku. Drugim rečima, ljudi pridaju veliki značaj vlastitom ugledu, prestižu, utisku koji ostavljaju na druge ljude, kao i tome kako drugi ocenjuju sve što ovi rade i svako mišljenje koje izraze. Ako pridaješ veliki značaj slavi i dobitku, onda ti nesvesno pridaješ manju važnost pitanjima da li je dužnost koju obavljaš usklađena sa istinom i s načelima, da li udovoljavaš Bogu i da li svoju dužnost adekvatno obavljaš. Za tebe ove stvari imaju manji značaj i niži prioritet, dok ti izreka ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’, kojom te je porodica uslovila, postaje ekstremno važna. (…) Cilj svega što radiš, dakle, nije u tome da istinu sprovedeš u delo, niti da udovoljiš Bogu, već isključivo u očuvanju tvog ugleda. U šta se, na taj način, praktično pretvara sve ono što radiš? To se praktično pretvara u religiozni čin. Šta se desilo sa tvojom suštinom? Postao si arhetip fariseja. U šta se se pretvorio tvoj put? Pretvorio se u put antihrista. Bog to tako definiše. Prema tome, suština svega što radiš postala je ukaljana i nije više ista kao pre; ti istinu ne primenjuješ, niti stremiš ka njoj, već težiš isključivo ka slavi i dobitku. Na kraju krajeva, tvoj učinak u obavljanju dužnosti je, barem što se Boga tiče – jednom rečju – neadekvatan. Zašto je to tako? Zato što si posvećen isključivo očuvanju vlastitog ugleda, umesto da se posvetiš onome što ti je Bog poverio da radiš, odnosno, svojoj dužnosti kao stvorenog bića” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Sve vreme sam živela u skladu sa sotonskim filozofijama i zakonima poput „Čovek bez ponos je kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Dok sam bila dete, moji roditelji su često govorili: „Ljudi žive za svoj ponos” i često govorili stvari poput: „Pogledaj to i to dete kako bruka svoje roditelje.” Od tog doba, počela sam da shvatam važnost toga da zaštitim svoj ponos i da imam dobra ugled. Naučila sam da, u komunikakciji sa drugima, čitam njihove izraze lica i raspoloženja i prilagođavam svoje reči i dela tako da odgovaraju njihovim željama. Kada bi mi to pomoglo da steknem pohvale onih oko sebe i stvorim dobar ugled, još više sam se identifikovala sa ovim sotonskim filozofijama i zakonima, verujući da se takvim životom dolazi do časti. Nakon što sam počela da verujem u Boga, takođe sam često govorila i glumila kako bih zaštitila svoj ponos, stalno želeći da u srcima svoje braće i sestara stvorim dobru sliku o sebi i zadobijem njihovo divljenje. Na poslednjem okupljanju, starešina je ukazala na mnoge moje probleme. Da bih povratila svoj ponos i pokazala starešini da sam se promenila, nastavila sam da se pretvaram i prikrivam tokom čitavog okupljanja, nespremna da ogolim svoje pravo stanje i nedostatke u svom radu. Iako su moji problemi bili razotkriveni i drugi su me prozreli, i dalje sam pokušavala da nađem načine da povratim svoj izgubljeni ugled. Stremljenje ka ponosu i statusu me je činilo sve licemernijom i lažljivijom. Usredsredila sam se na to kako da sačuvam svoj ponos i status radeći svašta, ne uzimajući u obzir interese Božje kuće. Isto tako nisam ulagala trud u istina-načela i nedostajali su mi osećaj za breme i odgovornost prema mojim dužnostima. Kao i na ovom okupljanju, prikrivala sam svoje pravo stanje i nedostatke u svom radu. Starešina nije mogla da prepozna probleme koje imam, pa nije mogla da mi pomogne, te odstupanja i praznine u mom radu nisu mogli da se blagovremeno reše. Tada sam uvidela da živeti u skladu sa tim sotonskim otrovima i stremiti ka ponosu i statusu nije pravi put; to samo vodi ljude ka tome da se bune protiv Boga, da Mu se opiru i na kraju će ih On ukloniti. Kada sam to uvidela, počela sam da se opirem tome da budem iskvarena i da me Sotona koristi, što bi uništilo moju priliku da zadobijem istinu i budem spasena. Želela sam da ostavim po strani svoj ponos i status i stremim ka tome da budem iskrena osoba u skladu sa Božjim zahtevima.

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da kako bi se neko rešio ponosa i statusa prvo treba da bude poštena osoba. To je značilo da ne prikrivam niti maskiram svoje nedostatke i iskvarenost, već da budem otvorena i tragam za istinom da bih našla rešenje za njih. Samo tako bih imala priliku da se oslobodim svojih iskvarenih naravi, da ispravim svoja pogrešna gledišta po pitanju stremljenja i izvršavam svoje dužnosti kako bih podržala interese Božje kuće.

U avgustu 2023. godine, pošto sam premeštena na druge dužnosti, počela sam da sarađujem sa sestrom Džang Ćin da bih preuzela odgovornost za jednu crkvu. Pošto nakon preuzimanja nisam bila upoznata sa određenim delom posla, stvarno sam želela da pitam Džang Ćin za pomoć. Međutim, brinula sam se da bih pitajući je razotkrila svoje nedostatke i mislila sam da bi mogla da kaže: „Ranije si bila crkveni starešina; kako to da ništa ne znaš? To je stvarno jadno.” Kada su mi te misli došle, sačekala sam sa tim pitanjem i pomislila: „Zaboravi. Sama ću to shvatiti.” Prošlo je nekoliko dana, a još uvek je bilo nekih aspekata posla koje nisam razumela. Postala sam uznemirena i tada sam shvatila da je moje opiranje da se obratim Džang Ćin bio samo još jedan način da sačuvam svoj ponos i da se pretvaram. Pomislila sam na sledeći odlomak Božjih reči: „Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). U sebi sam se molila, ne želeći više da živim za svoj ponos. Po pitanju aspekata koje nisam razumela ili problema koje nisam mogla da dokučim, odlazila sam do Džang Ćin i pitala je za to. Kroz njenu besedu, pronalazila bih rešenje. Tokom dalje saradnje, bilo je perioda kada nisam shvatala određene aspekte posla ili je dolazilo do odstupanja u mom radu, pa bih povremeno i dalje poželela da kažem nešto ili prikrijem svoje nedostatke zarad svog ponosa. Međutim, kada bih se setila da Bog voli poštene ljude i da se gnuša onih lažljivih, shvatila bih da treba da primenjujem istinu i da budem poštena osoba u skladu sa Božjim zahtevima. Jedino sam tako postupajući mogla da se oslobodim iskvarenih naravi koje su se ticale pretvaranja i licemerja. Imajući to na umu, bila sam spremna da se pobunim protiv sebe, da se otvorim u vezi sa svojim nedostacima i iskvarenošću i više se nisam osećala tako sputanom niti vezanom brigama o tome kako da zaštitim svoj ponos. Hvala Bogu!