Rođen sam u seoskoj porodici i moji roditelji su zarađivali za život baveći se poljoprivredom. Otkad pamtim, moji roditelji su uvek bili slabog zdravlja, naročito moj otac, koji je imao problema i sa nogama i sa stopalima, zbog čega je teško hodao kada bi mu se bolest pogoršala. Međutim, radi izdržavanja porodice, otac je često radio čak i kada je bio bolestan. U to vreme, moji roditelji su često prigovarali mojoj sestri i meni: „Kada odrastete, morate nam biti odani! Ne tražimo puno, samo da se ophodite prema nama isto onako kako smo se mi ophodili prema vašem babi i dedi. Ako možete tako da postupite kada odrastete, bićemo srećni.” U to vreme sam bio mali i nisam imao pojam o odanosti roditeljima, ali kako sam odrastao, pojmovi poput odanosti roditeljima i odgajanja dece koja bi se brinula o vama u starosti su se polako uobličavali u mojoj svesti. Videvši koliko su moji roditelji propatili za našu porodicu, nadao sam se da ću, kada odrastem, moći da zarađujem novac da im uzvratim i obezbedim dobar život. Kada sam kasnije počeo da radim i zarađujem novac, kupovao sam odeću za svoje roditelje, pa čak i aparate za lečenje njihovih bolesti.

U 2009. godine je cela naša porodica prihvatila Božje delo poslednjih dana i nedugo zatim sam počeo da obavljam dužnosti u crkvi. Jednom, kada su moji roditelji otišli na okupljanje, KPK ih je uhapsila, i tokom ispitivanja, policija je zasipala mog oca pitanjima o mom mestu boravka. Da bih izbegao da me KPK uhapsi i progoni, morao sam da napustim svoj dom i odem negde drugde kako bih obavljao svoje dužnosti. Prvih nekoliko godina nisam previše brinuo o svojim roditeljima jer su verovali u Boga i davali sve od sebe da obavljaju svoje dužnosti, što me je činilo spokojnim. 2017. je bila veoma neobična godina za mene. Na sastanku saradnika sam od jedne sestre saznao da se mom ocu vratila stara bolest i da je nepokretan, vezan za krevet i da ne može da govori. Bilo mi je teško da prihvatim ovu iznenadnu vest. Mislio sam: „Nije li bio dobro kada sam otišao? Kako se ovo dogodilo? Pošto je moj otac nepokretan, da li moja majka može sama da se nosi sa svime?” Samo sam poželeo da mogu odmah da se vratim da vidim nepokretog oca i da se brinem o njemu. Međutim, zbog opasnosti od hapšenja i progona od strane KPK-a, još uvek nisam mogao da se vratim. Osećao sam se grozno, pa sam došao pred Boga i pomolio se: „O, Bože! Znam da mi je otac nepokretan i osećam se tako slabo, molim Te, daj mi veru i snagu da se suočim sa svim tim. Zbog opasnosti da će me KPK uhapsiti, ne mogu da se vratim, ali sam voljan da sve kod kuće poverim u Tvoje ruke. Molim Te, čuvaj moje srce kako bih mogao da budem postojan u ovoj situaciji.” Nakon molitve, bio sam mnogo spokojniji. Kada sam noću ležao u krevetu, u glavi mi je bila samo slika mog oca, kako nepokretan leži u krevetu i ne može da se pomeri. Setio sam se godine kada sam otišao kući na zimski raspust tokom niže srednje škole. Jednog snežnog dana sam išao kući peške sa torbama i nekoliko drugara iz razreda. Pešačili smo nekoliko sati planinskim putem. Bili smo svega nekoliko kilometara od kuće, ali je meni bilo toliko hladno i bio sam toliko gladan da nisam više mogao da hodam, pa sam zaostao. Moji drugovi iz sela su prvi stigli do moje kuće i rekli mojim roditeljima, a kada je moj otac došao po mene, uzeo me je u naručje i odneo kući. Jednostavno nisam mogao da zaustavim suze kada sam se toga setio. Moj otac sada nije mogao da se brine o sebi i bio je na ivici smrti. Ako moj otac jednog dana stvarno umre, kako će se moja majka sasvim sama pobrinuti za njegovu sahranu? Rođaci i komšije će nam se smejati, i sigurno će me nazivati odrođenim sinom jer se nisam vratio kod nepokretnog oca. To bi bila stigma koju bih nosio zauvek. Sa svim tim na pameti, stvarno sam želeo da rizikujem i da se vratim kako bih se brinio o svom ocu. Međutim, plašio sam se da će me uhapsiti ukoliko se vratim i da ne samo da neću moći da se brinem o svom ocu, već i da ću biti teret svojoj majci. Tako sam odustao od te ideje. Kasnije sam pisao kući da pitam kako stoje stvari. Nekoliko meseci kasnije sam primio pismo od svoje majke, u kome kaže da moj otac već pola godine nije među živima. Ova vest je bila izuzetno bolna i uznemirujuća, i mislio sam: „Moj otac je uložio svoju krv, znoj i suze u moje odgajanje, ali kada je bio star i nepokretan, nisam uopšte izvršio dužnost odanog sina. Nisam ga čak ni video poslednji put. Kažu da se deca odgajaju da bi vam pomagala u starosti, ali ja nisam ispunio nijednu svoju obavezu sina! Zaista sam odrođeni sin!” Mislio sam o tome kako je moj otac godinama bio prikovan za krevet i nije mogao da se brine o sebi, i kako je moja majka svaki dan morala da se brine o njemu, pored toga što je radila na farmi i obavljala kućne poslove. Mnogo je propatila. Moja majka je sada bila sasvim sama i nisam mogao da dopustim da i dalje pati. Međutim, nisam mogao da se vratim da se brinem o njoj. Srce mi je bilo rastrzano i bolno i nisam mogao da se usredsredim čak ni na svoje dužnosti.

Kasnije sam pročitao Božje reči: „Da li je pokazivanje odanosti roditeljima istina? (Nije.) Odanost roditeljima je ispravna i pozitivna stvar, ali zašto onda kažemo da ona nije istina? (Zato što svoju odanost roditeljima ljudi ne pokazuju principijelno i zato što nisu u stanju da razluče kakvoj vrsti ljudi njihovi roditelji zaista pripadaju.) Način na koji se treba ophoditi prema roditeljima povezan je sa istinom. Ako tvoji roditelji veruju u Boga i ako su dobri prema tebi, treba li onda da im budeš odan? (Da.) Kako pokazuješ tu svoju odanost? Tako što se prema njima ophodiš drugačije nego prema braći i sestrama. Radiš sve što ti kažu i prinuđen si da, ako su zašli u pozne godine, ostaneš kraj njih da bi brinuo o njima, što te sprečava da obavljaš svoju dužnost. Da li je to ispravno? (Nije.) Šta treba da uradiš u takvoj situaciji? To zavisi od okolnosti. Ako si još uvek u stanju da brineš o njima dok svoju dužnost obavljaš u blizini svog doma i ako se roditelji ne protive tvom verovanju u Boga, u tom slučaju treba da ispuniš svoju obavezu kao njihov sin ili ćerka i da im pružiš određenu pomoć. Ako se razbole, ostani kraj njih da ih neguješ; uteši ih ako ih nešto muči; ako ti finansijske okolnosti to dozvoljavaju, kupuj im dodatke ishrani koje možeš da priuštiš. Kako, međutim, treba da postupiš ako si prezauzet obavljanjem svoje dužnosti, a pritom nemaš nikoga ko bi brinuo o tvojim roditeljima, koji takođe veruju u Boga? Koju istinu treba da primeniš? Budući da odanost prema roditeljima ne predstavlja istinu, već samo neku vrstu ljudske odgovornosti i obaveze, šta treba da učiniš ako tvoja obaveza dođe u sukob sa tvojom dužnošću? (Treba da dam prvenstvo svojoj dužnosti; da dužnost stavim na prvo mesto.) Obaveza ne predstavlja nužno nečiju dužnost. Opredeliti se za obavljanje vlastite dužnosti znači sprovesti istinu u delo, što se ne može reći za ispunjenje obaveze. Ako uslovi to dozvoljavaju, ti možeš da ispuniš tu svoju odgovornost i obavezu, ali šta ako tvoje trenutno okruženje to ne dopušta? Treba da kažeš: ’Moram da obavljam svoju dužnost, jer jedino na taj način primenjujem istinu. Ako sam odan porodici, to znači da živim po svojoj savesti, ali to ujedno znači da ne primenjujem istinu.’ Tvoja dužnost, dakle, treba da ti bude na prvom mestu i treba da je podržavaš. Ako trenutno ne obavljaš nijednu dužnost, ako ne radiš daleko od kuće i ako živiš blizu svojih roditelja, nađi način da se brineš o njima. Potrudi se najbolje što možeš da umanjiš njihove patnje i pomogneš im da žive bolje. To će, međutim, takođe zavisiti od toga kojoj vrsti ljudi tvoji roditelji pripadaju. Šta treba da radiš ako su ti roditelji loši ljudi, ako stalno ometaju tvoju veru u Boga i ako te stalno odvlače od verovanja u Boga i obavljanja dužnosti? Koju istinu treba da primeniš? (Odbacivanje.) U tom slučaju treba da ih odbaciš. Ti si svoju obavezu ispunio. Pošto tvoji roditelji ne veruju u Boga, ti nemaš nikakvu obavezu da im, kao njihovo dete, ukazuješ poštovanje. Ako veruju u Boga, oni su tvoji roditelji, tvoja porodica. Ako ne veruju, to znači da su vam se putevi razišli: oni veruju u Sotonu, klanjaju se kralju đavola i kreću se Sotoninim putem; to su ljudi koji idu drugačijim putem od onih koji veruju u Boga. Više ne pripadate istoj porodici. Ljude koji veruju u Boga oni smatraju svojim protivnicima i neprijateljima, tako da više nemaš obavezu da se staraš o njima i moraš se u potpunosti odvojiti od njih. Šta je istina: biti odan vlastitoj porodici ili obavljati svoju dužnost? Naravno, istina je obavljanje vlastite dužnosti. Obavljanje dužnosti u Božjoj kući ne treba shvatiti kao ispunjenje nekakve obaveze, niti kao nešto što čovek naprosto treba da radi. To treba shvatiti kao obavljanje dužnosti stvorenog bića. U tome je Božji nalog; to je tvoja obaveza i tvoja odgovornost. To je istinska odgovornost, koja ti nalaže da ispuniš svoju odgovornost i obavezu prema Stvoritelju. To je Stvoriteljev zahtev prema ljudima i to je važno životno pitanje. S druge strane, pokazivanje poštovanja prema roditeljima je samo tvoja odgovornost i obaveza kao sina ili ćerke. To nipošto nije nalog od Boga, a još manje je u skladu s Božjim zahtevom. Prema tome, između pokazivanja poštovanja prema roditeljima i obavljanja dužnosti, nesumnjivo je da jedino obavljanje dužnosti predstavlja primenjivanje istine. Obavljanje dužnosti stvorenog bića je istina, i to je dužnost na koju je čovek obavezan. Pokazivanje poštovanja prema roditeljima tiče se samo čovekove odanosti prema drugim ljudima. Ono ne znači da čovek obavlja svoju dužnost, niti znači da primenjuje istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Bez obzira na to šta radiš, šta misliš i šta planiraš, sve su to nevažne stvari. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu da uživaju u blaženstvu porodičnog doma i u sreći koju donosi velika i napredna porodica. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu. Bez obzira na sve, kada je u pitanju odanost roditeljima, ljudi naposletku moraju, u najmanju ruku, imati pokoran stav. Ako ti okruženje to dozvoljava i ako si u mogućnosti da to činiš, slobodno možeš da pokažeš svoju odanost prema roditeljima. Ali, ako ti okruženje to ne dopušta i ako ti nedostaju sredstva, nemoj pokušavati da to radiš na silu – kako se to zove? (Pokornost.) To se zove pokornost. Kako se rađa ta pokornost? Šta je osnov pokornosti? Ona se zasniva na tome da Bog uređuje sve te stvari i vlada nad njima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Nakon čitanja Božjih reči sam shvatio da je odanost roditeljima samo ljudska odgovornost i obaveza, i da to jeste pozitivna stvar, ali da to nije istina. Izvršavanje dužnosti stvorenog bića je istina i to je ono što Bog zahteva od ljudi. Bog to odobrava. Kada je odanost roditeljima u sukobu sa tvojim dužnostima, moraš da postupaš shodno svojim okolnostima. Ako uslovi dozvoljavaju i to ne utiče na tvoje dužnosti, onda treba da se staraš o svojim roditeljima i ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze. Ako uslovi ne dozvoljavaju i zauzet si svojim dužnostima, onda treba da daš prednost dužnosti stvorenog bića i da se pokoriš Božjim uređenjima. Takođe, što se tiče roditelja, neki roditelji imaju mnogo dece i unučadi i oni uživaju u blagoslovima srećne porodice, ali nekim roditeljima Bog nije uredio takvu situaciju i oni ne uživaju u takvim blagoslovima. Bog je predodredio sve te stvari. Vođen Božjim rečima, bio sam mnogo smireniji. Kada pogledam unazad, o roditeljima sam se brinuo najbolje što sam mogao dok sam obavljao dužnosti kod kuće, ali zbog opasnosti da će me KPK progoniti i uhapsiti, nisam mogao da se vratim kući. Uz to, imao sam da obavljam svoje dužnosti, pa sam morao da odaberem obavljanje dužnosti stvorenog bića, jer je to u skladu sa istinom. Nisam mogao da napustim svoje dužnosti zbog svojih sebičnih razloga.

Kasnije sam primio pismo od svoje majke i saznao da su ona i tri sestre uhapšene tokom okupljanja. Tokom policijskog ispitivanja, bila je prevarena Sotoninim spletkama i otkrila je imena dveju sestara. Pošto je oslobođena, mnogo se kajala i živela je u malodušnom stanju. Kasnije je slučajno pala niz stepenice i povredila donji deo leđa. U mislima sam već bio kod kuće. U glavi mi je bila slika moje majke kako pada i trpi bol. Bio sam veoma uznemiren. Tri meseca kasnije sam primio još jedno pismo od majke, u kome kaže da joj je donji deo leđa isceljen i da se zahvaljujući tom padu probudila i konačno počela da traga za istinom i da promišlja o sebi. Rekla je da je izašla iz svog pogrešnog stanja i da se ova nezgoda nije desila, nastavila bi da živi pogrešno razumevajući Boga. Bio sam veoma posramljen kada sam pročito njeno pismo. Uvideo sam da Božja uređenja uvek sadrže Njegove iskrene namere, da je Njegovo delo veoma praktično i da On vodi svakoga od nas shodno našim potrebama i nedostacima. Krajem oktobra 2022. godine sam saznao da je policija iznenada uhapsila moju majku dok je organizovala okupljanje braće i sestara. Policija je pronašla telefon i memorijsku karticu jevanđeoskog đakona koja je sadržala Božje reči, a moja majka je preuzela inicijativu i rekla da je to njeno, štiteći jevanđeoskog đakona. Bio sam toliko srećan zbog svoje majke. Sredinom jula 2023. godine sam primio pismo od svoje starije sestre, u kome je pisalo da moja majka ima cistu na žučnoj kesi. Mislili su da će joj biti potrebna operacija, ali se njeno stanje stabilizovalo, pa nije operisana. Bio sam veoma uznemiren zbog ove vesti i mislio sam: „Ako mojoj majci stvarno bude potrebna operacija, neće biti nikoga kod kuće da se brine o njoj. Moja starija sestra je udata, živi daleko i ima svoje dužnosti, tako da ne može da se vrati da bude sa njom. Sada je jako stara. Šta ako joj se nešto desi? Ko bi se pobrinuo za njenu sahranu? Moja sestra i ja nismo sa njom i nema nikoga ko bi se brinuo o njoj. Nisam bio tamo kada mi je otac preminuo, i ako ne budem tamo kada mi majka umre, zaista ću biti odrođeni sin.” Razmišljajući o tim stvarima, jednostavno nisam moga da pređem preko toga i to je uticalo na moje stanje.

Tokom predanosti, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Hajde da razgovaramo o tome kako izjava ’Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci’ treba da se protumači. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – zar to nije činjenica? (Jeste.) Pošto je to činjenica, ispravno je da objasnimo pitanja koja sadrži. Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. (…) U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu kada ga dobiju. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima u skladu sa ovom idejom, ako im vraćaš dug i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome sputavati i vezivati tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči vrlo jasno besede u zajedništvu kako se nositi sa odnosom između roditelja i dece. Roditelji se, time što rađaju i odgajaju decu, prosto pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za čovečanstvo. Baš kao što se svi organizmi razmnožavaju, to je instinkt. Roditelji koji odgajaju svoju decu ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze; to nije dobrota i njihova deca ne treba da je uzvraćaju. Nekada sam mislio da, pošto je mojim roditeljima bilo toliko teško da me rode i odgajaju i zbog toga što su pretrpeli mnogo bola, kao njihovo dete, trebalo bi da im se odužim na pravi način kako bih nadoknadio njihovu dobrotu u mom odgajanju. Kada sam saznao da mi je otac nepokretan, a nisam mogao da budem uz njega kako bih se brinuo o njemu, i nisam mogao da se brinem o njemu u starosti niti da mu pružim valjan ispraćaj, osetio sam dug prema svom ocu. Imao sam osećaj kao da nosim ogroman teret kada razmišljam o tome, i zbog toga sam teško disao. Nakon očeve smrti, brinuo sam za majku, smatrajući da pošto nisam bio odan ocu, ne smem da ostanem dužan i majci i moram da joj omogućim da uživa u svojim poslednjim godinama. Znajući da mi je majka povređena i da ne mogu da se vratim da se brinem o njoj, osećao sam se veoma odrođenim i dužnim svojoj majci. Sada, čitajući Božje reči, shvatio sam da su moji roditelji, time što su me odgajali, ispunjavali svoje odgovornosti i obaveze i da to nije bila dobrota koju moram da uzvratim. Oni nisu bili moji poverioci. Gledati na to što su me roditelji odgajali kao na dobrotu koju treba uzvratiti bilo je potpuno pogrešno i nije bilo u skladu sa istinom. Ovo gledište mi je nanelo mnogo bola. Da Bog nije razotkrio istinu o tome, ne bih je uopšte bio svestan i ostao bih svezan i pod kontrolom ovog pogrešnog gledišta. Moj život potiče od Boga i Bog mi obezbeđuje sve što mi je potrebno. Treba da budem zahvalan Bogu. Sećam se, 2007. godine, kada sam verovao u Boga tek nekoliko meseci, bio sam u autu kome su otkazale kočnice i koji se skotrljao niz padinu. Ta nesreća je rezultirala smrtnim slučajevima i povredama, ali ja sam u srcu dozivao Boga i prošao sam samo sa istegnutim mišićem, što je stvarno lagana povreda. Još čudesnije je bilo to što se uopšte nisam uplašio niti upaničio tokom nesreće, što mi je otkrilo Božje čudesno delo. Da me Bog nije zaštitio, možda bih poginuo u toj nesreći. Tokom godina sam stekao duboko iskustvo da je samo Bog moje jedino spasenje. Bez vere u Boga bih bio poput svetovnih ljudi, neumorno bih stremio bogatstvu i slavi, ne bih znao u čijim rukama leži naša sudbina, a još manje bih znao kako živeti smislen život ili prepoznati patnju koju uzrokuje Sotona. Danas, širenje jevanđelja o carstvu zahteva da ljudi sarađuju. Nisam razmišljao o uzvraćanju Božje ljubavi i nisam osećao dug prema Bogu zato što ne obavljam dobro svoje dužnosti. Bio sam usredsređen samo na to da se odužim svojim roditeljima. To je bila zaista nesavesno, sramotno i nezahvalno s moje strane!

Pročitao sam još Božjih reči: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči razotkrivaju suštinu tradicionalne kulture. Promišljao sam o tome kako sam od malih nogu bio pod uticajem Sotonine indoktrinacije, upijajući tradicionalne ideje poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti”. Odanost roditeljima sam smatrao merilom toga da li osoba ima savest, pa sam verovao da zato što su me roditelji odgajali, kao njihovo dete, treba da uzvratim njihovu dobrotu, i da, kada ostare, treba da ih poštujem, izdržavam u starosti i ispratim kako treba. Verovao sam da ispunjavanje ovih obaveza znači da osoba ima ljudskosti i savesti, a da ako neko ne obavi te stvari, on je odrođen i nedostojan da se nazove čovekom i društvo će ga kritikovati i odbaciti. Te ideje su postale duboko ukorenjene u mom srcu. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, zbog opasnosti da će me KPK progoniti i uhapsiti, nisam mogao da se vratim kući, i čak nisam uspeo da vidim oca poslednji put. Osećao sam snažnu krivicu, kao sa sam odrođeni sin, koji nije uzvratio roditeljima njihovu dobrotu što su ga odgajali, i koga su drugi prezirali i označili kao odrođenog sina. Kada sam kasnije saznao za majčinu bolest, brinuo sam i bojao sam se da ako moja majka stvarno umre, nikada neću moći da se oslobodim etikete „odrođenog sina”. Ove misli su bile poput nevidljivih okova, koji su me čvrsto vezivali i sprečavali da budem slobodan. Bio sam potpuno svestan da je obavljanje dužnosti slobodnog bića u verovanju u Boga pravi put u životu, ali nisam mogao spokojno da obavljam svoju dužnost. Shvatio sam da me ove pogrešne tradicionalne ideje duboko povređuju. Razmišljao sam o Dobu blagodati, kada su mnogi ljudi ostavili svoje roditelje i rođake kako bi širili jevanđelje Gospoda širom sveta, dok su neki od njih čak žrtvovali i svoj život. Njihov izbor je bio u potpunosti usklađen sa Gospodnjom namerom i predstavljao je dobro delo i pravičan čin. Dočekao sam povratak Gospoda i prihvatio delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, što je prilika koja se pruža jednom u životu. To što u ovom trenutku mogu da izvršavam dužnosti stvorenog bića je nešto što Bog odobrava, dok je odanost roditeljima samo ljudska obaveza. Ako uslovi dozvoljavaju, to se može učiniti, ali ako ne, dužnost mora imati prednost.

Zatim sam pročitao još Božjih reči: „Da nisi napustila svoj dom da bi obavljala svoju dužnost na drugom mestu i da si ostala pored roditelja, da li bi mogla da sprečiš njihovu bolest? (Ne.) Možeš li da kontrolišeš da li su tvoji roditelji živi ili mrtvi? Možeš li da kontrolišeš da li su bogati ili siromašni? (Ne.) Koju god bolest da dobiju, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko da si im odana, najviše što možeš da postigneš je da malo smanjiš njihovu telesnu patnju i breme, ali što se tiče toga kada će da obole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom? Ne, nemaju. Ako si odana roditeljima, ako nisi bezosećajna nezahvalnica i ako ceo dan provodiš s njima, bdijući nad njima, zar se neće razboleti? Zar neće umreti? Ako će da se razbole, zar se neće u svakom slučaju razboleti? Ako će da umru, zar neće u svakom slučaju umreti? Zar nije tako?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „Svoje poštovanje prema roditeljima najbolje ćeš pokazati ako ih poveriš rukama Božjim. Ti svojim roditeljima ne želiš da se u životu suočavaju sa svakojakim poteškoćama, ne želiš im da teško žive, da se loše hrane, niti da budu oronulog zdravlja. Duboko u duši, sigurno se nadaš da će ih Bog zaštititi i čuvati od svake nevolje. Ako oni veruju u Boga, nadaš se da će moći da obavljaju svoje dužnosti i takođe se nadaš da će moći postojano da svedoče. Tako čovek ispunjava svoje ljudske obaveze; to je najviše što ljudi mogu da postignu vlastitom ljudskošću. Povrh toga, nakon što su godinama verovali u Boga i slušali toliko mnogo istina, najvažnije je da ljudi imaju barem ovo malo shvatanja i razumevanja: sudbinu čoveka određuje Nebo, čovekov život je u Božjim rukama, a Božja nega i zaštita neuporedivo su važnije od brige, odanosti roditeljima ili druženja sa svojom decom. Zar ne osećaš olakšanje zbog toga što su ti roditelji pod Božjom negom i zaštitom? Ne moraš da brineš o njima. Ako brineš, znači da nemaš poverenja u Boga; tvoja vera u Njega je premala. Ako si iskreno zabrinut za svoje roditelje, treba često da se moliš Bogu, treba da ih poveriš Božjim rukama i pustiš da Bog sve uredi i orkestrira. Bog vlada nad sudbinom ljudskog roda, nad svakim danom ljudskog života i nad svime što se ljudima događa, pa zbog čega si onda i dalje zabrinut? Ne možeš ni vlastiti život da kontrolišeš, a i sam se suočavaš s gomilom poteškoća; kako bi onda mogao da svojim roditeljima svaki dan učiniš srećnim? Sve što možeš da učiniš jeste da sve prepustiš Božjim rukama. Ako su tvoji roditelji vernici, zamoli Boga da ih izvede na pravi put kako bi na kraju mogli da budu spaseni. Ako ne veruju u Boga, pusti ih neka idu kojim god putem hoće. U slučaju da su tvoji roditelji ljubazniji i da imaju nešto ljudskosti, možeš se moliti Bogu da ih blagoslovi, kako bi svoje preostale godine proživeli srećno. A što se tiče načina na koji Bog radi, On ima Svoja uređenja i ljudi treba da im se potčine. Dakle, u celini gledano, u ljudskoj savesti postoji svest o obavezama koje treba ispuniti prema svojim roditeljima. Bez obzira na stav prema vlastitim roditeljima koji iz te svesti proizlazi, bilo da se on ispoljava kroz brigu ili kroz odluku da se bude kraj roditelja, u svakom slučaju, ljudi ne treba da osećaju krivicu ni grižu savesti zbog toga što, usled objektivnih okolnosti, ne mogu da ispune svoje obaveze prema njima. Ova i slična pitanja ne bi trebalo da postanu problemi u životima ljudi, niti u njihovoj veri u Boga, već ih treba otpustiti. Kada je reč o pitanjima u vezi sa ispunjenjem obaveza prema vlastitim roditeljima, ljudi ta pitanja treba tačno da shvate i da prestanu da se osećaju ograničeno. Ako ništa drugo, ti u dubini duše znaš da nisi odrođen i da ne zabušavaš niti izbegavaš svoje obaveze. Osim toga, vaši su roditelji u Božjim rukama, pa oko čega biste onda uopšte više brinuli? Sva su vaše eventualne brige suvišne. Svaka osoba će do samog kraja glatko živeti u skladu s Božjom suverenošću i uređenjima, i stići će do kraja svog puta bez ikakvih skretanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Iz Božjih reči sam shvatio da su vreme i vrsta bolesti ili nesreće koje zadese roditelje tokom njihovog života pod Božjom suverenošću i da te stvari nemaju nikakve veze sa tim da li su deca uz njih da se brinu o njima. Čak i ako su deca svaki dan uz svoje roditelje, to ne može ništa stvarno da promeni, najviše što može jeste da smanji njihov svakodnevni teret, ali ako je to njihova sudbina, ipak će oboleti i kada kucne njihov čas, moraju da odu. To je sudbina koju je Stvoritelj odredio. Božja je odluka od čega će se moja majka razboleti i da li će umreti. Čak i kada bih se vratio i bio uz nju svaki dan, to ništa ne bi promenilo. Bog je odavno predodredio njen život i njenu smrt. Koliko će godina poživeti, kakve će patnje pretrpeti i sa kakvim će se okolnostima suočavati, sve te stvari su pod Božjom suverenošću i predodređenjem, a to što ja brinem neće pomoći. I moja majka veruje u Boga, i Bog će, shodno njenoj situaciji, urediti odgovarajuće okolnosti koje će ona iskusiti. Baš kao kada je moja majka bila povređena, nisam razumeo Božje iskrene namere i stalno sam brinuo za nju, ali je na kraju bila dobro. Shvatio sam da zaista nemam veru, da o stvarima prosuđejem samo prema ljudskim predstavama i da mi nedostaje istinsko razumevanje Božje svemoći i suverenosti. Sada, nakon jedanaest godina provenih daleko od kuće, moja majka je sama kod kuće i obavlja svoju dužnost najbolje što ume i dobro živi. Sada uviđam da su moje brige i zabrinutost zaista bili nepotrebni. Razumem i da moji roditelji nisu moji poverioci, i da je to što su me odgajali bio deo njihovih odgovornosti i obaveza i da ne mogu to da shvatam kao dobrotu koju treba uzvratiti. Imam misiju koju treba da ispunim u ovom životu, a to je da dobro obavljam svoju dužnost stvorenog bića. Kada tako razmišljam, moj osećaj krivice nestaje, osećam se mnogo slobodnijim duhom i sposobnim da se posvetim svojoj dužnosti. Hvala Bogu na vođstvu!