Imam visok krvni pritisak koji je nasledan u mojoj porodici. 2013. godine su mi se pojavile i teške glavobolje koje su se javljale na svaka dva, tri dana. Kada bi me uhvatio bol, nisam bio stanju ništa da radim; osećao sam opštu slabost, nisam mogao ni da stojim, a glavobolje bi bile praćene zuboboljom i mučninom. Čak i nakon što sam posetio najveće bolnice, uzrok nije mogao biti dijagnostifikovan. Ponekad je bol bio toliko jak da mi je dolazilo da udaram glavom o zid, da sam poželeo da sam mrtav, ali kada bih video svoju ženu i novorođenče, suzdržao bih se. Kasnije je moja majka podelila jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana sa mnom i ja sam položio svoju nadu u Boga, misleći da bi Bog, budući da je svemoguć, mogao da me blagoslovi i isceli me od moje bolesti ako budem verovao u Njega svim srcem. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, moje stanje se donekle primirilo. Jednog dana sam pročitao ove Božje reči: „One koji Mi se iskreno daju sigurno ću izdašno blagosloviti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 55. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Bio sam ushićen i još više ubeđen u to da će me Bog, dokle god se budem trudio da se dajem za Njega, blagosiljati u budućnosti. Kasnije sam odustao od svog visoko plaćenog posla da bih se posvetio svojoj dužnosti puno radno vreme i bez obzira na to koliko patnji ili poteškoća pretrpeo, bio sam voljan i srećan to da radim. Tokom tih godina, stanje sa mojim glavoboljama se značajno poboljšalo, a učestalost napada se smanjila. Nekoliko godina kasnije, dok sam obavljao svoju dužnost daleko od kuće, sreo sam sestru koja je bila doktor. Rekla mi je da je uzrok mojih glavobolja trigeminalna neuralgija i prepisala mi je neke lekove koji koštaju nešto više od 10 juana. Na moje iznenanđenje, nakon što sam dva meseca uzimao lekove, moja trigeminalna neuralgija je čudesno nestala. Hronična bolest od koje sam godinama patio je nestala i ja sam bio presrećan. Znao sam da se spolja gledano činilo da su me lekovi izlečili, ali je zapravo Božja blagodat bila ta koja se spustila na mene. Izgledalo je kao da se davanje za Boga zaista nagrađuje, pa sam bio još posvećeniji izvršavanju svoje dužnosti.

U julu 2023. godine, počeo sam da se stalno osećam ošamućeno, a ponekad sam imao i glavobolje i vrtoglavicu. U početku nisam mnogo razmišljao o tome, smatrajući da su povremene vrtoglavice normalne budući da imam visoki krvni pritisak. Ali nakon mesec dana bez ikakvog pomaka, simptomi su se toliko pogoršali da sam svoju dužnost mogao da izvršavam samo ujutro. Do poslepodneva i večeri bi mi se vrtelo u glavi i bolela bi me glava, a leva ruka bi mi trnula. Kada bi vrtoglavica postala teška, neko vreme bih ležao da se odmorim. Jednog dana, po izlasku iz kupatila, bio sam tako ošamućen da sam se brzo naslonio na zid i zatvorio oči, ali sam se nedugo zatim neočekivano onesvestio. Kada sam došao k sebi, osetio sam jak bol na potiljku i shvatio sam da ležim na betonu. Nakon što mi je moj brat pomogao da ustanem, primetio sam da sam slomio dovratak kada sam pao, a da na potiljku imam veliku čvorugu. Pomislio sam u sebi: „Dobro je da sam prvo pao na dovratak; da sam potiljkom udario direktno o tlo, posledice bi bile nezamislive!” Stoga sam otišao u bolnicu da to proverim i dijagnoza je bila moždani udar. Bio sam šokiran i upitao sam doktora: „Kako mogu da imam moždani udar tako mlad? Nije li to bolest starijih ljudi? Da nije u pitanju greška?” Doktor je više puta potvrdio da je reč o moždanom udaru i uredio da me hospitalizuju. Rekao je da bi, ako se začepljeni mali krvni sudovi kod nekog tako mladog ne leče bez odlaganja, to moglo da dovede do začepljenja glavnih sudova, što bi bilo problematično. Doktorove reči su kao kamen opteretile moje srce. Video sam mnoge starije ljude sa moždanim udarom – kod nekih je jedna strana tela bila teško paralizovana, nerazgovetno su govorili, usta i oči su im se iskrivili i bili su oštećenih mentalnih sposobnosti. Bio sam preplašen da ću postati kao oni, i razmišljao sam: „Ako tako završim, kako ću biti u stanju da jedem i pijem Božje reči i izvršavam svoju dužnost? Ako ne obavljam svoju dužnost, kako mogu zadobiti spasenje?” Te su me misli uznemiravale i osećao sam nepravdu, pa sam počeo da se žalim: „Svih ovih godina sam odbacivao svoju porodicu i karijeru. Iako su me moji rođaci i prijatelji ismevali i ogovarali me, nikada nisam odustao od svoje vere u Boga. Prošao sam kroz toliko teških trenutaka da bih izvršavao svoju dužnost, pa zašto me Bog nije zaštitio? Zašto je dozvolio da dobijem ovu bolest? Da se nisam razboleo, zar ne bih svoju dužnost mogao da izvršavam još bolje?” Pogotovo tokom mojih bolničkih dana, bio sam najmlađi među približno stotinu pacijenata, a kada bi pacijenti oko mene saznali da sam u takvom stanju, bili bi šokirani i govorili bi: „Razumljivo je da stariji imaju tu bolest, ali kako neko tako mlad kao ti može da ima moždani udar?” Kada bih to čuo, osećao sam se još gore. Videvši nekoliko pacijenata na intenzivnoj nezi koji su kolabirali zbog iznenadnog moždanog udara, sa prikačenim cevima za kiseonik i kako gube i vraćaju svest, brinuo sam se da li bih i ja mogao tako da završim ako se ponovo onesvestim. Pomislio sam: „Kako sam mogao da budem tako loše sreće i završim sa bolešću poput ove?” Bio sam uznemiren i zabrinut. Nakon određenog perioda lečenja, moje stanje je stavljeno pod kontrolu. Nakon što sam se vratio kući, usredsredio sam se na brigu o svom zdravlju, bojeći se da se ne preopteretim i moje misli više nisu bile na mojoj dužnosti.

Jedne noći, dok sam ležao u krevetu, razmišljao sam o tome kako nisam bio toliko pažljiv sa svojim dužnostima tih prethodnih nekoliko dana jer sam bio fokusiran na brigu o svom zdravlju, pa sam se osećao pomalo krivim. Narednog dana sam se pomolio pred Bogom: „Svemogući Bože, otkako sam saznao da sam imao moždani udar, stalno se brinem da se on ne ponovi i da se opet ne onesvestim. Bojim se da ako teško padnem i život mi bude u opasnosti, neću biti u stanju da zadobijem spasenje. Kao rezultat toga, nisam bio u dobrom stanju da bih izvršavao svoju dužnost i više sam se brinuo oko toga da sačuvam svoje zdravlje. Bože, molim Te da mi daš veru i usmeravaš me da tragam za istinom kako bih rešio svoje stanje.” Nakon molitve sam se prisetio Božjih reči koje mi je jedna sestra poslala pre nego što sam bio hospitalizovan: „Bog je predodredio svačiji životni vek. Možda se neka bolest može činiti terminalnom sa medicinskog stanovišta, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život i dalje mora da se odvija i tvoje vreme tek treba da dođe, onda ne možeš da umreš sve i da hoćeš. Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili nalog od Boga: ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, ne smeju odmah da umru. Moraju da žive do konačnog trenutka završetka svoje misije. Da li imate takvu veru? Ako nemaš, Bogu ćeš ponuditi samo neke površne molbe, tako što ćeš reći: ’Bože! Moram da izvršim nalog koji si mi Ti poverio. Svoje poslednje dane želim da provedem lojalan Tebi, kako ni za čim ne bih žalio. Moraš me zaštititi!’ Čak i kad se ovako moliš, ako sam ne počneš da tragaš za istinom, onda nećeš imati volje i snage da pokažeš lojalnost. A pošto nisi voljan da platiš pravu cenu, često posežeš za ovakvim izgovorima i ovim načinom molitve Bogu i pogodbe s Njim – je li ovo osoba koja stremi ka istini? Kad bi bio izlečen od svoje bolesti, da li bi tada bio u stanju da dobro obavljaš svoju dužnost? Ne nužno. Činjenica je da, bez obzira na to da li tvoja pogodba ima za cilj da te izleči i spreči da umreš, ili u njoj imaš nekakvu drugu nameru ili cilj, sa Božje tačke gledišta, ako možeš da vršiš svoju dužnost i još uvek si od koristi, ako je Bog odlučio da ćeš biti upotrebljen, onda nećeš umreti. Nećeš moći da umreš sve i da hoćeš. Ali ako praviš probleme i činiš razna zla dela i razjaruješ Božju narav, brzo ćeš umreti, život će ti se prekinuti. Bog je odredio svačiji životni vek pre stvaranja sveta. Ako je čovek u stanju da bude poslušan prema Božjim uređenjima i orkestracijama, bio on bolestan ili ne, bio on dobrog ili lošeg zdravlja, živeće onoliko godina koliko je Bog predodredio. Da li imaš takvu veru? Ako ovo priznaješ samo kao doktrinu, onda ne poseduješ pravu veru i besmisleno je da izgovaraš reči koje lepo zvuče; ako iz dubine svog srca možeš da potvrdiš da će Bog ovo učiniti, tvoj pristup i način ponašanja će se prirodno promeniti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući Božje reči, shvatio sam da Bog određuje i čovekov život i njegovu smrt, kao i njegov životni vek. Kada se nečija misija na zemlji završi, njegov životni vek dolazi do kraja, i tada se njegov život okončava. Ako misija nekog čoveka još nije završena, bez obzira na to koliko njegova bolest bila ozbiljna, život mu se neće okončati. Shvatio sam da vreme smrti neke osobe nema nikakve veze sa bolešću koju ona ima već da umesto toga Bog uređuje to vreme. Pomislio sam na neku braću i sestre kojima su dijagnostifikovane veoma ozbiljne bolesti i kojima su doktori najavili da neće još dugo živeti, da bi ipak na kraju njihove bolesti bile čudesno izlečene. Takođe sam čuo za slučaj gde je mali dečak preminuo samo zbog prehlade. To mi je pokazalo da čovekov život i njegova smrt nemaju nikakve veze sa ozbiljnošću bolesti koju on ima, već da je Bog taj koji ih uređuje. Međutim, ja to nisam jasno video. Nakon što sam saznao da sam imao moždani udar, živeo sam u strahu i strepnji, bojeći se da će se moje stanje pogoršati, da se mogu ponovo onesvestiti i da bi težak pad mogao da ugrozi moj život i dovede me do toga da izgubim priliku da zadobijem spasenje. Čak sam se bunio što me Bog nije zaštitio i što je dozvolio da dobijem jednu takvu bolest. Kao rezultat toga, moj entuzijazam za izvršavanje moje dužnosti je opao i postao sam fokusiran isključivo na to da sačuvam svoje zdravlje, što je otkrilo da nemam istinsku veru u Boga. Sada shvatam da je ono što sam mogao da uradim bilo da smirim svoje srce, da marljivo izvršavam svoju dužnost kako treba i poverim svoj život i svoju smrt Bogu, dopuštajući Mu da On sve orkestrira. Kada sam razmišljao na ovaj način, više nisam osećao istu tugu i brigu kao ranije i mogao sam da srcem izvršavam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitao ove Božje reči: „Neki ljudi smatraju da verovanje u Boga treba da donese spokoj i radost, te da ako se suoče sa određenim situacijama, treba samo da se mole Bogu i Bog će to saslušati, podariće im blagodat i blagoslove i pobrinuti se da za njih sve protekne spokojno i glatko. Oni u Boga veruju s ciljem da tragaju za blagodati, da dobiju blagoslove i da uživaju u spokoju i sreći. Zbog takvih gledišta ostavljaju svoje porodice ili napuštaju poslove kako bi se davali za Boga i mogli da istrpe muke i plate cenu. Smatraju da dokle god sve napuštaju, daju se za Boga, trpe muke i rade marljivo, pokazujući izuzetno ponašanje, mogu da dobiju Božje blagoslove i naklonost, te da sa kakvim god teškoćama da se suoče, sve dok se mole Bogu, On će to rešiti i u svemu im otvoriti put. Takvo je gledište većine ljudi koji veruju u Boga. Ljudi smatraju da je ovo gledište opravdano i ispravno. Sposobnost mnogih ljudi da godinama sačuvaju svoju veru u Boga i da od svoje vere ne odustanu neposredno je povezana sa ovim gledištem. Oni razmišljaju: ’Toliko sam se dao za Boga, ponašanje mi je bilo tako dobro i nisam učinio nijedno zlo delo; Bog će me sigurno blagosloviti. Pošto sam za svaki zadatak mnogo istrpeo i platio visoku cenu, čineći sve u skladu s Božjim rečima i zahtevima bez ikakvih grešaka, Bog treba da me blagoslovi; On treba da se pobrine da mi se sve glatko odvija i da u svom srcu često imam spokoj i radost i da uživam u Božjem prisustvu.’ Nisu li ovo ljudska predstava i uobrazilja? Iz ljudske perspektive, ljudi uživaju u Božjoj blagodati i dobijaju koristi, pa je logično da zbog toga moraju malo da propate, te je ovu patnju vredno razmeniti za Božje blagoslove. Ovo je način razmišljanja koji se sastoji u sklapanju dogovora s Bogom. Međutim, iz ugla istine i Božje perspektive, to suštinski nije u skladu sa načelima Božjeg dela niti sa merilima koja Bog nalaže ljudima. U pitanju su samo pusti snovi, čista ljudska predstava i uobrazilja o verovanju u Boga. Bilo da je u pitanju sklapanje dogovora s Bogom, zahtevanje stvari od Boga ili su po svom sadržaju to ljudske predstave i uobrazilje, ništa od toga ni u jednom slučaju nije u skladu sa Božjim zahtevima niti ispunjava Božja načela i merila za blagoslov ljudi. Konkretno, ova transakciona misao i gledište vređaju Božju narav, ali ljudi to ne uviđaju. Kad ono što Bog čini nije u skladu sa ljudskim predstavama, u njihovom srcu ubrzo nastaju pritužbe i pogrešna razumevanja o Njemu. Osećaju čak da im je naneta nepravda i počinju da se raspravljaju s Bogom, pa čak mogu da o Njemu donose sudove i da Ga osuđuju. Kakve god predstave i pogrešna razumevanja da ljudi formiraju, posmatrano iz Božje perspektive, On nikada ne postupa niti se prema ikome ophodi u skladu sa ljudskim predstavama ili željama. Bog uvek radi ono što On želi da uradi, na Svoj način i na osnovu Svoje sopstvene narav-suštine. Bog ima načela za to kako postupa prema svakoj osobi; ništa od onoga što On svakoj osobi čini nije zasnovano na ljudskim predstavama, uobraziljama ili sklonostima – ovo je aspekt Božjeg dela koji je najviše u suprotnosti sa ljudskim predstavama. Kad Bog za ljude uredi okruženje koje je potpuno suprotno njihovim predstavama i uobraziljama, oni u svom srcu stvaraju predstave, donose sudove o Bogu i osuđuju Ga, pa mogu čak i da Ga poreknu. Može li Bog onda da udovolji njihovim potrebama? Nipošto ne može. Svoj način delovanja i Svoje želje Bog neće nikada promeniti saglasno ljudskim predstavama. Ko onda treba da se promeni? Ljudi. Ljudi treba da otpuste svoje predstave, da prihvate okruženja koja Bog uređuje, pokore im se i dožive ih, i da tragaju za istinom kako bi razrešili sopstvene predstave, umesto da ono što Bog čini odmeravaju prema sopstvenim predstavama kako bi utvrdili da li je to ispravno. Kad se uporno drže svojih predstava, ljudi stvaraju otpor prema Bogu – ovo nastaje prirodno. U čemu je koren otpora? U činjenici da su ono što ljudi u svom srcu obično poseduju nesumnjivo njihove predstave i uobrazilje, a ne istina. Prema tome, kad se suoče s tim da Božje delo nije u skladu sa ljudskim predstavama, ljudi su u stanju da prkose Bogu i da o Njemu donose sudove. To dokazuje da ljudi u osnovi ne poseduju bogopokorno srce, da im iskvarena narav ni blizu nije pročišćena, te da u osnovi žive prema svojoj iskvarenoj naravi. I dalje su neverovatno daleko od postizanja spasenja” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”). „Bez obzira na okruženje s kojim se susreću, neki ljudi ne tragaju za istinom. Umesto toga, sve okolnosti koje Bog orkestrira procenjuju na osnovu svojih predstava, uobrazilja i na osnovu toga da li im je to od koristi ili nije. Njihova se razmišljanja uvek vrte oko njihovih sopstvenih interesa; uvek im je stalo do toga koliko veliku korist mogu da dobiju, u kojoj meri mogu biti zadovoljeni njihovi interesi u smislu materijalnih stvari, novca i telesnih užitaka; i uvek na osnovu ovih faktora donose odluke i ophode se prema svemu što Bog uređuje. Nakon besomučnog razmišljanja o tome, na kraju odlučuju da se ne pokore okruženju koje Bog uređuje, već da od njega pobegnu i izbegnu ga. Zbog svog otpora, odbijanja i izbegavanja, oni se udaljavaju od Božjih reči, propuštaju životno iskustvo i trpe gubitke, što u njihovom srcu donosi bol i muku. I što se više protive takvim okruženjima, trpe sve veću i jaču patnju. Kad nastupi takva situacija, ono malo vere koju imaju u Boga konačno je skrhano. U tom trenutku, sve predstave koje preovlađuju u njihovom srcu odjednom izbijaju na površinu: ’Toliko dugo sam se davao za boga, ali nisam očekivao da će se bog ovako poneti prema meni. Bog je nepravedan, on ne voli ljude! Bog je rekao da će oni koji se za Njega iskreno daju sasvim sigurno u izobilju biti blagosloveni. Ja sam se iskreno davao za boga, napustio sam porodicu i karijeru, trpeo sam muke i naporno radio – zašto me bog u izobilju nije blagoslovio? Gde su božji blagoslovi? Zašto ne mogu da ih osetim niti vidim? Zašto je bog nepravedan prema ljudima? Zašto bog ne održi svoju reč? Ljudi kažu da je bog veran, ali zašto ja to ne mogu da osetim? Ostavljajući sve drugo po strani, samo u ovom okruženju, nisam osetio da je bog imalo veran!’ Budući da ljudi imaju predstave, one ih s lakoćom nasamare i obmanu. Čak i kad Bog uređuje okruženja kako bi ljudi promenili svoju narav odnosno kako bi njihov život rastao, njima je to teško da prihvate i Boga pogrešno razumeju. Smatraju da to nije Božji blagoslov i da se Bogu ne dopadaju. Veruju da su se za Boga iskreno davali, ali da Bog nije ispunio Svoja obećanja. Ovi ljudi, koji ne streme ka istini, zbog toga sasvim lako budu otkriveni u jednoj kušnji nekog manjeg okruženja” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”). Bog razotkriva da ljudi imaju određenu predstavu u svom verovanju u Njega. Misle da dokle god nešto ostavljaju i daju se za Boga i podnose patnju i žrtvuju se za Njega, Bog treba da ih blagosilja, pazi na njih i štiti ih i daje im duševni mir i radost. Kada im Bog ne udovoljava u skladu sa njihovim predstavama, raspravljaju se sa Njim, pogrešno Ga razumeju i žale se na Njega. To je upravo ono što sam ja radio. Kada sam tek počeo da verujem u Boga, mislio sam da će me On blagosiljati, čineći moje zdravlje boljim dokle god u Njega verujem svim srcem i dokle god sam spreman da podnesem patnju i platim cenu izvršavajući svoju dužnost. Vodeći se ovim gledištem, tokom godina sam ostavio svoju porodicu i karijeru kako bih izvršavao svoju dužnost i nikada je nisam odlagao, pa ni kada je moja trigeminalna neuralgija uzrokovala teške glavobolje, a ni kada je moj visoki krvni pritisak dovodio do vrtoglavica, povraćanja i opšte slabosti. Često sam se suprotstavljao samom sebi mišlju da će Bog uzeti u obzir moju patnju i to što se dajem i paziti na mene i štititi me, kao i da će mi u budućnosti podariti velike blagoslove. Međutim, kada sam saznao da sam imao moždani udar, osetio sam nepravdu. Mislio sam da me Bog nije blagoslovio dobrim zdravljem; naprotiv, dopustio je da dobijem ovu bolest i umesto da primim blagoslove, trpeo sam nedaće. To me je ispunilo pogrešnim razumevanjem i nezadovoljstvom prema Njemu, pa sam se čak i raspravljao sa Njim: „Kada bih bio dobrog zdravlja, zar ne bih čak i bolje mogao da izvršavam svoju dužnost?” Uvideo sam da sam tokom svih ovih godina verovanja u Boga, jednostavno pokušavao da se pogađam sa Njim i od Njega nešto zahtevam. Kada je Bog izlečio moju bolest, bio sam entuzijastičan i marljiv u svojoj dužnosti, ali kada mi Bog nije udovoljio, moja motivacija za to da izvršavam svoju dužnost i dajem se za Njega je opala. Bio sam niko do ogavni nikogović rešen da sebi jedino pribavim korist i žudno sam stremio ka blagoslovima dok sam poteškoće izbegavao. Zaista sam bio krajnje sebičan! Moji napori su očigledno bili radi mene i toga da zadobijem blagoslove, a ipak sam pompezno tvrdio da su uloženi zarad toga da udovoljim Bogu i izvršim svoju dužnost. Krajnje bestidno!

Kasnije sam pročitao odlomak u kojem Bog razotkriva i detaljno analizira stanje ljudi koji veruju u Njega isključivo zato da bi zadobili blagoslove. Bog kaže: „Koji je najveći problem u njihovom odnosu sa Bogom? U tome što, pre svega, sebe nisu zapravo nikada smatrali stvorenim bićima i što Boga nisu nikada smatrali Stvoriteljem koga imalo treba obožavati. Od početka svog verovanja u Boga, prema Bogu su se ophodili kao da je vreća s novcem, riznica blaga; posmatrali su Ga kao Bodisatvu koji treba da ih izbavi od patnje i nesreće i sebe su smatrali sledbenicima ovog Bodisatve, ovog idola. Mislili su da je verovanje u Boga poput verovanja u Budu, u kome ako samo jedeš vegetarijansku hranu, deklamuješ sveta spisa, često pališ tamjan i klanjaš se možeš da dobiješ ono što želiš. Prema tome, sve priče koje su nastajale nakon početka njihove vere u Boga događale su se u okviru njihovih predstava i uobrazilja. Oni nisu pokazali nijedno ispoljavanje stvorenog bića koje prihvata istinu od Stvoritelja, niti su pokazali ikakvu pokornost koju stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju; prisutni su bili jedino neprekidno zahtevanje, neprekidno kalkulisanje i neprestano potraživanje. Sve to je na kraju dovelo do raspada njihovog odnosa sa Bogom. Ovakav odnos je transakcioni i nikada ne može da bude postojan; samo je pitanje vremena kad će takvi ljudi biti otkriveni” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, osećao sam se duboko posramljenim. Ono što je Bog opisivao su bili upravo moje gledište i stremljenje. Oni koji obožavaju Budu ili Guanjina odnose se prema njima kao izvorima bogatstva i zaštite. Da bi bili unapređeni, obogatili se i sačuvali zdravlje svoje porodice, oni metanišu, pale tamjan i postaju vegeterijanci i citiraju budistički kanon u zamenu za stvari koje žele. Njihovo stremljenje se u potpunosti svodi na lični dobitak. Slično tome sam ja, nakon što sam počeo da verujem u Boga, greškom mislio da će ljudi, dokle god se daju i podnose žrtve verujući u Njega, biti nagrađeni, u smislu da će Bog paziti na njih i štiti ih i darovati im bezgraničnu blagodat. Tretirao sam Boga kao talisman, onoga koji daje blagodat i duševni mir. Kada mi je dijagnostifikovan moždani udar, žalio sam se da me Bog nije pazio niti štitio. Raspravljao sam se i upućivao zahteve, ne pokazujući ni najmanju pokornost Bogu i zato sam potpuno omašio u tome da Ga tretiram kao Boga. U čemu se razlikovalo moje viđenje verovanja od viđenja onih koji su obožavali Budu ili Guanjina? U poslednjim danima, Božje glavno delo podrazumeva izražavanje istine kako bi sudio ljudima i grdio ih, kao i pročišćavao ih i spasavao. Ja nisam stremio ka istini, već sam se prema Bogu pre odnosio kao prema Budi ili Guanjinu, verujući da će On ljudima podariti beneficije na osnovu njihovog spolja vidljivog doprinosa i truda. U tome se očigledno odražavalo gledište bezvernika i, više od toga, to je bio vid bogohuljenja! Prisetio sam se i izveštaja u Bibliji o 5 000 ljudi koji su sledili Gospoda Isusa na planinu. Oni nisu tražili da čuju Njegova učenja, već blagoslove i blagodat. Gospoda su videli samo kao dobrotvora; bili su ljudi koji su tražili hleba da se najedu, a Gospod Isus nije priznavao veru takvih ljudi. I ja sam verovao u Boga kako bih tragao za dobitkom i imao koristi od Njega. To nije bila istinska vera, već pre gledište bezvernika koji traži hleba da se najede i na kraju, bih sigurno i ja bio odbačen i uklonjen od Boga. Osetio sam strah u svom srcu i došao sam pred Boga da se pomolim: „O, Bože, tokom mnogih godina verovanja u Tebe, odnosio sam se prema Tebi kao prema nekome od koga treba zahtevati blagodat, verujući u Tebe uz isto gledište kao i oni koji obožavaju Budu i Guanjina, na isti način od Tebe zahtevajući blagodat i blagoslove. Ovo gledište je pogrešno i spreman sam da se pokajem i promenim smer kojim idem.”

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči: „Bog kaže: ’One koji Mi se iskreno daju sigurno ću izdašno blagosloviti’ – zar ove reči nisu istina? Ove reči su stoprocentna istina. Ne sadrže nikakvu plahovitost niti obmanu. Nisu laži niti bombastične ideje, a još manje su nekakva duhovna teorija – one su istina. Koja je suština ovih reči istine? Ona je u tome da moraš da budeš iskren kad se daješ za Boga. Šta znači ’iskren’? Voljan i neukaljan; nemotivisan novcem ili slavom i svakako ne zarad sopstvenih namera, želja i ciljeva. Sebe daješ ne zato što si primoran ili zato što si podstaknut, nagovoren ili u to uvučen, već zato što to iz tebe dolazi, svojevoljno; to nastaje iz savesti i razuma. To je značenje iskrenosti. U tome se ogleda značenje iskrenosti kad je reč o spremnosti da se daješ za Boga. Pa kako se onda, kad se daješ za Boga, ta iskrenost praktično ispoljava? Ne upuštaš se u laži niti varanje, ne pribegavaš smicalicama kako bi izbegao posao i ne otaljavaš stvari; celim svojim srcem i umom si posvećen, daješ sve od sebe i tako dalje – previše je pojedinosti da bi se ovde pominjale! Ukratko, biti iskren u sebi sadrži istina-načela. U pozadini Božjih zahteva prema čoveku postoje merilo i načelo” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”). Iz Božjih reči sam shvatio istinsko značenje reči „One koji Mi se iskreno daju sigurno ću izdašno blagosloviti.” Ova izjava je upućena onima koji su posvećeni stremljenju ka istini i koji ispunjavaju svoje dužnosti da bi udovoljili Bogu. Oni ne tragaju za ličnom dobiti niti pogrešno razumeju Boga i ne žale se na Njega kada se suoče sa nevoljama. U stanju su da dobrovoljno ostave stvari i daju se za Boga, a takvi ljudi su Mu ugodni i zasigurno će primiti Njegove blagoslove u budućnosti. Uzmite Jova za primer. On je uvek sledio Božji put, često se molio Bogu i prinosio žrtve. Čak i kada su mu bogatstvo i deca oduzeti i kada se patio sa bolnim čirevima, nije krivio Boga. Umesto toga je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Jov je istinski obožavao Boga. On nije tretirao Boga kao predmet zahteva, a još je manje svoj uobičajeni čin obožavanja i žrtvovanja video kao kapital kojim bi zadobio blagodat i blagoslove. Ni kada je sve izgubio, nije se žalio na Boga. Njegova iskrena vera i pokornost su na kraju doveli do Božjih blagoslova. Kada sam pogledao sebe, uvideo sam da Božje reči nisam shvatio na ispravan način. Greškom sam verovao da ću, dokle god budem mogao da ostavljam stvari, da se dajem, podnosim patnju i plaćam cenu u svojoj veri, na kraju moći da primim blagoslove, mir i zdravlje. Moj put stremljenja je sušta suprotnost Jovovom. Koristio sam svoje žrtve i davanja kao sredstvo da zahtevam blagodat i blagoslove od Boga, verujući u Njega isključivo radi sebičnih želja i lične dobiti. Kada sam se suočio sa bolešću, čak sam se žalio na Boga. Bilo me je stvarno sramota što nikako nisam mogao da se poredim sa Jovom. Sada shvatam da bi kao stvoreno biće trebalo da verujem u Boga i obožavam Ga. Moja je odgovornost da izvršavam svoju dužnost i to je savršeno prirodno i opravdano, i to nema nikave veze sa primanjem blagoslova ili podnošenjem nedaća. Čak i kada se suočavam sa nevoljama i bolestima, i dalje treba da se pokoravam Bogu i budem postojan u svom svedočenju.

U martu 2024, ponovo sam doživeo moždani udar. Moja leva ruka je utrnula i stalno sam bio ošamućen. Brinuo sam se da ako ponovo padnem i pad bude težak, neću biti u stanju da izvršavam svoju dužnost – kako ću onda moći da stremim ka spasenju? Gledajući braću oko sebe, sve one koji su bili boljeg zdravlja od mene, zavideo sam im, razmišljajući: „Zašto ne mogu da imam zdravo telo kao i svi ostali?” Kada su me obuzele ove misli, shvatio sam da se ponovo žalim i pročitao sam ove Božje reči: „Blagoslovi, blagodati, nagrade, krune – kako i kome se sve to daje zavisi od Boga. Zašto to zavisi od Boga? Te stvari pripadaju Bogu; oni nisu imovina u zajedničkom vlasništvu čoveka i Boga koja se može ravnopravno podeliti između njih. One pripadaju Bogu i Bog ih daruje onima kojima je obećao da će ih darivati. Ako Bog ne obeća da će ih darovati tebi, ti i dalje treba da Mu se pokoriš. Ako iz tog razloga prestaneš da veruješ u Boga, koje probleme će to rešiti? Hoćeš li prestati da budeš stvoreno biće? Možeš li pobeći od Božje suverenosti? Bog i dalje ima suverenost nad svim stvarima i to je nepromenljiva činjenica. Identitet, status i suština Boga nikada se ne mogu izjednačiti sa identitetom, statusom i suštinom čoveka niti će se te stvari ikada promeniti – Bog će zauvek biti Bog, a čovek će zauvek biti čovek. Ako je osoba u stanju da to razume, šta onda treba da uradi? Trebalo bi da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima – to je najracionalniji način da se stvari odvijaju, a osim toga, ne postoji drugi put koji se može izabrati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Božje reči su me probudile na vreme. Trebalo je da jasno sagledam sopstveni identitet i status. Ja sam samo stvoreno biće, dok je Bog Stvoritelj. A ipak ja sam stalno želeo da diktiram kako Bog treba da se ponaša i odnosi se prema meni – to je bilo nerazumno. Bojao sam se da ću, ukoliko mi se moždani udar ponovi i ne budem mogao da izvršavam svoju dužnost, izgubiti svoju priliku za spasenje, pa sam zahtevao od Boga da mi da isto ono dobro zdravlje koje je dao drugoj braći. I to je bio nedostatak pokornosti! Trebalo je da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, dam sve od sebe da izvršavam svoju dužnost – to je bila razboritost koju je trebalo da imam. Stoga sam došao pred Boga da se pomolim: „O, Bože, bez obzira na to koliko bi teški mogli biti recidivi mog moždanog udara, drži me podalje od toga da se žalim kako bih mogao čvrsto da se držim svoje dužnosti.” Nekoliko dana kasnije sam otišao u bolnicu na kontrolu. Doktor je rekao da je moje stanje pod kontrolom i da treba samo da redovno uzimam lekove. Te vesti su me veoma obradovale. Pomislio sam na to da je prošlo više od sedam meseci od moje zadnje terapije, a ja sam i dalje bio u stanju da izvršavam svoje dužnosti normalno – sve je to bilo zbog Božje blagodati i bio sam zaista zahvalan za Božju milost.

Svemogući Bog kaže: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iznova sam čitao ovaj odlomak Božjih reči i osetio sam da je ova bolest sadržala Božju iskrenu nameru. Bog je nameravao da me spasi i pomogne mi da shvatim sebe, što je dovelo do preobražaja moje naravi. Kada sam tek počeo da verujem u Boga, imao sam nameru da zadobijem blagoslove. Tokom godina, nisam istinski spoznao svoju nameru da zadobijam blagoslove. Pošto je Bog svet, kada se moja iskvarena narav ne bi rešila do okončanja Božjeg dela, sprečila bi me da budem spasen. Ova bolest je otkrila moju želju za blagoslovima, kao i moje zahteve prema Bogu i predstave o Njemu i podstakla me je da tragam za istinom, da se pokajem i promenim. To je bilo Božje spasenje za mene. Međutim, ja nisam shvatao Božju nameru i pogrešno sam razumeo Boga i žalio se na Njega. Poput deteta koje čini nešto pogrešno. Kada roditelji primene stroge mere da bi pomogli detetu da ispravi svoje puteve, njihove namere su za njegovo dobro. Ali ako dete ne razume srce svojih roditelja i ima osećaj da njegovi roditelji ne mare za njega, ono je nerazumno i obeshrabruje ih. Nisam li ja baš to dete koje ništa ne zna i nije u stanju da raspozna dobro od lošeg? Uprkos mojim pogrešnim razumevanjima i nezadovoljstvima, Bog me je i dalje tiho usmeravao Svojim rečima, pomažući mi da se probudim iz svog negativnog i buntovnog stanja. Što sam više razmišljao o tome, to sam se se osećao posramljenijim i krivljim. Od sada, bez obzira na to da li se moja bolest poboljšavala ili pogoršavala, sve i da ugrozi moj život, ne želim više da Boga pogrešno razumem niti da se na Njega žalim. Spreman sam da se pokorim Božjim uređenjima i orkestracijama.

Nakon što sam iskusio ovu bolest, stekao sam nešto razumevanja svoje namere da tragam za blagoslovima i istinsko poštovanje Božjih iskrenih napora da spasi ljude. Zahvalan sam za Božje vođstvo koje me je dovelo do ovoga što sam stekao!