U septembru 2023. godine, izabrana sam da služim kao propovednica i bila sam odgovorna za rad u nekoliko crkava. Nakon više od dva meseca saradnje sa ovim crkvama, crkveni život i rad na zalivanju pridošlica su se poboljšali, pa me je viši starešina pozvao da razmenimо ideje o dobrim putevima primene. Bila sam prilično zadovoljna sobom i mislila sam da mogu da postignem neki stvaran posao. Ipak, krajem novembra, primetila sam da rad na jevanđelju nije mnogo napredovao, pa sam sažela neke od problema koji su postojali u radu, a onda sam podelila svoje ideje i predloge u vezi sa tim problemima sa nekoliko vođa timova za jevanđelje. Takođe sam s njima razgovarala u zajedništvu o Božjoj nameri kako bi mogli sa entuzijazmom da propovedaju jevanđelje. Nakon što sam podelila zadatke, mislila sam da sam to obavila dovoljno dobro i da posao radim temeljno, pa sam se vrlo brzo zaokupila drugim stvarima. Nekoliko dana kasnije, kada sam pitala vođe timova o njihovom napretku u radu na jevanđelju, neki nisu odgovorili, dok su drugi rekli da će se tek za nekoliko dana susresti sa delatnicima jevanđelja. Pošto su neki od vođa timova sarađivali, nisam se trudila da se dalje raspitujem i da shvatim pojedinosti situacije. Više od deset dana kasnije, viši starešina mi je poslala dopis u kojem se raspitivala o napretku rada na jevanđelju, o tome zašto je bio neefikasan, kako su delatnici jevanđelja sarađivali i koje sam stvarne probleme rešila. Pošto nisam primila dopise od vođa timova, nisam bila upoznata sa pojedinostima napretka u radu na jevanđelju, tako da sam odgovorila višoj starešini rekavši da ću pripremiti kompletan izveštaj kada primim dopise vođa timova. Posle toga sam izvršila pritisak na vođe timova da mi daju izveštaj o svojim rezultatima. Međutim, nakon što sam ih nekoliko puta pritisnula, opet mi nisu odgovorili, pa sam se naljutila, smatrajući da se ponašaju neverovatno neodgovorno u svojim dužnostima. Kako je starešina slala dopis za dopisom, raspitujući se o napretku u radu, bila sam sve uznemirenija, ali pošto vođe timova nisu odgovarali na moje dopise, smatrala sam da su mi ruke vezane. Rekla sam starešini da vođe timova ne odgovaraju na moje dopise kako bi znala da je problem u vođama timova, a ne u meni.

Starešina mi je brzo odgovorila. Pitala je da li razumem stvarne probleme i poteškoće vođa timova i rekla da je, proveravajući moj rad na osnovu mog dopisa, izgledalo kao da se nisam dovoljno ni trudila ni razmišljala u svojoj dužnosti. Kada nismo uspeli da postignemo rezultate u radu, samo sam krivila druge ljude i nisam razmišljala o sopstvenim problemima. Takođe je napisala da ni u kom slučaju nismo mogli postići rezultate u radu ako, prilikom praćenja rada, samo požurujem vođe timova da postignu rezultate, ne identifikujem stvarne probleme i ljudima ne dajem konkretne puteve primene kako bih im pomogla u rešavanju njihovih problema. Malo sam se opirala kad sam pročitala njen dopis, misleći: „Želim da izvršavam posao kako treba. Učestvovala sam u radu na jevanđelju, slala sam dopise i razgovarala sam u zajedništvu sa vođama timova o njihovim stanjima, pozivajući ih da mi se odmah obrate ukoliko naiđu na bilo kakve poteškoće. Šta mogu da uradim ako mi ne kažu koji su njihovi problemi? U ovim crkvama je ranije bilo obustava rada zbog masovnih hapšenja, ali nešto više od dva meseca nakon mog dolaska, došlo je do poboljšanja u svim aspektima rada. Mislim da ovo pokazuje da mi već prilično dobro ide, a ti želiš da razmišljam? Jednostavno ne mogu da prihvatim takvu besedu”. U to vreme sam mislila da mi je učinjena nepravda i bila sam nepopustljiva i svadljiva. Što sam više razmišljala, bila sam sve negativnija i osećala sam da jednostavno neću moći da izvršavam tu dužnost. Shvatila sam da sam u pogrešnom stanju, ali jednostavno nisam mogla da se izvučem i nisam znala šta bi trebalo da naučim iz te situacije. Kasnije sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me vodi ka razumevanju Njegove namere. Pronašla sam odlomak Božjih reči koji se pominje u jednom video-snimku iskustvenog svedočenja koji je bio veoma relevantan za moje trenutno stanje. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi se sa orezivanjem suoče kao što bi se suočili sa svojom dužnošću i kažu: ’Koliko zaista mogu da uradim s mojim ograničenim mogućnostima? Ne razumem mnogo, pa ako želim ovaj posao dobro da obavljam, zar neću morati usput da učim? Da li će mi to biti lako? Bog prosto ne razume ljude; zar ovo nije kao da nekog prisiljavaš da radi ono što ne ume? Neka to radi neko ko shvata više od mene. Ja to mogu da uradim samo ovako – više od ovoga ne mogu.’ Ljudi redovno govore i misle takve stvari, je li tako? (Tako je.) Svi mogu to da priznaju. Niko nije savršen i niko nije anđeo; ljudi ne žive u vakuumu. Svi imaju te misli i otkrivenja iskvarenosti. Svi su kadri da otkriju te stvari i da žive u tim stanjima često i to ne rade svojom voljom; ne mogu da se odupru takvom razmišljanju. Pre nego što im se išta desi, ljudi imaju prilično normalno stanje, ali kad im se nešto desi, stvari drugačije stoje – negativno stanje se po prirodi stvari veoma lako otkriva, bez prepreke ili uzdržavanja, kao i bez nagovaranja i huškanja od strane drugih; dokle god se ljudi suočavaju sa stvarima koje im nisu po volji, ove iskvarene naravi otkrivaju se stalno i svuda. Zašto mogu da se otkriju stalno i svuda? To dokazuje da ljudi imaju u sebi tu vrstu iskvarene naravi i iskvarene prirode. Nisu drugi ljudima nametnuli iskvarene naravi niti su im ih usadili, a još manje su ih njima podučavali, u njima ih podstrekivali ili ih na njih nagovarali; pre će biti da ih sami ljudi poseduju. Ako ljudi ne reše te iskvarene naravi, onda ne mogu da žive pravilnim, pozitivnim stanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvene iskvarene naravi može postići pravi preobražaj”). Bog kaže da je ljudima često stanje normalno kada se ne suočavaju sa problemima, ali čim stvari nisu u skladu s njihovim predstavama, oni ne mogu a da ne počnu da otkrivaju stanja otpora, nepopustljivosti i nezadovoljstva. To su problemi ljudske prirode. Posle čitanja Božjih reči, razmatrala sam ih u svetlu sopstvenog stanja. Kada je starešina ukazala na moj nedostatak truda i razmišljanja u radu na jevanđelju, kao i da nisam izvršavala stvaran posao, mislila sam da mi je učinjena nepravda, pružala sam otpor i smatrala sam da bolje ne mogu. Učestvovala sam u radu i razgovarala sam sa vođama timova o njihovim stanjima i jednostavno nisam mogla ništa da uradim jer nisu izveštavali o svojoj trenutnoj situaciji. Smatrala sam da starešina uopšte ne razume moju situaciju. Živela sam u stanju tvrdoglavog prepiranja, što je pokazalo da ne prihvatam istinu. Videvši koliko je moj problem ozbiljan, molila sam se Bogu: „O Bože, znam da niko ne pokušava da me maltretira time što me orezuje, već da to čine uz Tvoju dozvolu. Znam da postoje stvari o kojima treba da razmišljam i da u njih zakoračim, ali trenutno ne mogu sasvim da dokučim koje su to stvari. Molim Te da me prosvetiš i vodiš da izvučem pouke iz ovoga”.

Posle toga sam videla ovaj odlomak Božjih reči: „Nezavisno od okolnosti koje su dovele do nečijeg orezivanja, koji je najvažniji stav koji u odnosu na to treba imati? Kao prvo, to moraš da prihvatiš. Bez obzira na to ko te orezuje i iz kog razloga, bez obzira na to da li to deluje grubo i kakvi su mu ton ili reči, treba to da prihvatiš. Zatim treba da prepoznaš šta si pogrešno učinio, koju si iskvarenu narav otkrio i da li si postupao u skladu sa istina-načelima. Prvo i najvažnije, ovo je stav koji treba da imaš. A imaju li antihristi takav stav? Nemaju ga; od početka do kraja njihov stav odiše otporom i odbojnošću. Uz takav stav, mogu li da se umire pred Bogom i da skromno prihvate orezivanje? Ne, ne mogu. Pa, šta će onda učiniti? Pre svega, energično će se raspravljati i pravdati se, braniće i argumentovati nedela koja su učinili i iskvarene naravi koje su otkrili, u nadi da će ih ljudi razumeti i oprostiti im, tako da ne moraju da preuzmu nikakvu odgovornost niti da prihvate reči koje ih orezuju. Koji stav iskazuju kad se suoče sa orezivanjem? ’Nisam počinio greh. Nisam učinio ništa loše. Ako sam i pogrešio, za to postoji razlog; ako sam pogrešio, nisam to uradio namerno, pa za to ne treba da snosim odgovornost. Postoji li neko ko nije napravio nekoliko grešaka?’ Oni se hvataju za ove izjave i fraze, ali ne traže istinu i ne priznaju greške koje su učinili, niti iskvarene naravi koje su otkrili – i svakako ne priznaju s kojom namerom i s kojim ciljem su počinili to zlo. (…) Ma koliko da činjenice na videlo iznose njegovu iskvarenu narav, on to ne priznaje niti prihvata, već nastavlja sa svojim prkosom i otporom. Šta god da drugi kažu, on to ne prihvata niti priznaje, već razmišlja: ’Da vidimo ko će koga da nadmudri; da vidimo ko je bolji govornik.’ Ovo je jedna vrsta stava koji antihristi imaju prema orezivanju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam, suočena sa orezivanjem, pomoći i savetima drugih, morala to da prihvatim od Boga, da se pokorim i razmislim o svojim problemima, ma kakav bio njihov ton ili stav prema meni i ma koliko da se ono što su govorili nije slagalo sa mojim predstavama. Takav bi stav ljudi trebalo da imaju. Antihristi se opiru, svadljivi su i prkosni, pa čak i prebacuju krivicu kada se suoče sa orezivanjem, savetima i pomoći. Oni uopšte nemaju stav prihvatanja istine. Kada razmislim o tome u svetlu sopstvenog ponašanja, kad je starešina ukazala na moje probleme, opirala sam se i neprestano se prepirala u svom srcu, misleći da sam platila cenu i da me starešina orezuje a da nije shvatila situaciju. Mislila sam da mi je učinjena neverovatna nepravda i smatrala sam da sam mogla da uradim samo onoliko koliko sam uradila. Bila sam neprijateljski raspoložena, nepopustljiva i otkrivala sam narav koja je odbojna prema istini. Razmišljala sam o tome kako, uprkos tome što sam delegirala zadatke na početku, posle toga nisam zapravo učestvovala u radu niti sam ga pratila. Samo sam požurivala ljude da postignu rezultate, ne trudeći se da razumem poteškoće, niti stanja delatnika jevanđelja. Izvršavajući posao na taj način, nisam uspela da ispunim svoju odgovornost. Takođe nisam rešavala stvarne probleme – a to znači da nisam izvršavala stvaran posao. Starešina me je orezivala zbog problema koje sam imala, ali ja nisam prihvatila orezivanje, već sam se opirala, prepirala se i prebacivala odgovornost na druge ljude. U suštini, nisam prihvatala istinu i suprotstavljala sam se Bogu. Ako se ne pokajem i nastavim da živim u toj nepopustljivoj naravi, na kraju ću dovesti do toga da me se Bog gnuša i da me ukloni.

Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči: „U crkvi postoje oni koji misle da ulaganje velikog napora ili činjenje nekoliko rizičnih stvari znači da su nagomilali zasluge. Zapravo, prema njihovim delima, oni su zaista vredni pohvale, ali njihova narav i stav prema istini su gnusni i odvratni. Oni nemaju ljubav prema istini, već imaju odbojnost prema istini. Sama ta činjenica ih čini odvratnima. Takvi ljudi su bezvredni. Kada Bog vidi da su ljudi slabog kova, da imaju određene nedostatke i da imaju iskvarene naravi ili suštinu koja Mu se suprotstavlja, On nije zgrožen njima i ne drži ih podalje od Sebe. To nije Božja namera i to nije Njegov stav prema čoveku. Bog ne prezire slab kov ljudi, On ne prezire njihovu glupost i On ne prezire to što imaju iskvarene naravi. Šta je to što Bog najviše prezire kod ljudi? Najviše prezire kada oni imaju odbojnost prema istini. Ako imaš odbojnost prema istini, onda samo zbog toga, Bog nikada neće naći zadovoljstvo u tebi. To je zapisano u kamenu. Ako imaš odbojnost prema istini, ako ne voliš istinu, ako je tvoj odnos prema istini ravnodušan, prezriv i nadmen, ili čak grozan, otporan i odbijajući – ako se tako ponašaš – onda je Bog savim zgrožen tobom i ti si totalno propao, bez mogućnosti spasenja. Ako zaista voliš istinu u svom srcu, a samo si donekle slabog kova i nedostaje ti uvid, pomalo si glup; i ako često grešiš, ali ti nemaš nameru da činiš zlo i jednostavno si učinio nekoliko glupih stvari; ako si u srcu voljan da čuješ Božju besedu o istini i u srcu čezneš za istinom; ako je stav koji zauzmeš u svom odnosu prema istini i Božjim rečima iskren i čeznutljiv, i možeš visoko da ceniš i obožavaš Božje reči – to je dovoljno. Bog voli takve ljude. Iako si ponekad možda pomalo glup, Bog te ipak voli. Bog voli tvoje srce koje čezne za istinom i On voli tvoj iskren stav prema istini. Dakle, Bog ima milosti prema tebi i uvek ti pruža blagodati. On ne uzima u obzir tvoj slab kov ili tvoju glupost, niti uzima u obzir tvoje prestupe. Zbog toga što je tvoj stav prema istini iskren i čežnjiv, i tvoje srce je istinito, onda – uzevši u obzir istinitost tvog srca i taj tvoj stav – On će uvek biti milostiv prema tebi i Sveti Duh će delovati na tebi i ti ćeš imati nadu za spasenje. S druge strane, ako si nepopustljiv u srcu i popustljiv prema sebi, ako imaš odbojnost prema istini, nikada ne obraćaš pažnju na Božje reči i sve ono što uključuje istinu, neprijateljski si nastrojen i prezriv iz dubine svog srca, kakav je onda Božji stav prema tebi? Prezir, odvratnost i neprestani gnev” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Bog kaže da veoma ozbiljno gleda na to kakav stav ljudi imaju prema istini. Neki ljudi obično deluju kao da su u stanju da plate cenu i da su prilično efikasni u svojim dužnostima, ali kada se suoče sa problemima, oni ne prihvataju istinu i čak osećaju odbojnost prema njoj. Bog je zgrožen time. Razmišljajući o protekla dva meseca, kada sam platila neku cenu i postigla neke rezultate u svojoj dužnosti, smatrala sam da već radim stvaran posao i da starešina ne bi trebalo da ukazuje na moje probleme. Međutim, shvatila sam da Bog ne gleda samo na to koliko patnje čovek podnosi, koliko radi ili kakve rezultate postiže, On takođe gleda na čovekov stav prema istini i da li prihvata istinu. Ako bi čovek prilikom orezivanja, stalno pružao otpor, odbijao to da prihvati, raspravljao se i išao protiv Boga, Bog bi bio zgrožen njime i on ne bi primio delo Svetog Duha. Videla sam koliko je zaista opasno živeti sa naravi koja ima odbojnost prema istini. Prosto je činjenica da rad na jevanđelju trenutno nije bio efikasan, tako da treba da prihvatim savet starešine i da zaista rešim probleme koji postoje u radu na jevanđelju.

Usred svog traganja, prisetila sam se jednog odlomka Božjih reči, pa sam ga potražila. Bog kaže: „Ne učestvuju ni u kakvom stvarnom radu, ne prate posao i ne daju smernice, ne ispituju niti istražuju da bi rešili probleme. Da li oni ispunjavaju odgovornosti jednog starešine? Može li se crkveni rad dobro obavljati na taj način? Kada ih Višnji pita kako posao napreduje, kažu: ’Sav crkveni rad se normalno odvija. Za svaki radni zadatak postoji nadzornik koji se njime bavi.’ Ako ih, zatim, Višnji pita da li u radu ima nekih problema, odgovaraju: ’Ne znam. Verovatno nema nikakvih problema.’ Takav je stav lažnih starešina prema svom poslu. Ti si, kao starešina, potpuno neodgovoran prema poslu koji ti je dodeljen; sve delegiraš drugima, ne pratiš kako se posao odvija, ne raspituješ se i ne pomažeš sa rešavanjem problema sa svoje strane – samo sediš kao nekakav zahtevan nadzornik koji sam ne voli da prlja ruke. Zar time ne zanemaruješ svoju odgovornost? Zar se ne ponašaš kao funkcioner? Ne obavljaju nikakav konkretan posao, ne prate rad, ne rešavaju stvarne probleme – zar te starešine ne služe samo za ukras? Zar oni nisu lažne starešine? To je oličenje lažnog starešine” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči su razotkrile moje trenutno stanje: rad na jevanđelju je jedan od glavnih zadataka koji starešine prate i bio je moja odgovornost, ali nakon što sam podelila posao, pomislila sam da je rad na jevanđelju odgovornost vođa timova. Mislila sam da mogu samo da sedim i čekam da ostvare rezultate i nisam se fokusirala na to da razumem stanja vođa timova, niti probleme koji su iskrsli dok su izvršavali svoje dužnosti. Ipak, kada je starešina pitala o napretku našeg rada, rekla sam da mi se vođe tima još nisu javili. Jasno je da sam ja bila zadužena za taj posao, ali nisam se bavila detaljnim praćenjem napretka u radu i usvojila sam pristup nemešanja. Zar ovo nije bilo ponašanje lažnog starešine? U tom trenutku sam konačno u svom srcu mogla da prihvatim savet starešine. Tada sam videla odlomak Božjih reči koji kaže: „Šta znači nadzor? Nadzor podrazumeva proveru i usmeravanje. To, između ostalog, podrazumeva detaljno raspitivanje o poslu, upoznavanje i dokučivanje napretka posla i slabih karika u radu, upoznavanje sa tim ko odgovorno radi posao, a ko ne, i ko je sposoban da obavlja posao, a ko nije. Nadzor ponekad zahteva konsultacije, razumevanje i ispitivanje situacije. Ponekad je potrebno lično ispitivanje ili direktna provera. Naravno, to podrazumeva češće neposredne razgovore u zajedništvu s ljudima koji vode posao, raspitivanje o sprovođenju posla, teškoćama i problemima s kojima se susreću i tako dalje. Tokom nadziranja možete da otkrijete koji ljudi se samo naizgled posvećuju svom poslu i samo površno rade stvari, koji ljudi ne znaju kako da sprovedu konkretne zadatke, koji ljudi znaju kako da ih sprovedu, ali ne rade stvarni posao, i druga slična pitanja. Najbolje je ako ti novootkriveni problemi mogu blagovremeno da se reše. Koja je svrha nadzora? Da se bolje sprovedu radni aranžmani, da se vidi da li je posao koji ste uredili valjan, da li postoje bilo kakvi propusti ili stvari koje niste razmotrili, da li postoje bilo koje oblasti koje nisu u skladu s načelima, da li postoje bilo kakvi iskrivljeni aspekti ili oblasti u kojima su napravljene greške, i tako dalje – sva ta pitanja se mogu otkriti tokom nadzora. Ali ako ostaneš kod kuće i ne obavljaš taj konkretan posao, da li možeš da otkriješ te probleme? (Ne možeš.) O mnogim problemima se treba raspitivati, posmatrati ih i razumeti na licu mesta da bi se spoznali i shvatili” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (10)”). Iz Božjih reči sam naučila da se praćenje rada ne svodi samo na davanje zadataka drugima i na čekanje rezultata, već da zahteva i učestvovanje u radu i otkrivanje stvarnih problema vezanih za napredak posla. Da li je zadatak dodeljen odgovarajućoj osobi, jesu li stanja braće i sestre loša i da li ljudi imaju loše stavove prema izvršavanju svojih dužnosti? Starešine moraju da razumeju i dokuče ove stvari do detalja i da podele istinu kako bi ih rešili na vreme. To je ono u čemu se sastoji stvaran posao. Razmišljala sam o tome kako sam samo delegirala posao vođama timova, a zatim ih neprestano pritiskala da postignu rezultate – uopšte nisam ispunila svoju odgovornost kao starešina. Nisam se razlikovala od službenika velike crvene aždaje koji samo sede na svojim položajima, ali nikada ne rade nikakav pravi posao. Bez obzira na to koji posao službenik obavlja, on večito samo izgovara parole, prosleđuje uputstva nadređenih podređenima i radi posao zbog kojeg izgleda dobro. Što se mene tiče, proveravala sam rad samo kako bih mogla da izveštavam starešinu, a ne da bih rešavala stvarne probleme i poteškoće koji su postojali u radu na jevanđelju. Bog se zgražava takvog stava prema poslu. Ako ne ispravim svoj stav, naneću štetu crkvenom radu i tako počiniti zlo delo u svojoj dužnosti. Posle toga sam počela da delujem u skladu sa Božjim rečima i užurbano sam radila na ispravljanju svojih odstupanja. Kad sam stekla stvarno razumevanje, saznala sam da nekim crkvama nedostaju delatnici jevanđelja. Neke vođe timova nisu dovoljno brzo delegirali poslove, što je dovelo do sporog napretka, dok neka braća i sestre nisu mogli normalno da izvršavaju svoje dužnosti zbog hapšenja i praćenja od strane KPK. Zbog ovih i mnogih drugih problema, rad na jevanđelju je postao neefikasan. Zatim sam razgovarala u zajedništvu i rešavala ove probleme jedan po jedan. Prestala sam da tražim izgovore kako bih prebacila odgovornost na druge i prestala sam da se fokusiram na ono što drugi ljudi rade ili ne rade. Umesto toga sam izabrala da se usredsredim na to da izvršavam svoju dužnost u skladu sa načelima i da obavim više stvarnog posla. Nakon jednog perioda saradnje, rad na jevanđelju je počeo da se poboljšava. Bila sam presrećna. Nikada nisam ni sanjala da ću, nakon što ispravim svoje stanje i počnem stvarno da radim, videti Božje vođstvo.

Kroz ovo iskustvo sam naučila da orezivanje, saveti i pomoć dolaze od Boga i da su pozitivne stvari koje nam pomažu da ispravimo odstupanja u našim dužnostima i omogućavaju nam da izvršavamo svoje dužnosti u skladu s merilima. Oni nam takođe pomažu da razumemo i rešimo svoje iskvarene naravi. Iza svega ovoga stoje Božje dobre namere. Kao rezultat ovog iskustva, iz prve ruke sam naučila o prednostima prihvatanja orezivanja, saveta i pomoći, a saznala sam i kako se proverava i nadgleda rad. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu!