Tokom 2021. godine, zalivala sam novopridošle članove crkve. Zbog mog površnog odnosa prema toj dužnosti, mnoge pridošlice su neredovno prisustvovale okupljanjima. Povrh toga, zbog moje nadmene naravi, ljudi su se stalno osećali sputano dok su sa mnom sarađivali. Starešine su me stoga smenile i odredile me da se bavim opštim poslovima. Saznavši za tu vest, strašno sam se uznemirila. Pomislila sam kako već više od deset godina verujem u Boga i kako sam, nakon napuštanja studija, sve vreme obavljala svoje dužnosti u crkvi. Nadalje, budući da sam donekle poznavala jedan strani jezik, oduvek mi se činilo da sam sposobnija od ostale braće i sestara. Nisam očekivala da u ovom kritičnom trenutku za širenje jevanđelja o carstvu budem smenjena i premeštena na sporednu dužnost za bavljenje opštim poslovima. Da li je ta smena mogla da bude način na koji me je Bog razotkrio i uklonio? Dok sam razmišljala o tome, preplavila me je mešavina razočaranja, bola i zabrinutosti. Sebi sam u srcu rekla: „Ubuduće moram da budem obazriva i marljiva prilikom obavljanja dužnosti, kako ne bih izazvala probleme zbog kojih bi me ponovo smenili. U suprotnom, mogla bih zaista da izgubim svaku nadu u spasenje.”

Posle nekog vremena, saznala sam da je nekoliko braće i sestara smenjeno zbog loših rezultata u obavljanju dužnosti. Najednom sam osetila nemir i pomislila: „Kako sam u skorije vreme obavljala svoju dužnost? Da li i meni preti opasnost da budem smenjena?” Brzo sam počela da razmatram probleme koje možda još uvek imam u obavljanju dužnosti, kakav je stav nadzornice prema meni i ima li bilo kakvih naznaka da ću biti smenjena. Kad sam shvatila da imam problema u vezi sa obavljanjem dužnosti i da mi rezultati nisu baš najbolji, osećala sam se veoma nelagodno i zapitala sam se: „Hoće li nadzornica i mene jednog dana smeniti? Ako me ponovo smene, mogla bih da budem potpuno uklonjena.” Tokom tog perioda, svoje sam dužnosti obavljala vrlo obazrivo, strahujući da ne napravim nijednu grešku. Ponekad, kad bi mi nadzornica poslala neku poruku, brinula sam da možda planira da me smeni. Živela sam u stanju neprekidnog opreza i sumnje i osećala sam se krajnje potisnuto, kao da me pritiska neki težak kamen.

Prilikom jednog okupljanja, pročitala sam odlomak Božjih reči, koji mi je omogućio da donekle shvatim vlastito stanje. Svemogući Bog kaže: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. (…) Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove. Za početak, moraš da razrešiš svoj strah, kao i to što pogrešno razumeš Boga. Kako dolazi do toga da čovek pogrešno razume Boga? Kada čoveku ide dobro, on Ga sigurno ne razume pogrešno. Veruje da je Bog dobar, da je Bog častan, da je Bog pravedan, da je Bog milostiv i pun ljubavi, da je Bog u pravu u svemu što čini. Međutim, kada se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, on pomisli: ’Izgleda da Bog nije baš pravedan, barem ne u ovom slučaju.’ Zar ga onda ne razume pogrešno? Kako to da Bog nije pravedan? Šta je izazvalo to pogrešno razumevanje? Šta je to što te je navelo da stekneš mišljenje i razumevanje da Bog nije pravedan? Možeš li sa sigurnošću reći šta je to bilo? Koja je to rečenica? Koja stvar? Koja situacija? Reci, tako da svi mogu da rade na rešenju i vide da li imaš ubedljivih argumenata. A kada čovek pogrešno razume Boga ili se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, kakav stav bi trebalo da zauzme? (Da bude pokoran i traga za istinom.) Prvo treba da se pokori i razmotri: ’Ne razumem, ali ću se pokoriti jer je to ono što je Bog učinio, a ne nešto što čovek treba da analizira. Štaviše, ne mogu da sumnjam u Božje reči ili Njegovo delo jer je Božja reč istina.’ Nije li to stav koji bi čovek trebalo da ima? Sa ovim stavom, da li bi to što pogrešno razumeš i dalje predstavljalo problem? (Ne bi.) Ne bi ti uticalo na obavljanje dužnosti niti bi te ometalo u tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bila sam upravo nalik onome što je Bog opisao: kad bih u obavljanju dužnosti napravila neku grešku, uvek sam se plašila da će me smeniti. To je bilo zato što sam prema Bogu bila oprezna i što sam Ga pogrešno shvatala, što nisam razumela načela po kojima ljudi u Božjoj kući bivaju smenjeni i po kojima se prepoznaje pravedna narav Božja. Mislila sam da, dokle god neko ima problema ili pravi greške u obavljanju svoje dužnosti, odnosno ako tokom nekog perioda ne pokazuje dobre rezultate, takva osoba će biti smenjena, baš kao što se radi u svetu nevernika, gde greške dovode do ukora i mogućeg smenjivanja, te stoga čovek mora da bude krajnje obazriv da bi zadržao svoje radno mesto. U Božjoj kući, međutim, Bog ljudima daje onoliko prilika da se pokaju koliko je to moguće, a smenjivanje ljudi se takođe zasniva na načelima. Ovde se ne dešava da neko bude smenjen samo zato što je počinio neku sitnu grešku u obavljanju dužnosti ili zato što je u nekom kraćem periodu imao slabe rezultate. Umesto toga, smenjivanje se zasniva na sveobuhvatnoj oceni doslednog učinka konkretne osobe i na njenoj priroda-suštini, a naročito na tome da li je ona u stanju da promišlja o sebi, da spoznaje samu sebe i da, nakon što počini grešku, pokaže iskreno kajanje. Primera radi, dok sam obavljala dužnost zalivanja pridošlica, ja sam zbog svoje nadmene naravi stalno sputavala ljude dok sam s njima sarađivala. Moja braća i sestre su mi ukazali na taj problem. To me je, međutim, samo nakratko uznemirilo i ja nisam obratila pažnju na to, niti sam se pozabavila svojom nadmenom naravlju. Osim toga, prilikom zalivanja pridošlica bila sam površna i obavljala samo neke nebitne poslove. Kad bi se pridošlice suočavale s poteškoćama i kad ne bi redovno prisustvovale okupljanjima, nisam im pružala pomoć ni podršku. Kada bih, sumirajući svoj rad, uočila da toliki broj pridošlica ne dolazi redovno na okupljanja, to bi me samo nakratko uznemirilo, ali kasnije se i dalje nisam trudila da se pozabavim tim problemom. Crkva me je smenila na osnovu mog dosledno lošeg učinka, ali mi nije ukinula mogućnost da obavljam svoju dužnost, već me je premestila na dužnost vođenja opštih poslova i tako mi pružila šansu da se pokajem; ja, međutim, nisam ispravno promislila o sebi, niti sam razumela sebe, već sam prema Bogu gajila obazrivost i pogrešno Ga razumela. Zaista sam bila previše lažljiva! E sad, iako sam i na dužnosti opštih poslova pokazivala određene probleme i odstupanja, kad god bi nadzornica saznala za to, ponudila bi mi neki savet i u zajedništvu porazgovarala sa mnom o načelima. Kada sam sledila njene savete, problemi u vezi s mojom dužnošću bili su razrešeni i crkva me zbog njih nije smenila. Shvatila sam da se u Božjoj kući ljudi zaista smenjuju u skladu s načelima i da sam svojom obazrivošću i pogrešnim razumevanjem uistinu sama sebe obmanjivala i sputavala.

Kasnije sam još dublje razmislila o tome i shvatila da, pored rešavanja svoje obazrivosti i pogrešnog razumevanja, treba takođe da razrešim i svoj strah od toga da ću biti smenjena ako u vršenju svoje dužnosti napravim neku grešku. Razmišljala sam: zbog čega se plašim? Molila sam se Bogu i tragala za rešenjem ovog problema. Jednoga dana, tokom svoje posvećenosti, pročitala sam sledeći odlomak Božjih reči: „Neki ljudi su u prošlosti pretrpeli određene neuspehe; primera radi, smenjeni su zbog toga što, kao starešine, nisu obavljali nikakav pravi posao ili zato što su žudeli za prednostima koje sa sobom nosi status. Budući da su neki od njih, nakon što su nekoliko puta bili otpušteni, zaista doživeli istinsku promenu, da li je onda za ljude dobro ili loše da dobiju otkaz? (Za njih je to dobro.) Kad po prvi put dobiju otkaz, ljudima se čini da je to smak sveta. Kao da im se srce naprosto raspuklo nadvoje. Ne mogu to da izdrže i ne znaju kojim putem da krenu. Međutim, kad sve to prođe, oni ovako razmišljaju: ’Nije to bilo baš tako strašno. Zašto sam ranije bio tako malog rasta? Kako sam mogao da budem tako nezreo?’ Ovo dokazuje da su napredovali u životu i da su razumeli ponešto od Božjih namera, istine i svrhe Božjeg spasenja čoveka. To je proces doživljavanja Božjeg dela. Moraš da priznaš i da prihvatiš ove metode koje Bog u Svom radu koristi, to jest, da prihvatiš da te On neprekidno orezuje ili da ti presuđuje, da ti govori da za tebe nema nade i da nećeš biti spasen, pa čak i da te osuđuje i proklinje. Možda ćeš se osećati negativno, ali ako budeš tražio istinu, ako budeš preispitivao i spoznavao sebe, uskoro ćeš moći ponovo da se uspenješ, da slediš Boga i da normalno obavljaš svoje dužnosti. Upravo to znači odrastati u životu. Da li je, dakle, dobro ili loše više puta dobiti otkaz? Je li ispravan ovaj metod koji Bog u svom radu koristi? (Jeste.) Ljudi, međutim, to ponekad ne prepoznaju i ne mogu to da prihvate. Naročito kad prvi put dobiju otkaz, oni smatraju da se prema njima postupa nepravedno, neprekidno se raspravljaju s Bogom i na Njega se žale, nesposobni da prevaziđu tu prepreku. Zašto ne mogu da je prevaziđu? Da li zato što traže kavgu s Bogom i sa istinom? Razlog je u tome što ljudi ne razumeju istinu, što ne umeju da preispituju sebe i što probleme ne traže u sebi. Stalno odbijaju da se u svom srcu pokore, a kad dobiju otkaz, počinju da izazivaju Boga. Nisu u stanju da prihvate činjenicu da su smenjeni i strašno su zbog toga ogorčeni. U tom trenutku, njihova je iskvarena narav tako uzavrela, ali kad o tome razmisle nešto kasnije, oni uviđaju da je bilo ispravno što su dobili otkaz – ispostaviće se da je to za njih bilo dobro, jer im je omogućilo da ostvare određeni napredak u životu. Kad u budućnosti budu ponovo dobili otkaz, da li će to opet osporavati na ovaj način? (Svaki put sve manje.) Prirodno je da se njihova reakcija postepeno poboljšava. Ukoliko se ništa ne promeni, to će biti dokaz da oni uopšte ne prihvataju istinu i da su bezvernici. Tada će biti potpuno otkriveni i uklonjeni, i nipošto neće moći da postignu spasenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši ove Božje reči, bila sam duboko dirnuta. Bez obzira na to što smo doživeli da budemo smenjeni ili da budemo definisani kao neko ko ne može biti spasen, treba to da prihvatimo od Boga. Ako možemo da se pokorimo, da tragamo za istinom, da promišljamo o sebi i da spoznajemo sebe, naš će život napredovati, a to je dobra stvar. Ukoliko, međutim, nastavimo da se prepiremo i da se žalimo, umesto da promišljamo o sebi, zaista ćemo biti razotkriveni i uklonjeni. Promišljajući o vremenu kada sam smenjena s dužnosti zalivanja, shvatila sam da me je to probudilo, mada je buđenje bilo veoma bolno. To me je nagnalo da promislim o sebi i da shvatim samu sebe, tako da sam donekle razumela svoju površnost u obavljanju dužnosti i svoju nadmenu narav. Ranije, kad bih ustanovila da pridošlice neredovno prisustvuju okupljanjima, smatrala sam da mi je suviše naporno da shvatim njihove poteškoće i da pronalazim Božje reči kojima bih rešavala njihove probleme, pa nisam htela da se svesno žrtvujem radi bavljenja tim problemima, već sam samo želela da obavljam proste zadatke kako bih ostavila dobar utisak. Nakon što sam smenjena, shvatila sam da sam naročito lenja i da uživam u fizičkom komforu. Uvidela sam da me je to što sam svoju dužnost obavljala s tako ogavnom prirodom učinilo suštinski nepouzdanom osobom. Dok sam vršila dužnost opštih poslova, počela sam da razmišljam o tome kako da tu dužnost obavim na praktičniji način. Bez obzira na svoje radne sposobnosti, naprosto sam se fokusirala na to da dužnost obavljam svim srcem i svom snagom. Iako mi je to ponekad bilo zamorno, u srcu sam se osećala spokojno. Osim toga, ranije sam uvek nipodaštavala braću i sestre lošeg kova ili slabijih stručnih sposobnosti. Kad bismo raspravljali o poslu, često sam im se obraćala grubim tonom, što ih je sputavalo i nanosilo im štetu. Nakon što sam smenjena, počela sam da se smirujem i da promišljam o sebi. Shvatila sam da je moj prezir prema drugima bio posledica moje nadmene naravi. Kasnije sam, susrećući se s braćom i sestrama koje sam ranije posmatrala sa visine, shvatila da oni imaju mnoge prednosti i vrline. Kad bi mi braća i sestre ukazali na moje probleme i mane, ja sam sada bila u stanju to da prihvatim, da promišljam o sebi i da spoznajem sebe. Nisam više sputavala braću i sestre. Zahvaljujući tome, shvatila sam da cilj mog smenjivanja i premeštaja nije bio da se iko razotkrije ili ukloni. Sotona me je duboko iskvario i imala sam brojne iskvarene naravi, pa je zato trebalo da tokom obavljanja dužnosti iskusim mnoge neuspehe i razotkrivanja. Ako bih mogla da tragam za istinom, da promišljam o sebi i da se iskreno pokajem, to bi za mene bila dobra stvar i prekretnica na putu preobražaja vlastite naravi. Ali ja nisam mogla da se ispravno postavim prema neuspesima i razotkrivanjima tokom obavljanja svoje dužnosti. Nisam mogla da se smirim kako bih tragala za istinom, niti da ispravno promišljam o sebi. Umesto toga, stalno sam pravila planove i brinula o svom konačnom odredištu i ishodu, što me je vodilo u bol i negativnost. Bila sam ispunjena otporom prema okruženjima koje je uredio Bog. Ako se ne budem pokajala, zaista ću uništiti samu sebe. Sada je zapravo trebalo da prihvatim okruženja koja je Bog uredio i da im se pokorim, da se fokusiram na traganje za istinom, na promišljanje i na spoznaju svoje iskvarenosti i vlastitih nedostataka, na izvlačenje pouka i na napredovanje u svom život-ulasku. Kada sam sve to razumela, srce mi je postalo spokojnije.

Nekoliko meseci kasnije, crkva me je premestila na dužnost zalivanja pridošlica. Nisam očekivala da mi se pruži još jedna šansa da obavljam tu dužnost, pa me je zapljusnuo neopisivi talas emocija i u srcu sam ponudila svoju zahvalnost Bogu. Posle nekog vremena, naišla sam na izvesne poteškoće prilikom zalivanja pridošlica. Neki od njih bili su prezauzeti poslom, neki su se razboleli, a neki su imali predstave u vezi s Božjim delom, pa su prestali da dolaze na okupljanja. Nakon što sam ih neko vreme zalivala i pružala im podršku, bez ikakvih vidljivih rezultata, prilično sam se unervozila: „Ako uskoro ne budem razrešila ove probleme, hoću li biti smenjena? Katastrofe postaju sve ozbiljnije, a Božje delo bliži se svom kraju. Ako me smene u ovom kritičnom trenutku, da li ću i dalje moći da budem spasena?” Strašno su me zabrinule ove misli. Kad je nadzornica došla da prekontroliše moj rad, podsetila me je da budem marljivija i da što pre razrešim te probleme. Bila sam prilično obeshrabrena: „Baš se puno trudim u poslednje vreme, ali zašto se moji rezultati ne popravljaju? Ako nastavim sa neefikasnim obavljanjem dužnosti, mogla bih da budem smenjena. Ako me premeste na drugu dužnost, moraću sve da učim ispočetka. Šta ako i dalje budem neefikasna, pa me ponovo smene? Tada ću biti sasvim razotkrivena i uklonjena!” Što sam više razmišljala o tome, to sam bivala sve utučenija, a u glavi mi je bilo mutno i teško. Kad sam videla da pridošlice i dalje neredovno prisustvuju okupljanjima, nije mi se više dalo da ih pratim. U srcu sam čak imala i neke pritužbe: „Tako sam naporno radila u poslednje vreme, pa zašto me onda Bog nije usmeravao? Ma koliko da sam se trudila, izgleda da ništa nije vredelo. Ove probleme nije lako rešiti i možda ću, uprkos svim naporima, ipak biti smenjena.” Tokom tog perioda, bila sam vrlo negativna i nisam mogla da skupim energiju za obavljanje dužnosti. Kasnije sam počela da promišljam o sebi: „Zašto stalno brinem da ću biti smenjena kad god se nešto desi?” Shvatila sam da sam vođena željom za sticanjem blagoslova, pa sam potražila da jedem i pijem relevantne Božje reči.

Jednoga dana, pročitala sam sledeće Božje reči: „Kada antihrist ima status i moć u Božjoj kući, kada to može da iskoristi i ovajdi se od toga na svakom koraku, kada se ljudi na njega ugledaju i laskaju mu i kada misli da su blagoslovi i nagrade, kao i prelepo odredište na dohvat ruke, tada je on naizgled preplavljen verom u Boga, u Božje reči i Njegova obećanja čovečanstvu, kao i u delo i izglede Božje kuće. Međutim, čim su orezani, kada je njihova želja za blagoslovom ugrožena, tada razvijaju sumnje i pogrešna razumevanja prema Bogu. U tren oka, njihova očigledno obilna vera nestaje i nigde je više nema. Jedva čak mogu da skupe energiju da hodaju ili pričaju, gube interesovanje za obavljanje svojih dužnosti i gube sav entuzijazam, ljubav i veru. Izgubili su i ono malo dobre volje koju su imali i ne obaziru se ni na koga ko s njima razgovara. U trenu se pretvaraju u sasvim drugu osobu. Oni su razotkriveni, zar ne? Kada se takva osoba drži svoje nade da će biti blagoslovena, čini se da ima bezgraničnu energiju, da je odana Bogu. Oni mogu da ustaju rano i rade do kasno u noć i u stanju su da pate i plate cenu. Ali kada izgube nadu da će biti blagosloveni, oni su poput izduvanog balona. Žele da promene svoje planove, da nađu drugi put i da odustanu od svoje vere u Boga. Postaju obeshrabreni, razočarani u Boga i puni pritužbi. Da li je to izraz nekoga ko teži i voli istinu, nekoga ko ima ljudskost i integritet? (Ne.) Oni su u opasnosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). „Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od traganja za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz. (…) Da li će neko zadobiti Božje odobravanje ili ne, ne zasniva se na tome koju dužnost obavlja, već na tome da li poseduje istinu, da li se iskreno pokorava Bogu i da li je odan. To su najvažnije stvari. Tokom perioda Božjeg spasavanja ljudi, oni moraju da trpe mnoge kušnje. Naročito u obavljanju svoje dužnosti, oni moraju proći kroz mnoge neuspehe i padove, ali na kraju, ako shvate istinu i budu istinski pokorni Bogu, biće neko ko ima Božje odobravanje. Po pitanju premeštaja u njihovoj dužnosti, vidi se da antihristi ne razumeju istinu i da uopšte nemaju sposobnost razumevanja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, uvidela sam da antihristi ne mogu ispravno da pristupe premeštanju i smenjivanju s dužnosti zato što svoje dužnosti obavljaju samo radi sticanja blagoslova i pokušaja sklapanja nagodbe s Bogom, a ne radi zadobijanja istine ili pokoravanja Bogu. Stoga, kad god nešto pođe naopako pa budu premešteni na drugu dužnost ili smenjeni, oni to uvek povezuju s primanjem blagoslova. Kad shvate da nema nade da će steći blagoslove, oni se obeshrabre, razočaraju i puni su pritužbi, gube motivaciju za obavljanje dužnosti, pa čak i želju da veruju u Boga. Ja sam takođe pokazivala te manifestacije antihrista. Dok mi je obavljanje dužnosti išlo od ruke i dok sam mogla da se nadam da ću primiti blagoslove, mogla sam da napustim studije, da podnosim patnju i da plaćam cenu zarad svojih dužnosti. Međutim, kad sam ostvarila loše rezultate u obavljanju dužnosti i kad je čak postojala opasnost da budem smenjena, osetila sam da su moje nade u pogledu sticanja blagoslova zakopane. Zbog toga sam postala obeshrabrena, razočarana, negativna i počela sam da zabušavam, pa sam svoju dužnost obavljala kao neka sasvim drugačija osoba. A u stvari, potpuno je normalno biti smenjen, savetovan ili orezan zbog problema koji se javljaju prilikom obavljanja dužnosti. Ja sam, međutim, neprekidno brinula: „Da li ću biti smenjena? Ako me ponovo smene, zar me onda neće potpuno razotkriti i ukloniti? Tada neću imati velike šanse da budem spasena i da zakoračim u carstvo nebesko.” Svoje obavljanje dužnosti pretvorila sam u transakciju, pokušavajući da svoje žrtvovanje, davanje sebe i rezultate svog rada razmenim za blagoslove nebeskog carstva. Bila sam ista kao Pavle. On je jevanđelje propovedao samo zato da bi primio nagrade i blagoslove, a ne da bi zadobio istinu, i to do te mere da je mogao da kaže: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Time je zapravo hteo da kaže da je pri obavljanju svoje dužnosti platio veliku cenu, te da Bog mora da mu dodeli nagrade i blagoslove, inače će on stupiti u raspravu s Bogom i usprotiviti Mu se. Zar i ja nisam koračala istim putem kao Pavle? Bila sam voljna da platim cenu da bih stekla blagoslove, ali kad mi se učinilo da neću moći da ih primim, postala sam negativna i počela da zabušavam, pa sam se još i žalila što me Bog nije usmeravao. Zar to nije bilo tiho suprotstavljanje Bogu? Razmišljajući o tome, strašno sam se uplašila, jer sam shvatila da je jako opasno obavljati dužnost samo radi sticanja blagoslova i pokušavati da s Bogom sklapaš pogodbu. To je put opiranja Bogu!

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči: „Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Težnja ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže. Recimo, na primer, da orezivanje uzrokuje da imaš predstave i pogrešno razumevanje, a ti postaješ nesposoban da se pokoriš. Zašto ne možeš da se pokoriš? Zato što osećaš da je tvoje odredište ili tvoj san o blagoslovu doveden u pitanje. Postaješ negativan i uznemiren i želiš da odustaneš od svoje dužnosti. Šta je razlog za ovo? Postoji problem sa tvojom težnjom. Pa kako ovo treba rešiti? Neophodno je da odmah napustiš te pogrešne ideje i da odmah tragaš za istinom kako bi rešio problem svoje iskvarene naravi. Trebalo bi da kažeš sebi: ’Ne smem da odustanem, ipak moram dobro da obavljam dužnost koju stvoreno biće treba da izvrši i da ostavim po strani svoju želju da budem blagosloven.’ Kada odustaneš od želje da budeš blagosloven i kreneš putem težnje ka istini, teret se skida sa tvojih ramena. I hoćeš li i dalje biti sposoban za negativnost? Iako još uvek postoje trenuci kada si negativan, ti ne dozvoljavaš da te to sputava i u svom srcu nastavljaš da se moliš i boriš, menjajući cilj svoje težnje – od težnje da budeš blagosloven i da imaš odredište, do težnje ka istini; a ti misliš: ’Težnja ka istini je dužnost stvorenog bića. Razumeti određene istine danas – nema veće žetve, to je najveći blagoslov od svih. Čak i da me Bog ne želi i da nemam dobro odredište, a moje nade da ću biti blagosloven su propale, ipak ću obaviti svoju dužnost kako treba, obavezao sam se. Šta god da je razlog, to neće uticati na izvršavanje moje dužnosti, neće uticati na moje ispunjenje Božjeg naloga; to je princip po kojem se vladam.’ I zar nisi tako prevazišao telesna ograničenja? Neki će možda reći: ’Pa, šta ako sam i dalje negativan?’ Onda ponovno tragaj za istinom kako bi to rešio. Koliko god puta da padneš u negativnost, ako samo nastaviš da tragaš za istinom da bi to rešio i nastaviš da težiš istini, polako ćeš izaći iz svoje negativnosti. I jednog dana ćeš osetiti da nemaš želju da stekneš blagoslove, da nisi ograničen svojim odredištem i ishodom i da lakše i slobodnije živiš bez tih stvari” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”). „Jov se sa Bogom nije cenkao, niti je prema Njemu imao bilo kakve zahteve i potraživanja. Božje ime je hvalio zbog ogromne sile i autoriteta kojima Bog vlada nad svim stvarima, i to nije zavisilo od toga da li je dobijao blagoslove ili ga je zadesila nesreća. Verovao je da su Božja sila i autoritet nepromenljivi, bilo da Bog ljude blagosilja ili im donosi nesreću, te da stoga, bez obzira na okolnosti u kojima se čovek nalazi, Božje ime treba veličati. To što je čovek blagosloven od Boga zasluga je Božje suverenosti, a i kad čoveka zadesi nesreća, razlog za to takođe leži u Božjoj suverenosti. Božja sila i autoritet uređuju i vladaju nad svime što ima veze s čovekom; hirovi ljudske sudbine manifestacija su Božje sile i autoriteta, i bez obzira na to iz koje perspektive posmatrate, Božje ime i dalje treba hvaliti. To je ono što je Jov doživeo i spoznao tokom svog života. Sve Jovove misli i postupci dopirali su do Božjih ušiju i stizali pred Boga, i Bog ih je smatrao važnima. Bog je cenio Jovovo znanje i cenio je to što on ima takvo srce. To njegovo srce je, uvek i na svakom mestu, iščekivalo zapovest od Boga i uvek je, bez obzira na vreme i mesto, dočekivalo sve što bi ga snašlo. Jov ništa nije zahtevao od Boga. Ono što je od sebe zahtevao bilo je da sačeka, da prihvati, da se suoči sa svim Božjim uređenjima i pokori im se; verovao je da je to njegova dužnost, a Bog je upravo to i želeo. (…) Jovovo je srce bilo čisto i nije od Boga bilo skriveno, a njegova je ljudskost bila poštena i dobrodušna; uz to, Jov je voleo pravdu i sve što je bilo pozitivno. Samo takav čovek, s takvim srcem i ljudskošću, mogao je da sledi Božji put, i bio u stanju da se plaši Boga i da se kloni zla. Takav čovek je mogao da vidi Božju suverenost, da vidi Njegov autoritet i silu, i bio je u stanju da postigne pokornost Njegovoj suverenosti i uređenjima. Jedino je takav čovek uistinu mogao da veliča Božje ime. To je zbog toga što on nije mario za to da li će ga Bog blagosiljati ili će na njega navući nesreću, jer je znao da Božja ruka sve kontroliše i da briga kod čoveka predstavlja znak gluposti, neznanja i nedostatka razboritosti, kao i znak sumnje u činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima, kao i znak da se čovek ne plaši Boga. Jovovo znanje bilo je upravo ono što je Bog želeo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Božje reči su veoma praktične i pokazale su mi put primene. Kad se suočim s nekom situacijom i kad mi se učini da su moje nade za sticanjem blagoslova raspršene, treba da se pomolim Bogu, da otpustim svoju nameru za sticanjem blagoslova i da ostavim po strani svoje zahteve prema Njemu. Čak i ako na kraju ne primim blagoslove i ne budem mogla biti spasena, moram se i dalje držati svoje dužnosti i stremiti ka istini, te sa pokornim stavom doživljavati okruženja koja je Bog orkestrirao. Na taj način, želja za blagoslovima više neće moći da me sputava. Baš kao ni Jova, koji nije pokušavao da se pogađa s Bogom, niti je imao ikakvih zahteva prema Njemu. Kad su ga zadesile kušnje, izgubio je svu svoju imovinu i svoju decu, a čak mu je i celo telo bilo prekriveno bolnim čirevima, ali se on ipak nije žalio na Boga. Shvatio je da su ljudski životi u Božjim rukama, kao i da je Bog predodredio i uredio okruženja koja čovek doživljava u svakoj etapi. I tako je Jov uvek mogao da se s poštenim i pokornim stavom suoči sa svime što je Bog uredio. U poređenju s Jovom, daleko sam zaostajala! Stalno sam pokušavala da sklopim nagodbu s Bogom i neprekidno brinula da, ako budem smenjena, neću biti spasena, niti ću primiti blagoslove. Neprestano sam zahtevala da Bog uradi ovo ili ono i nije mi bilo prijatno da samu sebe poverim Njemu u ruke. U stvarnosti, Bog je već uredio kada ću i kuda otići, koje ću dužnosti obavljati i kada ću se suočiti s kušnjama. Okruženja koja ljudi doživljavaju nisu važna; važan je samo put kojim idu. Da li će oni biti spaseni ili uklonjeni ne zavisi od okruženja s kojima se susreću. Ako stalno pokušavam da se nagodim s Bogom i da tražim blagoslove, ali se na kraju moja narav uopšte ne promeni, onda ću ipak biti uklonjena, čak i ako nisam bila smenjena. Ako hodam putem stremljenja ka istini i ako, kad se suočim s neuspesima i razotkrivanjem, budem mogla da tragam za istinom i da promišljam o sebi, te ako budem ostvarila promene u svojoj život-naravi, Bog će me na kraju spasti. Shvativši ove stvari, činilo mi se kao da sam se oslobodila teškog bremena i stekla sam osećaj lakoće i spokoja. Molila sam se Bogu: „Bože, oduvek sam brinula da ne budem smenjena u toku obavljanja svoje dužnosti, što me je dovelo do negativnog stanja i pasivnog obavljanja dužnosti. Nisam bila u pravu, Bože. Treba da se ugledam na Jova, a ne da brinem zbog blagoslova ili nevolje, treba samo da tragam za istinom, da se u svakoj situaciji pokoravam Bogu i da ispunim svoju dužnost.”

Posle izvesnog vremena, neke pridošlice su i dalje neredovno dolazile na okupljanja. Zabrinula sam se i uplašila da ću biti smenjena, pa sam brzo došla pred Boga u molitvi i zamolila Ga da me usmeri da se pokorim toj situaciji. Bez obzira na to da li ću biti smenjena ili ne, ono što je trebalo da radim bilo je da promišljam o sebi i da tragam za istina-načelima. Nakon molitve, osećala sam se znatno mirnije. Počela sam da razmišljam odakle potiče taj problem s lošim rezultatima u zalivanju pridošlica. Prilikom rasprave sa ostalom braćom i sestrama, otkrila sam svoja odstupanja. Kada je reč o pridošlicama koji neredovno prisustvuju okupljanjima, ja sam u zajedništvu samo ukratko s njima razgovarala o važnosti okupljanja, podsticala ih i molila se za rešavanje njihovih poteškoća. Kao rezultat toga, neke pridošlice bi došle na jedno ili dva okupljanja, ali bi onda opet počele da dolaze neredovno. Glavna začkoljica je bila u tome što nisam dokučila koren i srž tog problema. Da bih to razrešila, trebalo je da naučim da svoju dužnost obavljam u skladu s načelima. S jedne strane, morala sam da poboljšam kvalitet crkvenog života. Kada braća i sestre uživaju i primaju opskrbu kroz crkveni život, oni će prirodno hteti da prisustvuju okupljanjima. S druge strane, trebalo je da naučim da raspoznajem različite tipove ljudi. Kada je reč o pridošlicama koje streme ka istini, trebalo je da se fokusiram na njihovo zalivanje, kako bih im pomogla da razumeju Božje reči i Božje namere. To im je bilo neophodno da bi prebrodili razne poteškoće, da bi prisustvovali okupljanjima i da bi svoje dužnosti normalno obavljali. Što se tiče onih koji nisu stremili ka istini i koji nisu bili zainteresovani za okupljanja, ako je potvrđeno da se radi o bezvernicima, trebalo je da dignem ruke od njih, umesto da se i dalje bavim uzaludnim poslom. Shvativši ove stvari, znala sam u kom smeru da obavljam svoje dužnosti. Kasnije sam organizovala da zalivači zajedno uče načela. U zajedništvu smo razgovarali o tome kako da poboljšamo kvalitet crkvenog života, a oni su takođe između sebe podelili neke efikasne metode. Posle nekog vremena, crkveni život se popravio. E sad, još uvek mi se ponekad desi da ne postignem dobre rezultate u obavljanju dužnosti, ali zato više ne brinem o tome da li ću biti smenjena. Umesto toga, sa svim okolnostima se suočavam s pokornim stavom, tragam za istina-načelima i nastojim da svoje dužnosti dobro obavljam. Zbog toga se u srcu osećam lagodno. Hvala Bogu na Njegovim smernicama!