Izabrana sam za crkvenog starešinu u julu 2021. godine. Pomislila sam: „Time što mi je data mogućnosti da preuzmem jednu tako važnu dužnost sa više od šezdeset godina, Bog me je zaista uzvisio.” Odlučila sam da dam sve od sebe u ovoj dužnosti. Potom sam se bacila na dužnost, prisustvovala sam grupnim okupljanjima i rešavala probleme braće i sestara i bila zauzeta svakog dana. Nakon nekog vremena, različiti segmenti crkvenog rada su počeli donekle da se popravljaju i bila sam prilično srećna. U avgustu naredne godine, izabrana sam za propovednicu i postala sam odgovorna za rad dve crkve. Pomislila sam: „Već sam dovoljno zauzeta u jednoj crkvi, a sada sam odgovorna i za drugu crkvu. Zar me to neće još više iscrpeti? Može li moje telo izdržati ovaj tempo? Takođe, rad u drugoj crkvi ne daje baš dobre rezultate, pa ću o njoj morati još više da brinem!” Kada sam razmislila o tome, odlučila sam da ne prihvatim tu dužnost. Pomislila sam: „Koji izgovor da iskoristim da to odbijem? Možda bih mogla da kažem da sam isuviše stara i da nemam energije ni snage da preuzmem odgovornost za još jednu crkvu i da će posao kasniti, pa da onda predložim da nađu nekog mlađeg.” Ali, zbog takvog razmišljanja sam se osećala pomalo nelagodno. Nisam li samo izbegavala svoju dužnost? Iako su mi reči bile na vrh jezika, odlučila sam da ga držim za zubima. Dakle, prihvatila sam dužnost propovednice.

Nakon toga, svaki sat svakog dana mi je bio ispunjen obavezama, pa bih ponekad morala da požurim sa jelom i zbrzavam neke stvari. U svoj toj gužvi, nisam mogla a da ne pomislim: „Već sam stara. Može li moje telo da nastavi ovako? Šta ako se srušim od iznemoglosti? Obe crkve imaju svoje starešine i one su prilično preduzimljive u praćenju rada. Uz saradnju sa njima, ne bih morala toliko detaljno da pratim stvari. Treba više da se odmaram. U mojim godinama treba da nađem vremena da se brinem o sebi. Zar neću zbog toga što stalno toliko brinem samo izgledati starije?” Imajući to na umu, odahnula sam i pomislila: „Da sam to ranije uradila, ne bih bila toliko zauzeta. Možda naprosto ne znam kako da isplaniram stvari! Sve dok uređujem stvari kako treba, ova dužnost me neće opterećivati koliko sam zamišljala.” Nakon toga sam manje pratila rad na jevanđelju i rad na zalivanju. Kada bih dolazila kući nakon okupljanja, ne bih puno razmišljala o poslu, verujući da ga crkvene starešine prate. Samo bih gledala video-snimke iskustvenih svedočenja i odgovarala na pitanja braće i sestara, osećajući daleko manji pritisak, i razmišljala bih o tome kako da napravim neko ukusno, hranljivo jelo da poboljšam svoje zdravlje. Mesec dana je prošlo za čas. Posetila sam crkve da pogledam kako ide posao, da bih tamo otkrila kako nijedna od njih nije zadobila nijednog novog vernika tog meseca. Bila sam šokriana kada sam čula te vesti i razmišljala sam: „Šta se dešava? Crkvene starešine su sarađivale, pa zašto rad na jevanđelju nije dao nikakve rezultate? Moj rad kao crkvenog starešine nije bio tako neefikasan ranije!” Brzo sam došla pred Boga da se pomolim: „Bože, ovog meseca nije bilo nikakvog rezultata u radu na jevanđelju nijedne od crkava i ne znam u čemu je problem. Molim te da me usmeravaš kako bih otkrila šta je razlog tome.” Nakon molitve, shvatila sam da u poslednje vreme živim za dobrobit svog tela i da razmišljam samo o tome da dobro pojedem, popijem i da se dobro odmorim, bez imalo osećaja za breme u svojoj dužnosti. Nisam se blagovremeno bavila problemima u radu niti ih rešavala i bila sam direktno odgovorna za to što nije bilo rezultata u radu! Stoga sam brzo otišla do crkvenih starešina da rezmimiramo šta su razlozi. Saznala sam da su crkvene starešine, iako su izvršavale posao, samo poveravale zadatke drugima i da nisu pratile rad niti ga nadgledale, što je značilo da posao nije bio do kraja izvršen. To je bilo posebno vidljivo u radu na jevanđelju, gde su braća i sestre živeli u poteškoćama, a crkvene starešine su te poteškoće videle kao stvarne, ali nisu znale kako da ih reše. Nakon što sam shvatila situaciju, uvidela sam da sam zanemarivala svoje dužnosti, pa sam im otvoreno rekla u kakvom sam stanju u poslednje vreme i brzo porazgovarala sa crkvenim starešinama o tome kako da ispratimo rad, ne usuđujući se da to i dalje odlažem.

Kanije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Starešine i delatnici treba aktivno da kontrolišu rad svakog tima i da u svakom timu proveravaju stanje njegovih članova, kako bi videli ima li u tim timovima bezvernika koji samo popunjavaju broj ili bezvernika koji šire negativnosti i predstave da bi ometali rad crkve; a kad pronađu takve ljude, treba da ih temeljno razotkriju i uklone. To je posao koji starešine i delatnici treba da obave; ne treba da budu pasivni, ne treba da čekaju naređenja i urgencije od Višnjeg da bi delovali, niti da tek ponešto urade onda kad sva braća i sestre to zahtevaju. U svom radu, starešine i delatnici treba da budu obazrivi prema Božjim namerama i da Njemu budu odani. Najbolji način da se ponašaju jeste da aktivno rade na prepoznavanju i rešavanju problema. Ne smeju da ostanu pasivni, naročito kada kao osnovu za delovanje imaju ove aktuelne reči i zajedništvo. Trebalo bi da preuzimaju inicijativu kako bi temeljno razrešili stvarne probleme i poteškoće kroz razgovor u zajedništvu o istini i da obavljaju svoj rad tačno onako kako bi trebalo. Trebalo bi da blagovremeno i proaktivno prate napredak rada; ne mogu uvek da čekaju naređenja i urgencije od Višnjeg pre nego što nevoljno krenu u akciju. Ako su starešine i delatnici stalno negativni i pasivni i ne rade pravi posao, oni nisu dostojni da služe kao starešine i delatnici i treba da budu otpušteni i da im bude dodeljena nova dužnost. Sada ima mnogo starešina i delatnika koji su veoma pasivni u svom radu. Uvek urade samo malo posla nakon što im Višnji pošalje naređenja i pogura ih; u suprotnom se ulenje i odlažu obaveze. (…) Nakon što Višnji organizuje posao, biće zauzeti neko vreme, ali kada se taj deo posla završi, ne znaju šta dalje treba da rade jer ne razumeju koje dužnosti bi trebalo da obavljaju. Nikad nisu načisto koji su to poslovi koji spadaju u okvir odgovornosti starešina i delatnika i koje treba da obave; u njihovim očima, nema nijednog posla koji treba obaviti. Šta se dešava kad ljudi misle da nema nijednog posla koji treba obaviti? (Oni ne nose breme.) Precizno govoreći, oni ne nose breme; takođe su veoma lenji i žude za komforom, prave što je moguće veći broj pauza kad god mogu i pokušavaju da izbegnu bilo kakve dodatne zadatke. Ti lenji ljudi često misle, ’Zašto bih se toliko brinuo? Ako se previše brinem samo ću brže da ostarim. Kakvu ću korist imati od toga i od tolikog trčkaranja unaokolo i iscrpljivanja? Šta će se desiti ako izgorim i razbolim se? Nemam novca da platim lečenje. I ko će brinuti o meni kad ostarim?’ Ti lenji ljudi su upravo ovako pasivni i zaostali. Nemaju ni trunku istine i ništa ne vide jasno. Oni su očigledno gomila smetenih ljudi, zar ne? Svi su smetenjaci; nesvesni su istine i istina ih ne zanima, pa kako onda mogu biti spaseni? Zašto su ljudi uvek nedisciplinovani i lenji, kao da su živi mrtvaci? Ovo se dotiče pitanja njihove prirode. Postoji neka vrsta lenjosti u ljudskoj prirodi. Bez obzira na to kakav zadatak ljudi obavljaju, uvek im je potreban neko da ih nadgleda i da ih tera. Ponekad su ljudi obzirni prema telu, žude za fizičkim komforom i uvek nešto zadržavaju za sebe – ti ljudi su puni đavolskih namera i lukavih planova; oni zaista uopšte nisu dobri. Uvek rade manje nego što mogu, bez obzira na to koju važnu dužnost obavljaju. To je neodgovorno i nelojalno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”). Uvidela sam da Bog zahteva da starešine i delatnici aktivno prate rad, Da budu preduzimljivi u rešavanju problema i da se staraju o tome da različiti segmenti rada budu izvršeni. To je odgovornost starešina i delatnika. Prisetila sam se vremena kada sam tek izabrana za crkvenog starešinu. Imala sam osećaj za breme u svojoj dužnosti i bila sam odgovorna prema njoj, a osećala sam i da me Bog vodi u izvršavanju moje dužnosti. Bila sam u stanju da prepoznam probleme u radu i da ih rešim, osećala sam se ispunjenom i živela sa osećajem samopouzdanja. Nakon što sam postala odgovorna za rad dve crkve, bila sam zauzeta svaki dan i brinula sam se da bi, s obzirom na moje godine, toliki napor mogao biti previše za moje telo, pa nisam bila rada da obavljam tu dužnost. Videvši da crkvene starešine izvršavaju posao, iskoristila sam to kao priliku, misleći da, pošto starešine rade na tim stvarima, ja mogu da u manjoj meri pratim šta se dešava, a da više starešine neće znati za to. Usredsredila sam se samo na jelo, piće i brigu o svom telu, a kao rezultat toga, nakon mesec dana nije bilo rezultata u radu na jevanđelju ni u jednoj od crkava. Zar nisam usporavala rad? U početku je moj kov bio prosečan i nisam imala neke posebne darove i zaista sam bila nedostojna jedne tako važne dužnosti. Bog me je uzvisio dajući mi priliku da se obučavam, ali je ja nisam cenila. Nisam izvršavala svoju dužnost kako treba, stalno sam se obazirala na svoje telo i prepuštala mu se i bila sam neodgovorna u svojoj dužnosti. Jednostavno sam bila lenja i ni najmanje nisam bila odana. Pomislila sam na Noju koji je takođe bio veoma star kada je prihvatio Božji nalog, a ipak nije uzimao u obzir svoje telo niti poteškoće. Svakog dana je marljivo radio, propovedao jevanđelje dok je gradio barku i bez obzira na to koliko je to bilo zamorno ili teško, ostao je nepokolebljiv. Čuvao je Božji nalog u svom srcu i kada mu je Bog naredio da izgradi barku, imao je srce i osećaj odgovornosti i naprosto je radio kako mu je Bog rekao. Na kraju je izvršio Božji nalog i primio Božje odobravanje. Pomislila sam i na neku stariju braću i sestre u crkvi, od kojih su neki stariji od osamdeset godina, a i dalje propovedaju jevanđelje. Ja sam bila tek u svojim šezdesetim i bila sam dobrog zdravlja. Ove dve crkve nisu bile velike i ne bih se zbog njih razbolela niti bih se srušila od iznemoglosti. No, ja nisam bila voljna da ponesem ni ta bremena koja su bila u mojoj moći. Kada sam se uporedila sa njima, bilo me je zaista sramota! Pomolila sam se Bogu govoreći: „Bože, to što mogu da izvršavam ovu dužnost je Tvoje uzdizanje i Tvoja blagodat, a ipak sam bila nemarna i nepouzdana i nanela sam štetu crkvenom radu. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti! To me Ti razotkrivaš i spasavaš i spremna sam da se pokajem. Ako nastavim da se prepuštam fizičkoj udobnosti, neka me sustignu Tvoja grdnja i Tvoje disciplinovanje!”

Nakon toga sam potražila odgovarajuće Božje reči u vezi sa mojim prepuštanjem telesnosti. Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Čovekovo telo je kao zmija: njegova suština je da škodi čovekovom životu – a kada sve bude po njegovom, tvoj život će biti izgubljen. Telo pripada Sotoni. U njemu su ekstravagantne želje, ono misli samo na sebe, ono želi da uživa u udobnosti i neradu, da se valja u lenjosti i dokolici, i kada mu u određenoj meri udovoljiš, na kraju će te progutati. Drugim rečima, ako ga ovaj put zadovoljiš, sledeći put će tražiti još više. Ono uvek ima ekstravagantne želje i nove prohteve i iskorišćava tvoje povlađivanje telu da bi ga ti još više cenio i živeo u njegovim ugodnostima – a ako ga ne prevaziđeš, na kraju ćeš uništiti samog sebe. Od toga kako ćeš izvršiti svoju pobunu protiv tela zavisi da li možeš da zadobiješ život pred Bogom i kakav će ti biti ishod. Bog te je spasao, izabrao i predodredio, a ako pak danas nisi voljan da Mu udovoljiš, nisi voljan da primeniš istinu, nisi voljan da se iskrenim bogoljubivim srcem pobuniš protiv sopstvenog tela, na kraju ćeš uništiti sebe i samim tim biti izložen ogromnom bolu. Ako uvek budeš povlađivao telu, Sotona će te postepeno progutati i ostaviti bez života ili dodira Duha, sve dok ne dođe dan kada će u tebi ostati samo mrak. Kada budeš živeo u mraku, to će značiti da te je Sotona zatočio, da ti Bog više nije u srcu, i tada ćeš poreći Božje postojanje i napustićeš Ga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. (…) Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, počela sam da uviđam štetnost i posledice prepuštanja telu. Što se neko više prepušta telu i pazi na njega, želje tela postaju veće. što na kraju dovodi do njegovog uništenja. Živela sam u skladu sa sotonskim filozofijama poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Život se svodi samo na dobro jelo i lepo oblačenje”. One su iskrivile moja razmišljanja i gledišta, navele me da mislim da život ne treba da bude previše naporan, da telesna udobnost i fizičko zadovoljstvo predstavljaju pravu sreću i da su osnov dobrog života. Kada bi mi se pružila prilika, uzimala bih u obzir samo svoje telo. Tako sam živela pre nego što sam počela da verujem u Boga, imajući osećaj da je sedeti na krevetu i jesti voće i semenke i gledati TV oličenje prijatnog života, pa bih izbegavala posao ako je moguće i odmarala se kada god sam imala vremena. Ponekad bih videla starije ljude kako sede pod drvećem, opuštaju se i hlade se lepezom i zaista bih im zavidela, želeći da i ja živim tako jednog dana. Nakon što sam počela da verujem u Boga, bila sam nezadovljna kada god bih bila zauzeta svojom dužnošću, stalno sam se bojala nedaća i iscrpljenosti i nisam želela da preuzimam previše briga na sebe. Bila sam nemarna prema svojoj dužnosti i nisam imala osećaj odgovornosti. Bila sam zaista sebična, ogavna, nedostajalo mi je ljudskosti i nisam bila dostojna da živim pred Bogom! Tokom tog perioda, dobro sam jela i pila i dobro se starala o svom telu, ali sam usporavala crkveni rad. Time sam činila zlo! Uvidela sam da ljudi, kada žive vodeći se sebičnim i ogavnim sotonskim naravima i usredsređuju se na prepuštanje telesnosti, postaju sve lenji, da izbegavaju stvaran posao i na kraju postaju lažne starešine i delatnici koji bivaju razotkriveni i uklonjeni. Kada sam uvidela te stvari, pomolila sam se Bogu i pokajala se: „Bože, nisam ispunjavala svoju dužnost kako treba. Dužnik sam Ti i žalim zbog braće i sestara. Sada shvatam koliko je štetno prepuštati se telu i koje su posledice toga i ne želim da se ponovo prepustim svom telu i usporavam crkveni rad.”

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. Recite Mi, ako su čovekovi svakodnevni postupci i misli tokom celog života usmereni isključivo na to da izbegne bolest i smrt, da očuva zdravlje svog tela i poštedi ga bolesti, kao i da stremi dugovečnosti, je li to vrednost kakvu treba da ima čovekov život? (Ne, nije.) Čovekov život ne treba da ima takvu vrednost. Pa, kakvu onda vrednost treba da ima? Neko je upravo pomenuo obavljanje dužnosti stvorenog bića, i to je jedan konkretan aspekt. Postoji li još nešto? Recite Mi, dok se molite ili dok se utvrđujete u odlučnosti, čemu obično težite? (Da se pokorimo Božjim uređenjima i orkestracijama koje nam je namenio.) (Da dobro odigramo ulogu koju nam je Bog dodelio i da ispunimo svoju misiju i odgovornost.) Još nešto? Sa jedne strane, reč je o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Sa druge strane, radi se o tome da, u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti, učinite ono najbolje što možete, makar da dostignete ono stanje u kome sebi nećete ništa prebacivati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, tokom svog života moraš posedovati određeno razumevanje načela koje ljudi u životu treba da shvate. Recimo, kakvim putem ljudi treba da idu, kako treba da žive i kako da žive smislenim životom – treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života. Ovaj život se ne sme živeti uzalud i čovek na zemlju ne sme doći uzalud. Sa druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Ne govorimo o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze; ali treba da postigneš makar nešto. (…) Kada dolazi na ovaj svet, čovek ne dolazi samo radi telesnog uživanja, niti isključivo radi jela, pića i zabave. Čovek ne treba da živi samo zbog tih stvari; u tome nije vrednost ljudskog života, niti je to pravi put. Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići podrazumevaju postizanje nečeg vrednog i dovršavanje jednog ili više vrednih poslova. To ne nazivamo karijerom, već pravim putem. To zovemo i pravim zadatkom. Recite Mi, da li je vredno da čovek plati određenu cenu kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i do nje došao? Ako zaista želiš da stremiš ka istini i da je razumeš, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad ne treba da oklevaš da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš datu cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako tokom ovog perioda doživiš neku manju bolest, to neće biti važno, neće te slomiti. Nije li ovo daleko nadmoćnije od čitavog života provedenog u udobnosti i dokolici, u negovanju fizičkog tela da bude uhranjeno i zdravo da bi se na kraju postigla dugovečnost? (Jeste.) Koja od ove dve mogućnosti je pogodnija za postizanje vrednog života? Koja može doneti utehu i odsustvo kajanja kada se ljudi na samom kraju suoče sa smrću? (Živeti smislenim životom.) Živeti smislenim životom znači osećati rezultate i utehu u svom srcu. Šta je sa onima koji su dobro uhranjeni i rumeni u licu sve do svoje smrti? Budući da oni ne vode smislen život, kako se osećaju na samrti? (Kao da su uzalud živeli.) Urezuju se ove tri reči: uzalud su živeli” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Iz Božjih reči sam shvatila da samo ispunjavajući dužnost stvorenog bića čovek može da živi vrednim i smislenim životom. To je takođe najispravniji izbor. Dobro sam se starala o sebi, ali nisam dobro izvršavala svoju dužnost. Zar nisam na taj način traćila svoj život? Kada dođe vreme da se suočim sa smrću, ostaće mi samo žaljenje i kajanje. Kao i svetovnim ljudima, koji, uprkos tome što uživaju u više fizičkih zadovoljstava i žive ležerno, ne shvataju vrednost niti smisao života i žive nemajući pravac niti svrhu. Ja sam pronašla pravi put u životu i znala sam kako da živim, pa nisam više želela da živim zarad svog tela na ovaj način. Želela sam da svoju dužnost izvršavam kako treba, da živim vrednim i smislenim životom, a ne da živim svoj život uzalud. Zapravo, vežbajući se u dužnostima starešine i propovednice i češće razgovarajući sa braćom i sestrama kako bih izvršavala posao, zadobila sam jasnije razumevanje istine koju prethodno nisam bila u stanju da dokučim. Iako sam donekle bila fizički iscrpljena i u nedaćama, nisam imala osećaj da sam previše prepatila, a to što sam bila u stanju da dam sve od sebe u svojoj dužnosti, učinilo je da se osećam prizemnom i ispunjenom. Kroz stvarnu saradnju sa Bogom i oslanjajući se na Njega, mnoge poteškoće su se rešavale a da to nisam ni primetila, a to što je moje vršenje dužnosti takođe donosilo rezultate, radovalo mi je srce. Samo zato što sam se pobunila protiv svog tela i radila stvaran posao, moje srce je moglo biti ispunjeno radošću i biti istinski postojano i mirno. Shvatajući ove stvari, srce mi je bilo vedrije i prizemnije.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Bez obzira na to koji važan posao starešina ili delatnik obavlja i kakva je priroda tog posla, njihov glavni prioritet je da u potpunosti shvati i dokuči kako posao napreduje. Oni lično moraju da budu prisutni da bi pratili kako se stvari odvijaju, da bi postavljali pitanja i dobili informacije iz prve ruke. Ne smeju da se oslanjaju samo na glasine ili slušati izveštaje drugih ljudi. Naprotiv, moraju svojim očima da nadgledaju situaciju sa osobljem, kako posao napreduje i da shvate koje sve poteškoće postoje, da li postoji neka oblast koja je u suprotnosti sa zahtevima Višnjeg, da li se krše načela, da li postoje ometanja ili prekidanja, da li nedostaje neophodna oprema ili odgovarajući materijali za profesionalni rad – moraju da nadziru sve to. Bez obzira na to koliko izveštaja čuli ili koliko informacija sakupili putem glasina, ništa od toga ne može da bude važnije od njihovog ličnog prisustva; mnogo je preciznije i pouzdanije kada stvari vide svojim očima. Kada se upoznaju sa svim aspektima situacije, imaće jasnu sliku o tome šta se dešava. Pogotovo moraju da imaju jasan i tačan uvid u to ko je dobrog kova i koga vredi usavršavati, jer samo im to omogućava da na odgovarajući način usavršavaju i koriste ljude, što je ključno da bi starešine i delatnici dobro obavljali svoj posao. Starešine i delatnici treba da imaju put i načela prema kojima usavršavaju i obučavaju ljude dobrog kova. Pored toga, treba da umeju da dokuče i razumeju različite vrste problema i poteškoća koje postoje u radu crkve i treba da znaju kako da ih razreše. Takođe, treba da imaju sopstvene ideje i predloge o tome kako posao treba da napreduje ili da vide njegov uspeh u budućnosti. Biće mnogo lakše obaviti posao ako su u stanju da i u pola noći, bez ikakvih sumnji i nedoumica, jasno govore o takvim stvarima. Radeći na takav način, starešina ispunjava svoje dužnosti, zar ne? Oni moraju da budu dobro upoznati sa tim kako da razreše gore pomenute probleme u radu i često moraju da promišljaju o tim stvarima. Kada naiđu na poteškoće, tragajući za istinom, oni treba da razgovaraju u zajedništvu i sa svima prodiskutuju o tim stvarima kako bi rešili probleme. Ako obavljaju konkretan posao, stojeći s obe noge čvrsto na zemlji, neće biti poteškoća koje ne mogu da se razreše” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Iz Božjih reči sam shvatila da se istinski dobar starešina poslom Božje kuće bavi savesno i odgovorno, ne prepušta se telu, u svemu daje prioritet interesima Božje kuće i izvršavava svoje dužnosti u skladu sa radnim aranžmanima. Kada god se pojave teškoće u nekom zadatku, on sa braćom i sestrama traga za istinom kako bi ih rešio. Da bi kao starešina i delatnik obavljali dobar posao, ti ljudi moraju ići na teren, detaljno ispitivati i pratiti rad i neodložno otkrivati i rešavati probleme, umesto da samo izdaju naređenja ili slušaju izveštaje. Takav pristup neće dati dobre rezultate. Razmišljala sam o tome kako sam vršila svoju dužnost, prepuštala se telu i otaljavala stvari, ne baveći se pojedinostima niti rešavajući probleme čak ni kada bih ih uočila. Nisam ispunjavala obaveze kao starešina i bila sam samo lažni starešina koji je uživao koristi od tog statusa, što je dovelo do toga da me se Bog gnuša i prezire me. Nakon ovoga, počela sam da provodim vreme na terenu, ispitujem probleme i rešavam ih, da detaljno analiziram poteškoće mogućih primalaca jevanđelja i da razgovaram o rešenjima. Nakon perioda saradnje, rezultati različitih segmenata crkvenog rada su se donekle popravili.

Kasnije sam preuzela odgovornost za još nekoliko crkava, pre svega se usredsređujući na rad na jevanđelju i bila sam zauzeta od ranog jutra do kasne večeri gotovo svaki dan. Ponekad bih pomislila: „Sad sam prilično stara i krvni pritisak mi je pomalo povišen. Može li moje telo zaista nastaviti ovako?” Kada bih videla da đakoni koji šire jevanđelje i vođe timova sarađuju, ne bih više želela da detaljno pratim rad, da bih mogla da zaštitim svoje telo od toga da se toliko iscrpljuje. U tom trenutku, prisetila sam se ovih Božjih reči: „Kroz obavljanje dužnosti i svega što ti zapadne da uradiš i, povrh toga, kroz ispunjenje obaveze i naloga koji si dobio od Boga, kao i kroz obavljanje važnih poslova koje moraš da obaviš izvan okvira svoje dužnosti, poslova koji su tebi dodeljeni i za koje si po imenu prozvan da ih obaviš – da kroz sve to, dakle, platiš cenu, ma koliko to bilo teško. Čak i ako pritom treba maksimalno da se angažuješ, čak i ako ti zbog toga sledi progon, pa čak i ako time svoj život stavljaš na kocku, ne smeš zbog toga da se žališ, već moraš da ponudiš svoju pokornost i odanost do smrti. Eto, tako se u stvarnosti manifestuje stremljenje ka istini, njegova stvarna cena i stvarna primena” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Molila sam se Bogu u svom srcu: „Bože, u iskušenju sam da se ponovo prepustim svom telu i znam da ću, budem li izvršavala svoju dužnost na ovaj način, usporavati posao. Ne želim da udovoljavam svom telu i spremna sam da stremim ka Tvojim zahtevima i merilima i uložim sav svoj trud. Molim Te, usmeravaj me!” Dakle, pridružila sam se i zajedno sa braćom i sestrama detaljno razgovarala i diskutovala o problemima u radu na jevanđelju. Budući da smo svi sarađivali jednog srca i uma, rezultati rada na jevanđelju su bili primetno bolji u odnosu na mesec pre toga. Kada sam prestala da vodim računa o svojim telesnim interesima i posvetila srce svojoj dužnosti, nisam se osećala tako umornom i u svom srcu sam bila ispunjena i osećala sam milinu. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu!