Jednog dana, u oktobru 2023. godine, starešina mi je uredila da oslikam pozadinu. Kada sam videla da su zahtevi za sliku visoki, zabrinula sam se da možda neću uspeti dobro da obavim zadatak i da ću izazvati kašnjenje, tako da se nisam usudila da odugovlačim dok sam radila na njoj. Pažljivo sam pregledala relevantna načela i molila se Bogu kad god bih naišla na teškoće. Nedelju dana kasnije, slika na pozadini bila je završena. Prilikom pregleda, starešina je samo ukazao na nekoliko sitnih detalja i rekao da je slika ispala prilično dobro. Bila sam veoma srećna i razmišljala sam o tome kako nisam očekivala da ću tako brzo završiti jednu vrlo zahtevnu sliku, o tome kako će starešina sigurno pomisliti da imam dobru tehniku, da sam odgovorna i da imam osećaj bremena u svojim dužnostima, i da mogu da na trezven način završim zadatke koji su mi dodeljeni. Posle toga, starešina mi je naložio da oslikam još dve pozadine, koje sam takođe završila na vreme. Te slike su takođe naišle na prilično dobar prijem. Počela sam da se osećam prilično puna sebe. Pomislila sam: „Prošlog meseca rezultati koje sam postigla obavljajući svoju dužnost nisu bili tako sjajni, ali nakon što je starešina razgovarao sa mnom u zajedništvu, kvalitet mojih slika se odmah poboljšao i moja efikasnost se povećala, tako da bi sada starešina trebalo da ima bolje mišljenje o meni.” Nedugo zatim, izabrani su i članak o iskustvenom svedočenju i propoved o jevanđelju koje sam napisala. Bila sam presrećna, misleći: „Izgleda da ne postižem dobre rezultate samo sa svojim slikama, već posedujem i neke istine. Ako braća i sestre koji me poznaju saznaju, sigurno će me videti u novom svetlu. Ocena koju ću dobiti od starešine takođe će se znatno poboljšati.” Iako nije izgledalo da se razmećem na očigledan način, osećaj superiornosti me nije napuštao, osećala sam se kao da najednom više vredim.

Jednom je neka sestra koja je sarađivala sa mnom rekla: „Sa tvojim radnim sposobnostima, trebalo bi da budeš unapređena, ali potrebnija si ovde za obavljanje posla, jer dužnost koju obavljaš nije takva da bilo ko može da te zameni.” Bilo mi je drago da to čujem, osetila sam se kao da sam krunisana oreolom. Pomislila sam: „Iako nisam starešina, ipak nešto značim u srcima braće i sestara.” Baš dok sam uživala u tom osećaju superiornosti, najednom sam pomislila: „Ako moja sledeća slika ne bude izabrana, da li će mi se braća i sestre i dalje diviti?” Osetila sam neopisivu zabrinutost, mislila sam da rezultati mojih dužnosti mogu samo da budu sve bolji, a ne gori, jer ako bih omanula, moj ugled bi nestao. Rekla sam sebi: „Moram da nastavim vredno da radim, slika za ovaj mesec mora da bude izabrana, i moram da nastavim da pišem korisna iskustvena svedočenja. Tako mogu da sačuvam svoj ugled.” Posle toga, šta god da sam radila, stalno sam razmišljala kako da udovoljim starešini i zadobijem veliko uvažavanje braće i sestara. Jednom je starešina pisala da se raspita o napretku posla i o tome kako braća i sestre obavljaju posao i kada sam shvatila da nisam upoznata sa njihovim radom, brzo sam ostavila svoju dužnost da bih se raspitala i kako bi starešina video da imam osećaj bremena i da sam odgovorna osoba. Starešina me je pitala zašto u poslednje vreme nisam napisala nijednu propoved, a ja sam pomislila: „Bolje bi mi bilo da nađem vremena da napišem nešto na brzinu. Ako to ne uradim, da li će starešina misliti da nemam osećaj bremena koji sam ranije imala? Zar to neće uništiti pozitivnu sliku koju ona ima o meni?” U tom periodu sam se uvek osećala kao da nemam dovoljno vremena, i uvek sam se brinula da će starešina imati loše mišljenje o meni ako ne ispunim njene zahteve na vreme. Bila zauzeta iz dana u dan i moje duhovne posvećenosti su postajale neredovne, a ponekad, nakon napornog dana, nisam ni primećivala sopstvena iskvarena otkrivenja, niti sam znala koje lekcije treba da naučim. Kada sam slikala, brinula sam se šta ću ako naredna slika ne ispadne dobro kao prethodne. Ponekad bih se, u nameri da postignem bolje rezultate, sva spetljala, dugo sam razmišljala i nikako nisam bila u stanju da donesem odluku. S vremenom su mi misli dok sam slikala postajale sve manje jasne, i osećala sam se zbunjeno, pitajući se zašto mi je postalo tako teško da obavljam svoju dužnost. Zašto mi um nije bio oštar kao ranije?

Posle okupljanja, razgovarala sam o svom stanju sa jednom sestrom. Zahvaljujući sestrinom podsećanju, preispitala sam se i shvatila da sam se u tom periodu neprestano plašila da će moja efikasnost u obavljanju dužnosti opasti, brinula sam da će moj dobar imidž u srcima braće i sestara biti izgubljen, pa sam pokušavala da sačuvam svoj ugled. Setila sam se da je Bog razotkrio takva stanja, pa sam potražila Božje reči da ih pročitam. Bog kaže: „Mnogim ljudima, koji u određenoj oblasti u sekularnom svetu postignu izvestan uspeh i postanu poznati, slava i dobitak udare u glavu, pa počnu da o sebi imaju visoko mišljenje. U stvari, divljenje, pohvala, potvrda i priznanje koje dobijaš od drugih ljudi samo su privremene počasti. Oni ne predstavljaju život, niti i najmanje znače da neko ide ispravnim putem. Nisu ništa više od privremenih počasti i slave. Kakva je to slava? Je li stvarna ili prazna? (Prazna je.) Ona je poput zvezde padalice, zasija i ugasi se. Nakon što ljudi steknu takvu slavu, počasti, aplauze, lovorike i pohvale, i dalje moraju da se vrate stvarnom životu i da žive kao što treba da žive. Pojedini ljudi to ne uviđaju, već žele da im takve stvari ostanu zauvek, što je nerealno. Zbog toga kako se u tom trenutku osećaju, ljudi žele da žive u ovakvom okruženju i ambijentu; žele da zauvek uživaju u tom osećanju. Ako u njemu ne mogu da uživaju, tada kreću pogrešnim putem. Neki pribegavaju različitim metodama, kao što su opijanje i korišćenje droge, kako bi obamrli: tako ljudi koji žive u Sotoninom svetu pristupaju slavi i dobitku. Jednom kada čovek postane poznat i stekne određenu slavu, sklon je da izgubi sopstveni smer, ne zna kako treba da se ponaša, niti šta treba da radi. Glava mu je u oblacima i ne može da se spusti na zemlju – a to je opasno. Da li ste se ikada našli u takvom stanju ili ste se tako ponašali? (Da.) Čime je to izazvano? Činjenicom da ljudi imaju iskvarenu narav: previše su sujetni, previše nadmeni, ne mogu da podnesu iskušenje ni pohvale, i ne tragaju za istinom niti je razumeju. Samo zbog nekog sitnog postignuća ili slave koju su stekli, sebe smatraju jedinstvenim; smatraju da su postali velikani ili superheroji. Smatraju da bi bio pravi zločin kada o sebi ne bi imali visoko mišljenje usred sve te slave, dobitka i sjaja. U svim vremenima i na svakom mestu, ljudi koji ne shvataju istinu skloni su da o sebi imaju visoko mišljenje. Kada o sebi izgrade previsoko mišljenje, hoće li im biti lako da se spuste na zemlju? (Neće.) Nije bez razloga to što donekle razumni ljudi o sebi nemaju visoko mišljenje. Kada nešto tek treba da postignu, kada nemaju ništa da ponude i niko u grupi na njih ne obraća nikakvu pažnju, čak i da to žele, o sebi ne mogu imati visoko mišljenje. Možda jesu pomalo nadmeni i narcisoidni, ili možda pomišljaju da su donekle talentovani i od drugih bolji, ali nisu skloni da o sebi imaju visoko mišljenje. U kojim to okolnostima ljudi o sebi imaju visoko mišljenje? Kada ih zbog nekog postignuća drugi ljudi hvale. Misle da su bolji od drugih, da su drugi ljudi obični i neugledni, da jedino oni imaju značajan status, te da sa drugima nisu u istoj klasi i na istom nivou, već da su iznad njih. Tako se uzdižu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nakon čitanja ovog odlomka Božjih reči, bila sam duboko ubeđena da On opisuje moje stanje. Bog kaže da kada ljudi postignu neki uspeh ili steknu neku slavu, počinju da uživaju u časti i ugledu, i čak žele da ih zadrže i zauvek uživaju u osećaju da se drugi ugledaju na njih. Tako ljudi, nakon što ih je Sotona iskvario, vide slavu i status. To me je podsetilo na mnoge poznate ličnosti u svetu nevernika koji su, kada su postali slavni, činili sve što mogu da oblikuju svoj imidž i da se prikažu u dobrom svetlu, sve da bi im se drugi još više divili i slavili ih. Zar nisam bila upravo takva? Još od kada su moje slike i članci izabrani, a starešina i braća i sestre me hvalili, postala sam puna sebe i smatrala da najednom više vredim, kao da sam postala poznata ličnost, da se izdvajam iz gomile, i počela sam da uživam u toj hvali i divljenju braće i sestara. Čak sam se brinula da će, ako ne budem dobro obavljala svoju dužnost, moj dobar imidž u očima braće i sestara nestati. Da bih sačuvala tu počast i ugled, stalno sam razmišljala kako da zadobijem pohvale starešine za obavljanje svoje dužnosti. U potpunosti sam tragala za slavom i statusom i išla sam putem opiranja Bogu. Nije ni čudo što nisam mogla da dobijem Božje vođstvo i što mi um nije bio bistar, jer se ispostavilo da sam bila na pogrešnom putu. Moje srce se odavno udaljilo od Boga, što je dovelo do toga da me Bog prezre i da sakrije Svoje lice od mene.

Nakon toga sam nastavila da promišljam o svojim problemima. Pročitala sam još Božjih reči: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer u životu, a nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da koriste kao kapital da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade iskreno i ne oklevaju ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Razmišljajući o Božjim rečima, konačno sam počela da razaznajem načine na koje Sotona koristi slavu i dobit da iskvari ljude. Sotona koristi metode koji su u skladu sa ljudskim predstavama da bi iskušavao i kvario ljude, navodeći ih da uspostave pogrešne poglede na život i postepeno hodaju putem rđavosti. Ideje poput „Čovek bez ponosa kao drvo bez kore”, „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, Sotona je usadio u ljude, navodeći ih da teže da postanu neko ko je superioran i neko ko je cenjen i kome se drugi dive. Ljudima se čini da je to u skladu sa njihovim predstavama, jer prestiž i status donose tuđe divljenje i poštovanje, i da će biti prihvaćeni i omiljeni gde god da odu, što su stvari koje u velikoj meri zadovoljavaju čovekovu sujetu. Da bi postigli taj cilj, ljudi vredno rade i bore se, takmičeći se za slavu i dobit, varajući i spletkareći, boreći se i nogama i rukama. Sotona koristi slavu i dobit da iskvari ljude, mami ih u ponor greha korak po korak. Promislila sam o sopstvenom ponašanju. Od kada je moj rad nedavno pokazao neke rezultate i dobio pohvale od starešine i braće i sestara, mislila sam da imam osećaj bremena i istina-stvarnosti, i počela sam da uživam u tome da me drugi cene i hvale, nadajući se da će ta počast i ugled trajati večno. Istovremeno, plašila sam se da će, ako moja efikasnost u obavljanju dužnosti jednog dana opadne, ta počast i ugled nestati, te sam počela da obavljam svoje dužnosti tako da me drugi vide. U mojem srcu odavno više nije bilo mesta za Boga, i samo sam razmatrala kako da navedem druge da se ugledaju na mene. Bilo da je reč o tehnikama učenja ili pravljenju slika, sve što sam radila bilo je da pokažem braći i sestrama da sam odgovorna i da imam osećaj bremena u svojim dužnostima, i time zadržim svoj status u njihovim srcima. Pročitala sam još Božjih reči: „Ako si u svom srcu i dalje zaokupljen prestižom i statusom, hvalisanjem i željom da ti se drugi dive, onda nisi neko ko stremi istini i koračaš pogrešnim putem. Ono čemu ti stremiš nije istina, niti je život, već stvari koje voliš: slava, bogatstvo i status – u tom slučaju, ništa što radiš nema veze s istinom, sve su to zla dela i službovanje. Ako, u svom srcu, voliš istinu i uvek težiš istini, ako stremiš promeni naravi, u stanju si da se istinski pokoriš Bogu, ako se bojiš Boga i kloniš zla, odmeren si u svemu što radiš i možeš da prihvatiš Božju proveru, onda će stanje nastaviti da ti se poboljšava i bićeš neko ko živi pred Bogom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dobro ponašanje ne znači da se čovekova narav promenila”). Težnja ka slavi i statusu da bi ti se drugi divili je Sotonin put. Stremljenje ka istini, život pred Bogom i ispunjavanje dužnosti stvorenog bića su način da se živi vredan i smislen život. Razmišljala sam o vremenu kada sam prvi put oslikala pozadine, što je bio izazovan zadatak. Usredsredila sam se na dobro obavljanje svoje dužnosti i molila se Bogu kada sam nailazila na teškoće, i osetila sam da je moje srce veoma blisko Bogu. Ali, od kada sam počela da radim za slavu i status, moje srce se sve više udaljavalo od Boga, i ja po čitav dan nisam mislila o tome kako da dobro obavljam svoju dužnost da bih udovoljila Bogu, već kako da navedem druge da mi se dive i kako da sprečim gubljenje statusa. Kao rezultat toga, misli su mi postajale sve smetenije, i ne samo da nisam dobro obavljala svoju dužnost, već je i moj život trpeo. Slava i dobit su oruđa koja Sotona koristi da naudi ljudima i odvede ih od Boga, i one bi me samo vodile putem opiranja Bogu.

Kasnije sam nastavila da tragam i pročitala sam sledeće Božje reči: „Zbog čega toliko ceniš status? Kakve koristi imaš od statusa? Ako bi ti status doneo nesreću, poteškoće, sramotu i bol, da li bi ga ti i dalje cenio? (Ne bih.) Posedovanje statusa nosi sa sobom tolike prednosti, poput zavisti, respekta, poštovanja i laskanja od strane drugih ljudi, kao i njihovog divljenja i dubokog uvažavanja. Tu su još i osećaj superiornosti i privilegije koje ti donosi status, što ti daje osećaj ponosa i vlastite vrednosti. Pored toga, možeš da uživaš u stvarima u kojima drugi ne mogu, kao što su prednosti statusa i poseban tretman. To su stvari na koje ne smeš ni da pomisliš i to je ono za čime si u snovima čeznuo. Da li ti ceniš te stvari? Ako ti je status šupalj i bez stvarnog značaja i ako nema nikakve svrhe braniti ga, zar onda ne bi bilo glupo da ga ceniš? Ako možeš da otpustiš stvari poput telesnih interesa i užitaka, više te neće sputavati slava, dobitak i status. Šta, dakle, čovek treba najpre da razreši kako bi rešio probleme vezane za poštovanje statusa i stremljenje ka njemu? Kao prvo, treba sagledati prirodu problema koji se ogleda u tome da čovek čini zlo i poseže za trikovima, prikrivanjem i zataškavanjem, kao i u tome da odbija nadzor, ispitivanje i istragu od strane Božje kuće, a sve zato da bi mogao da uživa u prednostima statusa. Zar to nije očigledan otpor i protivljenje Bogu? Ako možete da sagledate prirodu i posledice žudnje za prednostima statusa, time će problem stremljenja ka statusu biti rešen” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam zašto težim ka slavi i statusu. Stvarni razlog zašto sam to radila bio je da bih uživala u prednostima statusa, i zato što sam mislila da ću sa slavom i statusom dobiti poštovanje i uvažavanje od drugih, i da će me gde god da odem braća i sestre shvatiti ozbiljno. Od kada su moje slike i članci stalno birani jedno za drugim, i kada sam videla divljenje i zavist u pogledima braće i sestara, taj osećaj mi je veoma prijao, i strepila sam da, ako mi opadne efikasnost, više neću uživati u tim stvarima. Pošto sam stvoreno biće, sposobnost da obavljam svoju dužnost u Božjoj kući je Božja blagodat, ali želela sam da to iskoristim da uživam u prednostima statusa. To je bilo zaista bestidno! Shvatila sam da sam bila efikasna u slikanju zahvaljujući Božjem prosvećenju, da je ta veština dar od Boga i da sam te rezultate postigla zahvaljujući vođstvu načela Božje kuće i zahvaljujući pomoći braće i sestara i videla sam da su sve te stvari neodvojive od Božjeg vođstva. Nisam imala čime da se hvalim, niti išta što je vredno divljenja. Samo zato što sam bila donekle efikasna u obavljanju svoje dužnosti, to ne znači da je moja vrednost porasla, niti znači da nisam iskvarena ili bez nedostataka. I dalje sam to bila ja, obična osoba sa mnogo nedostataka, i morala sam ispravno da gledam na to. Ako postoje problemi u mojoj dužnosti, trebalo bi da preispitam sebe, da sumiram odstupanja i učim iz njih. Ne treba da se plašim razotkrivanja svojih nedostataka, niti da ih izbegavam, i sigurno ne treba da koristim ljudske metode da ih zataškam. Ono što treba da uradim jeste da se ponašam u skladu sa svojim položajem, i da uložim sve od sebe da ispunim svoje odgovornosti u obavljanju dužnosti. Kada sam to shvatila, prožeo me osećaj lakoće i oslobađanja, i više me nije brinulo kako me braća i sestre vide. Molila sam se Bogu: „Bože, hvala Ti što si me otkrio uz pomoć ovog okruženja, inače ne bih prepoznala svoje probleme. Sada sam spremna da se pokajem, da prestanem da se fokusiram na to kako me drugi vide, da živim pred Tobom i da dobro obavljam svoju dužnost. Ako ponovo budem tragala za slavom i statusom, molim te disciplinuj me, da bih se na vreme prizvala svesti.”

Početkom januara 2024. godine, starešina mi je uredila da doradim jednu sliku. Bio je to poluzavršen rad koji su napravila druga braća i sestre da bih ga ja na kraju doterala i osećala sam se pomalo nervozno, misleći: „Starešina mi je poverila ovo uređenje, tako da moram da dam sve od sebe i da je ne razočaram.” Nadala sam se da ću uspeti da je završim iz prvog pokušaja, da pokažem starešini da još uvek imam neke sposobnosti. U tom trenutku sam shvatila da je moje stanje pogrešno, i da i dalje težim slavi i statusu, pa sam se molila Bogu da se pobunim protiv svoje pogrešne namere, tražeći od Boga da zaštiti moje srce i pomogne mi da ispunim svoje odgovornosti. Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči: „Bog posmatra da li se ponašaš onako kako priliči tvojoj poziciji i da li si neko ko dobro izvršava dužnosti stvorenog bića. On posmatra u tvom obavljanju dužnosti da li u to ulažeš sve svoje srce i trud prema prvobitnim uslovima koje ti je Bog dao i da li postupaš prema načelima da bi postigao rezultate koje Bog želi. Ako sve ove stvari možeš da uradiš, Bog ti daje najbolje ocene. Ako stvari ne radiš u skladu s Božjim zahtevima, uprkos činjenici da se možda trudiš i da sebe ulažeš u posao, ako sve što radiš služi tome da bi se razmetao i pokazivao i ako svoju dužnost ne izvršavaš svim svojim srcem i naporom da bi Bogu udovoljio, niti to radiš prema istina-načelima, onda su tvoja ispoljavanja i otkrivenja, tvoje ponašanje, Bogu odvratni. Zašto ih Bog prezire? Bog kaže da se ne usredsređuješ na prave zadatke, da nisi uložio sve svoje srce, trud ili um u obavljanje svoje dužnosti i da ne slediš ispravan put” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da treba da dam sve od sebe u skladu s načelima koja razumem. Ako dam sve od sebe i još uvek bude odstupanja, starešina će mi ukazati na nedostatke i na taj način dopuniti moj rad, a ja treba da ih izmenim. Imajući to u vidu, više nisam bila nervozna, i pažljivo sam razmišljala o tome kako da napravim najbolji efekat sa slikom, moleći se Bogu i tražeći informacije kad god je postojalo nešto što nisam razumela i vrlo brzo, slika je bila završena. Nekoliko dana kasnije, saznala sam da je slika izabrana, i zahvalila sam Bogu iz dna duše. Ova promena u meni bila je rezultat vođstva Božjih reči.