U martu 2021. godine, dobio sam pismo od crkvenih starešina u kojem traže od mene da im podrobno opišem bezverničko ponašanje svoje supruge. Znao sam da je moja žena zaista bezvernica i da ispunjava kriterijume da bude uklonjena iz Božje kuće. Verovala je u Boga dugi niz godina, ali nikada nije stremila ka istini, uvek je jurila za ovozemaljskim trendovima i bogatstvom i tražila zadovoljstvo. Ne samo da nije bila voljna da prisustvuje crkvenim okupljanjima, već se nikada nije molila, niti je jela i pila Božje reči, i nije bila voljna da obavlja dužnosti. Kada smo braća i sestre i ja razgovarali s njom u zajedništvu o značaju stremljenja ka istini i obavljanja dužnosti, to uopšte nije prihvatila srcem. Ne samo da ona sama nije stremila ka istini, već je meni uvek govorila: „Ne moraš tako marljivo da stremiš ka istini – dovoljno je samo da slediš.” Kada je nisam slušao, često bi gubila strpljenje sa mnom, zbog čega sam se osećao prilično sputano. Znao sam da treba iskreno da opišem ponašanje svoje supruge, ali kada je došlo vreme da stavim reči na papir, oklevao sam, misleći: „U braku smo više od deset godina. Iako moja žena ne stremi ka istini, bila je prilično dobra prema meni i mojim roditeljima. Štedljiva je kada kupuje finu odeću za sebe, ali je velikodušna kada kupuje za mene i moje roditelje. Sada kada treba da bude uklonjena, ne samo da ne mogu ništa da učinim da joj pomognem, već moram i sam da je razotkrijem. Srce mi se cepa. Osim toga, ako moja žena sazna da sam ja razotkrio njeno ponašanje, sigurno će mi zameriti što sam tako bezosećajan. Kako ću kasnije moći da je pogledam u oči?” Zatim sam pomislio i ovo: „Iako moja žena ne stremi ka istini, ona nikada nije učinila ništa loše, tako da od toga što će ostati u crkvi neće biti nikakve štete. Ako ostane u crkvi, mogu da nastavim da joj pišem pisma i da joj pomažem, i neće u potpunosti napustiti Boga da bi težila ka svetu. Možda još uvek postoji mala šansa da preživi. Ali ako zna da će biti uklonjena, mogla bi se prepustiti očaju, potpuno napustiti Boga i slediti ovozemaljske trendove.” Razmišljajući o tome, našao sam se u dilemi. S jedne strane bila je porodična privrženost, a sa druge interesi crkve. Za šta je trebalo da se opredelim? Tih dana sam samo želeo da izbegnem to pitanje, pa sam se zatrpavao poslom. Ali kad god bih završio posao i smirio se, razmišljao bih: „Da li će starešine misliti da sam previše osećajan ako primete da još uvek nisam napisao procenu? Štaviše, nečiji lični stav i stav o radu na čišćenju crkve su presudni. Ko se ne pridržava načela i ne brine za rad crkve stavlja se na Sotoninu stranu.” Pod utiskom tih misli, počeo sam da pišem procenu svoje supruge. Ali dok sam pisao, moja privrženost je ponovo izbijala i pomislio sam: „Ako zapišem sve detalje o njenom bezverničkom ponašanju, sigurno će biti uklonjena. Možda je najbolje da budem kratak.” Kada sam završio s pisanjem procene, osećao sam se pomalo nelagodno. „Zar ovakvim postupanjem ne prikrivam stvari namerno?” Ali onda sam pomislio: „U svakom slučaju, napisao sam procenu. Pošto su starešine već svesne ponečeg od njenog ponašanja, ne smeta što nisam bio previše detaljan.” I tako sam svoju procenu predao starešinama. Nešto kasnije, starešine su mi odgovorile, rekavši da sam u proceni bio isuviše nejasan u vezi sa ponašanjem svoje supruge i zamolili su me da je ponovo napišem. Imao sam blagi osećaj krivice. Plašio sam se da će pisanje previše detalja dovesti do toga da moja žena bude uklonjena, tako da sam želeo da moja procena bude kratka i nejasna, tek da zadovolji formu. Ali Bog sve ispituje. Zar nisam time pokušavao da obmanem i sebe i druge? Zato sam došao pred Boga da se molim i da promislim o sebi.

Dok sam promišljao, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Svako pitanje koje je Bog postavio, duboko me je postidelo. Toliko sam uživao u zalivanju i opskrbi Božjim rečima i trebalo je da primenjujem istinu i da razotkrivam bezvernike. Ali kada je došlo do razotkrivanja moje žene, nisam mogao da se nateram da to učinim i čak sam pribegao obmani da bih prevario starešine. Radije sam držao bezvernika u crkvi nego primenjivao istinu. Bio sam tako sebičan, bez ikakve odanosti Bogu. Uopšte nisam primenjivao istinu. Kada sam razmišljao o tome, veoma sam se kajao. Stoga sam došao pred Boga, ispovedio se i pokajao, izražavajući spremnost da ostavim po strani svoju privrženost i da primenjujem istinu. Zatim sam crkvi pružio detaljne informacije o ponašanju svoje supruge. Tokom 2023. godine saznao sam da je moja žena uklonjena iz crkve.

Kasnije sam pročitao neke od Božjih reči o raspoznavanju bezvernika i to mi je pomoglo da donekle raspoznam suštinu svoje supruge kao bezvernice. Shvatio sam da nikada nije zaista verovala u Boga. Čak i kada je verovala u Gospoda Isusa, ona nije tragala. Kada je njena majka prihvatila Božje delo poslednjih dana, mnogo puta je pokušala da propoveda jevanđelje svojoj ćerki, ali ona nije bila voljna da ga prihvati. Na kraju je pristupila crkvi sa mnom samo zbog našeg braka i moje vere u Boga. Međutim, često mi je govorila da je u verovanju u Boga dovoljno samo slediti, da ne moramo da stremimo previše i da zarađivanje novca treba da bude prioritet. Zato nije mnogo radila u svojim dužnostima nakon što je pronašla Boga. Posle niza razgovora u zajedništvu koje sam imao s njom o značaju obavljanja naših dužnosti, nerado je pristala da ugosti braću i sestre na okupljanjima, ali nije bila voljna da ostane kod kuće kako bi se pobrinula za njihovu bezbednost. Štaviše, često se žalila zato što ne mogu da joj obezbedim bolji materijalni život. Iako je naša porodica imala prilično dobpre životne uslove, tako da nikada nije nedostajalo hrane, niti drugih potrepština, i dalje je bila nezadovoljna i želela je da živi u boljoj kući. Videvši da verujem u Boga i da ne mogu da ispunim njene zahteve, nekoliko puta je rekla da više ne želi da nastavi sa svojom verom. Ali čim bi nešto krenulo naopako, odmah bi postala revnosna, molila se i davala priloge. Kada bi smetnje prošle, vratila bi se svojim starim navikama. Bilo je jasno da se njena vera u potpunosti svodi na sticanje blagoslova. Takođe je imala mnogo predstava o Bogu i često ih je širila preda mnom, govoreći mi da u svojoj veri ne stremim previše revnosno i da ne napuštam kuću da bih obavljao svoje dužnosti. Kada sam joj savetovao da traga za istinom kada se suoči sa stvarima, ona je to naprosto odbacivala, tvrdeći da je sve razumela, ali da to jednostavno nije mogla da primeni. Videvši to, shvatio sam da je ona zaista bezvernica koja ima odbojnost prema istini. Tek nakon što sam donekle raspoznao svoju suprugu, shvatio sam da sam tih godina živeo u privrženosti. Zato sam pokušavao da je podržim i pomognem joj, nadajući se da ću je zadržati u crkvi. Sve je to bilo zbog moje preterane privrženosti.

Kasnije sam jednog dana pročitao odlomak Božjih reči: „Neki ljudi mnogo polažu u osećanja i na sve što im se dešava reaguju na osnovu osećanja; mada u duši dobro znaju da je to pogrešno, oni i dalje ne mogu da budu objektivni, a kamoli da postupaju u skladu s načelom. Mogu li ljudi da primenjuju istinu ako su sve vreme sputani osećanjima? To je izuzetno teško! Razlozi zbog kojih mnogi ljudi ne mogu da primenjuju istinu svode se na osećanja; oni svoja osećanja smatraju naročito važnim i stavljaju ih na prvo mesto. Jesu li to ljudi koji vole istinu? Nipošto. Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja. Koje su verovatne posledice činjenice da ljudi imaju osećanja i da žive prema njima? Zašto Bog najviše mrzi upravo ljudska osećanja? Neki ljudi su stalno sputani vlastitim osećanjima, ne mogu da sprovode istinu u delo i ne mogu da se pokore Bogu, iako bi to hteli, te su stoga izmučeni svojim osećanjima. Ima mnogo ljudi koji istinu razumeju, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo; to je takođe posledica njihove sputanosti osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Božje reči su tačno razotkrile moje stanje. Prilikom pružanja informacija o ponašanju moje supruge kao bezvernice, jasno sam znao da ona nikako ne stremi ka istini, da odbija da prisustvuje okupljanjima, da se nikada ne moli, niti jede i pije Božje reči, i da nije voljna da obavlja bilo kakvu dužnost. Umesto toga, tragala je samo za novcem i ovozemaljskim zadovoljstvima. Štaviše, njena ljudskost nije bila dobra, i ako bi je neko uvredio, proklela bi ga najpodlijim rečima, ponašajući se baš kao bezvernica. Znao sam da treba da razotkrijem ponašanje svoje supruge, ali sam u potpunosti boravio u svojoj privrženosti. Mislio sam da dokle god je ne uklone, može da ostane u crkvi kao služitelj. U suprotnom, potpuno bi izgubila šansu da bude spasena. Dakle, prilikom pisanja procene, namerno sam bio kratak i nejasan u vezi sa njenim ponašanjem u pokušaju da zavaram starešine. Preispitujući svoje postupke, shvatio sam koliko sam bio sebičan i ogavan. Da starešine nisu otkrile moj problem i ukazale na njega na vreme, nastavio bih da boravim u svojoj privrženosti i da štitim suprugu. Da je ostala u crkvi, nastavila bi da širi svoje predstave o Bogu, ometajući druge, i ako braća i sestre ne bi umeli da je raspoznaju, mogli bi da budu navedeni na stranputicu njenim zabludama. Pored toga, iako je ugostila braću i sestre na okupljanjima, nije čuvala bezbednost braće i sestara u našem domu, otežavajući im da se smire na okupljanjima. Sada sam konačno uvideo da sam time što sam je zbog svojih osećanja štitio i branio, dozvolio da bezvernica prekida i ometa crkvu. To je pokazalo da sam se ponašao kao jedan od Sotoninih slugu i da sam činio zla dela!

Kasnije sam preispitao sebe i zapitao se: „Da sam iz dobrih namera zadržao suprugu u crkvi, da li bih joj zaista pomogao da dostigne spasenje i da preživi? Da li bi takvo delovanje bilo u skladu sa Božjom namerom?” Onda sam naišao na odlomak iz Božjih reči: „Oni koji svoju krajnje neverničku decu i rođake na silu dovlače u crkvu, krajnje su sebični i samo se prikazuju kao ljubazni. Ti su ljudi usredsređeni samo na to da vole, bez obzira da li veruju ili ne i bez obzira da li je to Božja namera. Neki svoje žene dovode pred Boga ili pred Njega dovlače svoje roditelje i, bez obzira da li se Sveti Duh s tim slaže ili ne i da li Sveti Duh deluje u njima, oni i dalje slepo ’usvajaju nadarene ljude’ zarad Boga. Kakvu je korist uopšte moguće ostvariti pokazivanjem ljubaznosti prema ovim nevernicima? Čak i ako ovi bezvernici, u kojima nema Svetog Duha, nevoljno slede Boga, oni ipak ne mogu biti spaseni, kao što bi neko mogao da pomisli. Oni koji mogu da prime spasenje zapravo se ne mogu tako lako zadobiti. Ljudi koji nisu podvrgnuti delu i kušnjama Svetog Duha i koji nisu usavršeni od strane ovaploćenog Boga, sasvim su nesposobni da budu upotpunjeni. Stoga su ti ljudi, od trenutka kad nominalno počnu da slede Boga, lišeni prisustva Svetog Duha. Imajući u vidu njihove uslove i njihovo stvarno stanje, oni jednostavno ne mogu da budu upotpunjeni. Pošto je već tako, Sveti Duh odlučuje da ne troši mnogo energije na njih i ne pruža im nikakvo prosvetljenje, niti ih na bilo koji način usmerava; On im samo dozvoljava da Ga slede i na kraju će im otkriti njihove ishode – to je dovoljno. Ljudski zanos i namere potiču od Sotone, te se stoga pomoću njih ni na koji način ne može dovršiti delo Svetog Duha. Ma kakvi bili, ljudi u sebi moraju imati delo Svetog Duha. Mogu li ljudi da upotpunjuju druge ljude? Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca odana svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela? Nameravaju li da ispune dužnosti stvorenog bića? Oni koji, od trenutka kad su počeli da veruju u Boga, nisu u stanju da ostvare prisustvo Svetog Duha, nikada neće moći da zadobiju delo Svetog Duha; ti su ljudi definitivno predviđeni za uništenje. Ma koliko da te ljude neko voli, ta ljubav ne može da zameni delo Svetog Duha. Ljudski zanos i ljubav predstavljaju ljudske namere, ali ne mogu predstavljati Božje namere, niti mogu biti zamena za Božje delo. Čak i ako neko najvećom mogućom ljubavlju i milosrđem obasipa te ljude, koji nominalno veruju u Boga i pretvaraju se da Ga slede, pri tom ne znajući šta zapravo znači verovati u Boga, oni ipak neće steći Božju naklonost, niti će zadobiti delo Svetog Duha. Ljudi koji iskreno slede Boga, čak i ako su lošeg kova i nesposobni da shvate mnoge istine, s vremena na vreme ipak mogu da zadobiju delo Svetog Duha; oni, međutim, koji su prilično dobrog kova, ali ne veruju iskreno, jednostavno ne mogu da zadobiju prisustvo Svetog Duha. Ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da takvi ljudi budu spaseni. Čak i ako čitaju Božje reči ili povremeno slušaju propovedi, čak i ako Bogu pevaju hvalospeve, oni na kraju ipak neće moći da opstanu do vremena počinka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da ne zavisi od pomoći ili podrške drugih da li će neko da krene putem stremljenja ka istini i da na kraju bude spasen i da preživi. Ne daje nadu za preživljavanje prosta činjenica da nismo otišli iz crkve. Umesto toga, to zavisi od stava osobe prema Bogu i istini, kao i da li može da zadobije delo i savršenstvo Svetog Duha u svojoj ličnoj potrazi. Moja žena od početka nikada nije iskreno verovala u Boga. Nikada nije nameravala da ispuni svoje dužnosti da bi udovoljila Bogu, i nikada se nije pokorila uređenjima crkve. Čak i kada je nerado ugošćavala braću i sestre na okupljanjima, nije preuzimala nikakvu odgovornost. Bez obzira na to koliko su crkvene starešine razgovarale u zajedništvu s njom, ona se nikada nije promenila. Čak je nekoliko puta pomenula da više ne želi da veruje u Boga. Sa tako dubokom odbojnošću prema istini, čak i kad bih je primorao da ostane u crkvi, Sveti Duh ne bi delovao u njoj. Zar u tom slučaju svi moji napori ne bi bili uzaludni? Želja da zadržim suprugu u crkvi bila je vođena mojom ličnom privrženošću i sebičnošću. Ne samo da bi takvi postupci bili neefikasni, već bi takođe mogli da dovedu do toga da uvredim Božju narav zbog svoje privrženosti. Setio sam se da jedna od Deset upravnih odluka Doba carstva kaže: „Srodnike koji nisu vernici (tvoja deca, muž ili žena, sestre, roditelji i tako dalje) ne treba primoravati da se priključe crkvi. Božjoj kući ne nedostaje članova i nema potrebe da se taj broj popunjava ljudima od kojih nema koristi. Svi oni koji svojevoljno ne veruju, ne smeju se uvoditi u crkvu. Ova odluka je upućena svim ljudima. Jedni druge treba da proveravate, nadgledate i da se podsećate na ovu stvar; niko je ne sme prekršiti. Čak i kada srodnici koji nisu vernici nevoljno uđu u crkvu, ne smeju im se izdavati knjige, niti im se sme davati novo ime; takvi ljudi nisu iz Božje kuće, a njihov ulazak u crkvu mora biti zaustavljen na svaki mogući način. Ako se crkva dovede u nevolju zbog najezde demona, onda ćeš i sam biti izbačen ili će ti biti postavljena ograničenja. Ukratko, po ovom pitanju svi imate odgovornost, iako ne treba da budete bezobzirni niti da je koristite za lična razračunavanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Upravna odluka jasno kaže da neverujuće članove porodice ne treba da teramo da pristupe crkvi. Čak i ako takvi ljudi pristupe crkvi, Bog ih ne priznaje. To je odluka koju svaki vernik treba da sledi. Međutim, oglušio sam se o Božju upravnu odluku i pokušao da zadržim suprugu u crkvi iz privrženosti. Crkva je mesto gde braća i sestre obožavaju Boga i obavljaju svoje dužnosti; ona ne dozvoljava ometanje bezvernika, antihrista ili zlih ljudi. Pošto moja žena ima odbojnost prema istini i u suštini je bezvernica, njen ostanak u crkvi nesumnjivo bi prekidao i ometao rad crkve i crkveni život. Kako bi moj pokušaj da zbog lične privrženosti zadržim bezvernicu u crkvi ikako mogao da se uskladi sa Božjom namerom?

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: i donekle razumeo koren mog osećajnog pristupa stvarima. Svemogući Bog kaže: „Ako je osoba neko ko poriče Boga i suprotstavlja Mu se, neko koga je Bog prokleo, ali taj neko je tvoj roditelj ili rođak i, koliko znaš, ne izgleda kao zla osoba, već je dobar prema tebi, onda možda nećeš moći da mrziš tu osobu, i možda ćeš čak ostati u bliskom kontaktu s njom i vaš odnos će ostati nepromenjen. Saznanje da Bog mrzi takve ljude će te mučiti, a ti nećeš biti u stanju da staneš na stranu Boga i nemilosrdno ih odbaciš. Osećanja te uvek sputavaju i ne možeš u potpunosti da ih otpustiš. Šta je razlog tome? To što su tvoja osećanja prejaka i sprečavaju te da primenjuješ istinu. Ta osoba je dobra prema tebi, tako da ne možeš da nateraš sebe da je mrziš. Mogao bi da je mrziš samo ako bi te povredila. Da li bi ta mržnja bila u skladu s istina-načelima? Takođe, vezan si tradicionalnim predstavama, misliš da će te, ako budeš mrzeo roditelje ili rođake, društvo omalovažavati i javno mnjenje vređati, osuđivati kao odrođenog, kao osobu bez savesti, koja čak nije ni čovek. Misliš da bi doživeo božju osudu i kaznu. Čak i ako želiš da ih mrziš, savest ti to neće dozvoliti. Zašto tvoja savest funkcioniše na taj način? Zato što je takav način razmišljanja usađen u tebe još od detinjstva, kroz porodično nasleđe, kroz vaspitanje koje su ti dali roditelji i kroz indoktrinaciju kulturne tradicije. Takav način razmišljanja duboko je ukorenjen u tvom srcu i čini da pogrešno veruješ da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da je sve što si nasledio od svojih predaka uvek dobro. To je prvo što si naučio i takav način razmišljanja ostaje dominantan i stvara veliki kamen spoticanja i ometanje u tvojoj veri i prihvatanju istine, ostavljajući te nesposobnog da primeniš Božje reči u praksi i da voliš ono što Bog voli i mrziš ono što Bog mrzi. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči razotkrile su koren osećajnog načina na koji sam postupao. Kada je u pitanju bilo pružanje detalja o ponašanju moje supruge kao bezvernice, nisam je razaznao niti razotkrio na osnovu njene suštine ili njenog stava prema Bogu i istini. Umesto toga, usredsredio sam se samo na to da je obično bila dobra prema meni i da je brinula o mojim roditeljima. Samim tim, boravio sam u svojoj privrženosti i pokušao sam da je zaštitim i odbranim. Iako sam znao da je nevernica i da se njen slučaj uklapa u načela koja opravdavaju njeno uklanjanje iz crkve, pridržavajući se načela i razotkrivajući je, pa čak i gledajući kako je uklanjaju iz crkve, osećao bih se nelagodno, kao da mi savest to ne bi dozvolila. Čak sam osećao da ću izneveriti svoju ženu ako je razotkrijem i plašio sam se da će mi, ako sazna da sam je ja razotkrio, zameriti da sam hladan i bezosećajan. Usvojio sam takve sotonske filozofije kao što su „Krv nije voda” i „Čovek je živo biće; kako može da bude lišen osećanja?” kao načela vladanja. Vezan tim mislima, osećao sam nevidljivi pritisak. Nije me bilo briga da li je ta osoba bezvernica, ili koliko bi štete ona nanela radu crkve i braći i sestrama ako bi ostala u crkvi. Samo sam mislio da dokle god mi je ta osoba rod, ne mogu da je razotkrijem. Čak sam se osećao primoranim da je pokrivam, da idem protiv svoje savesti, i brinuo sam se da će me, ako to ne uradim, ljudi zvati bezdušnim. Konačno sam uvideo da izreke „Krv nije voda” i „Čovek je živo biće; kako može da bude lišen osećanja?” uopšte nisu načela vladanja, i da bi me vladanje na osnovu ovih sotonskih otrova samo navelo da boravim u privrženosti i da postanem nesposoban da raspoznam dobro od zla.

U julu 2023. godine dobio sam pismo od tašte, u kojem me je obavestila da moja žena želi da podnese zahtev za razvod braka. Zaista sam želeo da odem kući da sačuvam naš brak, ali nakon čitanja nekih Božjih reči koje su se posebno odnosile na moje stanje, shvatio sam da smo moja žena i ja različitog soja i da ne idemo istim putem. Ako budemo živeli zajedno, jedini ishod će biti beskrajna patnja. Štaviše, iskusio sam Božje vođstvo i blagoslove dok sam obavljao svoje dužnosti van kuće tokom proteklih nekoliko godina. Prepoznao sam da je samo stremljenje ka istini pravi put u životu. Zato sam odlučio da odustanem od ideje da se vratim kući. Hvala Bogu što me je uputio da otpustim svoju privrženost!