U januaru 2021. godine, Džang Fang i ja smo obe izabrane za crkvene starešine. Bile smo zauzete u crkvi od jutra do kasno u noć. Međutim, pošto ranije nisam sarađivala u radu na izradi tekstova niti u radu na čišćenju, i pošto sam bila nova u toj crkvi i nisam bila upoznata sa mnogim aspektima, rad nije bio naročito efikasan. Nakon nekog vremena, Li Jan se vratila sa obavljanja dužnosti na drugom mestu i takođe je izabrana da bude crkveni starešina. Bila sam veoma srećna. Poznavala sam Li Jan. Ona je ranije obavljala svoju dužnost u ovoj crkvi i dobro je razumela sve aspekte. Štaviše, njen kov je bio visok, a imala je i radne sposobnosti. Takođe je obavljala mnoge dužnosti. Pomislila sam: „Sada kada imamo Li Jan za saradnicu u crkvenom radu, sigurno ćemo biti u stanju da pronađemo rešenja za probleme i poteškoće braće i sestara, a kada se efikasnost rada poboljša, i ja ću izgledati dobro.” Zato sam žurno ispričala Li Jan sve o situaciji u crkvi. Li Jan se veoma brzo upoznala sa poslom i počele smo da sarađujemo tako što smo podelile naše zadatke. Džang Fang i ja smo uglavnom bile odgovorne za rad na jevanđelju i rad na zalivanju. Li Jan je bila odgovorna za rad na čišćenju i za crkveni život. Kada bismo Džang Fang i ja naišle na probleme koje nismo znale kako da rešimo, Li Jan bi uvek bila ta koja je razgovarala sa nama. Uz njenu pomoć smo uspele da pronađemo načine za rešavanje mnogih problema. Li Jan je takođe postala glavni oslonac naše crkve. Više starešine su sa nama održale sastanak saradnika kako bi proverile rad naše crkve i, kada su videle da aktivno sarađujemo i obavljamo različite poslove na pravilan način, nastavile su da klimaju glavom u znak odobravanja. Setila sam se kako su nas starešine, kada su ranije dolazile da se upoznaju sa našim radom, orezale jer neke ključne zadatke nismo dobro uradile, što je dovelo do kašnjenja. Postidela sam se i nisam mogla da podignem glavu. Sada, kada smo imali Li Jan za saradnicu u obavljanju naših dužnosti, efikasnost rada je bila vidno drugačija. Više starešine su nas sada retko orezivale i ja sam izgledala dobro na sastancima saradnika. Pomislila sam: „U budućnosti moram dobro da sarađujem sa Li Jan i da se trudim da sve zadatke u crkvi obavljam još bolje.”

Jedne večeri u julu, više starešine su poslale pismo tražeći od nas da preporučimo nekoga ko je prilično dobar i ko bi mogao da preuzme odgovornost za crkveni rad. Pomislila sam: „Li Jan je najbolja u pogledu kova i radne sposobnosti, a takođe će zadobiti više prakse ako bude unapređena. Ali, ako je preporučim, naša crkva će izgubiti jednog od svojih glavnih oslonaca. Džang Fang i ja još uvek nismo dovoljno dobre u svom poslu. Ako crkveni rad bude manje efikasan, više starešine će definitivno reći da nam nedostaje radne sposobnosti i da ne možemo da obavljamo stvaran posao. Možda će nas čak i smeniti. Šta će onda naša braća i sestre misliti o nama? Ne mogu dati preporuku da Li Jan ode. Ali, ako je ne preporučujem, znači da ne štitim crkveni rad i da ne uzimam u obzir širu sliku.” Nijedna opcija mi se nije činila ispravnom i zbog toga sam se osećala zaista uznemireno. Na kraju sam nevoljno rekla Li Jan: „Preporučiću da ti odeš”. Li Jan je oklevala i nije ništa rekla, ali osetila sam da ona ne želi da ide. U početku sam želela da je pitam za njeno mišljenje i da razgovaram sa njom, ali onda sam pomislila: „Šta ako posle našeg razgovora ona pristane da ode? Tada će rezultati našeg crkvenog rada opasti, a ja ću izgledati loše. Zaboravi, neću je pitati niti ću razgovarati sa njom. Samo ću se pretvarati da ništa nisam videla. Ako ne ode, zar to nije bolje za mene?” Stoga nisam odgovorila višim starešinama. Nakon što sam stigla kući, legla sam u krevet, prevrtala se i nisam mogla da zaspim. Razmišljala sam o tome kako su nas starešine zamolile da im brzo odgovorimo, ali sam ja odugovlačila i nisam odgovarala. Da li će ovo dovesti do zadržavanja rada? Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve nemirnija. Ali, u svom srcu i dalje nisam bila voljna da preporučim Li Jan. U crkvi je bilo toliko posla koji treba uraditi i, kad bi bilo samo jedne osobe manje za saradnju, efikasnost rada sigurno ne bi bila tako dobra. Razmišljajući o tome, nisam je preporučila.

Sledećeg jutra, kada sam ustala, osećala sam se slabo i nemoćno i nisam mogla ništa da jedem. U srcu sam osećala nelagodnost. Pomolila sam se pred Bogom i u svom traganju, videla sam ove Božje reči: „Šta god da rade, antihristi pre svega razmatraju sopstvene interese i deluju tek onda kad o svemu dobro promisle; istini se ne pokoravaju istinski, iskreno i u potpunosti bez ikakvih kompromisa, već to čine selektivno i uslovno. A u čemu je uslov? Da im status i reputacija moraju biti netaknuti i da ne smeju da pretrpe nikakav gubitak. Tek kad je taj uslov ispunjen, donose odluku i biraju šta će uraditi. Drugim rečima, antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, ili kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ. Zar nije sebična i ogavna?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči su pogodile pravo u centar kada je u pitanju razotkrivanje mog stanja. Narav koju sam otkrila je isto tako sebična i ogavna kao narav antihrista. Da bih zaštitila svoj lik i status, uopšte nisam razmišljala o interesima Božje kuće. Više starešine su nas zamolile da preporučimo nekoga ko će preuzeti kontrolu nad crkvenim radom u većem obimu. Jasno sam znala da je kov Li Jan dobar, da poseduje radnu sposobnost i da je ona odgovarajući kandidat. Na osnovu načela, trebalo je da je preporučim, ali sam se uplašila da nakon odlaska Li Jan neću moći dobro da obavljam neke poslove, da će rezultati rada opasti, da će me starešine orezati i da ću ja izgledati loše. Zato nisam želela da preporučim Li Jan. Kada sam videla da Li Jan ne želi da ide, nisam pitala za njene poteškoće niti sam razgovarala sa njom da bih joj pomogla. U sebi sam bila potajno srećna i žarko sam želela da ne ode. Razmišljajući o tome kako su crkvenom radu sada hitno potrebni ljudi za saradnju, kao crkveni starešina, trebalo je da imam obzira prema Božjoj nameri, da razgovaram sa Li Jan i pomognem joj kako bi aktivno sarađivala. Ali, ja zaista nisam razmišljala o crkvenom radu. Bila sam zaista sebična i ogavna! U meni nije bilo ni traga ljudskosti! Osećala sam veliku krivicu i brzo sam pisala starešinama, preporučivši Li Jan.

Posle nekog vremena, kada mi više starešine nisu odgovorile, pretpostavila sam da su pronašle nekoga iz druge crkve i da više nije bilo potrebno da Li Jan ide. Potajno sam bila pomalo srećna. Neočekivano, jednog dana su starešine napisale pismo tražeći od braće i sestara da napišu procenu Li Jan. Videvši ovo pismo, srce mi se steglo i pomislila sam: „Oni žele procenu Li Jan, tako da se čini da starešine žele da je unaprede.” Bila sam pomalo razočarana. „Sada je đakon koji širi jevanđelje teško bolestan i ne može da obavlja svoje dužnosti. Ja se staram o radu na jevanđelju, povrh ostalih mojih dužnosti. Štaviše, u poslednje vreme nije bilo mnogo napretka u radu na jevanđelju pa sam veoma zabrinuta. Možda neko vreme neću moći da pronađem pravu osobu. Prvobitno je Li Jan htela da završi svoj posao, a zatim da mi pomogne u radu na jevanđelju. Ako nju premeste, ko će mi pomoći u radu na jevanđelju? Takođe, moraćemo da preuzmemo sav rad Li Jan. Kako Džang Fang i ja možemo da preuzmemo teret svih ovih zadataka? Ako se rezultati rada ne poprave, kako će braća i sestre gledati na nas?” Razmišljajući o svemu tome, želela sam da zadržim Li Jan ovde. Bilo mi je potpuno jasno da će, ako napišem iskrenu procenu Li Jan, šanse za njeno unapređenje biti veoma velike. Zato sam pisala o tome kako je postala negativna i kako je posrnula kada je smenjena sa dužnosti pre nekog vremena, misleći da je starešine ne bi unapredile kad bi je videle kao takvu. Nakon što sam napisala pismo, nisam više razmišljala o tome i stvar je bila završena.

Jednog dana sam naišla na odlomak iz Božjih reči i shvatila sam prirodu i posledice ovakvog svog postupanja. Svemogući Bog kaže: „Božja kuća treba centralno da rasporedi Božji izabrani narod. To nema nikakve veze ni sa jednim starešinom, glavom grupe ili pojedincem. Svi moraju da postupaju u skladu sa načelom; to je pravilo Božje kuće. Antihristi ne postupaju prema načelima Božje kuće, oni stalno kuju planove u korist svog statusa i interesa i teraju braću i sestre dobrog kova da im služe kako bi učvrstili svoju moć i status. Zar to nije sebično i podlo? Spolja gledano, to što zadržavaju ljude dobrog kova pored sebe i ne dopuštaju Božjoj kući da ih premesti deluje kao da razmišljaju o crkvenom poslu, ali u stvari oni misle samo na svoju moć i status i uopšte ne razmišljaju o radu crkve. Boje se da će loše obaviti crkveni posao, da će biti smenjeni i da će izgubiti svoj status. Antihristi ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće, misle samo na svoj status, štite svoj status bez obzira na cenu interesa Božje kuće i brane svoj status i interese na štetu rada crkve. To je sebično i podlo. Kada se suoči sa takvom situacijom, najmanje što čovek treba da uradi jeste da razmišlja koristeći svoju savest: ’Svi ovi ljudi su iz Božje kuće, oni nisu moje lično vlasništvo. Ja sam, takođe, član Božje kuće. Kakvo pravo ja imam da sprečavam Božju kuću da premešta ljude? Trebalo bi da razmislim o celokupnim interesima Božje kuće, umesto da se fokusiram samo na posao u okviru mog delokruga odgovornosti.’ Tako bi trebalo da razmišljaju ljudi koji poseduju savest i razum i to je razum koji bi trebalo da imaju oni koji veruju u Boga. Božja kuća se bavi radom kao celinom, dok se crkve bave pojedinačnim poslovima. Stoga, kada Božja kuća traži od crkve nešto posebno, najvažnije što starešine i delatnici mogu da urade jeste da poslušaju uređenja Božje kuće. Lažne starešine i antihristi nemaju takvu savest i razum. Svi su prilično sebični, misle samo na sebe i ne misle na rad crkve. Razmatraju samo trenutne koristi koje su im pred očima, ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće i stoga su potpuno nesposobni da poslušaju uređenja Božje kuće. Izuzetno su sebični i podli! Imaju čak dovoljno smelosti da prouzrokuju smetnje u Božjoj kući i čak se usuđuju da se tvrdoglavo drže svojih principa; to su ljudi koji imaju najveći nedostatak u pogledu ljudskosti, to su zli ljudi. Takvi su antihristi. Oni uvek postupaju prema crkvenom poslu, prema braći i sestrama, pa čak i prema svim resursima Božje kuće koji spadaju u njihov delokrug odgovornosti kao prema svom ličnom vlasništvu. Veruju da imaju pravo da odluče kako će se te stvari rasporediti, premeštati i koristiti i da Božjoj kući nije dozvoljeno da se meša. Kada te stvari dođu u njihove ruke, kao da postanu vlasništvo Sotone, nikome nije dozvoljeno da ih dodirne. Oni su glavni, velike zverke i ko god dođe na njihovu teritoriju mora da se ponaša poslušno, krotko i u skladu sa njihovim naredbama i uređenjima, i mora da prima uputstva na osnovu njihovog izraza lica. To je ispoljavanje sebičnosti i podlosti u okviru karaktera antihrista. Oni ne vode računa o radu Božje kuće, uopšte ne slede načela i misle samo na svoje interese i status – što su sve obeležja sebičnosti i podlosti antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Bog razotkriva da su antihristi posebno sebični i ogavni, prema braći i sestrama se ophode kao prema oruđu koje služi njihovom sopstvenom ugledu i statusu i ne obaziru se na rad Božje kuće. Upoređujući sebe sa antihristima, ponašanje nam je bilo isto. Dobro sam znala da je, nakon što je smenjena, Li Jan donekle stekla razumevanje o sebi i promenila se, i da sada efikasno obavlja svoje dužnosti. Ali, plašila sam se da se rezultati našeg crkvenog rada ne bi poboljšali i da bih izgubila ugled kad bih je preporučila, pa sam spomenula kako je Li Jan postupala kada je bila u lošem stanju, ne bih li prevarila starešine, nadajući se da ću tako zadržati Li Jan ovde, kako bih mogla da nastavim da je koristim. Li Jan nije bila baš voljna da ode, ali joj ja nisam ponudila razgovor i pomoć, već sam potajno bila i srećna, nadajući se da će ona nastaviti da živi u pogrešnom stanju, kako je ne bi premestili. Dobro sam znala da su za crkveni rad potrebni ljudi, ali sam se brinula samo o tome da zaštitim svoje interese i uopšte nisam razmišljala o celokupnom crkvenom radu. Kako sam to ispunjavala svoju dužnost? Da bih naterala nekog da ostane da mi služi i da bih sačuvala svoj ugled i status, potpuno sam ignorisala potrebe crkvenog rada. Nisam li takvim postupanjem prekidala crkveni rad? Put kojim sam išla je bio antihristov put otpora Bogu. Kad ne bih odbacila svoje zle načine i pokajala se Bogu, On bi me na kraju uklonio. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više plašila i pomalo sam osećala mržnju prema svojoj sebičnoj i ogavnoj sotonskoj prirodi, pa sam se pomolila Bogu govoreći Mu da sam spremna da se pokajem.

Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto. Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli, i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su ukazale na put primene. U vršenju svoje dužnosti treba se odreći ličnih ambicija i želja i u svemu na prvo mesto treba staviti rad Božje kuće. Uzmimo na primer pitanje preporuke Li Jan. Pošto je sestra ispunila uslove Božje kuće za unapređenje i obuku, trebalo je da je preporučim i da je pustim da stekne bolju praktičnu primenu na odgovarajućoj poziciji, što bi takođe koristilo crkvenom radu. Shvativši to, bila sam spremna da preporučim Li Jan i nisam više razmišljala o tome kako ću izgubiti ugled jer će rezultati mog sopstvenog rada bili loši. Samo sam želela da se više molim Bogu i više se oslanjam na Njega, kao i da obavljam crkveni rad najbolje što mogu.

Nedugo zatim, Li Jan je premeštena, a ja sam preuzela posao za koji je ona bila odgovorna. Ranije sam retko učestvovala u radu za koji je ona bila odgovorna. Kada sam videla da se rad na čišćenju dotiče mnogih načela i da bi taj rad bio odložen kada ne bih savladala ova načela, osetila sam blagi pritisak zbog toga. Tada sam se setila da je Bog rekao da čovek mora da izvršava svoju dužnost svim srcem, snagom i umom. Moram da uložim svu svoju snagu i uradim sve što mogu. Kasnije, dok su braća i sestre prebirali materijale za uklanjanje ljudi, pojavila su se mnoga odstupanja i problemi. Stoga sam razgovarala i proučavala načela sa svima, tražeći vođstvo za sve što ne razumem i postepeno sam sticala izvesno razumevanje načela. Kada sam prihvatila pravi način mišljenja u pogledu saradnje, to zapravo nije bilo tako teško kao što sam mislila. Setila sam se da je ranije, kada je Li Jan bila ovde, ona bila ta koja je rešavala mnoge probleme i poteškoće braće i sestara razgovarajući sa njima, tako da ja nisam imala nikakav teret. Nakon što je Li Jan otišla, počela sam da se sve više oslanjam na Boga, a takođe sam imala veći teret nego ranije.

Zahvalila sam Bogu na Njegovom praktičnom uređenju okruženja, što mi je omogućilo da donekle steknem razumevanje svoje sebične i ogavne priroda-suštine. Istovremeno sam shvatila i da, kad god su crkvi potrebni ljudi za saradnju u radu, mi treba da ih aktivno obezbedimo i preporučimo, pri čemu ne treba da mislimo na svoje interese, već moramo da uzmemo u obzir sveukupni crkveni rad. Time se štiti crkveni rad i to je u skladu sa Božjim namerama. Kada sam ostavila po strani svoje interese i ponela teret za svoju dužnost, takođe sam uspela da rešim neke od poteškoća svoje dužnosti i uvidela sam Božje vođstvo. Praktično postupanje na taj način je učinilo da se u srcu osećam opušteno i spokojno.