U avgustu 2023. godine, počela sam da sarađujem sa Lin Mu na našim dužnostima u vezi sa izradom tekstova. Lin Mu je dugo vremena obavljala ovu dužnost, imala je dobar kov i bila je dobro upućena u načela. Pošto sam bila nova u ovoj ulozi i nisam bila upoznata sa načelima i stručnim veštinama, smatrala sam da bi trebalo više da učim od Lin Mu kako bih brzo dokučila načela i preuzela svoj deo odgovornosti. U početku, trudila sam se da naučim stručne veštine i načela. Kada bi nešto nedostajalo u pripremljenim materijalima, tražila bih od Lin Mu da ih poboljša. Ona bi brzo dovršavala i dopunjavala pitanja koja su mi se činila donekle složena. Osećala sam blagu zavist, ali i određeno olakšanje, misleći da će ona, ako se suočim sa poteškoćama u budućnosti, pomoći da se one reše. Tako ne bih morala da trošim vreme na traženje materijala ili načela, što bi mi uštedelo vreme i trud, a i bilo bi mi lakše. Postepeno, kada bih se suočila sa teškim pitanjima koja su zahtevala više vremena i pažljivog razmišljanja, obratila bih se Lin Mu da ih reši. To je postao moj način rešavanja problema. Lin Mu mi je na to nekoliko puta skrenula pažnju, rekavši da joj pregled materijala koji sam pripremila svaki put oduzima mnogo vremena, jer neka pitanja nisu bila jasno navedena, te da bi trebalo da promislim o svom pisanju. Osećala sam se pomalo krivom, ali onda sam pomislila: „Lin Mu ima bolji kov od mene i bolje razume načela. Ona može brzo da reši ta pitanja. Neka oni sposobniji obave više posla.” Zato nisam razmišljala o sebi.

Jednog dana, Lin Mu je bila zauzeta i nije imala vremena da pregleda poslovno pismo koje sam napisala. Zamolila me je da ga sama pažljivo proverim. Primetila sam dva dela u kojima nisam jasno objasnila stvari. Setila sam se da sam to shvatila dok sam pisala, ali, razmišljajući izvesno vreme, nisam mogla da smislim bolja rešenja, pa sam to ostavila Lin Mu da kasnije izmeni i poboljša. Sada, kada razmišljam o tome, šta bi bilo da Lin Mu nije imala vremena da pregleda to problematično pismo nego ga je direktno poslala? Zar to ne bi bio loš primer braći i sestrama? U ozbiljnim slučajevima, to bi čak moglo da izazove prekidanje i ometanje. Pomalo sam se uplašila i rekla sam sebi: „Ako ubuduće naiđem na nešto što ne mogu jasno da sagledam, treba da o tome razgovaram sa Lin Mu i nastavim tek nakon što to razjasnim. Ne mogu samo da biram lakši put i da prepuštam probleme drugima.” Nakon toga, počela sam da razmišljam o tome zašto stalno želim da prebacujem probleme na druge. Zatim sam pročitala odlomak Božjih reči koji je zaista odgovarao mom stanju. Svemogući Bog kaže: „Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. Kada takva osoba vidi da je zadatak previše naporan ili rizičan, ona ga utrapi nekom drugom; takvi ljudi sami obavljaju samo ležerne poslove i smišljaju izgovore, tvrdeći da su lošeg kova, da nemaju radne sposobnosti i da ne mogu da preuzmu na sebe taj zadatak – kada je zapravo reč o tome da žude za telesnim udobnostima. Ma kakav posao obavljali i ma kakvu dužnost vršili, ne žele da pate. (…) Ma koliko posla bilo u crkvenom radu i u njihovim dužnostima, rutina i normalno stanje njihovog života nikada se ne prekidaju. Nikada nisu nemarni ni prema najsitnijem detalju telesnog života i imaju nad njima savršenu kontrolu, vrlo su strogi i ozbiljni. No, kada imaju posla sa radom Božje kuće, ma koliko važno bilo neko pitanje, pa čak i ako se radi o bezbednosti braće i sestara, oni se prema tome odnose nemarno. Nije ih briga čak ni za one stvari koje se tiču Božjeg naloga ili dužnosti koju treba da obave. Ne preuzimaju baš nikakvu odgovornost. To je prepuštanje telesnim udobnostima, zar ne? Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je tačno moje stanje. Prilikom obavljanja dužnosti, radije sam birala zadatke koji su bili lakši i praktičniji, a zahtevnije probleme sam stalno prepuštala drugima. To je bilo ispoljavanje žudnje za telesnim zadovoljstvima. Prilikom pisanja pisma, radije sam birala jednostavnija pitanja na koja ću odgovoriti, a ako je neko pitanje bilo složenije, smatrala sam ga previše problematičnim i nisam želela da odgovorim na njega. Čak i kad bih odgovorila na takvo pitanje, nisam se trudila da razmislim kako da jasno razgovaram o problemu. Teška pitanja sam stalno prepuštala Lin Mu, pravdajući se time da ne mogu jasno da ih objasnim. Međutim, u stvarnosti, nisam želela da ulažem mnogo truda niti da trpim teškoće u svojoj dužnosti, već sam žudela za telesnim zadovoljstvima. Nakon što sam stekla izvestan uvid u svoje stanje, pomolila sam se Bogu, izražavajući svoju spremnost da se pobunim protiv sebe i pokajem pred Njim.

Kasnije sam naišla na odlomak Božjih reči koji me je dirnuo u srce. Svemogući Bog kaže: „Ma kakav posao da izvršavaju, odnosno, kakvu god dužnost da obavljaju, neki ljudi nisu sposobni za to; ne mogu to da podnesu i nisu u stanju da ispune nijednu obavezu niti odgovornost koju osoba treba da ispuni. Zar nisu smeće? Jesu li i dalje dostojni da se nazivaju ljudima? Sa izuzetkom pritupih, mentalno nesposobnih i onih koji pate od fizičkih nedostataka, postoji li iko živ ko ne bi trebalo da izvršava svoje dužnosti i da ispunjava svoje odgovornosti? Međutim, takva je osoba uvek ljigava i zabušava, ne želeći da ispunjava svoje odgovornosti; to jest, ona ne želi da bude valjano ljudsko biće. Bog joj je pružio mogućnost da bude ljudsko biće, dao joj je kov i darove, a ona to ne može da iskoristi u izvršavanju svoje dužnosti. Ne radi ništa, a želela bi da uživa na svakom koraku. Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem? Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili sasvim običan, težak ili jednostavan – ona je uvek površna, izvlači se i zabušava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude, ne preuzimajući nikakvu odgovornost, a želi da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće? Da bi zaradio za život, ima li ikoga u društvu ko ne mora da se pouzda u sebe? Kad postane odrasla osoba, čovek mora da se brine o sebi. Njegovi su roditelji ispunili svoju odgovornost. Čak i da su njegovi roditelji spremni da ga izdržavaju, njemu bi zbog toga bilo nelagodno. Trebalo bi da bude u stanju da shvati da su njegovi roditelji obavili svoju misiju njegovog odgoja, da shvati da je odrasla, zdrava i prava osoba i treba da bude sposoban da živi samostalno. Nije li to minimum razuma koji bi odrasla osoba trebalo da ima? Ako neko zaista poseduje razum, nikako ne bi trebalo da može da džabalebari na grbači svojih roditelja; trebalo bi da se pribojava tuđeg podsmeha, toga da će izgubiti obraz. Prema tome, da li neko ko voli udobnost i mrzi rad poseduje razum? (Ne poseduje.) Taj uvek nešto želi zabadava; želi da nikada ne ispuni odgovornost, želi da mu slatkiši naprosto padnu s neba pravo u usta; uvek bi da dobije tri pristojna obroka dnevno, da ga neko opslužuje, a da on uživa u dobroj hrani i piću bez i najmanjeg rada. Nije li ovo način na koji razmišlja parazit? I da li ljudi koji su paraziti poseduju savest i razum? Imaju li integritet i dostojanstvo? Ni slučajno. Svi su oni nesposobnjakovići koji bi hleba bez motike, svi su redom zveri bez savesti i razuma. Niko od njih nije podoban da ostane u Božjoj kući” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Bog razotkriva činjenicu da oni koji su neodgovorni, ljigavi i izbegavaju svoje dužnosti nemaju ni integritet ni dostojanstvo. Takvi ljudi su paraziti i beskorisni su Božjoj kući. Oni ničim ne doprinose i spadaju u vrstu ljudi koje Bog uklanja. Razmišljajući o Božjim rečima, osećala sam se pomalo uznemireno. Kada bih nailazila na poteškoće, nisam želela da se potrudim da razmislim o njima i uvek sam se oslanjala na Lin Mu. A kada bih se bavila problemima, iako znajući da neka moja objašnjenja nisu jasna, nisam mnogo razmišljala, već sam samo prepuštala Lin Mu da poboljša moje odgovore. Čak i nakon što mi je ukazala na te probleme, nisam razmišljala o sebi. Umesto toga, nastavila sam da se oslanjam na nju, pravdajući to time da ona ima bolji kov i da oni koji su sposobniji treba da rade više. Shvatila sam da sam bila ljigava i da sam izbegavala svoje dužnosti, uvek želeći da dobijem nešto bez imalo truda. Oslanjala sam se na druge da dovrše moj posao, a nisam preuzimala nikakvu odgovornost. Nakon što sam toliko godina uživala u zalivanju i snabdevanju Božjim rečima, i dalje sam bila površna i izbegavala sam svoje dužnosti. Nisam bila u stanju da preuzmem odgovornosti koje je trebalo da preuzmem. Zar nisam bila potpuno beskorisna i bez ikakvog integriteta i dostojanstva? Nalik roditeljima koji naporno rade kako bi dete odgojili do punoletstva. Ali, kada dete treba da se osamostali, ono navodi razne teškoće kao izgovore, ne želi da radi kako bi se izdržavalo i nastavlja da se oslanja na svoje roditelje. Kako se ti roditelji osećaju zbog toga? Pošto su mi bile dodeljene dužnosti u vezi sa izradom teksta, trebalo je da cenim tu priliku, da se više potrudim kako bih naučila stručne veštine i načela. Trebalo bi takođe da tražim smernice od Lin Mu za stvari koje nisam razumela kako bih mogla što pre da dokučim načela i preuzmem svoj deo odgovornosti. Ali sam uvek odbijala da se mentalno angažujem, pa sam se radije oslanjala na druge. Moj stav prema dužnostima bio je odvratan i mrzak Bogu i ako ne promenim svoje ponašanje, na kraju ću postati potpuno beskorisna.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ima ljudi koji uopšte ne žele da pate dok obavljaju svoje dužnosti, koji se uvek žale kada naiđu na problem i odbijaju da plate cenu. Kakav je to stav? To je površan stav. Ako svoju dužnost obavljaš površno i pristupaš joj s nepoštovanjem, kakav će biti rezultat? Loše ćeš obavljati svoju dužnost, iako si sposoban da je valjano obavljaš – tvoj učinak neće biti na visini zadatka i Bog će biti veoma nezadovoljan stavom koji imaš prema obavljanju svoje dužnosti. Da si mogao da se moliš Bogu, da si tragao za istinom i prionuo na to svim srcem i dušom, da si tako sarađivao, onda bi ti Bog sve pripremio unapred, tako da bi, jednom kada bi počeo sa radom, sve došlo na svoje mesto i postigao bi dobre rezultate. Ne bi morao da uložiš ogromnu količinu energije; kada bi dao sve od sebe da sarađuješ, Bog bi već sve uredio za tebe. Ako si prevrtljiv i ako zabušavaš, ako svoju dužnost ne obavljaš kako valja i uvek ideš pogrešnim putem, onda Bog neće delovati u tebi; izgubićeš ovu priliku i Bog će reći: ’Nisi dobar, ne mogu da te upotrebim. Idi i stani sa strane. Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da ti sve bude lagano, zar ne? E, onda, neka ti bude lagano zauvek!’ Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom. Šta kažete, da li je to gubitak ili dobitak? (Gubitak.) To je ogroman gubitak!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da, kada naiđemo na poteškoće u svojim dužnostima, ako uložimo celo svoje srce i um u njih, ako smo spremni da platimo cenu i ako tragamo za istinom, Bog će nas prosvetiti i voditi. Što više primenjujemo taj pristup, to put pred nama postaje jasniji, a naše misli lucidnije. Međutim, ako naiđemo na poteškoće, ali se ne potrudimo da tragamo za istina-načelima, već stalno izbegavamo odgovornost, naposletku, nećemo zadobiti ništa i nećemo moći da valjano obavljamo bilo koju dužnost. Na kraju ćemo biti razotkriveni i uklonjeni zbog lenjosti, te ćemo izgubiti priliku da obavljamo svoje dužnosti. Razmišljajući o prošlosti, sećam se da sam na početku ove dužnosti ulagala mnogo razmišljanja i truda. Ali kasnije, kada sam videla da je Lin Mu savladala određena načela i da je njen rad efikasniji, počela sam da joj prepuštam teške zadatke kako bih olakšala sebi. U stvari, iako me je zabušavanje poštedelo patnje i iscrpljenosti, nisam nimalo napredovala u razumevanju stručnih veština i načela, već sam čak postala teret drugima. Ako nastavim ovako, na kraju će me Bog mrzeti i eliminisati. To me je podsetilo na reči Gospoda Isusa: „Ko ima, njemu će se dodati i izobilovaće, a onome koji nema, oduzeće se i to što ima” (Matej 13:12). Bog je pravedan. Sve dok je čovek voljan da uloži trud, da traga za istinom i da plati cenu u svojim dužnostima, dobiće Božje prosvećenje i vođstvo. Što više to čini, to će njegov put postajati jasniji, a um lucidniji. Ali bila sam ljigava i zabušavala sam u svojim dužnostima jer nisam htela da platim cenu, pa sam uvek prepuštala posao drugima. Verovala sam da se oslanjanjem na druge štedi vreme i trud, što mi omogućava da završim zadatke bez mnogo napora. Mislila sam da sam pametna što to radim, ali na kraju nisam zadobila nikakvu istinu i nisam mogla da rešim probleme. To je bilo samoobmana, pa sam na kraju zbog toga pretrpela velike gubitke. Kako sam bila glupa! Shvativši sve to, uplašila sam se, pa sam želela da se pokajem pred Bogom i da marljivo obavljam svoju dužnost iskrenog srca.

Zatim sam pročitala sledeće Božje reči: „Pretpostavimo da crkva uredi neki posao za tebe, a ti kažeš: ’Bilo da je to posao koji mi omogućava da zadobijem pažnju ili ne – kad mi je već poveren, dobro ću ga obaviti i preuzeću ovu odgovornost. Ako se uredi da radim na prijemu, daću sve od sebe da dobro obavljam posao; dobro ću se brinuti o braći i sestrama, i daću sve od sebe da osiguram bezbednost svih. Ako bude uređeno da propovedam jevanđelje, naoružaću se istinom, s ljubavlju ću dobro propovedati jevanđelje i obavljati svoju dužnost. Ako bude uređeno da naučim neki strani jezik, učiću ga svesrdno i marljivo i potrudiću se da ga savladam što pre, kroz godinu-dve, da bih mogao da strancima svedočim o Bogu. Ako se od mene zatraži da pišem članke o svedočenjima, savesno ću uvežbavati kako da to radim, posmatrati stvari u skladu sa istina-načelima i učiti o jeziku. Premda možda ne budem u stanju da članke pišem u predivnoj prozi, makar ću jasno moći da prenesem svoje iskustveno svedočenje, da na razumljiv način govorim o istini i dam istinito svedočanstvo o Bogu, kako bi ljudi, čitajući moje članke, iz njih stekli pouku i korist. Kakav god posao da mi crkva dodeli, prihvatiću ga svim srcem i snagom. Bude li nečega što ne razumem ili ako nastane neki problem, moliću se Bogu, tražiću istinu, rešavaću probleme u skladu sa istina-načelima i obavljati posao kako treba. Kakva god da je moja dužnost, sve čime raspolažem iskoristiću da je dobro izvršim i da Bogu udovoljim. Za sve što mogu da postignem, potrudiću se da preuzmem svu odgovornost koju treba da ponesem. Makar neću ići protiv svoje savesti i razuma, neću biti površan, neću biti nepouzdan ili onaj koji zabušava, niti ću uživati u plodovima tuđeg rada. Šta god da uradim, to neće biti ispod merila savesti.’ To je minimalni standard ličnog vladanja i onaj ko svoju dužnost na takav način izvršava može se smatrati osobom sa savešću i razumom. U obavezi si da makar čiste savesti izvršavaš svoju dužnost, da barem budeš dostojan svoja tri dnevna obroka i da ne živiš na tuđi račun. To se zove imati osećaj odgovornosti. Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, ti u svakom slučaju moraš da imaš taj stav: ’Pošto je ovaj posao meni poveren, moram da mu pristupim ozbiljno; mora to biti moja briga i moram da ga svim srcem i svom snagom dobro obavljam. A da li ću moći da ga obavim savršeno, ne usuđujem se da dajem ikakve garancije, ali je moj stav da ću dati sve od sebe da ga obavim dobro, i sigurno je da u njemu neću biti površan. Dođe li u poslu do nekog problema, tada ja treba da preuzmem odgovornost i pobrinem se da iz toga izvučem pouku i da dobro izvršavam svoju dužnost.’ To je ispravan stav” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči shvatila sam da, bez obzira sa kakvim se poteškoćama ili problemima susrećemo u dužnostima, trebalo bi iskreno da se molimo, da se oslanjamo na Boga i da tragamo za načelima. Moramo da učinimo sve što možemo i sve što treba, koristeći svu svoju snagu kako bismo efikasno izvršavali zadatke. Ne smemo da budemo površni, da se ponašamo ljigavo niti da otaljavamo posao. Sa takvim stavom prema dužnostima, udovoljićemo Bogu. Razmišljajući o sebi, shvatila sam da, kada sam nailazila na poteškoće ili probleme u svojoj dužnosti, umesto da se oslanjam na Boga i tragam za istina-načelima, često sam se oslanjala na Lin Mu, uživajući u plodovima njenog rada. Čak nisam uradila ni ono što bi barem trebalo da uradim, a kamoli da uložim celo svoje srce i snagu. Bio sam poput parazita u Božjoj kući. Zato sam se pomolila Bogu i pokajala, voljna da više tragam za načelima, da uložim više truda u razmišljanje o poteškoćama ili stvarima koje nisam razumela, pa sam odlučila da ću zatražiti pomoć od Lin Mu samo ako ih zaista ne budem mogla rešiti. U radu koji je usledio, često sam preispitivala svoj stav prema dužnosti. Kada sam nailazila na teške zadatke i poželela da ih izbegnem, svesno sam se pobunila protiv sebe, smirivala svoje srce, molila se Bogu i marljivo razmišljala o njima. Više nisam razmišljala o tome da ih samo prebacim na druge. Jednom prilikom, Lin Mu i ja smo pregledali dokument koji je sadržao mnogo grešaka. Morali smo da potražimo odgovarajuća načela, da sve temeljno razmotrimo i da istaknemo sve probleme. Htela sam da to prepustim Lin Mu. Ali, na moje iznenađenje, ona je predložila da ja to uradim. Bez razmišljanja sam odgovorila: „Želiš da ja to uradim?” Čim sam to izgovorila, shvatila sam da ponovo pokušavam da izbegnem odgovornost. Odmah sam se pomolila Bogu kako bih se pobunila protiv sebe, izražavajući svoju voljnost da sarađujem svim srcem i ispunim svoju odgovornost, umesto da ovaj zadatak prebacim na druge. Zato sam pristala da uradim to. Dok sam radila na zadatku, molila sam se Bogu i uzdala se u Njega, pa sam se usredsredila na razmišljanje o načelima. Iako je potrajalo duže, pronašla sam put napred. Osećala sam se smireno kada sam uložila svu svoju snagu i ispunila svoju odgovornost u obavljanju dužnosti.

Kroz ovo iskustvo shvatila sam da je Božja dobra volja u tome što je uredio da radim sa Lin Mu. Naime, ona je imala bolji kov od mene i razumela je određena načela, pa sam mogla da je pitam kada naiđem na nešto što ne razumem i da učim od nje. To je značilo da bi mi mogla pomoći da bolje dokučim načela, što nadopunjava moje slabosti. Ako bih uvek tražila telesno zadovoljstvo i jednostavno prebacivala sve probleme na nju, ne bih ništa naučila niti bih napredovala. Sada, kada naiđem na probleme, više ih ne prebacujem odmah na Lin Mu. Umesto toga, pristupam im srcem, fokusirajući se na traganje za istina-načelima, a razgovaram s njom samo kada zaista ne mogu nešto da shvatim. Obavljanje svoje dužnosti na ovaj način donosi mi mnogo više duševnog mira.