U avgustu 2022. godine, nadzirala sam rad na zalivanju u crkvi. Jednog dana, starešina mi je rekla da su neki braća i sestre prijavili da ne istražujem stanje niti poteškoće pridošlica pre okupljanja i da beseda na okupljanjima ne može da razreši stvarne probleme. Takođe su prijavili da nek novopridošli nisu dolazili na okupljanja, a da ja nisam na vreme proverila ili istražila šta se dešava s njima. Nisam ništa rekla, ali u sebi sam se raspravljala, razmišljajući: „Jesam se raspitala unapred i istražila stanja pridošlica, ali oni jednostavno nisu odgovorili na moje poruke, pa nisam znala šta se dešava s njima. Takođe, iako ponekad nisam bila svesna da neke od pridošlica nisu dolazile na okupljanja, oni su kasnije ponovo počeli da dolaze redovno, tako da ne znam u čemu je toliki problem.” Nisam mogala da ne osetim nezadovoljstvo prema braći i sestrama koji su prijavili te probleme. Pomislila sam: „Pre nego što ste prijavili probleme, mogli ste prvo da porazgovarate sa mnom i pitate me za situaciju i kontekst. Ako to ne bih prihvatila, onda ste mogli da se obratite starešini. Sada kad ste se direktno obratili starešini, a meni niste ništa rekli, kakvo će sad gledište starešina imati o meni? Zar neće pomisliti da nisam prihvatila predloge ili istinu?” Te misli su me frustrirale. Iako sam znala da su predlozi braće i sestara korisni za moju dužnost i da bi trebalo prvo da ih prihvatim, promislim i spoznam sebe, a ne da se raspravljam i pokušam da se opravdam, kad sam pomislila kako bi moj ponos i status mogli biti narušeni, nisam bila voljna da se suočim sa situacijom.

Kasnije sam se smirila i promislila o pitanjima koja su braća i sestre prijavili i shvatila da su promene zaista neophodne. Zato sam poslala poruku u grupu, tražeći od svih da ukažu na sve moje greške koje su primetili. Nekoliko trenutaka kasnije, brat Džejden je ukazao na neke probleme koje je primetio i takođe mi je dao nekoliko predloga. Kad sam videla da su njegovi komentari slični onome što je rekla starešina, postala sam sumnjičava, razmišljajući: „Mora da me je on prijavio starešini. Zašto bi inače njih dvoje rekli tako slične stvari?” S tom mišlju na umu, bilo mi je teško da se ispravno ophodim prema pitanjima i predlozima koje je izneo i opovrgla sam svaki, tačku po tačku. Tada je poslao poruku u grupi: „Rekla si da možemo da damo predloge i razgovaramo o problemima, pa sada kad smo to uradili, zašto samo smišljaš izgovore i ne pokazuješ volju da tragaš niti da prihvatiš?” Kad me je razotkrio pred toliko braće i sestara, osećala sam se potpuno poniženo. Počela sam da razvijam predrasude prema njemu, misleći: „Uopšte mi ne dozvoljavaš da sačuvam obraz! Ne samo da si prijavio moje probleme starešini u tajnosti, već si mi dao predloge i razotkrio me pred svim tim ljudima. Kako ću se sad ponovo pojaviti pred svima? Kako ću se suočiti sa braćom i sestrama nakon ovoga? Zar nisi mogao nasamo da mi kažeš ako sam imala neki problem? Zašto si morao da me razotkriješ pred toliko ljudi? Da li to radiš da bi me osramotio i ponizio pred svima? Jasno je da pokušavaš da mi otežaš život. Ako ti ne pokažem ko je glavni, misliš da možeš da me maltretiraš.” Čak sam u svom srcu osetila jednu zlu misao: „Ja sam odgovorna za rad na zalivanju. Ako nastaviš ovako, ne dajući mi šansu da sačuvam obraz, smisliću neki razlog da te sprečim da zalivaš pridošlice, jer ako to ne uradim, uništićeš sliku koju svi imaju o meni.” Kada mi je ova misao prošla kroz glavu, srce mi je preskočilo i pomislila sam: „Kako sam mogla da pomislim nešto tako zlobno? Zar to nije napad i osveta?” Malo sam se uplašila, pa sam se tiho pomolila Bogu: „Bože, molim te da paziš na moje srce kako bi bilo smireno i kako u svojim delima ne bih sledila svoju iskvarenu narav. Molim te da me vodiš kroz ovu situaciju.” Nakon što sam se pomolila, videla sam da nekoliko braće i sestara šalju poruke u grupi saglašavajući se sa Džejdenovim predlozima. Konačno sam shvatila da je u situaciji koja me je zadesila postojala Božja namera. Prvo sam morala da prihvatim i pokorim se, tragam za istinom, promišljam o sebi i izvučem pouku.

Jednog dana tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Koji je najvažniji stav koji treba imati u odnosu na okolnosti koje su dovele do nečijeg orezivanja? Prvo, to se mora prihvatiti. Bez obzira na to ko te orezuje i iz kog razloga, bez obzira na to da li to deluje grubo i kakvi su mu ton ili reči, treba to da prihvatiš. Zatim treba da prepoznaš šta si pogrešno učinio, koju si iskvarenu narav otkrio i da li si postupao u skladu sa istina-načelima. Prvo i najvažnije, ovo je stav koji treba da imaš. A imaju li antihristi takav stav? Nemaju ga; od početka do kraja njihov stav odiše otporom i odbojnošću. Uz takav stav, mogu li da se umire pred Bogom i da skromno prihvate orezivanje? Ne, ne mogu. Pa, šta će onda učiniti? Pre svega, energično će se raspravljati i pravdati se, braniće i argumentovati nedela koja su učinili i iskvarene naravi koje su otkrili, u nadi da će ih ljudi razumeti i oprostiti im, tako da ne moraju da preuzmu nikakvu odgovornost niti da prihvate reči koje ih orezuju. Koji stav iskazuju kad se suoče sa orezivanjem? ’Nisam počinio greh. Nisam učinio ništa loše. Ako sam i pogrešio, za to postoji razlog; ako sam pogrešio, nisam to uradio namerno, pa za to ne treba da snosim odgovornost. Postoji li neko ko nije napravio nekoliko grešaka?’ Oni se hvataju za ove izjave i fraze, ali ne traže istinu i ne priznaju greške koje su učinili, niti iskvarene naravi koje su otkrili – i svakako ne priznaju s kojom namerom i s kojim ciljem su počinili to zlo. Ma koliko da su očite greške koje su napravili ili kolika je šteta koju su izazvali, prave se da te stvari ne vide. Ne osećaju ni najmanju tugu ni krivicu i nimalo ih ne grize savest. Umesto toga, svim silama se upiru da sebe opravdavaju i vode rat rečima, razmišljajući na ovaj način: ’Svačije gledište se može opravdati. Svako ima svoje razloge; svodi se na to ko je jači na rečima. Ako za svoje opravdanje i objašnjenje mogu da pridobijem većinu, u tom slučaju pobeđujem, a istine koje izgovarate nisu istine i vaše činjenice ne važe. Želite da me osudite? Nipošto!’ Kad antihrista orezuju, u dubini svog srca i duše, on potpuno i odlučno pruža otpor, odbojan je i to odbacuje. Njegov stav glasi: ’Šta god da imaš da kažeš, ma koliko da si u pravu, ja to neću prihvatiti i to neću priznati. Nisam pogrešio.’ Ma koliko da činjenice na videlo iznose njegovu iskvarenu narav, on to ne priznaje niti prihvata, već nastavlja sa svojim prkosom i otporom. Šta god da drugi kažu, on to ne prihvata niti priznaje, već razmišlja: ’Da vidimo ko će koga da nadmudri; da vidimo ko je bolji govornik.’ Ovo je jedna vrsta stava koji antihristi imaju prema orezivanju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”). „Stav antihrista prema orezivanju i razne njegove manifestacije u vezi s tim, kao i sve njegove misli, stanovišta, ideje i tome slično, koje proističu iz jedne takve situacije, potpuno su drugačiji nego kod običnog čoveka. Prilikom orezivanja nekog antihrista, prvo što će on uraditi jeste da će se iz dubine duše opirati tome i da će to odbacivati. On će se protiv toga boriti. Zašto je to tako? Zato što antihristi, zbog same svoje priroda-suštine, osećaju odbojnost prema istini, mrze je i uopšte je ne prihvataju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Razmišljajući o Božjim rečima, konačno sam shvatila da kad čovek koji teži istini bude orezan, bez obzira na stav ili ton osobe koja ga orezuje, ili u kojoj situaciji ili kontekstu se to orezivanje dešava, on to prvo može da prihvati, promisli o tome gde je prekršio načela i koju iskvarenu narav je razotkrio i da traga za istinom da bi to rešio. Međutim, antihristi u suštini izbegavaju i mrze istinu, i kada ih drugi usmeravaju i orezuju oni osećaju potrebu da se opiru i odbace te stvari. Čak i ako su njihovi problemi već očigledni i izazvali su gubitke u radu, oni ipak ne priznaju da su krivi, već traže razne razloge i izgovore da se brane i oslobode krivice. Promišljajući o svom stavu i ponašanju prilikom orezivanja, shvatila sam da je narav koju sam razotkrila u stvari ista kao kod antihrista. Kada su mi braća i sestre ponudili predloge nisam ih brzo prihvatila, promislila i preispitala svoje greške i odstupanja, već sam se odupirala i bila nezadovoljna i tražila sve moguće razloge i izgovore da bih se odbranila i opravdala. U svemu tome, prosto nisam prihvatala istinu, već sam imala odbojnost prema njoj. U stvari, nakon pažljivog razmatranja i promišljanja, uvidela sam da su problemi na koje su ukazali braća i sestre bili potpuno tačni i da, bez obzira na razloge, ako nisam dobro zalila pridošlice, to znači da sam bila neodgovorna u svojoj dužnosti. Štaviše, kad su braća i sestre prijavili da nisam blagovremeno istražila niti proverila zašto pridošlice nisu dolazile na okupljanja, ja sam čak smišljala izgovore, misleći da su pridošlice samo povremeno izostajale sa okupljanja i da će kasnije ponovo početi da dolaze redovno, tako da to nije veliki problem. U stvarnosti, kao zalivač, nisam znala da pridošlice nisu dolazile na okupljanja i nisam ih blagovremeno pratila niti to istražila. To je samo po sebi bilo zanemarivanje i pokazalo je da sam površna. Ipak, odbijala sam i opovrgavala probleme i predloge koje su izneli braća i sestre uz razne izgovore i dok to spolja možda nije delovalo kao veliki problem, ticalo se mog stava prema svojim dužnostima i razotkrilo je moj stav prema istini i Bogu. Tek kad sam promislila o tome, shvatila sam koliko je ozbiljna priroda tog problema. Da se ta situacija nije dogodila, ne bih uopšte promišljala o sebi, niti bih prepoznala svoju sotonsku narav koja ima odbojnost prema istini i da sam nastavila tako, prosto bih završila tako što bi me Bog orezao i isključio.

Dok sam promišljala, pročitala sam još Božjih reči: „Kad je reč o pitanju orezivanja, antihristi to nisu u stanju da prihvate. Postoje i razlozi zbog kojih to nisu u stanju da prihvate. Glavni je u tome da, kad ih orezuju, antihristi osećaju da su izgubili obraz, da su izgubili svoj ugled, status i dostojanstvo i da više nisu u stanju da pred drugima glavu drže uzdignuto. Takve stvari deluju u njihovom srcu, pa im je teško da prihvate orezivanje, uz osećanje da svako ko ih orezuje ima nešto protiv njih i da im je neprijatelj. Takav je mentalitet antihrista kada se orezuju. U to možete biti sigurni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”). „Antihristi izrazito vole ugled i status. Ugled i status su njihova žila kucavica; smatraju da je bez ugleda i statusa život besmislen i bez ugleda i statusa nemaju energiju da išta rade. Za antihriste su i ugled i status blisko povezani sa njihovim ličnim interesima; oni su njihova slaba tačka. Baš zato se sve što antihristi rade i vrti oko statusa i ugleda. Da ovih stvari nema, oni možda ne bi obavljali nikakav posao. Bez obzira na to imaju li antihristi status ili ne, cilj za koji se bore, pravac u kome streme usmeren je na ove dve stvari – ugled i status. (…) Kad plaćaju cenu, pogledajte zašto je plaćaju. Kad vatreno raspravljaju o nekom pitanju, pogledajte zašto raspravljaju. Kad razgovaraju o nekoj osobi ili je osuđuju, pogledajte koju nameru i cilj imaju. Kad su zbog nečega uznemireni ili ljuti, pogledajte kakvu narav otkrivaju. Ljudi ne mogu da vide unutrašnjost ljudskog srca, ali Bog može. Kad Bog pogleda unutrašnjost ljudskog srca, šta On koristi da proceni suštinu onoga što ljudi kažu i rade? Da bi to procenio On koristi istinu. U očima čoveka, ispravno je štititi čovekov ugled i status. Pa, zašto je u Božjim očima to onda označeno kao otkrivenje i izražavanje antihristȃ, i kao suština antihristȃ? To je utemeljeno na podsticaju i motivaciji svega onoga što antihristi rade. Bog ispituje podsticaj i motivaciju onoga što oni rade i na kraju određuje da je sve što rade zarad njihovog ličnog ugleda i statusa, a ne zarad izvršavanja njihove dužnosti, još i manje zarad primene istine i pokoravanja Bogu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Iz Božjih reči sam razumela razloge iz kojih antihristi ne mogu da prihvate orezivanje. Pored njihove suštine koja ima odbojnost prema istini i mrzi je, postoji još jedan glavni razlog za to, a to je da oni u svojim srcima smatraju da su njihov ugled i status važniji od svega. Antihristi smatraju da je osoba koja im ukazuje na probleme ili ih orezuje neko ko pokušava da im oteža život, da ih osramoti i povredi njihov ponos i status. Da bi sačuvali svoj ugled i status, antihristi se stalno opiru i protivreče, i čak se prema onima koji ih orezuju ophode kao prema neprijateljima. Promišljajući, shvatila sam da sam i ja imala takvo gledište. U početku, kada sam saznala da su braća i sestre prijavili moje probleme starešini, smatrala sam da su namerno pokušavali da razotkriju moje probleme starešini, da me osramote i stave u neprijatnu situaciju. Mislila sam da je trebalo prvo meni da kažu koje su probleme kod mene primetili ili da mi nasamo ukažu na to, a kad to ne bih prihvatila, onda bi bilo prikladno da te probleme prijave starešini. U stvari, da sam ja zaista osoba koja prihvata predloge i istinu, ne bih marila za kontekst ili način na koji su izneli probleme, već bih se fokusirala na probleme koji su izneti i na to kako treba da se promenim i poboljšam. Imala sam takve misli zato što sam želela da zaštitim svoj ugled i status i da u očima starešine sačuvam dobar utisak o sebi. Kad mi je Džejden dao predloge i razotkrio me pred braćom i sestrama, bilo mi je još teže da to prihvatim. Mislila sam da on to radi kako bi me osramotio i ponizio pred svima i da će to ozbiljno da pokvari dobru sliku koju su ljudi imali o meni. Vođena željom za ugledom i statusom, indirektno sam odbijala njegove predloge kako bih sačuvala svoj ugled, a čak sam imala i zle misli, želeći da upotrebim svoju moć i poziciju da ga potisnem i sprečim da učestvuje u radu na zalivanju. Shvatila sam da sam zaista bila previše zabrinuta za svoj ugled i status, da su svi moji postupci i reči bili zasnovani na želji da zaštitim svoj ponos i status i da sam želela čak i da potisnem ljude. Uvidela sam da težiti ugledu i statusu zaista nije ispravan put i da će me to samo dovesti do toga da se opirem Bogu.

Kasnije sam promišljala o naravi koju sam razotkrila kroz svoje zle misli i pročitala sam odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Napad i odmazda su jedna vrsta postupanja i otkrivenja koja proističe iz zlonamerne sotonske prirode. To je, takođe, i jedna vrsta iskvarene naravi. Ljudi misle na sledeći način: ’Budeš li neljubazan prema meni, vratiću ti istom merom! Ako ti prema meni nemaš poštovanja, zašto bih ga ja imao prema tebi?’ Kakvo je ovo razmišljanje? Zar to nije osvetnički način razmišljanja? Prema pogledima obične osobe, zar to nije opravdana perspektiva? Zar ne drži vodu? ’Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti’, kao i ’Sam kusaj šta si zakuvao’ – nevernici često govore takve stvari; njima su to sve opravdanja koja drže vodu i potpuno su u skladu sa ljudskim predstavama. Međutim, kako bi oni koji veruju u Boga i streme ka istini trebalo da posmatraju ove reči? Da li su te ideje tačne? (Nisu.) Zašto nisu tačne? Kako bi ih trebalo razabrati? Odakle potiču te stvari? (Od Sotone.) Potiču od Sotone, u to nema sumnje. Iz koje Sotonine naravi proizlaze? Proizlaze iz zlonamerne prirode Sotonine; u sebi sadrže otrov i sadrže Sotonino pravo lice u svoj njegovoj zlonamernosti i ružnoći. Sadrže takvu vrstu priroda-suštine. Koji je karakter perspektiva, misli, otkrivenja, govora, pa čak i postupaka koji sadrže takvu vrstu priroda-suštine? Bez ikakve sumnje, to je čovekova iskvarena narav – narav Sotone. Da li su te sotonske stvari u skladu s Božjim rečima? Da li su u skladu s istinom? Da li imaju osnove u Božjim rečima? (Ne.) Da li takvi treba da budu postupci Božjih sledbenika? Da li takve misli i gledišta oni treba da poseduju? Da li su te misli i pravci delovanja u skladu s istinom? (Nisu.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvene iskvarene naravi može postići pravi preobražaj”). Iz Božjih reči sam shvatila da su moji napadi i želja za osvetom vođeni sotonskim otrovima kao što su „Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti” i „Sam kusaj šta si zakuvao”. Mislila sam da mi Džejden, razotkrivanjem mojih problema pred braćom i sestrama, onemogućava da sačuvam obraz i da je zloban prema meni, što znači da mogu da mu učinim nešto nažao. Čak sam mislila da će, ako mu ne pokažem ko je glavni, pomisliti da može da me maltretira, pa sam htela da mu u budućnosti ne dozvolim da učestvuje u radu na zalivanju. Onda ćemo videti kako će on mene da oreže. Promišljajući sada o tim mislima i namerama, uvidela sam da sam zaista bila zlonamerna i užasna. To što je Džejden prijavio moje probleme starešini pokazalo je da ima osećaj odgovornosti prema poslu i da štiti rad crkve. Takođe, kad sam poslala poruku u grupi tražeći predloge, Džejden je aktivno podelio svoja mišljenja i stavove, pokazujući da ima osećaj opterećenja, ali sam ja smatrala da mi namerno otežava život i čak sam pokušala da se opravdam. On je tačno i potpuno prikladno razotkrio moje probleme, a direktno iznošenje tih stvari pomoglo mi je u mojim dužnostima i uopšte mu nije bila namera da me osramoti. Štaviše, uzajamno davanje predloga i orezivanje među braćom i sestrama nije pitanje dobronamernosti ili nedobronamernosti, a po mom shvatanju, moje gledište bilo je isto kao i gledište bezvernika. U prošlosti sam mislila da imam dobru ljudskost i da ne bih radila ništa slično potiskivanju ili mučenju drugih kao antihrist, ali kroz otkrivanje činjenica, videla sam da je moja priroda zaista zla. Ranije nisam radila ništa slično, pošto se nisam našla u takvoj situaciji, ali u određenim okolnostima, bila sam sposobna da prirodno razotkrijem te zle misli. To je otkrivanje moje prirode. U tom trenutku, konačno sam shvatila da je orezivanje zaista divno jer inače nikada u sebi ne bih prepoznala pogrešna gledišta i sotonske naravi, niti bih imala način da se popravim ili promenim. Bila sam veoma zahvalna Bogu i došla sam pred Boga da se pomolim: „Bože, vidim da ne samo da imam odbojnost prema istini, već da je moja priroda takođe zla. Da bih zaštitila svoj ugled i status, želela sam čak i da napadnem i osvetim se braći i sestrama koji su mi dali predloge. Vidim da nemam ljudskosti i da nisam dostojna da me zovu vernicom. Bože, želim da se pokajem i promenim. Molim Te, usmeri me da pronađem put primene i ulaska, kako bih naučila da prihvatim predloge svoje braće i sestara.”

Tokom duhovne posvećenosti, tražila sam da pročitam Božje reči koje su se odnosile na moje probleme i pronašla sam put primene. Bog kaže: „Ako ti neko dȃ predlog kada ne razumeš istinu i kaže ti kako da se ponašaš u skladu sa njom, treba prvo taj predlog da prihvatiš i da dozvoliš svima da u zajedništvu porazgovaraju o njemu, pa da vidiš da li je taj put ispravan ili nije i da li je u skladu sa istina-načelima ili nije. Ako potvrdiš da je u skladu sa istinom, onda tako i postupaj; ako utvrdiš da nije usklađen sa istinom, onda nemoj tako da postupaš. Eto koliko je jednostavno. Kada tražiš istinu, treba da je tražiš od mnogo ljudi. Ako neko ima nešto da kaže, treba da ga slušaš i da ozbiljno shvatiš sve njegove reči. Nemoj da ga ignorišeš ni omalovažavaš, jer se to odnosi na nešto što je u delokrugu tvoje dužnosti i moraš se prema tome odnositi ozbiljno. To je ispravan stav i ispravno stanje. Kada budeš u ispravnom stanju i ne budeš pokazivao narav koja ima odbojnost prema istini i mrzi je, ovakvo će postupanje istisnuti tvoju iskvarenu narav. To je upražnjavanje istine. Ako na taj način upražnjavaš istinu, kakvim će plodovima to uroditi? (Bićemo vođeni Svetim Duhom.) Primanje vođstva Svetog Duha je jedan aspekt. Ponekad će pitanje biti veoma jednostavno i moći ćeš da ga rešiš koristeći sopstveni um; kada drugi završe sa davanjem predloga i kada budeš razumeo, bićeš u stanju da ispraviš stvari i da postupaš u skladu sa načelima. Ljudi možda misle da je to mala stvar, ali za Boga je velika. Zašto ovo kažem? Zato što, kada ovako postupaš, ti si za Boga neko ko je u stanju da upražnjava istinu, neko ko voli istinu, i neko kome istina nije odbojna – kada Bog pogleda u tvoje srce, On vidi i tvoju narav, a to je velika stvar. Drugim rečima, kada vršiš svoju dužnost i deluješ u prisustvu Boga, ono što proživljavaš i izlivaš su istina-stvarnosti koje ljudi treba da poseduju. Stavovi, misli i stanja koja poseduješ u svemu što radiš najvažnija su stvar za Boga, i ono što On ispituje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Božje reči su mi pokazale put primene, a to je da ozbiljno prihvatam tuđe predloge i, bez obzira na to ko ih iznosi, da li u tom trenutku mogu da ih razumem ili da li su u skladu s onim što želim, ne smem da ih zanemarim, a još manje da ih odbacim ili umanjim. Moram prvo da prihvatim te predloge, da tražim razgovor u zajedništvu sa svima i da prihvatim i primenim ono što je u skladu sa istina-načelima, a ne da usvajam ono što nije. Najvažnija stvar tokom tog procesa je da se ne vodim iskvarenom naravi koja me čini odbojnom prema istini, tvrdoglavom i nadmenom, već da se prema tuđim predlozima odnosim sa stavom traganja. Kasnije sam sa svojim saradnicima razgovarala o nekim problemima i predlozima koje su braća i sestre izneli kako bih ih rešila jedan po jedan. Nakon što sam primenjivala taj način, rezultati rada na zalivanju bili su mnogo bolji nego ranije i primetila sam da je predrasuda koju sam imala prema Džejdenu nestala. Bila sam duboko zahvalna Bogu.

Kasnije sam se zapitala: „Kakav stav treba da imam prema braći i sestrama koji ukazuju na moje probleme?” Tragajući, pročitala sam Božje reči: „Moraš da se zbližiš sa ljudima koji sa tobom umeju da razgovaraju iskreno; za tebe je od velike koristi da takve ljude imaš pored sebe. Konkretno, to što oko sebe imaš tako dobre ljude koji, kad kod tebe uoče neki problem, imaju hrabrosti da te prekore i razotkriju, može da te spreči da zalutaš. Njima nije važno kakav je tvoj status i, čim otkriju da si učinio nešto protivno istina-načelima, prekoriće te i razotkriti ako je to potrebno. Samo su takvi ljudi čestiti, ljudi sa osećajem za pravdu i, ma koliko da te razotkrivaju i prekorevaju, sve ti je to od pomoći, i sve se svodi na to da te oni nadgledaju i da te guraju napred. Moraš da se zbližiš sa takvim ljudima; kada uz sebe imaš takve ljude i kad ti oni pomažu, u relativnom smislu postaješ mnogo sigurniji – u tome se ogleda Božja zaštita. Imati uz sebe ljude koji shvataju istinu i koji se drže načela, dok te svaki dan nadgledaju, od izrazite ti je koristi u dobrom obavljanju dužnosti i posla. Nipošto ne smeš za svoje pomoćnike izabrati te lukave, lažljive ljude koji ti se ulizuju i laskaju ti; kada se takvi ljudi zalepe za tebe, što je kao da su na tebe sletele neke smrdljive muve, zaradićeš mnoštvo bakterija i virusa! Takvi ljudi će te sigurno ometati i uticati na tvoj rad, mogu te navesti u iskušenje i na pogrešan put, a mogu ti doneti i propast i nevolje. Moraš da se držiš podalje od njih, što dalje to bolje, a ako razaznaš da imaju suštinu bezvernika, pa se pobrineš da ih uklone iz crkve, utoliko bolje. (…) Šta bi trebalo da učiniš ako želiš da u širokom luku zaobiđeš put antihrista? Treba da preuzmeš inicijativu da se zbližiš sa ljudima koji vole istinu, sa ljudima koji su čestiti, da se zbližiš sa ljudima koji mogu da ukazuju na tvoje probleme, koji umeju da govore iskreno i da te prekorevaju kad uoče tvoje probleme, i posebno sa onim ljudima koji mogu da te orezuju kad uoče tvoje probleme – takvi su ti ljudi od najveće koristi i treba da ih ceniš. Budeš li takve dobre ljude isključivao i rešavao ih se, tada ćeš izgubiti Božju zaštitu i postepeno ćeš se suočavati sa nesrećom. Zbližavanjem sa dobrim ljudima i sa ljudima koji shvataju istinu, osećaćeš spokoj i radost, a nesreću ćeš moći da držiš podalje od sebe; zbližavanjem sa podlim ljudima, sa bestidnicima i ljudima koji ti laskaju, dovodiš se u opasnost. I ne samo da ćeš biti lako nasamaren i prevaren, već bi i nesreća mogla da te zadesi u svakom trenutku. Moraš da znaš od kakve osobe možeš imati najviše koristi – a od najveće su ti koristi oni koji mogu da te upozore kad učiniš nešto pogrešno ili kad se uzdižeš i svedočiš o sebi i druge navodiš na pogrešan put. Ispravno je poći putem zbližavanja sa takvim ljudima” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Iz Božjih reči sam shvatila da, kako bih dobro izvršavala svoje dužnosti, treba aktivno da priđem onima koji se ne boje da govore istinu i koji imaju osećaj za pravdu, jer oni ne uzimaju u obzir status, moć niti osećanja među ljudima. Oni kažu šta vide i razotkrivaju ili orezuju ljude kada je neophodno. Kad imam takve ljude oko sebe, to ne samo da im omogućava da me nadgledaju i podsećaju u mojim dužnostima, već i obuzdava moju iskvarenu narav. Imala sam nadmenu narav i uvek sam radila stvari kako sam htela. Uvek sam mislila da sam u pravu i nisam se fokusirala na traganje za načelima. Kad imam takvu braću i sestre oko sebe, oni bi mogli da me isprave i razotkriju kada bih postupala suprotno načelima, motivišući me da promišljam o sebi i tragam za istinom. To bi mi takođe pomoglo da ne pravim greške i da ne hodam pogrešnim putem, kao i da jasnije sagledam svoju prirodu. To bi mi pomoglo da valjano izvršavam svoje dužnosti. Baš kao Džejden, koji je bio u mogućnosti da štiti rad crkve i da direktno iznosi i ukazuje na probleme koje je video. Iako me je ponekad bilo sramota zbog stvari koje je govorio, bile su mi korisne za moje dužnosti. Morala sam više da budem u kontaktu s takvim ljudima i da im dozvolim da me više nadgledaju i podsećaju. Sada kada ponovo razmišljam o tome, shvatam da je ta situacija koju je Bog uredio zaista bila odlična. Time što sam prihvatila predloge i orezivanje od strane braće i sestara, ne samo da sam uspela da ispravim neka odstupanja u svojim dužnostima, već sam i zadobila razumevanje svoje iskvarene naravi. Iskreno sam zahvalna Bogu!