Rođena sam u zemljoradničkoj porodici, u kojoj smo zarađivali za život obrađujući zemlju. Otac i deda su me odmalena učili da moram vredno da učim i da samo upisom na dobar fakultet mogu da nađem dobar posao, da se izdignem iznad ostalih i donesem čast porodici. Uz njihovo mentorstvo, kako rečju tako i primerom, vredno sam učila, a ocene su mi uvek bile odlične. Tata mi je često govorio: „Tvoja rođaka je doktorirala i postala profesorka. Zarađuje dobru platu i veoma je cenjena. Tvoj drugi rođak je diplomirao na čuvenom univerzitetu i sada se bavi naučno-istraživačkim radom koji mu daje velike povlastice…” Smatrala sam da moram vredno da učim, da upišem dobar fakultet i nađem dobar posao, pa ću na taj način doneti čast i sebi i roditeljima. Tada sam već verovala u Boga, ali, da bih upisala dobar fakultet i kasnije našla dobar posao, i da bi mi se svi divili, u potpunosti sam se fokusirala na studije i nisam redovno dolazila na okupljanja. Kasnije, zbog velikog akademskog pritiska i žestoke konkurencije, zdravlje je počelo postepeno da mi se pogoršava. Jedna za drugom, pojavljivale su mi se bolesti poput uvećane štitne žlezde, stomačnih tegoba i akutnog gastroenteritisa. Otišla sam u bolnicu na lečenje, ali bol se nije mnogo ublažio. Kosa mi je mnogo opala i toliko se proredila da se to moglo videti golim okom. Moj gastroenteritis bi takođe često buknuo i neretko sam imala dijareju. Te bolesti su me mučile, nanoseći mi nesnosnu patnju. Videvši u ogledalu kako izmučeno izgledam, osećala sam se fizički i psihički iscrpljeno i bila sam u jakim bolovima; nedostajali su mi dani kada sam se okupljala sa braćom i sestrama, čitala Božje reči i pevala u Njegovu slavu, što je bilo posebno opuštajuće i oslobađajuće. Žudela sam za odmorom, ali sam bila fizički i psihički iscrpljena velikim obimom akademskog posla. Često sam osećala bol i prazninu, misleći da je takav život naprosto previše iscrpljujuć. Ponekad, mislila sam čak da bi bilo sjajno skočiti sa visine i utonuti u večni, beskrajni san. Shvatila sam da su to Sotonine misli i da ne smem da ih sledim. Kasnije sam pomislila: „Toliko godina sam naporno radila na svom snu da se istaknem iznad ostalih. Ostalo mi je da preguram još samo ovu poslednju godinu. Kada jednom upišem fakultet, stvari će biti lakše. Fakultet neće imati isti nivo akademskog pritiska kao srednja škola, a ja ću moći normalno da prisustvujem okupljanjima.”

Godine 2019. sam primljena na dobar politehnički univerzitet. Rođaci su došli da mi čestitaju i čak su svojoj deci rekli da me uzimaju za primer. U trenutku sam postala slavna ličnost u svojoj porodici. Kada su čuli novosti, prijatelji su mi takođe slali poruke da mi čestitaju. Čuvši pohvale od rođaka i prijatelja, osećala sam se veoma srećno. Mislila sam da će akademski pritisak na fakultetu biti manji u odnosu na srednju školu i da ću imati dosta slobodnog vremena, što će mi omogućiti da normalno prisustvujem okupljanjima. Međutim, stvari nisu ispale onako kako sam zamišljala. Pored pohađanja nastave, polagala sam i razne ispite za dobijanje sertfikata i često sam bila zauzeta pohađanjem pripremnih kurseva za te ispite. Takođe sam morala da učestvujem u raznim školskim aktivnostima da bih stekla bodove, zbog čega je moj raspored bio veoma tesan. Štaviše, na kineskim fakultetima, verovanje u Boga nije dozvoljeno, pa sam morala da prisustvujem okupljanjima u tajnosti. Osećala sam se pomalo sputano i uvek sam bila u strahu da će me otkriti. Kasnije je sestra Čen Sin rekla da ima mnogo pridošlica u crkvi kojima je hitno potrebno zalivanje i želela je da se ja obučim za to. Pomislila sam u sebi: „Zauzeta sam svojim studijama i moram da polažem ispite za sticanje sertifikata. Ako još budem obavljala i dužnost, to će usporiti moj akademski napredak. Šta ako ne ostvarim dovoljan broj bodova da steknem diplomu? Kako ću onda naći dobar posao?” Razmišljajući o tome, odbila sam je i potpuno sam se bacila na sticanje bodova. Iako sam i dalje prisustvovala okupljanjima, nisam mogla da smirim svoje srce. Ređe sam se molila i čitala Božje reči. Svaki dan sam se pridržavala rutine pohađanja časova i sticanja bodova, a vremenom je u meni počeo da se javlja neobjašnjiv osećaj praznine, zbog čega sam osećala da je ovakav način života besmislen. Cimerka me je izvukla napolje da se zabavimo i da pojedemo nešto ukusno, ali praznina u mom srcu se nije nimalo smanjila.

Tokom raspusta, kada sam se vratila kući, na jednom okupljanju sam srela svoju drugaricu iz srednje škole, He Sin. He Sin mi je rekla da je njena mlađa sestra doživela nervni slom pre dve godine jer dva puta nije uspela da upiše srednju školu. Bila sam zaprepašćena: „Njena sestra je nekada bila tako vesela i puna optimizma, a sada je psihički obolela!” Taj incident je donekle uticao na mene. Tih dana sam često mislila: „Sestra He Sin je učila tako naporno da bi se izdigla iznad ostalih. Nisam očekivala takav ishod. Ubijala sam se od učenja da bih upisala fakultet i, iako su me primili na željeni fakultet a rođaci i prijatelji mi se dive, ne osećam nikakvu radost i prilično sam iscrpljena. Da li je ovo stremljenje zaista vredno toga?” Nekoliko dana kasnije, COVID-19 je izbio širom zemlje, sela i puteve su zatvorili, a putovanja ograničili. Univerziteti su obustavili nastavu, fabrike su masovno zatvarane i ja više nisam mogla da idem u školu. Stoga sam normalno prisustvovala okupljanjima u crkvi i počela sam da obavljam svoje dužnosti. Čitajući sve više Božjih reči, postepeno sam shvatala neke istine. Jednog dana sam pročitala ove/sledeće Božje reči: „Kada je reč o obavljanju dužnosti, postoje dve vrste ljudi. Jedna vrsta su oni koji se iskreno daju za Boga, dok drugoj vrsti pripadaju oni koji sebi uvek ostavljaju izlaz. Šta mislite, kakve ljude će Bog odobriti i spasti? (One koji se iskreno daju za Boga.) Bog želi da dobije one ljude koji se iskreno daju za Njega. (…) U ovom trenutku, tvoji hobiji i veštine ti služe dok obavljaš svoju dužnost. Takođe, za to vreme izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće, u stanju si da shvatiš istinu i zakoračiš na pravi put života. Kakav srećan događaj, kakva sreća! Kako god okreneš, ne radi se o gubitku. Dok sledite Boga, udaljite se od mesta greha i od grupa zlih ljudi i, u najmanju ruku, Sotona više neće kvariti i gaziti vaše misli i vaše srce. Stigli ste na parče čiste zemlje, došli ste pred Boga. Zar to nije velika sreća? Ljudi se reinkarniraju iz generacije u generaciju sve do današnjih dana i koliko takvih prilika dobiju? Zar nemaju samo ljudi rođeni poslednjih dana tu šansu? Kako je to fantastično! Tu nije reč o gubitku, to je najveća sreća. Trebalo bi da budeš tako srećan! Kao stvorena bića, od celog stvaranja, od nekoliko milijardi ljudi na Zemlji, koliko je ljudi koji su dobili priliku da svedoče delima Stvoritelja u svom identitetu stvorenih bića. Koliko ih je imalo priliku da izvršavaju svoju dužnost i ponesu odgovornost u Božjem delu? Ko dobija takvu priliku? Zar je takvih ljudi mnogo? Premalo ih je! Kakav je odnos? Jedan na deset hiljada? Ne, ima ih još manje! Posebno vi, koji možete da koristite svoje veštine i znanje koje ste proučavali da biste obavljali svoju dužnost, zar vi niste naročito blagosloveni? Ti ne svedočiš o čoveku i ono što radiš nije karijera – Onaj za koga vršiš službu jeste Stvoritelj. To je najlepše i najdragocenije! Zar ne bi trebalo da budete ponosni? (Trebalo bi da smo ponosni.) Dok obavljate svoju dužnost, Bog vas zaliva i hrani. U tako dobrom okruženju i prilici, ako ne dobijete ništa vredno, ako ne dobijete istinu, zar se nećete kajati do kraja života? Morate, dakle, da iskoristite priliku da izvršite svoju dužnost; nemojte da je propustite. Iskreno stremite istini dok obavljate svoju dužnost i dobijte istinu. To je najdragocenija stvar koju možete da uradite, najsmisleniji život!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Iz Božjih reči shvatila sam da Bog može da odobri samo one koji se iskreno daju za Njega. Kao stvoreno biće, obavljanje dužnosti i nastojanje da zadobijemo istinu je najblagoslovenija i najvrednija stvar koju možemo učiniti. Razmišljala sam o tome kako sam ja samo malo stvoreno biće i kako, među milijardama ljudi u svetu, imam privilegiju da prihvatim Božje delo poslednjih dana, da me zalivaju i opskrbljuju Njegovim rečima, da obavljam svoje dužnosti u Božjoj kući i da svojim trudom doprinesem delu širenja Božjeg jevanđelja – to je zaista bio Bog koji me uzdiže! Ranije sam se fokusirala samo na to da se izdignem iznad ostalih i da mi se dive. Ulagala sam sve svoje vreme i energiju u učenje i nisam uzimala svoju veru zaozbiljno. Kada me je sestra Čen Sin zamolila da se obučim za zalivanje pridošlica, odbila sam. Ali, Bog mi to nije zamerio i dao mi je još jednu priliku da obavljam svoje dužnosti. Trebalo je da cenim to kako treba. Kasnije sam ozbiljno shvatila svoje dužnosti i razmišljala o tome kako da ih dobro obavljam. Dok sam obavljala svoje dužnosti, otkrila sam poprilično iskvarenosti. Uz vođstvo i pomoć sestara, stekla sam izvesno razumevanje o svojim iskvarenim naravima. Imala sam osećaj stabilnosti, mira, olakšanja i slobode kakav nikada ranije nisam iskusila. Svaki dan mi je bio ispunjen i ja sam se nadala da ću zauvek obavljati svoje dužnosti u Božjoj kući.

Međutim, dobra vremena nisu potrajala. Školski savetnik nas je obavestio da će škola početi u septembru, a da će zbog pandemije škola nakon ponovnog otvaranja primeniti zatvoreni sistem rada, u kojem će svima biti zabranjeno da napuštaju kampus. Kada sam primila tu vest, iznenada me je obuzela bol. „Sada kada škola primenjuje zatvoreni sistem rada, neću moći da napustim kampus nakon ponovnog otvaranja škole, tako da neću moći da prisustvujem okupljanjima niti da obavljam dužnosti. Takođe će mi biti usađene ateističke ideje. Osnova moje vere je površna, a moj rast je mali. Da li ću moći da ostanem postojana u ovakvom okruženju?” Stoga nisam želela da idem u školu. Ali onda sam pomislila: „Ako ne budem išla u školu, moji otac i deda će se sigurno jako razočarati u mene. Rođaci i prijatelji me više neće visoko ceniti, a možda će mi se čak i rugati. Ali, ako krenem u školu, neću moći da prisustvujem okupljanjima niti ću moći da obavljam svoje dužnosti. Sada kada se pandemija širi svuda, a nesreće dobijaju na jačini, Božje delo se bliži kraju. Ako se Božje delo završi, a ja još uvek nisam zadobila istinu, zar me onda neće zadesiti nesreće? Ali, ako odustanem od studija, neće li sav moj dugogodišnji trud biti uzaludan?” Razmišljajući o tome, duboko sam se uznemirila i nisam znala šta da uradim. Tada me je kontaktirao starešina i rekao: „Sada kada se jevanđelje znatno širi i sve više ljudi prihvata Božje delo, crkvi su hitno potrebni zalivači i mi želimo da ti zalivaš pridošlice. Jesi li voljna da to radiš?” U to vreme sam se osećala prilično izgubljeno. Zatim sam odgledala predstavu „Zbogom, moj nevini kampuse” i videla sam odlomak Božjih reči citiranih u video-zapisu: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči shvatila sam da Sotona koristi slavu i dobitak da odvrati ljude od Boga i navede ih da Ga izdaju. Setila sam se da su me u detinjstvu otac i deda učili sledeće: „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima” i „Čovek mora da istrpi najveće nedaće kako bi postao najveći od svih”. Životni cilj mi je bio da stremim ka slavi, dobitku i statusu, verujući da život može biti smislen i vredan samo ako se dostignu slava i dobit i ako nam se drugi dive. Nisam se libila ni toga da narušim svoje zdravlje kako bih upisala dobar fakultet. Učila sam neprestano, kao robot, što je dovelo do raznih bolesti. Fizički bol i unutrašnja teskoba su učinili da se osetim izuzetno uznemireno i iscrpljeno. Izgubila sam motivaciju da živim i zaista sam poželela da mogu zanavek da spavam. Ipak, zarad sticanja diplome, slave i dobitka, stisnula sam zube i istrajala. Nakon što sam primljena na željeni fakultet, da bih stekla diplomu i pronašla dobar posao, bacila sam se na sticanje bodova, udaljavajući se sve više od Boga. Samo sam otaljavala prisustvovanje okupljanjima, a molila sam se i čitala Božje reči sve ređe. Slava i dobitak su bili kao nevidljivi okovi koje je Sotona stavio na mene. Vezivali su me i povređivali protiv moje volje. U stremljenju ka slavi i dobitku, godinama sam ulagala sve svoje vreme i energiju u svoje studije, zanemarujući veru u Boga, a moj duhovni život je uveliko trpeo. Ako nastavim ovako, steći ću diplomu, dobar posao i divljenje ljudi, ali kakva je korist od toga ako izgubim priliku za spasenje? Sada kada se pandemija širi svuda, broj zaraženih svakodnevno raste, a mnogi umiru. Čak su se i neki zvaničnici zarazili. Ma koliko neko bio bogat ili slavan, ako se zarazi virusom, isto tako će umreti. Shvatila sam da stremljenje ka slavi, dobitku i statusu nema stvarnu vrednost ili značaj. Samo stremljenje ka istini pruža nadu za spasenje.

Videla sam još jedan odlomak Božjih reči u video-zapisu: „Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”). Glavni lik je besedio o tome da je „Jedini put u Božje carstvo prihvatanje Hrista poslednjih dana. … Razumeti istinu i biti spašen u našoj veri nisu jednostavne stvari. Nije da smo spašeni čim počnemo da verujemo. … Nesreće su sve veće, a mi još uvek učimo u školi. Nećemo moći da širimo jevanđelje i svedočimo o njemu dok ne diplomiramo. Pa, da li se ovo računa kao da sledimo Boga?” Čuvši to, bila sam duboko dirnuta. „Samo prihvatanjem Božjeg dela poslednjih dana i stremljenjem ka zadobijanju istine čovek može da se spase i preživi. Ako učim i verujem u Boga, ali ne obavljam svoje dužnosti, da li mogu biti istiniti Božji sledbenik? Ako se ovo nastavi, zar neću ostati bez ičega?” Onda sam pročitala ove Božje reči: „Delo poslednjih dana sastoji se u razdvajanju svih prema vrsti i u zaključivanju Božjeg plana upravljanja, jer taj trenutak je blizu i dan Božji je došao. Sve koji ulaze u Njegovo carstvo – sve koji su Mu do samog kraja odani – Bog uvodi u doba Samoga Boga. Pa ipak, pre dolaska doba Samoga Boga, Božje delo nije u posmatranju ljudskih dela niti u ispitivanju njihovog načina života, već u sudu ljudskom buntovništvu, jer Bog će pročistiti sve one koji stupe pred Njegov presto. Svi koji su do dana današnjega sledili Božje stope stupaju pred presto Božji, pa je tako svaka osoba koja prihvati Božje delo u njegovoj krajnjoj etapi predmet Božjeg pročišćenja. Drugim rečima, svi koji prihvate završnu etapu Božjeg dela predmet su Božjeg suda” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine”). Shvatila sam da je u poslednjim danima Bog došao da obavi delo suda kako bi klasifikovao ljude prema vrsti i na kraju okončao Svoje delo spasavanja čovečanstva. On će, one koji slušaju Njegove reči, pokoravaju Mu se i koji su Mu odani, uvesti u sledeće divno doba, dok će one, koji ne obavljaju svoje dužnosti i nemaju istina-stvarnost, sve zadesiti nesreća i Bog će ih uništiti. Samo su verovanje u Boga, izvršavanje dužnosti i stremljenje ka istini da bi se ušlo u istina-stvarnost najvažnije i najsmislenije stvari. Imala sam sreću što sam čula Božji glas i što sam prihvatila jevanđelje o carstvu, dobivši tako priliku da stremim ka istini i zadobijem spasenje. Ovo je tako velika blagodat od Boga. Ipak, nisam uspela to da cenim, trošeći sve svoje vreme i energiju na stremljenje ka slavi i dobitku. Kako sam bila slepa i neuka! Ranije sam bila fokusirana samo na slavu i dobitak i nisam ozbiljno shvatala stremljenje ka istini. Kao rezultat toga, uprkos višegodišnjem verovanju u Boga, nisam razumela istinu i posedovala sam malo znanja o sopstvenoj iskvarenoj naravi. Zbog pandemije sam provela poslednjih nekoliko meseci čitajući Božje reči i obavljajući svoju dužnost kod kuće. Razumela sam neke istine i zadobila neko znanje o svojim iskvarenim naravima. Dobici tokom tog perioda su učinili da se osetim veoma ispunjeno i želela sam da odustanem od studija da bih obavljala svoje dužnosti. Baki i majci sam saopštila svoju odluku da napustim školu. Baka mi je pružila veliku podršku. Ali, kada je moja majka to čula, stalno je plakala i rekla je: „Nije nam bilo lako da te školujemo. Ako sada odustaneš, šta će tvoj tata i deda reći? Šta će naši rođaci i prijatelji pomisliti nakon što saznaju za ovo?” Saznavši to, moja sestra je takođe pokušala da me ubedi, govoreći: „Posle više od deset godina napornog učenja u školi, da li si sigurna da nećeš zažaliti što si ovako odustala?” Čuvši njihove reči, malo sam se uznemirila. Toliko sam se žrtvovala da bih upisala fakultet. Ako sada odustanem, zar neće četrnaest godina mog napornog rada, kao i mukotrpan trud mojih roditelja, propasti? Štaviše, mojim roditeljima nije bilo lako da me izdržavaju tokom školovanja. Nadali su se da ću upisati dobar fakultet, naći dobar posao, obezbediti im bolji život i doneti im čast. Kad bih prestala sa obavljanjem svojih dužnosti, to bi im sigurno slomilo srce i bili bi razočarani. Kako bi to bilo nezahvalno! Nisam želela da rastužim svoje roditelje, ali ovaj život nije bio ono što sam želela. Osećala sam veliku unutrašnju borbu i bol, pa sam se pomolila Bogu: „O Bože, sada sam veoma uznemirena. Molim Te da me usmeriš kako bih razumela Tvoju nameru i napravila pravi izbor.”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sâm. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga podržava svako živo biće tokom razvoja, sve dok ne odraste. Tokom ovog procesa, nijedan čovek ne oseća kako odrasta pod Božjom negom; umesto toga, ljudi smatraju da čovek odrasta pod ljubavlju i negom svojih roditelja i da je njegov sopstveni životni instinkt taj koji usmerava njegovo odrastanje. Ovo je zato što čovek ne zna ko mu je podario život, niti odakle je taj život došao, a još manje poznaje način na koji životni instinkt stvara čuda. On zna samo da je hrana osnova za održanje njegovog života, da je istrajnost izvor postojanja njegovog života i da su uverenja u njegovom umu kapital od kojeg zavisi njegov opstanak. Čovek je potpuno nesvestan Božje blagodati i opskrbe, te tako traći život koji mu je Bog podario… Nijedno od ovih ljudskih bića, o kojima Bog brine danju i noću, ne preuzima na sebe da Ga obožava. Bog samo nastavlja da prema Svom planu radi na čoveku, od kojeg ništa ne očekuje. On to čini u nadi da će se jednoga dana čovek probuditi iz svog sna i iznenada shvatiti vrednost i značenje života, cenu koju je Bog platio za sve što mu je dao, i čežnjivu strepnju sa kojom Bog čeka da Mu se čovek ponovo vrati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Iz Božjih reči shvatila sam da svaki čovek postoji pod Božjom suverenošću i predodređenošću. Spolja gledano, čini se da su me roditelji vaspitali, ali u stvarnosti, moj život dolazi od Boga. Bog je taj koji se brine za mene, uređuje porodicu u kojoj sam rođena i moje roditelje, obezbeđuje sve što mi je potrebno za opstanak i vodi me, korak po korak, do mesta gde sam danas. Roditelji koji odgajaju svoju decu samo ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze; niko nikome ne duguje. Oduvek sam želela da idem na fakultet i nađem dobar posao kako bismo moji roditelji i ja imali bolji život i zadobili divljenje ljudi. Više od jedne decenije sam naporno radila radi ostvarenja tog cilja. Ipak, kada sam stremila ka slavi i dobitku i kada me je Sotona povređivao i mučio, nisu moji roditelji stali uz mene u najbolnijim trenucima, već je to bio Bog. Bog me je čuvao i štitio, tešio me i usmeravao Svojim rečima. Čekao je da Mu se vratim. Kad bih istrajala u tom pogrešnom načinu, bila bih previše dužna Bogu. Bog me je neprestano zalivao i brinuo o meni, vodeći me korak po korak do mesta gde sam danas. Budući da sada razni zadaci u Božjoj kući zahtevaju saradnju, trebalo bi da izvršavam svoje odgovornosti kao stvoreno biće i ispunjavam svoje dužnosti. Shvativši te stvari, rekla sam mami i sestri: „Imam svoju misiju i bez obzira na to da li se vi slažete ili ne, ja napuštam školu.” Videvši koliko sam odlučna, više ništa nisu rekle.

Posle sam poslala poruku svom savetniku da ga obavestim o svojoj odluci da se ispišem. Savetnik je pokušao da me ubedi govoreći: „Razmisli. Kada diplomiraš, imaćeš diplomu i mnogo lakše ćeš naći posao.” Čuvši to, malo sam se pokolebala, pa sam se pomolila Bogu i setila se Njegovih reči: „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo uhvatiti korak s vremenom znači spasti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete da naučite gradivo i da na njega ponovo izađete koliko god puta želite. Međutim, Moj dan ne trpi dalje odlaganje. Upamtite! Upamtite! Podstičem vas ovim dobrim rečima. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike nesreće munjevito se približavaju. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari. Nemojte više sumnjati i nemojte bežati od onoga što je sasvim izvesno!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Iznenada sam se probudila, shvativši da, bez obzira na visok stepen obrazovanja ili na dobar posao, to bi bilo samo privremeno i samo na trenutak zadovoljavalo moju sujetu, bez ikakve koristi za moj život. Bog sada obavlja poslednju fazu Svog dela spasavanja i čišćenja ljudi – ovo je prilika koja se pruža jednom u životu. Ako to propustim, zauvek ću se kajati. Morala sam da iskoristim tu priliku da izvršim svoju dužnost i iskreno stremim ka istini. U suprotnom, ma koliko moja diploma bila prestižna, ma koliko moj posao bio dobar, ili koliko sam divljenja zadobila od prijatelja i rođaka, na kraju bi me ipak zadesile nesreće. Stoga sam se pomolila Bogu, moleći Ga da mi da veru kako bih mogla nepokolebljivo da verujem u Njega i obavljam svoje dužnosti. Posle molitve, odlučno sam poslala poruku svom savetniku, rekavši: „Odlučila sam da se ispišem!” Videvši moju odlučnost, savetnik se nije trudio da me dalje ubeđuje i proces ispisivanja je protekao glatko.

U trenutku kada sam sa koferima prošla kroz školsku kapiju, osetila sam kao da mi je pao težak teret sa srca. Doživela sam osećaj lakoće i radosti koji nikada ranije nisam osetila. Nakon toga, otišla sam u crkvu da izvršim svoje dužnosti i imala sam više vremena da čitam Božje reči i da Mu se približim. Kroz iskustveno doživljavanje različitih okruženja koje je Bog uredio, zadobila sam izvesno razumevanje istine, naučila pravo značenje vere u Boga, kako da stremim ka život-ulasku, kako da razrešim svoju iskvarenu narav, itd. Srce mi se posebno razvedrilo. Osećala sam da mi je svaki dan ispunjen, a srce posebno opušteno i radosno. Čak su i neke bolesti koje sam imala postepeno nestale, a da to nisam ni primetila. Kada sam otišla kući za Novu godinu, videla sam svoje bivše drugove iz razreda svakodnevno zauzete učenjem, polaganjem raznih ispita za sticanje sertifikata i učestvovanjem u raznim vrstama aktivnosti. Stremili su ka slavi i dobitku kao svom životnom cilju, neumorno težeći ka njima, a ipak, nisu znali odakle su došli niti kuda će na kraju otići, zašto ljudi uopšte žive, i tako dalje. Živeli su bednim životom. Da nisam tada napustila školu, ja bih bila jedna od njih. Tako sam srećna što sam odlučila da napustim školu i dođem u Božju kuću da obavljam svoje dužnosti – to je najispravnija odluka koju sam ikada donela i nikada neću zažaliti zbog nje!