U crkvi sam nadzirao rad na zalivanju. Posle više od tri meseca, rad na negovanju zalivača i dalje je sporo napredovao. Vang Lei, brat s kojim sam sarađivao, često me je podsećao da tragam i promišljam o ovom problemu, ali svaki put kada bi on to učinio, u srcu bih osetio određeni otpor, smatrajući da nisam bio lenj i da sam vredno radio na rešavanju problema zalivača. Pitao sam se: „Zašto je njihov napredak uvek tako spor? Ne znam šta bi mogao da bude razlog. Pretpostavljam da je to zato što je njihov kov loš, i zato što su njihove iskvarene naravi previše ozbiljne.” Stoga sam svaki put kada bi me brat Vang Lei podsetio da sumiram svoj rad, imao upravo ovakav stav. Osetio sam da, s obzirom na to da sam mnogo radio, nema potrebe da promišljam. Ali onda sam pomislio: „Mnogo je vremena prošlo, a još uvek se ne vide rezultati rada na negovanju ljudi i zalivači još uvek sporo napreduju. Starešine i nadzornici to sigurno posmatraju i ako ne mogu da sažmem konkretna pitanja, šta će misliti o meni? Da li će misliti da sam potpuno otupeo, da sam bio neefikasan u svojoj dužnosti i da čak ni ne razmišljam o sebi? Ali zaista ne znam koji su moji problemi. Mogao bih da preuzmem inicijativu da progovorim o problemima i kažem da se suočavam sa teškoćama i da želim da tražim put napred. Na taj način, starešine ne samo da me neće orezati, već će misliti da sam iskren i da ne krijem probleme kada se pojave u radu, već da preuzimam inicijativu kako bih tražio pomoć, što će ih navesti da pomisle da sam neko ko traga za istinom.” Kada sam se toga setio, bio sam prilično srećan i učinilo mi se da sam smislio savršeno rešenje za svoje probleme. Zato sam u izveštaju o radu naveo svoje teškoće i na kraju dodao: „Nastaviću da tragam; ako pronađete bilo kakve probleme, nadam se da ćete mi ih preneti i ukazati mi na njih.” Kada sam podneo izveštaj, bio sam zadovoljan.

Jednog dana, Vang Lei je rekao: „Starešine su pisale da pitaju zašto nisi postigao nikakve rezultate u svom radu na negovanju zalivača.” Razmišljao sam o tome kako sam, nekoliko dana ranije, tražio pomoć od starešina u svom izveštaju o radu i da su starešine, tražeći od Vang Leija da ispita moju situaciju, verovatno pokušavale da mi pomognu da identifikujem probleme. Ali kasnije sam pomislio: „Starešine to rade da bi ispitale moju situaciju. Da li počinju da me istražuju jer misle da zaista postoje problemi u obavljanju moje dužnosti? Toliko dugo već obavljam dužnost bez ikakvih rezultata, ko zna šta će sve naći! Ako otkriju da sam imao previše problema ili nekih ozbiljnih problema sa svojom dužnošću, da li će me orezati? Da li će misliti da mi je kov loš i da ne mogu da radim stvaran posao, te će me onda otpustiti? To bi bilo krajnje ponižavajuće!” Kada su mi te misli pale na pamet, osetio sam talas panike: „Nisam očekivao da će stvari doći do te tačke. Da ne kopam sebi grob? Šta da radim po tom pitanju?” Nikako nisam uspevao da se smirim. Dok sam noću slušao Vanga Leija kako kucka po tastaturi, pomislio sam: „Koliko mojih problema prijavljuje? Šta će starešine pomisliti o meni?” Osećao sam se pomalo uznemireno i naprosto nisam mogao da se usredsredim na posao. Zato sam došao pred Boga i pomolio se: „Bože, čini mi se da je ova situacija zaista uticala na moje stanje, i ne znam koju pouku treba da izvučem iz nje. Molim Te, vodi me da tragam za istinom po ovom pitanju i da spoznam svoju iskvarenu narav.”

Sledećeg jutra, posle doručka, počeo sam da čitam Božje reči i da promišljam o svom stanju. Pročitao sam Božje reči: „Divna je stvar ako možeš da prihvatiš da te Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da te razume. To ti pomaže u ispunjavanju dužnosti, i osposobljava te da svoju dužnost obavljaš u skladu s merilom i da udovoljiš Božjim namerama. Koristi ti i pomaže, a nema nikakvih negativnih posledica. Kada na ovaj način razumeš načelo, zar onda ne bi trebalo da prestaneš da imaš osećaj otpora ili otklona prema nadgledanju starešina, delatnika i Božjeg izabranog naroda? I ako se dogodi da neko nekada pokuša da te razume, da te posmatra i da nadgleda tvoj rad, ne treba to shvatiti lično. Zašto to kažem? Zato što zadaci koji su sada tvoji i dužnost koju obavljaš, kao i bilo koji posao koji radiš nisu privatne stvari niti lični posao neke osobe, već se tiču rada Božje kuće i odnose se na jedan segment Božjeg dela. Prema tome, kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, kada nastoji da te razume na dubljem nivou, u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, ako te orezuje, dovodi u red i malo prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš ikakvu negativnu misao niti emociju” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da kada Božja kuća nadgleda i ispituje rad, cilj joj je da pomogne ljudima da isprave odstupanja i dobro obave svoje dužnosti, i da ne treba da osećam ni otpor ni podozrivost, jer to nije u skladu sa Božjim namerama. Razmišljao sam o tome kako sam, u tom periodu, iako sam svaki dan bio zauzet svojom dužnošću, često razgovarao u zajedništvu sa braćom i sestrama na okupljanjima, ali na kraju nisam postigao dobre rezultate. Mora da postoji mnogo problema u mom radu kojih nisam bio svestan, i kad ne bih identifikovao i rešio ove stvari na vreme, rad bi zbog toga i dalje kasnio. Kada su se starešine kod braće i sestara raspitivale o problemima u mojoj dužnosti, cilj je bio da mi pomognu da pronađem uzroke tih problema i to bi bilo korisno i za moj rad i za život-ulazak. Ne bi trebalo da živim u stanju otpora i podozrivosti zbog straha da ne izgubim obraz, ili da čak žalim što sam spomenuo sopstvene probleme. Morao sam da prihvatim nadzor svoje braće i sestara i ma koje probleme oni istakli, morao sam da budem iskren u srcu i da imam stav prihvatanja istine. To je u skladu sa Božjim namerama. Kada sam razmišljao o tome, osećao sam se donekle oslobođeno.

Posle toga sam nastavio da tragam i zapitao sam se: „Očigledno sam želeo da pronađem razlog zašto ne postižem nikakve rezultate u svojoj dužnosti, ali zašto sam postao tako osetljiv i zašto mi je um pomahnitao kada su starešine zapravo ispitivale moj rad?” Kada sam razmislio, shvatio sam da sam zaista bio lažljiv. Pročitao sam Božje reči: „Pošto ga je Sotona iskvario, čitavo čovečanstvo ima sotonsku narav. Poput Sotone, ljudi stavljaju maske i lažno se predstavljaju u svakom pogledu i pribegavaju obmani i manipulacijama po svim pitanjima. Nema ničega u čemu ne posežu za obmanom i manipulacijom. Neki se čak upuštaju u lažljive igre i u tako običnim aktivnostima kao što je kupovina. Na primer, možda su kupili najmoderniju odeću, ali se – iako im se zaista sviđa – ne usuđuju da je nose u crkvi iz straha da će je njihova braća i sestre komentarisati i govoriti da su plitki. Stoga je nose samo drugima iza leđa. Kakvo je to ponašanje? To je razotkrivanje lažljive i prepredene naravi. Zašto bi neko kupovao modernu odeću, pa zazirao od toga da je nosi pred braćom i sestrama? U svom srcu vole moderne stvari i prate svetske trendove kao što to rade nevernici. Boje se da ih braća i sestre ne prozru, da ne uvide koliko su plitki, da ne uvide da nisu ugledne i čestite osobe. U svom srcu oni vole moderne stvari i imaju problema da ih se odreknu, pa tako mogu da ih nose samo kod kuće i paze da ih braća i sestre ne vide. Ako stvari koje vole ne mogu da vide svetlost dana, zašto onda ne mogu da ih se odreknu? Zar ne postoji tu neka sotonska narav koja ih kontroliše? Stalno izgovaraju reči i doktrine i čini se da razumeju istinu, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo. To je vrsta osobe koja živi po sotonskoj naravi. Ako je neko uvek varljiv i na rečima i na delu, ako ne dozvoljava drugima da ga vide onakvog kakav jeste, i ako uvek glumi pobožnu osobu pred drugima, u čemu je onda razlika između njega i fariseja? Želi da živi kao kurva, ali i da mu se podigne spomenik za čednost. Vrlo dobro je znao da ne može da nosi svoju egzotičnu odeću u javnosti, pa zašto ju je onda kupio? Zar to nije bačen novac? Samo zato što mu se sviđaju takve stvari i što mu je ta odeća bila prirasla k srcu, pa je osetio da mora da je kupi. Ali kada je jednom kupi, ne može da je nosi izvan kuće. Posle nekoliko godina žali što ju je kupio i iznenada shvata: ’Kako sam samo mogao da budem tako glup, tako odvratan, pa da to uradim?’ Čak se i njemu samom gadi to što je uradio. Ali on ne može da kontroliše svoje postupke jer nije u stanju da se odrekne stvari koje voli i za kojima teži. Zato pribegava taktici i ponaša se dvolično, koristi se prevarom da bi sebi udovoljio. Ako se njegova lažljiva narav ispoljava u tako beznačajnoj stvari, da li će moći da primenjuje istinu kada je reč o nečemu većem? To bi bilo nemoguće. Očigledno je da mu je u prirodi da bude varljiv i varljivost je njegova Ahilova peta” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Iz Božjih reči sam shvatio da kada ljudi žive sa lažljivim naravima, oni ne mogu da prihvate Božje ispitivanje svojih reči i dela, već se pred drugima ponašaju na jedan način, a iza njihovih leđa na drugi. Neprestano koriste trikove da se prikriju, otežavajući drugima da vide istinu. To znači biti istinski lažljiva osoba. Setio sam se kako sam ranije izveštavao o radu. Nisam stvarno mislio da imam problema sa negovanjem ljudi, i mislio sam da sam uradio mnogo posla, pa čak i kada me je brat s kojim sam sarađivao podsetio da sažmem svoja odstupanja, nije mi palo na pamet da promislim o sebi. Ali činjenica da su rezultati bili loši već je bila očigledna, pa šta bi starešine i nadzornici mislili o meni ako ne bih mogao da shvatim zašto je to tako? Da bih sačuvao obraz, namerno sam rekao da sam naišao na poteškoće i da želim da tražim rešenje. Iako su moje reči zvučale iskreno, kao da imam neki veliki osećaj bremena za posao, u stvarnosti nisam imao nikakvu nameru da tragam za istinom da bih rešio problem, i samo sam se pretvarao pred drugima, kako bi starešine mislile da sam čovek koji deluje kao da ima veliku želju da traga i koji je iskren. Ali kada su starešine zaista ispitale odstupanja i probleme u obavljanju moje dužnosti, bio sam razotkriven. Plašio sam se da će se u mom radu razotkriti ozbiljni problemi i da će starešine misliti da sam lošeg kova, da mi nedostaju radne sposobnosti, ili da će me čak smeniti, pa sam živeo sa osećanjem otpora, žaleći sam što sam tražio smernice za rešavanje problema i čak misleći da ću prijavljivanjem problema iskopati sopstveni grob. Video sam da nisam tragao za problemima kako bi ih rešio, već da zadržim svoj status i imidž u srcima starešina. Zar nisam samo pokušavao da prevarim druge i da se upustim u laganje? To je zaista bilo ono što je Bog raskrinkao – dvoličnost i želju da živim kao kurva, ali i da se podigne spomenik mojoj čednosti. Razmišljao sam o farisejima iz davnina. Iako je delovalo da su veoma pobožni i da čeznu za dolaskom Mesije, kada je Gospod Isus zaista došao da dela, bez obzira na to koliko je čuda učinio ili koliko je istina izrazio, nisu prihvatili ništa od toga. Čak su se opirali Gospodu Isusu i osuđivali ga da bi zaštitili svoj status i svoju egzistenciju. Izgledali su pobožno u svojoj čežnji za Božjim dolaskom, ali su u stvarnosti samo pokušavali da navedu ljude na pogrešan put i nisu bili ništa drugo do licemeri. Kako sam se ja ponašao drugačije od fariseja?

Jednog jutra tokom moje duhovne posvećenosti, setio sam se jedne rečenice Božjih reči: „Pretvaraju se da rade jedno, dok zapravo rade nešto sasvim drugo kako bi postigli svoj skriveni cilj”. Osetio sam da je to blisko povezano sa mojim stanjem, pa sam pronašao ovaj odlomak Božjih reči da pročitam. Svemogući Bog kaže: „Koja je glavna karakteristika rđavosti? Reči takve osobe zvuče naročito prijatno i, spolja posmatrano, sve deluje kako treba. Reklo bi se da nema baš nikakvih problema i, posmatrano iz svakog ugla, stvari izgledaju prilično dobro. Kad ta osoba nešto radi, ne primećujete da koristi ikakva naročita sredstva i, spolja posmatrano, nema nikakvih slabih tačaka ni mana, ali ona ipak postiže svoj cilj. Obavlja stvari na izrazito tajnovit način. Tako antihristi navode ljude na pogrešan put. Takve ljude i stvari je najteže razaznati. Neki ljudi počesto kažu ispravne stvari, koriste uverljive izgovore i posežu za određenim doktrinama, izrekama ili postupcima koji su u skladu sa ljudskom naklonošću ne bi li ljudima zamazali oči. Pretvaraju se da rade jedno, dok zapravo rade nešto sasvim drugo kako bi postigli svoj skriveni cilj. U pitanju je rđavost, premda većina ljudi smatra da su ova ponašanja lažljiva. Ljudi mogu relativno ograničeno da shvate i raščlane rđavost. U stvari, u odnosu na lažljivost, rđavost je znatno teže razaznati zato što je tajnovitija, pri čemu su njene metode i postupci prefinjeniji. Ako neko u sebi ima lažljivu narav, u roku od dva ili tri dana komunikacije s tom osobom, drugi obično mogu da otkriju njenu lažljivost ili mogu da u postupcima i rečima te osobe zapaze otkrovenje njene lažljive naravi. Međutim, pretpostavimo da je ta osoba rđava: tu nije reč o nečemu što se može razaznati za nekoliko dana, budući da je, ako se ništa značajno ne desi niti nastupe neke posebne okolnosti, u tako kratkom vremenskom periodu teško išta razaznati samo na osnovu slušanja šta ta osoba govori. Ona uvek kaže i uradi prave stvari, predstavljajući jednu ispravnu doktrinu za drugom. Nakon nekoliko dana komunikacije s tom osobom, mogao bi da pomisliš da je ona prilično dobra, da je u stanju da napusti stvari i da sebe daje, da ima duhovno razumevanje, da ima bogoljubivo srce, te da u svojim postupcima poseduje i savest i razum. Međutim, nakon što obavi nekoliko stvari, zapažaš da su njen govor i postupci upetljani u previše stvari, u previše đavolskih namera. Shvataš da ta osoba nije poštena već lažljiva – da je rđava. Ona često koristi prave reči i prijatne izraze koji su u skladu sa istinom i poseduje ljudsku osećajnost u ophođenju s ljudima. S jedne strane, ta osoba utvrđuje svoju poziciju, a s druge strane navodi druge na pogrešan put stičući prestiž i status među ljudima. Takvi pojedinci ljude naročito navode na pogrešan put i, čim zadobiju moć i status, mnoge ljude mogu da da navedu na stranputicu i da im naude. Ljudi sa rđavim naravima su izrazito opasni. Imali li takvih ljudi među vama? Da li ste i sami takvi? (Da.) U kojoj meri je to onda ozbiljno? Govoriti i postupati bez ikakvih istina-načela, u postupanju se sasvim oslanjati na svoju rđavu prirodu, u stalnoj želji da druge navedeš na pogrešan put i živeći iza maske da te drugi ne bi prepoznali i prozreli, pa s poštovanjem i divljenjem posmatrali tvoju ljudskost i status – to je rđavost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Bog razotkriva da ljudi rđave naravi govore i deluju na izuzetno tajnovit način. Čini se da govore prave stvari i njihovi postupci izgledaju besprekorno, ali iza svega toga kriju rđave namere i stalno su usredsređeni na svoj ugled i status. Da bi zadobili divljenje drugih, koriste laskave reči i ispravne postupke da bi ljude naveli na pogrešan put, čime kod drugih uspostavljaju dobru sliku o sebi, dok sprečavaju druge da otkriju njihove zle namere. To je zaista rđavo! Nakon pažljivog promišljanja, nisam li se i ja tako ponašao? Jasno je da nisam tragao za istinom da bih rešio svoje probleme, ali sam se ponašao kao da sam veoma skroman i da imam veliku želju da tragam, a to nisam radio samo da bih zataškao svoje probleme, već i da bih u očima drugih uspostavio dobru sliku o sebi kao o nekome ko stremi ka istini. Znao sam da rad na negovanju ljudi nije davao nikakve rezultate, da zalivači nisu mnogo napredovali i da je to svima bilo očigledno. Da nisam sažeo i preispitao svoje probleme, šta bi svi mislili o meni? Da li bi rekli da nisam razmislio o sebi čak i kada nisam postigao nikakve rezultate u svojoj dužnosti? Da li bi mislili da ne stremim ka istini i da sam potpuno otupeo? U tom slučaju, mogu i da preuzmem inicijativu da progovorim. Na taj način ne bi stekli negativan utisak o meni zbog rada koji ne daje nikakve rezultate i možda bi me čak smatrali poštenom osobom. Moje reči su bile prožete mojim spletkaroškim motivima. Pokušao sam da iskoristim svoje prividno traganje za istinom da uspostavim dobru sliku o sebi u srcima starešina. Shvatio sam da je moja priroda zaista rđava. Baš kao što je Bog rekao: „Neki ljudi počesto kažu ispravne stvari, koriste uverljive izgovore i posežu za određenim doktrinama, izrekama ili postupcima koji su u skladu sa ljudskom naklonošću ne bi li ljudima zamazali oči. Pretvaraju se da rade jedno, dok zapravo rade nešto sasvim drugo kako bi postigli svoj skriveni cilj. U pitanju je rđavost.” U stvarnosti, neko vreme nisam postizao nikakve rezultate u svojoj dužnosti, tako da sam morao da razmislim o sebi i da tragam za istinom da bih to razrešio. To bi bilo korisno i za rad crkve i za moj život-ulazak. Ali nisam se brinuo niti uznemiravao oko prepreka u svom radu, već mi je um bio zaokupljen mislima o tome kako da ne izgubim obraz, pa sam se čak i u stvarima koje se odnose na crkveni rad i traganje za istinom, ponašao nečasno i bio lažljiv. To je zaista dovelo do toga da me se Bog gnuša.

Kasnije sam, prilikom svake pauze od posla, razmišljao o svom stanju. Setio sam se da je Bog besedio da čovek u svom vladanju mora da prihvati Njegovo ispitivanje u svemu i da svi postupci i dela moraju biti izneti pred Boga. Zato sam požurio da potražim Božje reči koje o tome govore. Pročitao sam Božje reči: „Verovati u Boga znači da sve što činiš mora biti izneto pred njega i podvrgnuto Njegovom nadzoru. (…) Svi oni koji danas ne mogu da prihvate Božji nadzor ne mogu da dobiju Njegovo odobrenje, a oni koji ne poznaju ovaploćenog Boga ne mogu da budu usavršeni. Posmatraj sve što radiš i vidi možeš li to da izneseš pred Boga. Ako ne možeš da izneseš sve što činiš pred Boga, to pokazuje da si zločinitelj. Mogu li zločinitelji da budu usavršeni? Sve što činiš, svaki postupak, svaku nameru i svaku reakciju treba izneti pred Boga. Čak i tvoj svakodnevni duhovni život – tvoje molitve, tvoja bliskost s Bogom, tvoje jedenje i pijenje Božjih reči, tvoje zajedništvo s braćom i sestrama i tvoj život unutar crkve – kao i tvoja služba u saradnji, mogu da budu izneti pred Boga radi Njegovog nadzora. Takvo će ti postupanje pomoći da u životu napreduješ. Proces prihvatanja Božjeg nadzora jeste proces pročišćenja. Što više možeš da prihvatiš Božji nadzor, to si pročišćeniji i više u skladu s Božjim namerama, tako da nećeš biti uvučen u razvrat i tvoje će srce živeti u Njegovom prisustvu. Što više prihvataš Njegov nadzor, veće je Sotonino poniženje i tvoja sposobnost da se pobuniš protiv tela. Prema tome, prihvatanje Božjeg nadzora jeste put koji bi ljudi trebalo da slede. Bez obzira na to šta radiš, čak i kada razgovaraš u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama, možeš da pred Boga izneseš svoja dela, da tražiš Njegov nadzor i da težiš pokornosti Samom Bogu; to će tvoje postupke učiniti znatno ispravnijim. Samo ako sve što činiš iznosiš pred Boga i prihvataš Božji nadzor možeš da budeš neko ko živi u Božjem prisustvu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog usavršava one koji su u skladu sa Njegovim namerama”). Nakon čitanja Božjih reči shvatio sam da ako čovek prihvati Božje ispitivanje u svemu, ako ništa ne skriva niti se pretvara u svojim delima i postupcima, i može to da iznese pred Boga, onda on živi u svetlosti i zaista je poštena osoba, i takvi ljudi mogu da dobiju Božje odobrenje. Ali ako čovek ne može da prihvati Božje ispitivanje, već se umesto toga neprestano bavi lažima i prevarama, onda su takvi ljudi zaista rđavi i gnusni Bogu. U Božjim rečima sam pronašao i put primene. Rad na negovanju ljudi već dugo nije imao rezultata, i to je već uticalo na napredak rada na zalivanju. Kad bih nastavio da budem lažljiv i da prikrivam stvari, onda ti problemi ne bi bili rešeni, zalivači ne bi napredovali u svojim dužnostima, i ne bi mogli dobro da zalivaju pridošlice i da im omoguće da brzo postave temelje na istinitom putu, i to bi dovelo do još većih gubitaka u radu na zalivanju. Starešine su ispitivale probleme i odstupanja u mom radu kako bi mi pomogle da dobro obavljam svoju dužnost. Koje god probleme oni istakli, ne treba da razmišljam o sopstvenom ponosu ni statusu, moram da prihvatim Božje ispitivanje i da budem poštena osoba. Morao sam ozbiljno da se preispitam u vezi sa problemima u svom radu, da brzo ispravim svoja odstupanja i dobro obavim svoju dužnost.

Nekoliko dana kasnije, dobio sam pismo od starešine, i još uvek sam bio malo nervozan, jer sam se plašio da je možda otkrila ozbiljne probleme u obavljanju moje dužnosti, i da će me orezati. U tišini sam se pomolio Bogu, govoreći da bez obzira na koje probleme starešina ukaže, ja više neću uzimati u obzir svoj ponos i neću se više opirati, niti prikrivati stvari i da moram da prihvatim i da valjano razmislim o sebi. Kada sam otvorio pismo, video sam da je starešina zaista ukazala na probleme u mojoj dužnosti, ali me nije orezala. Umesto toga, oslanjala se na sopstveno iskustvo kako bi me navela da razmislim o uzrocima loših rezultata u mojoj dužnosti. Nakon čitanja starešinine besede, stekao sam određeno razumevanje o svom nedavnom stanju i problemima. Video sam da sam sve vreme živeo u iskvarenoj naravi, i da nisam razmislio o sebi kada sam se suočio sa lošim rezultatima u radu, već sam stalno smišljao izgovore. Mislio sam da sam svaki dan bio zauzet, razgovarajući u zajedništvu o rešenjima sa braćom i sestrama, i da sam već dao sve od sebe. Zbog toga sam verovao da to što nisu napredovali nije moj problem, već posledica njihovog lošeg kova. Rad nije davao dobre rezultate, ali umesto da razmišljam o sopstvenim problemima, izbegavao sam odgovornost. Bio sam zaista buntovan i nepopustljiv! Nakon promišljanja sam takođe shvatio da je u mom radu na negovanju ljudi tokom ovog perioda zaista bilo odstupanja. Bio sam zadovoljan dokle god sam iz dana u dan imao nekakve zadatke i nisam bio besposlen, ali nikada nisam ozbiljno tražio kako da plodonosno obavljam svoju dužnost. Kada sam negovao zalivače, nisam sažimao i komunicirao na osnovu njihovih stvarnih problema, već sam se umesto toga vodio nepromišljenim i mehaničkim pristupom učenju. Zbog toga ni posle višemesečnog negovanja nije bilo rezultata. Videvši toliko problema i odstupanja u svom radu, znao sam da moram brzo da ih ispravim. Kada sam razmišljao o tome kako sam se pretvarao da tragam za istinom, osećao sam se zaista posramljeno i postiđeno! Da sam zaista imao srce koje je prihvatalo i tragalo za istinom, ti problemi su mogli biti otkriveni i rešeni ranije, a to je moglo da koristi braći, sestrama i crkvenom radu. Spreman sam da ubuduće ostavim po strani sujetu i gordost, da više tragam za istinom u svim stvarima i da obavljam svoju dužnost na utemeljen način! Hvala Bogu!