Moja komšinica Sjaojue i ja smo koleginice i dobre prijateljice. Godine 2013. obe smo istovremeno prihvatile Božje delo u poslednjim danima i bila sam veoma srećna. Nakon što smo pronašle Boga, zajedno smo išle na okupljanja. Vremenom sam uvidela da Sjaojue ima sposobnost da shvati Božje reči i njena beseda o istini bila je prosvetljujuća. Svaki put kada bi ona besedila o svom razumevanju Božjih reči, starešine bi klimale u znak odobravanja, a meni bi bilo neprijatno. Delovalo je da starešine uistinu cene Sjaojue i pomislila sam da moram više da se potrudim da me Sjaojue ne bi nadmašila. Pre svakog okupljanja, kod kuće bih promišljala o Božjim rečima, ali na okupljanjima bi moja beseda ipak bila manje prosvetljujuća od njene. Počela sam da naslućujem nevolju. Kasnije smo obe preuzele dužnosti vođe grupe i primetila sam da je Sjaojue bila odgovorna za više grupa nego ja. Tokom okupljanja, starešine bi često puštale Sjaojue da prva besedi, a ja bih pomislila: „Izgleda da je starešine zaista cene, uvek ona počinje. Obe smo istovremeno prihvatile Božje delo poslednjih dana, zašto je onda ona odgovorna za više grupa nego ja? Da li je zaista bolja od mene? Da li je njena vera zaista snažnija od moje?” Bila sam ogorčena, preplavio me je osećaj strepnje i imala sam čudan osećaj gubitka. Ranije sam o svemu što mi nije bilo jasno uvek razgovarala sa Sjaojue, ali sada joj se više nisam obraćala. Mislila sam da ću spram nje delovati inferiorno budem li je stalno nešto zapitkivala. Kada bih videla Sjaojue, izbegavala sam je i više nismo bile bliske kao nekada. Kasnije je crkva održavala izbore za starešine, a Sjaojue i ja smo obe bile kandidati. Gledajući njen kov i stremljenje ka istini, smatrala sam da je Sjaojue podobna da bude starešina. Ali onda sam pomislila: „Zajedno smo počele da verujemo u Boga i da vršimo dužnosti. Ako ona postane starešina, a ja ostanem vođa grupe, kako će drugi gledati na mene? Zar neće misliti da sam lošija od nje?” Počela sam da razmišljam o tome kako da je sprečim u tome da postane starešina. Nisam mogla da utičem na to da li će drugi glasati za nju, ali sam mogla da joj uskratim svoj glas. Zato sam glasala za nekog drugog. Na kraju je Sjaojue ipak izabrana za starešinu. Bila sam pomalo ogorčena; te noći nisam mogla da spavam, prevrtala sam se u krevetu. Pomislila sam: „Sjaojue i ja podjednako dugo verujemo u Boga, ali ona je sada starešina, a ja sam i dalje samo vođa grupe. Zar to ne ukazuje na to da sam lošija od nje?” Bila sam vrlo uznemirena.

Jednom prilikom smo starešina i ja u njenoj kući razgovarale o izborima. Starešina je primetila moju ljubomoru i pitala me je: „Kako si se osećala kada je Sjaojue izabrana za starešinu? Da li si bila ljubomorna na nju?” Čuvši to, lice mi se zajapurilo i smušeno sam odmahnula glavom i rekla: „Vrlo smo dobre prijateljice; kako bih mogla da budem ljubomorna na nju?” Na putu kući, neprestano sam razmišljala o starešininim rečima. Pošto je starešina rekla da sam ljubomorna na Sjaojue, bila sam sigurna da je tako. Približavala sam se svojoj kući, kada sam videla komšiju kako hrani pse. Dok su dva psa jela, treći pas po imenu Ersjung je samo stajao i gledao. Upitala sam komšiju: „Zašto niste dali Ersjungu da jede?” Komšija je odgovorio: „Ovaj pas je poslušan. Čak i ako ga ne nahraniš, on čeka; nit’ se bije, nit’ grabi.” Čuvši komšijine reči, pomislila sam na ono što mi je starešina rekla i u srcu sam osetila ogromnu tugu. Pomislila sam: „Čak se i pas ne bije i ne takmiči, a ja se ipak nadmećem sa Sjaojue. To znači da sam gora od psa.” Otišla sam kući i kleknula pred Boga da se pomolim: „O, Bože, uzrujala sam se kada je Sjaojue izabrana za starešinu. Starešina kaže da sam ljubomorna na nju, ali ja to nisam uvidela. Molim Te, prosveti me, kako bih spoznala sopstvene probleme.”

Jednog dana sam pročitala ove reči Božje: „Trenutno, svi vi obavljate svoje dužnosti puno radno vreme. Niste ograničeni niti vezani porodicom, brakom ili bogatstvom. Vi ste to već prebrodili. Međutim, predstave, uobrazilja, znanje i lične namere i želje kojih vam je glava puna ostaju potpuno netaknute. Tako da kada dođe do bilo čega što ima veze sa ugledom, statusom ili prilikom da zablistate – kada čujete da Božja kuća planira da neguje različite vrste talentovanih pojedinaca, na primer – srce svakog od vas poskoči od nestrpljenja, svako od vas uvek želi da stvori ime za sebe i da bude u središtu pažnje. Svi vi želite da se borite za status i ugled. Sramota vas je zbog toga, ali loše biste se osećali ako ne biste tako postupili. Osećate zavist, mržnju i žalite se kad god vidite da se neko ističe i smatrate da to nije pravično: ’Zašto ja ne mogu da se istaknem? Zašto su uvek drugi ljudi u središtu pažnje? Zašto nikada ne dođe red na mene?’ A kada osetite ozlojeđenost, neuspešno pokušavate da je suzbijete. Molite se Bogu i neko vreme se bolje osećate, ali kada se iznova nađete u sličnoj prilici i dalje ne možete da je prevaziđete. Zar to nije ispoljenje nezrelog rasta? Kada se ljudi zateknu u takvim stanjima, zar to ne znači da su upali u Sotoninu klopku? To su okovi Sotonine iskvarene prirode koji vezuju ljude. (…) što se više budeš borio, tvoje srce će postajati mračnije i osećaćeš više zavisti i mržnje, a tvoja želja da stekneš te stvari će samo jačati. Što je jača tvoja želja da ih stekneš, to ćeš manje moći da ih stekneš, a kako se to bude dešavalo, tvoja mržnja će biti sve veća. Kako tvoja mržnja bude rasla, iznutra ćeš postajati sve mračniji. Što si mračniji iznutra, to će lošije postati tvoje obavljanje dužnosti, a što lošije postane tvoje obavljanje dužnosti, to ćeš biti od manje koristi za dom Božji. To je međuzavisni začarani krug. Ako nikada ne obavljaš svoju dužnost dobro, postepeno ćeš biti uklonjen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Nakon što sam pročitala ovaj odlomak, osećala sam da Bog govori upravo o mom stanju. Kad god je postojala mogućnost za isticanjem, htela sam da se nadmećem i da imam mesto u srcu drugih. Razmišljala sam o tome kako smo Sjaojue i ja zajedno počele da verujemo u Boga i da idemo na okupljanja, ali kada sam videla da bolje od mene razume Božje reči i da je odgovorna za više grupa, mislila sam da je starešine cene više nego mene, bila sam uznemirena i počela da budem ljubomorna na nju. Ranije sam uvek s njom razgovarala o stvarima, ali kada sam videla da je u svemu bolja od mene, postala sam ljuta i nisam više htela da je vidim. Nismo bile bliske kao nekada. Kada je došlo vreme za crkvene izbore, iako sam bila svesna da je u mnogo čemu Sjaojue bolja od mene i da je podobna za položaj starešine, brinula sam da će, ako је izaberu za starešinu a ja ostanem vođa grupe, izgledati da sam lošija od nje; iz tog razloga namerno nisam glasala za nju. Nisam bila zadovoljna kada sam kasnije videla da je Sjaojue izabrana za starešinu. Neprestano sam se poredila sa Sjaojue, a kada sam videla da je bolja od mene, bila sam ljubomorna i ogorčena. Stalno sam razbijala glavu time kako da je nadmašim, ali kada u tome nisam uspela, bila sam uznemirena; izgubila sam motivaciju da obavljam svoju dužnost i moj život-ulazak je bio na gubitku. U tom trenutku sam shvatila da je uzrok moje patnje bila ogromna ljubomora. Braća i sestre treba da se nadopunjuju svojim vrlinama i manama, da pomažu jedni drugima u obavljanju dužnosti, a ne da budu ljubomorni i druge isključuju zbog ponosa i statusa. To bi samo izazvalo Božje gađenje. Trebalo je da naučim da otpustim svoje želje, da tiho vršim svoje dužnosti kako treba i ne tražim pažnju. Kasnije bih, kada nisam razumela nešto u vezi sa svojom dužnošću, samoinicijativno pitala Sjaojue, pa bismo u zajedništvu razgovarale o Božjim rečima da bismo to rešile. Bilo mi je mnogo lakše.

Jednog dana 2016. godine, starešine su nameravale da pošalju Sjaojue u drugo mesto da obavlja dužnost i zamolili su me da napišem mišljenje o njoj. Sasvim neprimetno, moja ljubomora se ponovo javila i u sebi sam pomislila: „Otkako je pronašla Boga, Sjaojue je iz vođe grupe unapređena u starešinu, a sada je šalju u drugo mesto da obavlja svoju dužnost i biće odgovorna za sve više crkava. A ja sam još uvek tu gde jesam, i dalje sam samo vođa grupe. Šta li će braća i sestre misliti o meni? Hoće li reći da sam lošija od Sjaojue i da je između nje i mene ogromna razlika? To ne može tako! Ne mogu to da dozvolim, treba da pišem o njenim manama kako bi starešine uvidele da nije tako sjajna; na taj način, ona neće biti unapređena.” Danima sam se zbog ovoga osećala izmučeno. Stalno sam se pitala: „Kakvo mišljenje da napišem? Sjaojue ima svoje iskvarenosti i slabosti, ali niko nije savršen, svi imaju svoje mane i nedostatke. Čovek ne može preko noći da se promeni. Ne bi bilo pošteno prema njoj da pišem isključivo o njenim manama. Zar ne bih time činila zlo? Ali ako budem pisala objektivno i iskreno i Sjaojue bude unapređena, uzrujaću se.” Dok sam se ovako kolebala, iznova sam pisala i brisala svoje mišljenje. Na kraju više nisam znala šta da napišem, pa sam se pomolila Bogu: „O, Bože! Znam da me u ovom trenutku ispituješ. Ako napišem ovo mišljenje shodno svojim namerama i sprečim Sjaojue da na drugom mestu obavlja dužnost, zaista bih počinila zlo. Molim Te, pomozi mi da se pobunim protiv svoje iskvarene naravi kako bih napisala istinu i bila poštena osoba.” Nakon molitve, iskreno sam napisala svoje mišljenje. Ali kada sam pomislila na to da će Sjaojue otići, osetila sam nemir i težak teret na srcu. Za to vreme sam se nekoliko puta raspitivala kako Sjaojue vrši svoju dužnost, u nadi da ću čuti da joj je stanje loše ili da ne vrši dobro svoju dužnost. Ali svaki put bih čula da joj je stanje prilično dobro, pa bih bila pomalo razočarana. Jednog dana sam otišla kod Sjaojue kući i u sebi sam pomislila: „Sjaojue ne zna da vršenje dužnosti na drugom mestu podrazumeva patnju. Ako joj to predočim, možda neće hteti da ide.” Stoga sam joj rekla: „Obavljanje dužnosti na drugom mestu nije kao kod kuće. Možeš li da podneseš tu patnju? Ja nemam tvoju odlučnost.” Sjaojue me je poslušala, ali moje reči nisu imale uticaja na nju; nisam bila svesna prirode onoga što sam rekla i posledica koje će to sa sobom doneti. Jednog dana nakon što sam stigla kući s posla, moj pas me je iznenada ugrizao. To nije bilo normalno. Otkad porodični pas ujeda svog gazdu? Shvatila sam da nije u pitanju neki nasumičan događaj, te da je razlog sigurno to što sam učinila nešto loše i da je posredi disciplinovanje. Stoga sam se pomolila Bogu: „Bože! Sve je u tvojim rukama. Rođeni pas me je ujeo, a Ti si to dozvolio. Molim Te, prosveti me kako bih uvidela svoju grešku. Voljna sam da se pokajem.”

Kasnije sam slučajno naišla na sledeći odlomak Božjih reči: „Šta znači biti lišen ljudskosti? To znači ne posedovati čak ni moral. A šta znači biti lišen morala? Pomenuta sestra ima dobre uslove za život i imućnu porodicu, a kakav je stav tih ljudi o tome? Da li joj oni samo zavide, da bi joj zatim poželeli sve najbolje i krenuli dalje? (Ne.) Kakav je, dakle, njihov stav? Oni u svojim srcima gaje zavist, ogorčenost, ozlojeđenost i pritužbe: ’Da li ona zaslužuje da ima toliki novac? Zašto ja nemam toliko novca? Zašto je bog blagoslovio nju, a ne mene?’ Ta sestra je imućna i napredna, pa stoga oni osećaju zavist i mržnju, bez ijedne reči iskrenog divljenja i lepih želja. To ukazuje na potpuno odsustvo čak i najosnovnije moralnosti. (…) Oni drugim ljudima ne žele dobro; kad vide da nekome dobro ide ili da je bolji od njih, to ih ispunjava zavišću i ogorčenošću. Ma koliko da je nečija vera u Boga snažna, ako je ta osoba bolja od njih, oni to naprosto ne mogu da podnesu. Potpuno su lišeni ljudskosti i nisu sposobni da izuste nijednu reč blagoslova ili pouke. Zašto ne mogu da izuste takve reči? Zato što im je ljudskost isuviše zla! Ne radi se o tome da ne žele da govore ili da im nedostaju prave reči; pre će biti da su im srca puna zavisti, ogorčenosti i ozlojeđenosti, usled čega im je nemoguće da izuste reči blagoslova. Da li onda činjenica da su im srca ispunjena svim tim iskvarenim stvarima može da ukaže na to da je njihova ljudskost zlonamerna? (Da.) Može. Budući da pokazuju tako iskvarene naravi, drugima postaje lako da ih raspoznaju i da prozru njihovu iskvarenu suštinu” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (24)”). Pročitavši Božje reči, osećala sam se veoma uznemireno. Bog razotkriva da su ljudi zavidni i ogorčeni prema onima koje smatraju boljim od sebe samih i da to ukazuje na lošu i zlonamernu ljudskost. Bog ne voli takve ljude. Ja sam upravo ta vrsta ljudi o kojoj Bog govori. Nakon što sam pronašla Boga, bila sam ljubomorna što je Sjaojue bila odgovorna za više grupa nego ja, a iako sam znala da je podobna da bude starešina, plašila sam se da će, ako je izaberu, ispasti da sam lošija od nje, pa namerno nisam glasala za nju. Kada su me starešine zamolile da napišem mišljenje o Sjaojue, brinula sam da bi njen odlazak da na drugom mestu vrši dužnost dodatno produbio taj jaz, pa nisam htela da pišem o njenim vrlinama. Iako sam na kraju napisala iskreno mišljenje, duboko u sebi nisam htela da bude uspešna, pa sam se nadala da je u lošem stanju ili da ne obavlja dobro svoju dužnost, a u pokušaju da je demotivišem za vršenje dužnosti čak sam pred njom govorila o negativnim stvarima. Na taj način, ona ne bi mogla drugde da obavlja dužnost, a jaz među nama ne bi bio toliko ogroman. Što sam više razmišljala, bilo mi je jasnije kako sam bila grozna. Pribegla sam podlim trikovima samo da bih druge navela da o meni imaju visoko mišljenje, što je uistinu bilo sebično, ogavno i zlonamerno. Nisam imala nimalo ljudskosti! Sjaojuino obavljanje dužnosti na drugom mestu bi koristilo njenom život-napretku, a takođe bi doprinelo crkvenom radu. To je bilo u skladu sa Božjim namerama, ali sam ja, zarad sopstvenog ugleda i statusa, pokušala to da sabotiram. Ne samo da je nisam bodrila, već sam joj govorila negativne stvari. Time sam prekidala, ometala i sprečavala rad crkve. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više kajala i gore sam se osećala. Pomislila sam na Džou Jua u „Romansi tri kraljevstva” i kako je bio uskogrud i ljubomoran na Džuge Ljanga, stalno se s njim nadmećući i upoređujući, ali na kraju nije mogao da ga nadmaši i bes ga je odveo pravo u smrt. Kad bih nastavila da se poredim sa Sjaojue, ne samo da bih se bedno osećala, već bih i postupala kao Sotonin sluga, koji sprečava crkveni rad. Uvidevši to, kleknula sam pred Boga i pomolila se: „Bože, shvatam koliko sam duboko iskvarena. Moja ljubomora je ogromna. Zašto ne mogu da podnesem da je Sjaojue bolja od mene? Uistinu mrzim samu sebe! Prokuni moju iskvarenu prirodu i vodi me da samu sebe dublje spoznam.”

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka u ozbiljnoj meri zarazilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u ’ustanovama visokog obrazovanja’. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, niski pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve je to čoveku prodrelo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). „Okrutan ljudski rod! Intrige i spletke, međusobno otimanje i grabež, borba za slavu i bogatstvo, međusobni pokolj – hoće li tome ikada doći kraj? Uprkos stotinama hiljada reči koje je Bog izgovorio, niko se nije opametio. Ljudi deluju zarad svojih porodica, sinova i kćeri, svoje karijere, izgleda u budućnosti, položaja, preterane sujete i novca, radi hrane, odeće i onog telesnog. Međutim, ima li ikoga čiji su postupci zaista radi Boga? Čak i među onima koji deluju zarad Boga, malo je onih koji Boga spoznaju. Koliko ljudi ne postupa zarad svojih sopstvenih interesa? Koliko njih ne ugnjetava niti izopštava druge kako bi zaštitili sopstveni položaj?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zli ljudi će zasigurno biti kažnjeni”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da moja ljubomora prema Sjaojue potiče od prevelike brige za sopstveni ugled i status. Živela sam prema ovim sotonskim otrovima: „Nastoj da se istakneš i druge nadmašiš”. „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek bez ponosa je kao drvo bez kore” i te su me misli navele da izgubim savest i razum. Šta god da sam radila, uvek sam htela da mi se drugi dive i tražila sam mesto u njihovom srcu. Pomislila sam kako sam u detinjstvu uvek bila ljuta svaki put kad je neko bio bolji od mene. Razljutila bih se ako bi neko postigao bolje rezultate u školi i bila bih ljubomorna ako bi neko živeo u boljim uslovima. Sećam se da je moja rođaka bila bolja od mene u školi i da je njena porodica živela u boljim uslovima od moje, pa sam bila ljubomorna na nju. Kada su oni kupili televizor, iz ljubomore i besa nisam išla da ga gledam. Nakon što sam pronašla Boga, nastavila sam da živim prema tim sotonskim otrovima. Videvši da me je Sjaojue u svakom pogledu nadmašila, bila sam ljubomorna na nju i stalno sam se s njom poredila, a kada sam videla da je bolja od mene, osećala sam se jadno. Razlog za to bio je Sotona i iskvarenost i šteta koje seje. Slava i dobitak bili su ono ka čemu sam stremila, u tolikoj meri da su kontrolisali sve moje emocije. Zarad svog ugleda i statusa čak sam napadala i isključivala druge, zanemarila sam crkveni rad i postala zaista sebična i zlonamerna. Iako smo Sjaojue i ja bile bliske prijateljice i jedna s drugom delile sve, ipak sam bila u stanju da je iza njenih leđa sabotiram, želeći da se koristim ogavnim sredstvima da bih postigla svoje ciljeve. Kad bih nastavila da živim prema ovim sotonskim otrovima, moje ljudsko obličje bilo bi još više manjkavo i naposletku bi me se Bog gnušao, odbacio bi me i uklonio. Hvala Bogu što me je kroz ovu situaciju razotkrio, što mi je kroz razotkrivanje Svojim rečima omogućio da uvidim svoju iskvarenost i pružio mi priliku da se pokajem i promenim. To je Božja ljubav.

Kasnije sam kroz Božje reči potražila put primene i ulaska. Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati. (…) Sada sam vam saopštio ovaj jednostavan pristup: počnite da primenjujete na taj način, a kada budete tako delali neko vreme, stanje u vama će neprimetno početi da se menja. To ambivalentno stanje u kojem niste ni previše zainteresovani da verujete u Boga, niti vam je ono previše odbojno, pretvoriće se u stanje u kojem osećate da je dobro verovati u Boga i biti poštena osoba i u kojem ste zainteresovani da budete poštena osoba i osećate da postoji smisao i duhovna hrana u takvom načinu života. Osetićete se prizemljeno, u miru, kao i zadovoljstvo u srcu. Takvo će biti vaše stanje. To je posledica odricanja od sopstvenih namera, interesa i sebičnih želja. To je ishod” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Ako te je Bog načinio glupim, onda postoji smisao u tvojoj gluposti; ako te je načinio bistrim, tada postoji smisao u tvojoj bistrini. Kakve god talente da ti Bog podari, koje god da su tvoje vrline, koliko god da je visok tvoj količnik inteligencije, za Boga sve to ima svrhu. Sve te stvari je Bog predodredio. Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. Ima onih koji smatraju da ne mogu ništa dobro da urade i da nemaju nikakve veštine. Ako je tako, treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Pročitavši Bože reči, pronašla sam put primene. Šta god da se desi, svoje lične interese moram da ostavim po strani i da najpre mislim o tome kako da zaštitim rad crkve i udovoljim Bogu. Kako god da me drugi vide, treba da tiho obavljam svoju dužnost onako kako treba. U svojoj dužnosti treba da težim ka istini i preobražaju svoje naravi. To je u skladu sa Božjim namerama. Ako budem stremila ka ugledu i statusu, budem ljubomorna na druge, ako se sa njima budem poredila ili koristila nečasna sredstva i budem li radila podle i ogavne stvari, izazvaću Božju mržnju prema sebi. Takođe sam shvatila da se dužnosti u Božjoj kući ne dele prema niskom ili visokom statusu, manjoj ili većoj odgovornosti, već da svako naprosto obavlja svoju funkciju. Ako neko obavlja dužnost domaćina, treba to dobro da radi, a ako neko može da bude starešina, treba dobro da obavlja tu dužnost. Koju god dužnost da obavljamo, treba da stremimo ka istini. Bog gleda čovekov stav prema sopstvenoj dužnosti, kao i to da li stremi ka istini i da li se njegova iskvarena narav menja. Božje odobravanje ne zavisi od toga da li neko ima visok status ili veći kapital. To je Božja pravednost. Bez obzira na to koju je dužnost obavljala Sjaojue, ona je imala svoje odgovornosti, a ja svoje; ne treba da se fokusiram samo na poređenje sa njom, pa da na kraju zanemarim svoju dužnost. Čak i ako me drugi cene, to ne znači da imam istinu ili da se moja narav promenila. Moj rast i moj kov odgovaraju mojoj dužnosti vođe grupe, pa treba da svoju dužnost vođe grupe obavljam dobro i prisebno. Kada braća i sestre budu imali probleme ili poteškoće, osloniću se na Boga da sa njima razgovaram i rešim probleme i da ispunim dužnost koju treba da ispunim.

Iz nekih razloga Sjaojue kasnije nije otišla u drugo mesto da obavlja dužnost. Pre bih zbog toga bila srećna, ali sada sam bila u stanju da to ispravno posmatram i u razgovoru sa njom otvoreno sam joj rekla o svom stanju i iskvarenosti koju sam pokazala. Sjaojue je podelila sa mnom svoje iskustveno razumevanje o tome. U prošlosti sam bila zaslepljena ljubomorom i nikada nisam pažljivo slušala kada je Sjaojue besedila, misleći da se razmeće. Tog dana, pažljivo sam slušala kako besedi o svojim iskustvima i mnogo sam naučila; takođe, u srcu sam osećala ogromno olakšanje i oslobođenje. Srce mi je ispunjeno zahvalnošću prema Bogu zato što sam u sebi videla ovu malu promenu.