Prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana u svojim četrdesetim. Uvidela sam da je Božje delo u poslednjim danima delo spasavanja ljudi i da jedino dolaskom pred Boga, čitanjem Njegovih reči i obavljanjem svojih dužnosti čovek može da razume i zadobije istinu, da ima Božju brigu i zaštitu i da na kraju dobije priliku da uđe u Božje carstvo. Nedugo zatim, počela sam da obavljam svoje dužnosti. Bez obzira na to koju mi je dužnost crkva uredila, nikada je nisam odbila. Samo sam razmišljala o tome kako da je dobro obavljam. Kasnije mi je krvni pritisak dostigao 220 mmHg, pa sam primala intravensku terapiju da ga snizim, ali nisam dozvolila da me to spreči u obavljanju dužnosti. Pomislila sam: „Sve dok iskreno obavljam svoju dužnost, Bog će me štititi.” Godinama sam obavljala svoje dužnosti, bez obzira na okolnosti, verujući da sam istinska vernica koja uživa Božje odobravanje. Međutim, iznenadna bolest je otkrila moje pravo lice.

Bilo je to u jesen 2009. godine. Jednog dana sam iznenada osetila otok i bol u obe noge i one su počele da otiču. Nedugo zatim, lice i oči su mi takođe otekli, celo lice mi se izobličilo i nisam mogla da otvorim oči. Ćerka me je odvela u bolnicu na pregled. Doktor je rekao da su mi oslabila oba bubrega, što bi moglo da preraste u uremiju, a ako postane ozbiljno, moglo bi dovesti do smrti. Bila sam šokirana kada sam to čula. Kada bi stvari nastavile tako da se odvijaju, smrt ne bi bila daleko. Počela sam da obavljam svoju dužnost samo nekoliko meseci nakon što sam pronašla Boga i bez obzira na okolnosti ili čak bolest, nikada nisam prestala da ispunjavam svoju dužnost. Tokom godina ne samo da sam patila i iscrpljivala se u svojim dužnostima, već sam trpela i pogrešno razumevanje, ismevanje i uvrede od strane rodbine. Zar takav trud nije bio dovoljan? Zar ni to nije bilo dovoljno da steknem Božju zaštitu? Prisetila sam se kako sam, kada sam prvi put pronašla Boga, imala velike nade za život u carstvu, ali suočena s tako teškom bolešću koja je u svakom trenutku mogla da ugrozi moj život, pitala sam se hoću li i dalje imati priliku da uđem u carstvo. Činilo se da to divno odredište više nema nikakve veze sa mnom. Što sam više o tome razmišljala, osećala sam sve veću nepravdu i izgubila sam motivaciju da obavljam svoju dužnost. Potonula sam u negativnost. Pomolila sam se Bogu: „O Bože, ne razumem zašto se suočavam s ovom bolešću i u srcu imam pritužbe na Tebe. Znam da je to pogrešno, zato Te molim da me prosvetiš i vodiš da razumem Tvoju nameru.”

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Ljudi veruju u sledeće: ’Pošto sada verujem u Boga, onda pripadam Njemu i Bog treba da se brine o meni, da se postara da imam šta da jedem i gde da živim, da se brine o mojoj budućnosti i mojoj sudbini, kao i o mojoj ličnoj bezbednosti, uključujući bezbednost moje porodice, i da garantuje da će mi sve ići dobro, da će sve ići mirno i bez neprijatnih iznenađenja.’ A ako činjenice nisu onakve kakve ljudi zahtevaju i zamišljaju, oni pomisle: ’Verovanje u Boga nije tako dobro ili tako lako kao što sam zamišljao. Ispostavilo se da i dalje moram da trpim sve ove progone i nevolje i da prolazim kroz mnoge kušnje u svojoj veri u Boga – zašto me Bog ne zaštiti?’ Da li je to ispravno ili pogrešno razmišljanje? Da li je u skladu sa istinom? (Nije.) Dakle, zar takvo razmišljanje ne pokazuje da oni postavljaju nerazumne zahteve prema Bogu? Zašto se ljudi koji tako razmišljaju ne mole Bogu ili ne traže istinu? Božja dobra volja prirodno stoji iza Njega i dovodi do toga da se ljudi susreću sa takvim stvarima; zašto ljudi ne shvataju Božje namere? Zašto ne mogu da sarađuju sa Božjim delom? Bog namerno dovodi do toga da se ljudi susreću sa takvim stvarima da bi mogli da traže i zadobiju istinu, i da bi živeli oslanjajući se na istinu. Međutim, ljudi ne traže istinu, već uvek odmeravaju Boga koristeći sopstvene predstave i zamisli – to je njihov problem. Te neprijatne stvari morate da shvatite ovako: niko ne može da provede ceo život bez patnje. Nečije patnje će imati veze sa porodicom, nečije sa poslom, nečije sa brakom, a nečije sa fizičkim bolestima. Svi moraju da pate. Neki kažu: ’Zašto ljudi moraju da pate? Kako bi bilo divno ceo život provesti spokojno i srećno. Zar ne možemo da ne patimo?’ Ne – svi moraju da pate. Patnja dovodi do toga da svaka osoba iskusi bezbroj osećaja fizičkog života, bilo da su ti osećaji pozitivni, negativni, aktivni ili pasivni; patnja ti pruža različita osećanja i prepoznavanje vrednosti, što su za tebe sva tvoja životna iskustva. To je jedan aspekt i on služi da ljudi budu iskusniji. Ako na osnovu toga možeš da tražiš istinu i shvatiš Božju nameru, onda ćeš se sve više približavati merilu koje Bog zahteva od tebe. Drugi aspekt je da je to odgovornost koju Bog zadaje čoveku. Kakvu odgovornost? Patnju koju treba da pretrpiš. Ako možeš da prihvatiš tu patnju i podneseš je, onda je to svedočanstvo, a ne nešto sramno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da svaka situacija i svaki slučaj patnje s kojima se suočavamo, nose Božju nameru. Sve su one u okviru onoga što rast neke osobe može da podnese. Treba da tragamo za istinom i za Božjim namerama, a ne da se držimo svojih predstava ili da stvari posmatramo iz naše perspektive. Ako na stvari gledamo iz perspektive tela, živećemo u patnji i mislićemo da bolest nije dobra stvar. Ali ako takve stvari prihvatimo od Boga i tragamo za istinom, možemo da izvučemo važne pouke iz bolesti i tada ona postaje dobra stvar. Razmišljajući o svojoj reakciji na ovu bolest, pomislila sam da sam svih ovih godina vere u Boga i obavljanja svoje dužnosti, bilo da sam se suočavala s klevetama i podsmehom rodbine i komšija ili podnosila vetar, kišu, jaku hladnoću i nesnosnu vrućinu, nikada nisam prestala da obavljam svoje dužnosti. Zato sam mislila da bi trebalo da me Bog zaštiti od teške bolesti i da ću na kraju doživeti da uđem u Božje carstvo. Zar Bog ne otkriva baš to stanje u Svojim rečima: „Pošto sada verujem u Boga, onda pripadam Njemu i Bog treba da se brine o meni, da se postara da imam šta da jedem i gde da živim, da se brine o mojoj budućnosti i mojoj sudbini, kao i o mojoj ličnoj bezbednosti”? Kada sam videla da me Bog ne štiti onako kako sam zamišljala, počela sam da se žalim na Njega, koristeći svoja odricanja i ulaganje truda kao kapital za raspravu s Njim i počela sam površno da obavljam svoje dužnosti. Gde su mi bili ljudskost i razum? Moja ranija odricanja i ulaganja truda nisu čak ni bila iskrena! Da me ova situacija nije razotkrila, ne bih ni shvatila svoje prikrivene motive i pogrešna stanovišta o veri u Boga radi blagoslova. Kada sam to shvatila, bol u mom srcu se smanjila i bila sam voljna da se pokorim, nastavljajući da obavljam svoju dužnost dok sam uzimala lekove. Postepeno se moje stanje poboljšalo, a i bolest mi se donekle ublažila. Iako su mi noge i dalje povremeno oticale, to me nije sputavalo i nastavila sam da aktivno propovedam jevanđelje.

Na zimu 2018. godine, iznenada sam primetila oteklinu na stopalu, a bol je bio toliko jak da nisam mogla da se oslonim na njega i bila mi je potrebna ćerkina pomoć da bih hodala. Nakon odlaska u bolnicu, lekar je dijagnostikovao giht i otkrio je da su mi nivoi kreatinina porasli sa preko 200 µmol/L na preko 500 µmol/L i da sam već u kasnom stadijumu uremije. Lekar je, bojeći se da neću moći da podnesem istinu, prikrio svu ozbiljnost mog stanja. U početku nisam previše brinula zbog svoje bolesti, ali četvrtog dana, kada je ćerka iznenada pitala za organizaciju sahrane, znala sam da mi se stanje pogoršalo. Srce mi je zadrhtalo i pomislila sam: „Zar je moguće da mi je zaista ostalo još malo vremena i da ću uskoro umreti?” Nisam se usudila da razmišljam o tome, pa sam se pomolila Bogu: „O, Bože, moj život i smrt su u Tvojim rukama. Spremna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima.” Nekoliko dana kasnije, saznala sam da je moja bolest zaista u kasnom stadijumu i u tom trenutku nisam mogla da zaustavim drhtanje ruku, pa čak ni da držim šolju. Nisam mogla da prihvatim tu realnost, pitajući se da li je doktor nekako pogrešio. Pitala sam se: „Kako je moja bolest mogla da se pogorša tako brzo? Ja sam vernik u Boga, tako da Bog sigurno neće dopustiti da tako lako umrem.” Ali onda sam pomislila: „Ustanovljen mi je kasni stadijum uremije. Kakve koristi ima od toga da ne verujem u to? To je realnost.” Osećala sam da se moj život bliži kraju i bila sam ispunjena bolom i očajem. Kad sam pomislila na to da mi nije ostalo još mnogo vremena i da neću moći da vidim lepotu carstva, nisam bila voljna da prihvatim svoju sudbinu, razmišljajući: „Šta sam zadobila time što sam se trudila sve ove godine? Sve ovo vreme sam obavljala svoje dužnosti, pa zašto je moja bolest nastavila da se pogoršava?” Osećala sam da je Bog zaista nepravedan prema meni. Noću, dok sam ležala u krevetu, setila sam se jedne žene koja je s nama radila. Imala je istu bolest kao ja, i nakon što joj je postavljena dijagnoza, otišla je kući i umrla u roku od deset dana. Osećala sam da se i moja smrt približava i da je moje odbrojavanje počelo. Osećala sam se kao da sam već mrtva, pa kakvog smisla ima čitati Božje reči? Više od dvadeset dana bila sam negativna, živeći u velikoj boli. Znala sam da sam se udaljila od Boga, pa sam zavapila ka Njemu, tražeći od Njega da me prosveti i prosvetli. Tada sam se setila jedne himne Božjih reči:

Kušnje zahtevaju veru

1  Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali generalno govoreći, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je Jahve ljudima podario sve stvari koje poseduju nakon rođenja i da je Jahve ujedno Onaj koji će im sve oduzeti. Ma kakvim kušnjama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje.

2  Što se tvog iskustva tiče, ma kakvom da si oplemenjivanju kroz Božje reči podvrgnut, ono što Bog od ljudi zahteva, kratko rečeno, jesu njihova vera i njihovo bogoljubivo srce. Ono što On delujući na ovaj način usavršava jesu vera, ljubav i odlučnost ljudi. (…)

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

Razmišljajući o Božjim rečima, moje srce se razvedrilo. Ispostavlja se da Bog uređuje ljude, događaje i stvari kako bi usavršio našu veru. Setila sam se Jova koji je izdržao tako velike kušnje – njegovo bogatstvo je opljačkano, deca su mu umrla, a on je bio prekriven bolnim čirevima, ipak nikada se nije žalio, već je i dalje imao veru u Boga i ostao postojan u svom svedočenju za Njega. Ono što Bog radi nije usaglašeno sa ljudskim predstavama i kada ljudi to ne mogu jasno da vide ili da razumeju Božje namere, potrebna im je vera da bi to iskusili. Shvativši to, moje srce se mnogo razvedrilo.

Nakon toga sam dalje razmišljala. Kada sam saznala da sam u poslednjem stadijumu uremije, obuzeli su me strah i užas, a zapravo sam se plašila smrti. Zato sam pročitala jedan odlomak Božjih reči u vezi sa mojim stanjem. Svemogući Bog kaže: „Zašto nisu u stanju da izbegnu patnji uzrokovanoj strahom od smrti? Kad se suoče sa smrću, neki nekontrolisano mokre; drugi drhte, onesvešćuju se, psuju i Nebo i ljude podjednako; neki čak nariču i plaču. To ni u kom slučaju nisu prirodne reakcije koje se iznenada javljaju s približavanjem samrtnog časa. Ljudi se ovako sramotno ponašaju uglavnom zbog toga što se, duboko u svom srcu, plaše smrti, jer nisu jasno spoznali ni uvažili Božji suverenitet i Njegova uređenja, a kamoli da su im se istinski potčinili. Ljudi reaguju na ovaj način zato što ne žele ništa osim da sami sve uređuju i da vladaju svime, da upravljaju svojom sudbinom, svojim životom i sopstvenom smrću. Stoga nije ni čudo što ljudi nikad ne mogu da pobegnu strahu od smrti” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da se ljudi pri susretu sa smrću osećaju uplašeno i prestravljeno zato što ne razumeju suverenost i uređenja Stvoritelja. Ljudski život i smrt su pod Božjom kontrolom i nisu nešto o čemu ljudi mogu sami da odlučuju. Niko ne može da upravlja svojom sudbinom. Setila sam se kako je Bog rekao da se Jov, nakon što je ispunio svoju životnu misiju, spokojno suočio sa smrću i to me je duboko dirnulo. Jov se celog života bojao Boga i klonio se zla, nikada nije pokušavao da se cenjka s Bogom niti je od Njega nešto zahtevao. Kada mu je Bog davao, zahvaljivao je, a kada mu je oduzimao, pokoravao se. Bez obzira na to kako ga je Bog tretirao, on je bio u stanju da se pokori i da se mirno suoči sa smrću. A što se mene tiče, kada sam saznala da sam u kasnom stadijumu uremije i da mi ne preostaje mnogo života, žalila sam se Bogu. Nisam imala pokornost prema Njemu niti bogobojažljivo srce. Nisam mogla da nastavim da živim na taj način. Postala sam voljna da sledim Jovov primer, predam svoj život u Božje ruke i prepustim se milosti Njegove suverenosti i uređenja. Dokle god sam živa, obavljaću svoju dužnost najbolje što mogu, a kada smrt dođe po mene, suočiću se s njom smireno i pokoriću se Božjim orkestracijama i uređenjima. Nakon što sam to shvatila, osetila sam veliko olakšanje.

Kasnije sam razmišljala: „Zašto sam, kada sam se suočila sa bolešću, prigovarala Bogu da me nepravedno tretira?” Pročitala sam još Božjih reči: „Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; nije egalitarizam, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo pravičnost i razumnost. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Pretpostavimo da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako ne vide da je to u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. (…) Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? ’Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?’ Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni. Vidiš da su za Petra neke stvari bile neshvatljive, ali je bio siguran da je Božja mudrost prisutna i da je u tim stvarima bila Njegova dobra volja. Ljudi ne mogu sve da dokuče; ima toliko stvari koje ne mogu da shvate. Dakle, nije lako poznavati Božju narav” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da se Božja pravedna narav ne odnosi, kao što sam zamišljala, na pravičnost, razumnost niti na nagrađivanje truda. Nije da Bog mora da mi uzvrati onoliko koliko naizgled dajem. Božju pravednu narav određuje Njegova suština. Sve što Bog čini je pravedno i iza toga stoje Njegove dobre namere. Ali ja sam mislila da mora da postoji nagrada za trud i da, što se više posvetim svojoj dužnosti, to bi Bog trebalo više da me nagradi. Zato sam, kada sam se žrtvovala i davala u svojoj veri u Boga, mislila da treba da dobijem Njegovu zaštitu i blagoslove i da budem uvedena u Njegovo carstvo; u suprotnom bih smatrala da Bog nije pravedan. Moje shvatanje Božje pravednosti bilo je apsurdno! Bog je Stvoritelj, a ja sam samo stvoreno biće. Bez obzira na to kako me Bog tretira ili uređuje stvari, to je prikladno i pravedno. Ako me Bog blagoslovi, On je pravedan, a ako me ne blagoslovi i dalje je pravedan. Ako procenjujem Boga na osnovu svojih predstava, ja Mu se opirem. Setila sam se da je Bog jednom rekao: „Nečistima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su nečisti nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, ako si na kraju i dalje ostao žalosno prljav, za Nebeski zakon će biti nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Bog određuje čovekovo odredište na osnovu toga da li poseduje istinu, a ne na osnovu njegovih prividnih odricanja i ulaganja. Samo onaj ko zadobije istinu može imati dobar ishod. Ako neko ne zadobije istinu, već ostane ispunjen Sotoninom iskvarenom naravi i koristi svoja odricanja i davanja kako bi pokušao da se nagodi s Bogom i da Ga obmane, takvu osobu Bog mrzi i ona nije dostojna da uđe u carstvo. To je Božja pravednost. Verovala sam u Boga vodeći se načinom razmišljanja usmerenim na nagodbu i razmenu, želeći da iskoristim svoju prividnu patnju i davanja kako bih zadobila Božje blagoslove. Obmanjivala sam i iskorišćavala Boga. Kako bih na taj način mogla dobiti Božje odobravanje ili ući u carstvo? Pomislila sam na Pavlove žrtve i ulaganja truda. On je svuda propovedao jevanđelje Gospoda Isusa, čak i širom velikog dela Evrope i osnovao mnoge crkve. Na kraju je rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Pavle je svoja odricanja i ulaganja truda koristio kao kapital da bi od Boga zahtevao venac pravednosti, ali je na kraju bio bačen u pakao kako bi bio kažnjen. Moje stanovište o veri u Boga bilo je isto kao Pavlovo. Kada je moja želja za blagoslovima propala, žalila sam se na Boga. Kad se ne bih pokajala, zar me ne bi zadesila ista sudbina kao Pavla?

Kasnije, dok sam u zajedništvu razgovarala s braćom i sestrama, jedna sestra je pronašla odlomak Božjih reči za mene: „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je rezime ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako nešto ostavljaju i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu odani, to je i dalje zbog toga da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosiljani. Radi sticanja blagoslova, ljudi ostavljaju sve i u stanju su da podnesu mnoga stradanja. Nema boljeg dokaza da čovek ima sotonsku prirodu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božje reči, shvatila sam da sam, nakon što sam godinama verovala u Boga, odricala se i davala, sve to činila samo da bih zadobila blagoslove. Želela sam da me Bog zaštiti, da me sačuva od opasnosti, bolesti i nesreće. To je bio pokušaj da se nagodim s Bogom. Živela sam prema sotonskim otrovima poput „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, stavljajući lični interes iznad svega drugog u svemu što sam radila. Bez obzira na to koliko je bilo teško i iscrpljujuće, sve dok je donosilo korist, smatrala sam da je vredno toga. Kada sam čula da obavljanje dužnosti u veri u Boga može doneti Njegovu zaštitu i dobro odredište, ostavljala sam stvari i davala se smatrajući da je vredno toga, bez obzira na patnju i cenu koju je trebalo platiti. Ali kada sam saznala da imam uremiju i da mi je čak i život ugrožen, pomislila sam da, kada bih umrla, ne bih mogla da uđem u Božje carstvo i primim blagoslove, tako da više nisam želela da čitam Božje reči niti da se molim; čak sam se i žalila na Njega, raspravljala s Njim, bunila protiv Njega i osuđivala Ga da je nepravedan. Koristila sam svoja odricanja i davanja da postavljam zahteve Bogu i da zahtevam nadoknadu za svoja dela. Gde su mi bili ljudskost i razum? Bila sam tako sebična i ogavna! Kako bi se takvim odricanjima ikada moglo zadobiti Božje odobravanje? Božje delo je tu da spase ljude i omogući ljudima da postignu promenu u svojoj naravi i prime Njegovo spasenje kroz stremljenje ka istini tokom obavljanja svoje dužnosti. Ali ja sam verovala u Boga i obavljala svoje dužnosti samo da bih primila blagoslove. Uvidela sam da sam, živeći prema sotonskim otrovima, postala zaista sebična i ogavna. Nisam više mogla tako da živim i želela sam da se pokajem pred Bogom. Kasnije sam obavljala dužnost domaćina i u srcu sam osećala sreću i radost. Shvatila sam da samo ako svoje dužnosti smatram svojom odgovornošću mogu da živim smislen život.