Snimao sam video-zapise u crkvi, i obično su moji video-zapisi imali neke novine. Braća i sestre su mi pružali veliku podršku kada su ih gledali i često su dolazili kod mene po pomoć kada su nailazili na probleme. Osećao sam da mi dobro ide, i da imam određeni kov i talenat. Godine 2016. izabran sam za nadzornika i zbog toga sam bio prilično srećan. Smatrao sam da to što sam postao nadzornik znači da imam dobre tehničke veštine i da sam nešto bolji od braće i sestara. Da bih svima pokazao da sam sposoban za svoj posao, još sam se više udubljivao u svoju struku. Kasnije je starešina uredio da sestra Dajen sarađuje sa mnom. Imala je dobar kov i prilično dobre tehničke veštine, tako da sam rado sarađivao s njom. Često smo razgovarali o inovacijama u našem radu i kako da zajedno poboljšamo naše veštine, i kroz naše razmene i diskusije, uvek smo dobijali malo svetla. Osećao sam da je sjajno imati tako sjajnu sestru za saradnju. Posle izvesnog vremena, kvalitet video-zapisa koje smo pravili značajno se poboljšao. Dajen je često okupljala sve kako bi učili tehničke veštine, a kada bi braća i sestre naišli na poteškoće, ona je mogla da besedi o njima i da ih rešava u svetlu Božjih reči. Malo pomalo, postajao sam ljubomoran na nju. Posebno kada se diskutovalo o poslu, kada su se braća i sestre okupljali oko nje da postavljaju pitanja, bio sam veoma uznemiren i osećao sam se zanemareno. Pomislio sam: „Ako se ovako nastavi, zar neću biti samo ukras? Šta će onda braća i sestre misliti o meni? Da li će misliti da nisam dobar kao Dajen?” Zato sam potajno terao sebe, razmišljajući: „Ne može to tako, moram da se trudim dvostruko više, ne mogu da zaostanem za njom!”

Od tada pa nadalje, odvajao sam više vremena da razmislim o Božjim rečima, nadajući se da ću dobiti malo svetla od njih, da bih tokom okupljanja mogao da besedim o uvidima koje drugi nisu dobili. Želeo sam da pokažem svima da razumem stvari bolje od Dajen. Kada sam učio stručne veštine, marljivo sam učio, često radeći prekovremeno i ostajući budan do kasno u potrazi za informacijama. Međutim, rezultati nisu bili baš dobri, a neke tehničke teškoće i dalje nisu rešene. Istina je bila da sam znao da Dajen ima neke dobre metode u proučavanju tehničkih veština, ali nisam bio voljan da je pitam, misleći: „Pre nego što je došla, ja sam bio taj koji je okupljao braću i sestre da uče i rezultati su bili prilično dobri. Ako odem da je pitam, zar to neće pokazati da nisam dobar kao ona? Ako braća i sestre saznaju, sigurno će reći da iako toliko dugo obavljam svoju dužnost, moj kov nije dobar kao kov novopridošle sestre.” Imajući to u vidu, bio sam još manje sklon da je zamolim za pomoć. Nekoliko dana zaredom, ne samo da ništa nisam naučio, već sam takođe protraćio mnogo vremena i energije. Kao da mi je težak kamen pritiskao srce i osećao sam se veoma umorno. S vremenom je moja ljubomora rasla. Sećam se jednog okupljanja za koje sam unapred razmotrio Božje reči, misleći da na tom okupljanju moram da besedim o nekom novom svetlu, ali kada je došao red na mene, mozak mi se blokirao, i nisam uspeo da izgovorim ono što sam unapred pripremio. Videvši kako Dajen jasno i praktično razgovara u zajedništvu dok braća i sestre potvrdno klimaju glavama, veoma sam se uznemirio i pomislio sam: „Zar ne možeš nešto manje da kažeš i da ostaviš i meni malo prostora? Na šta ću ja ličiti u njihovim očima posle tebe? Da li će misliti da nisam dobar kao ti?” Što sam više ovako razmišljao, to su moje predrasude prema Dajen više rasle. Osećao sam da me saradnja sa njom čini beskorisnim. Osećao sam se krajnje poniženo! Nakon njene besede nisam želeo da kažem ni reč, niti da podignem glavu, plašeći se da će braća i sestre primetiti po mom izrazu lica koliko mi je nelagodno. Onda me je Dajen upitala: „Imaš li nešto da dodaš?” Tada sam došao sebi i glumeći staloženost, rekao: „Ne.” Samo sam želeo da se to okupljanje što pre završi. Posle toga sam uvek smišljao izgovore da ne radimo zajedno, a ponekad, kada mi je slala poruke o poslu, video bih ih, ali nisam želeo da odgovorim. Ponekad sam se čak slagao sa stavovima koje je navodila, ali sam i dalje slao hladne odgovore u stilu: „To što govoriš se odnosi samo na jedan aspekt,” što će reći: „Nisi sveobuhvatna, zato prestani da se hvališ!” Kada smo proveravali video-zapise braće i sestara, dala bi nekoliko predloga za koje sam smatrao da su prikladni, ali bih ipak zanovetao i ukazivao na probleme. Posle toga, Dajen je postala veoma oprezna kada je razgovarala sa mnom, kao da se plašila da kaže nešto pogrešno, i postala je neodlučna kada je razgovarala o poslu, često postavljajući pitanja poput: „Da li je to u redu? Šta misliš o ovome?” Tokom zajedništva na okupljanjima, ponekad bi bacila pogled ka meni. Shvatio sam da sputavam svoju sestru, i osećao sam određenu krivicu. Osećao sam da je neprimereno da se tako ponašam prema njoj, ali nisam znao kako da se suočim sa njom. Ponekad sam mislio: „Draže bi mi bilo da nije došla u ovaj tim, onda bih i dalje mogao da budem glavni.”

Tada sam živeo u stanju ljubomore, stalno sam razmišljao o tome kako da nadmašim Dajen, i uopšte nisam razmišljao o svojim dužnostima, te nisam mogao ni da uvidim probleme dok sam proveravao video-zapise braće i sestara. Jednog dana, starešina je došla kod mene i rekla da se nadmećem za ugled i korist, da sam ljubomoran na talentovane pojedince i da ne sarađujem skladno sa drugima, i da je to uticalo na rad na produkciji video-zapisa i da ću biti smenjen i da treba duboko da se preispitam. Bio sam zapanjen kada je starešina to rekla, um mi se pomutio i nisam čuo ništa od ostatka starešinine besede. Sutradan je starešina htela da mi uredi da se bavim grafičkim dizajnom zbog mojih crtačkih veština, ali sestra zadužena za umetnički tim je rekla da već imaju dovoljno članova i da im više niko ne treba. To sam primio kao ozbiljan udarac, osetio sam se kao beskorisna osoba koju niko ne želi i kao da sam potpuno otkriven i uklonjen. Živeo sam u stanju odustajanja od sebe, bez volje da se molim, niti da čitam Božje reči, i nisam se usudio da se suočim sa braćom i sestrama. Osećao sam veliku bol. Jedne noći probudio sam se iz košmara, sav u znoju, pun straha i nelagode, i shvatio sam da ću, ako nastavim da budem tako malodušan i izopačen, zaista biti otkriven i uklonjen. Kleknuo sam da se pomolim Bogu: „Bože, želim da rešim svoje probleme, molim Te, prosveti me i prosvetli me da bih mogao da razumem sebe i preokrenem svoje pogrešno stanje.”

Zatim sam pročitao odlomak Božjih reči: „Kao crkveni vođa, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i odgajaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve. Ako možeš da odgojiš nekoliko osoba koje tragaju za istinom tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju sav posao i da na kraju svi imate iskustvena svedočanstva, onda si osposobljen za vođu ili za trudbenika. Ako si u stanju da u svemu postupaš po načelima, tada pokazuješ svoju odanost. Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli. Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe. Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Bog razotkriva da se ljudi uvek plaše da drugi budu bolji od njih ili iznad njih, i da ih to tera da napadaju i isključuju druge. Takvi ljudi zavide nadarenim ljudima i imaju zlobnu narav. Bio sam u takvom stanju. Videvši da Dajen ima dobar kov i tehničke veštine, i da joj se braća i sestre dive i postavljaju joj pitanja, uspaničio sam se, plašeći se da će me ona nadmašiti. Da bih učvrstio svoj položaj, vredno sam proučavao stručno znanje i razmatrao Božje reči, pa sam čak i tokom okupljanja razmišljao o tome kako da besedim na način koji bi mi omogućio da je nadmašim. Videvši kako je praktična Dajenina beseda, bio sam ljubomoran i ozlojeđen, i čak sam se nadao da će nešto da pogreši kako joj se braća i sestre više ne bi divili. Samo sam razmišljao o tome kako da zaštitim svoj ugled i status. To je bilo krajnje sebično i ogavno od mene! To što je Dajen imala dobar kov i što je njen rad imao dobre rezultate bilo je dobro, jer je to pomoglo braći i sestrama i koristilo crkvenom radu. To je bilo milo Bogu i trebalo je zato da budem srećan. Ali nisam uzimao u obzir te stvari, već sam uvek razmišljao o tome kako da je nadmašim. Čak sam je namerno isključio, zanovetajući i zauzimajući loš stav, što ju je sputavalo i povređivalo. Video sam da sam lišen ljudskosti i da je moja narav zlonamerna. Od tog saznanja mi se zažarilo lice. Nikada nisam mogao da pomislim da sam takva osoba!

Kasnije sam ponovo razmislio o tome: uvek sam bio ljubomoran na sestru, koju narav sam otkrio? Šta je bio uzrok tome? Pročitao sam Božje reči: „Da bi stekli moć i status, antihristi u crkvi prvo nastoje da zadobiju poverenje i steknu poštovanje drugih ljudi, tako da više ljudi mogu da ubede, da više njih navedu da se na njih ugledaju i da ih obožavaju i time postignu sopstveni cilj da u crkvi imaju poslednju reč i da drže moć. Kad je reč o sticanju moći, oni su najveštiji u nadmetanju i borbi sa drugim ljudima. Ljudi koji streme ka istini, koji u crkvi imaju prestiž i koje braća i sestre vole, njihova su glavna konkurencija. Konkurencija im je svaka ona osoba koja predstavlja pretnju za njihov status. Oni se nepokolebljivo nadmeću sa onima koji su od njih jači; i nadmeću se sa onima koji su od njih slabiji, ne osećajući ni najmanje sažaljenja. Srce im je ispunjeno filozofijama o borbi. Oni smatraju da, ako se ne nadmeću i ne bore, ljudi neće moći da dobiju nikakve koristi, te da jedino nadmetanjem i borbom mogu dobiti stvari koje žele. Kako bi stekli status i zauzeli vodeći položaj u grupi ljudi, oni čine sve što je potrebno kako bi se nadmetali s drugima, ne štedeći nijednu osobu koja predstavlja pretnju za njihov status. S kim god da dođu u kontakt, prepuni su želje da se bore, ne prestajući da se bore čak ni kad ostare. Često kažu: ’Kad bih se s tom osobom nadmetao, da li bih mogao da je pobedim?’ Svaka osoba koja je rečita i može da govori na logičan, strukturisan i metodičan način, postaje predmet njihove zavisti i njihovog oponašanja. Štaviše, ta osoba im postaje konkurencija. Svako ko stremi ka istini, poseduje veru i u stanju je da braći i sestrama često pomaže, podržava ih i omogućava im da izađu iz negativnosti i slabosti, takođe im postaje konkurencija, baš kao i svako ko je u određenoj profesiji stručnjak i koga braća i sestre donekle cene. Ko god na svom poslu postiže rezultate i dobija priznanje Višnjeg, prirodno im postaje još i veći izvor konkurencije. Koje su parole antihrista bez obzira na grupu u kojoj se nalaze? Recite šta mislite o tome. (Borba sa drugim ljudima i sa Nebesima izvor je beskrajne zabave.) Zar to nije ludost? Ludost je. Ima li još nekih parola? (Bože, zar oni ne razmišljaju ovako: ’U celoj vaseljeni, samo Ja imam vrhovnu vlast’? To jest, oni žele da budu najveći i, bez obzira na to sa kim su, uvek žele da ga nadmaše.) To je jedna od njihovih ideja. Ima li još neka parola? (Bože, pomislila sam na tri reči: ’Pobednik je kralj.’ Mislim da, bez obzira na mesto na kom se nalaze, oni uvek žele da od drugih budu nadmoćniji, da se istaknu i teže tome da budu najveći.) Većina onoga što ste rekli svodi se na nekakve ideje; pokušajte da ih opišete kroz određeno ponašanje. Bez obzira na to gde se nalaze, antihristi ne žele nužno da zauzmu najviši položaj. Kad god nekuda odu, oni imaju narav i mentalitet koji ih primoravaju da deluju. Kakav je to mentalitet? On glasi: ’Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem!’ Zašto triput ’nadmećem’, a ne jednom ’nadmećem’? (Nadmetanje je postalo njihov život, to je ono prema čemu žive.) To je njihova narav. Rođeni su sa naravi koja je izuzetno nadmena i teško ju je obuzdati, drugim rečima, sebe vide kao nenadmašne i krajnje su egoistični. Niko ne može da zauzda ovu njihovu neverovatno nadmenu narav; ni oni sami ne mogu da je kontrolišu. Prema tome, njihov život se svodi na borbu i nadmetanje. Za šta se oni bore i nadmeću? Naravno, nadmeću se za slavu, dobitak, status, obraz i svoje lične interese. Za kojim god metodama moraju da posegnu, sve dok im se svi pokoravaju i sve dok oni za sebe stiču koristi i status, ostvarili su svoj cilj. Njihova volja da se nadmeću nije tek privremena razonoda; ona je vrsta naravi koja dolazi iz sotonske prirode. Ona je poput naravi velike crvene aždaje koja se bori protiv Nebesa, protiv zemlje i protiv ljudi. Dakle, kad se antihristi sa drugima u crkvi bore i nadmeću, šta oni žele? Nema sumnje da se nadmeću za ugled i status” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da antihristi imaju narav koja im govori: „Takmiči se! Takmiči se! Takmiči se!” Smatraju da samo takmičenjem i borbom može da se zadobije sve što se poželi. Stoga, bez obzira na to među kojom grupom ljudi se nalaze, boriće se svim silama da se dograbe vrha. To je priroda-suština antihrista. Preispitujući sebe u svetlu Božjih reči, shvatio sam da sam i ja pokazao tu vrstu naravi. Videvši da je Dajen dobila odobravanje i divljenje braće i sestara, bio sam ozlojeđen. Smatrao sam da, s obzirom na to da sam pravio video-zapise i ida imam iskustva i stručnih veština, nisam ništa gori od nje. Pre nego što je ona došla, braća i sestre su sa mnom razgovarali o svim svojim problemima i teškoćama, i svi su imali visoko mišljenje o meni. Ali sada su se svi okupljali oko nje i postavljali joj pitanja i to je bilo nešto što nisam mogao da prihvatim. Osećao sam se kao da mi je oduzela glavnu ulogu, te sam zato poželeo da povratim svoj ugled. Stoga sam vredno radio iza scene, radeći prekovremeno kako bih naučio tehničke veštine, pa čak i kada sam čitao Božje reči, to nije bilo da bih shvatio istinu ne bih li rešio sopstvene probleme, već da dokučim duboke teorije kako bih se razmetao i zadobio divljenje drugih. U srcu sam uvek razmišljao o tome kako da nadmašim Dajen, kako da je unizim i kako da učvrstim svoju poziciju. Svoje prethodno iskustvo sam posmatrao kao kapital, smatrajući da sam zbog nešto stručnog znanja izuzetan i da, valjda, treba da budem bolji od drugih i da ne mogu da zaostanem te kada bih video nekog boljeg od sebe, osetio bih ozlojeđenost i poželeo bih da se nadmećem i borim s njim. Postao sam zaista nadmen i lišen razuma! Video sam da je „Takmiči se! Takmiči se! Takmiči se!” postalo moja priroda. Pokazivao sam narav antihrista! Kada sam to shvatio, u srcu sam osetio duboko žaljenje i krivicu, i mrzeo sam sebe što imam tako ogromnu želju za ugledom i statusom, za prekidanjem i ometanjem rada crkve i za nanošenjem štete braći i sestrama da bih učvrstio svoj položaj. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti!

Kasnije sam pročitao Božje reči: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i sasvim odupreti okova kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatio da koren moje ljubomore prema drugima leži u robovanju želji za statusom. Duboko u sebi, držao sam se predstava „Cilj je da se istaknem i da budem iznad proseka”, „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, „Muškarci uvek treba da se trude da budu bolji od svojih savremenika”, i tako dalje. Ti sotonski otrovi postali su moja priroda, zbog čega je moja narav postajala sve nadmenija. Uvek sam želeo da se izdvojim iz gomile i da kroz nadmetanje steknem divljenje, a posebno zato što sam verovao da imam određene darove i kov, postao sam još samopravedniji i ponašao sam se nadmoćno. Kada bih video da je neko bolji od mene, bio bih ljubomoran, i nisam mogao da se ne nadmećem sa drugima i da se ne poredim s njima, i ako ne bih mogao da ih nadmašim, potonuo bih u beznađe i bol. Slava, dobitak i status postali su za mene neka vrsta nevidljivih okova, kojima sam bio vezan i u čiju sam zamku upao, kao da bez težnje za slavom i dobitkom nema ni smisla ni vrednosti u životu. U mojim školskim danima, pomisao o stremljenju ka slavi, dobitku i statusu ukorenila se u mom mladom srcu, tako da sam želeo da budem prvi u svemu što radim. Da bih postigao dobre ocene i istakao se, bio sam voljan da potajno izdržim sve nedaće kako bih postigao taj cilj. Kada sam se zaposlio, bio sam voljan da vredno radim za novac kako bih zadobio divljenje drugih, čak i na uštrb svog zdravlja. Zbog toga sam uništio svoje zdravlje u mladosti i gotovo izgubio život. Čak i kada sam pronašao Boga, ostao sam zarobljen slavom, dobitkom i statusom, nisam bio u stanju da se oslobodim ljubomore prema onima koji su se isticali više od mene, niti da se ne nadmećem sa njima, jer sam želeo da dokažem da sam bolji od njih. Kada sam video da je bilo koji brat ili sestra unapređen i da mu je data važna uloga ili da besedi na praktičan način, bio sam veoma ljubomoran. Baš kao i tog puta kada sam sarađivao sa Dajen, video sam da je bolja od mene i zbog toga sam bio ljubomoran i ozlojeđen. Ponekad sam čak i sanjao o takmičenju i borbi protiv nje, jer sam živeo u očaju. Posvetio sam skoro sve svoje misli i energiju jurnjavi za slavom i dobitkom, i uopšte nisam imao želju da se skrasim i da tragam za istinom, niti da razmišljam o tome kako da dobro obavljam svoje dužnosti. Zanemarivao sam svoje odgovornosti i suprotstavljao se Božjim zahtevima. Moja težnja za slavom, dobitkom i statusom nije samo učinila moj život bolnim, već je i naškodila mojoj sestri, izazvala je kašnjenje rada na produkciji video-zapisa i kad se ne bih pokajao, Bog bi me samo otkrio i uklonio. To saznanje me je prestravilo, pa sam požurio da se pomolim Bogu i pokajem se, ne želeći da nastavim da živim prema svojoj iskvarenoj naravi.

Jednog dana tokom svoje duhovne posvećenosti pročitao sam Božje reči: „Ako te je Bog načinio glupim, onda postoji smisao u tvojoj gluposti; ako te je načinio bistrim, tada postoji smisao u tvojoj bistrini. Kakve god talente da ti Bog podari, koje god da su tvoje vrline, koliko god da je visok tvoj količnik inteligencije, za Boga sve to ima svrhu. Sve te stvari je Bog predodredio. Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. Ima onih koji smatraju da ne mogu ništa dobro da urade i da nemaju nikakve veštine. Ako je tako, treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan. Ne razmišljaj stalno o tome da druge nadmašiš, da sve uradiš bolje od drugih i da se u svakom pogledu izdvojiš iz gomile. Kakva je to narav? (Nadmena narav.) Ljudi oduvek imaju nadmenu narav, te zato, čak i kad žele da teže istini i da Bogu udovolje, ne uspevaju u tome. Kada su pod kontrolom nadmene naravi, ljudi su najviše skloni da zalutaju. (…) Kada imaš takvu narav, uvek pokušavaš da držiš druge pod kontrolom, uvek nastojiš da ih prestigneš, uvek se nadmećeš i od ljudi uvek pokušavaš da nešto uzmeš. Izrazito si zavidan, ni pred kim ne popuštaš i uvek nastojiš da se izdvojiš iz gomile. To izaziva nevolje; tako postupa Sotona” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Iz Božjih reči sam shvatio da je kov koji osoba ima predodređen od Boga i da sadrži Njegove namere. Ljudi treba da nauče da se pokore i zauzmu mesto koje im pripada kao stvorenim bićima, koristeći svoje sposobnosti da bi dobro obavljali svoje dužnosti. Ne treba na silu da rade u oblastima u kojima nisu vešti, niti da se nadmeću sa drugima, već treba da budu u stanju da se pokoravaju Božjim orkestracijama i uređenjima i da skladno sarađuju sa braćom i sestrama kako bi se uzajamno dopunjavali. Tako se manifestuju ljudi koji poseduju razum. Gledajući unazad na moju komunikaciju sa Dajen, u početku sam mogao da vidim njene vrline, ali kako je moja ljubomora rasla, padao sam pod uticaj svojih želja, ništa nisam mogao jasno da sagledam, kao da sam bio zaslepljen, i tako je moja ljubomora postajala sve jača. Istina je bila ta da je Dajen bila prilično pažljiva i da je sveobuhvatno pristupala problemima, a posebno je bila oprezna kada su se pitanja ticala načela; dok sam ja bio sklon da razmišljam jednostavno, što je često dovodilo do potrebe za prepravkama, a nisam mogao ni da se nosim s problemima koji su bili vezani za načela. Pored toga, Dajen je bila vešta u okupljanju ljudi da bi učili, uspevala je da dokuči ključne tačke prilikom učenja i prenosila je znanje organizovano i jasno. Svaki put kada smo razgovarali o poslu, njena beseda bi dopunila ono što sam možda propustio, čineći naše diskusije sveobuhvatnijim. Njene vrline su nadomestile moje slabosti i ta saradnja je dala bolje rezultate u našim dužnostima. Kada sam to shvatio, osetio sam se oslobođeno u srcu.

Zatim sam preuzeo inicijativu da se obratim Dajen i otvoreno sam razgovarao s njom o svojoj nedavnoj obuzetosti ljubomorom, i izvinio joj se. Dajen je bilo drago da vidi razumevanje koje sam zadobio i otvorila se preda mnom o iskvarenosti koju je otkrila kod sebe i poukama koje je izvukla. Kada sam tako postupio, osećao sam se oslobođeno. Kasnije, kad god sam bio potreban crkvi da obavim neki posao, aktivno sam sarađivao, i moje stanje se mnogo popravilo. Posle izvesnog vremena, starešine su odredile da ponovo nadgledam rad na produkciji video-zapisa i iskreno sam se zahvalio Bogu. Jednom sam sarađivao sa Dajen na video-zapisu, gde je Dajen bila zadužena da izveštava o napredovanju posla i da komunicira o problemima sa starešinama. Ponekad bi starešine pitale Dajen za novosti, što je u meni pomalo izazivalo neprijatnost i pomišljao sam: „Uložio sam mnogo truda iza scene da se napravi ovaj video-zapis, ali na kraju je Dajen ta koja podnosi izveštaj o radu i dobija pažnju, da li će starešine pomisliti da nisam dobar koliko i ona?” U tom trenutku sam shvatio da se moja ljubomora ponovo ispoljava, pa sam se u srcu brzo pomolio Bogu, pokušavajući da se pobunim protiv sebe. Razmišljao sam o Božjim rečima: „Moraš da naučiš da se odrekneš tih stvari i da ih ostaviš po strani, da preporučuješ druge i da im dozvoliš da se istaknu. Nemoj da se boriš ili da žuriš da iskoristiš prilike da se istakneš i zasijaš. Moraš biti u stanju da takve stvari ostaviš po strani, ali takođe ne smeš da zaostaješ u obavljanju svoje dužnosti. Budi osoba koja tiho dela iz senke i ne hvali se pred drugima dok odano obavljaš svoju dužnost. Što se više odričeš svog ponosa i statusa i što se više odričeš svojih interesa, osećaćeš veći mir, više će svetlosti biti u tvom srcu i više će se tvoje stanje popravljati. Što se više boriš i takmičiš, mračnije će postajati tvoje stanje. Ako Mi ne veruješ, pokušaj pa se sam uveri! Ako želiš da preokreneš tu vrstu iskvarenog stanja i da te ove stvari ne kontrolišu, moraš da tražiš istinu i jasno da razumeš njihovu suštinu, a zatim i da ih ostaviš po strani i odrekneš ih se” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi pružile načela primene. Kada je reč o situacijama u kojima mogu da se istaknem ili da budem u centru pažnje, moram da naučim da otpustim i ostavim svoju želju po strani. To je ono što Bog zahteva i što ljudi treba da primenjuju. Ovog puta sam želeo da udovoljim Bogu po tom pitanju, tako da bez obzira na to kako će me starešine gledati ili šta će braća i sestre misliti o meni, morao sam da dam sve od sebe da ispunim svoje obaveze. Iako me drugi ne vide, treba da prihvatim Božje ispitivanje i da dobro obavljam svoje dužnosti. Pored toga, to što je Dajen samoinicijativno izveštavala starešine o radu nije bilo pogrešno, to je pokazivalo da ona ima ozbiljan i odgovoran odnos prema poslu. Dajen se relativno jasno izražavala, u tome je bila dobra, i njena sposobnost da jasno izveštava o radu bila je korisna za posao. Kada sam to shvatio, osetio sam veliko olakšanje.

Posle toga sam mogao normalno da sarađujem sa Dajen. Često smo razgovarali o poslu i rezimirali probleme, često sam tražio njen savet o tehničkim pitanjima i mnogo sam naučio od nje. Shvatio sam da je skladna saradnja veoma korisna za dobro obavljanje naših dužnosti. Bogu hvala!