Godine 2018. izabrana sam za starešinu u crkvi. U to vreme je Li Hua uporno potiskivala i mučila druge, i ometala život crkve. Trebalo je da razotkrijemo i detaljno analiziramo njeno ponašanje kao zle osobe uz pomoć Božjih reči. Lin Ru, sestra sa kojom sam sarađivala, zamolila me je da pođem sa njom. Kada smo razgovarale u zajedništvu sa Li Hua i razotkrivale je, Li Hua to nije prihvatila. Imala je podao stav. Ne samo da nije priznala svoja zla dela, već nas je i gledala s visine i branila se. Kada sam videla njen podmukao pogled, malo sam se i uplašila. U srcu sam se stalno molila Bogu i tražila Božje vođstvo. Tada sam uključila kompjuter i videla odlomak Božjih reči koji se baš dobro poklapao sa ponašanjem Li Hue. Pročitale smo ga zajedno, a onda sam razotkrila njena zla dela u kombinaciji sa protivrečnostima između onoga što je rekla u različitim prilikama i njenog upornog ponašanja. Druga braća i sestre su takođe razotkrili njeno ponašanje i tek tada je popustila. Kada je Li Hua otišla, jedna sestra je rekla: „Kada sam danas videla kako se ova zla osoba ponaša, stvarno sam se malo uplašila. Da je nisi razotkrila, ona bi se i dalje isto ponašala.” Kada sam to čula, iako sam rekla: „Hvala Bogu, sve je to Božje vođstvo”, u srcu sam bila zaista srećna. Osetila sam da zapravo imam određenu radnu sposobnost. Nešto kasnije sam otišla da održim okupljanje za delatnike koji rade na izradi tekstova. Pošto nisam dovoljno dokučila načela rada na izradi tekstova, plašila sam se da neću moći jasno da besedim i da će me ljudi gledati s visine. Zato sam se u srcu stalno molila Bogu, tražeći Njegove smernice. Posle sam pročitala načela zajedno sa njima, saopštila im kako sam ja to shvatila i besedila i rešavala probleme i odstupanja u njihovom radu. Svi su posle toga znali kako da obavljaju svoj posao. Neka braća i sestre su radosno rekli da im je moja beseda donekle pomogla. Kada sam videla da sam za to vreme postigla neke rezultate u obavljanju svoje dužnosti i da su mi se sva braća i sestre divili, bila sam prilično zadovoljna sobom. „Ubuduće moram da im pomognem da reše više problema. Tako će mi se svi sigurno još više diviti.” Ubrzo su me više starešine zadužile sa nekoliko teških zadataka. U početku sam osećala da ih je veoma teško i čak nemoguće obaviti. Starešine su razgovarale sa mnom o Mojsiju koji je Izraelce preveo preko Crvenog mora i o Božjim rečima koje se odnose na veru. Posle toga sam stekla odlučnost da obavim posao. Kada sam naišla na poteškoće u procesu rada i nisam znala šta da radim, mnogo puta sam se molila Bogu i tragala za istina-načelima. Rad je polagano uspešno završen. Nisam mogla da ne počnem da uvažavam sebe, misleći da nema te teškoće koju ne mogu da rešim. Kasnije, kada bi braća i sestre nailazili na teškoće u obavljanju svojih dužnosti i gubili veru, razmetala sam se pred braćom i sestrama: „Tvoje teškoće nisu ništa. Mnogo su manje od teškoća na koje sam nailazila u svojoj dužnosti.” Zatim sam opširno govorila o tome kako sam se oslanjala na Boga da rešim teškoće na koje sam nailazila u obavljanju dužnosti. Međutim, nisam pomenula sopstvena negativna stanja, gubitak vere, pa čak ni želju da odustanem tokom ovog procesa. Posle razgovora sam donekle bila svesna toga u svom srcu. Zar nisam tako uzdizala sebe i pravila se važna? Ali kada sam malo razmislila: „Govorila sam i o tome kako sam se oslanjala na Boga u rešavanju problema i teškoća. To se ne računa kao hvalisanje.” Posebno kada sam na licima braće i sestara videla zavidne i zadivljene izraze lica, osećala sam da zaista shvatam istinu i da imam određenu radnu sposobnost.

Jednom sam otišla na okupljanje na kojem je sestra Liu Li, koja je bila zadužena za rad na čišćenju crkve, rekla: „Starešina crkve je prijavio da je nečije ponašanje prilično loše. Razgovarali su u zajedništvu s njim, ali ne samo da je odbio da to prihvati i pokušao da se odbrani, već je pokušao i da stekne nadmoć nad njima. Kada bih naišla na takvu osobu, ne bih znala kako da s njom razgovaram u zajedništvu i razotkrijem je. U srcu bih se osetila pomalo uplašeno.” Pomislila sam: „Moraću da ti kažem kako razotkrivam zle ljude, da bi nešto naučila.” Zatim sam pričala o tome kako sam razotkrila Li Hua, kako ona to nije prihvatila i kako je na kraju skroz promenila mišljenje. Što sam više pričala, to je više u meni uzbuđenje raslo. Iako sam pomenula i da sam tom prilikom bila pomalo zastrašena i uplašena, to sam pomenula tek u prolazu. Nakon što me je Liu Li saslušala, pogledala me je sa zavišću i divljenjem i rekla: „Da sam bila na tvom mestu, ne bih znala kako da je razotkrijem.” Njene reči su me ispunile osećanjem sreće. Uživala sam u njima. U to doba je moja želja da se hvalim postajala sve jača. Svaki put kada bih se vratila sa okupljanja, ispričala bih Lin Ru sve o problemima koje sam otkrila u crkvi i kako sam ih rešila. Lin Ru je često govorila: „Da, ti si baš dobra u otkrivanju i rešavanju problema! Da sam ja na tvom mestu, možda ne bih mogla da pronađem probleme, a kamoli da ih rešim.” Posle toga, kad god bi Lin Ru naišla na nešto, pitala bi me kako da se nosi s tim i kako da to reši. Čekala bi da se vratim i da rešim čak i neke sitnice. Zdravlje mi je bilo loše, a Lin Ru mi je rekla: „Moraš da paziš na zdravlje. Ako ti zdravlje zakaže, ko će obavljati rad naše crkve?” Sestre sa kojima sam radila uvek su mi davale da jedem hranljive stvari i imala sam još jači osećaj da sam stožer crkve. Kasnije bi sva moja braća i sestre dolazili i tražili da razgovaram u zajedništvu o svim njihovim problemima i tražili su moje mišljenje. Na svakom okupljanju bi se braća i sestre gurali oko mene da mi postave pitanja. Osetila sam veliko zadovoljstvo u srcu, misleći: „Izgleda da sam nezamenljiva za rad ove crkve. Bez mene na čelu to naprosto ne bi funkcionisalo!” Razmišljala sam o radu cele crkve: bez obzira na to da li se radilo o bitnom ili nebitnom pitanju, na meni je bilo da donesem konačnu odluku. Zbog toga sam osetila da imam veliki osećaj prisustva. Ali zato što nikada nisam razmišljala i razumela sebe, Božji gnev me je stigao.

Jedne večeri u junu 2021. godine, spavala sam kod kuće. Gomila policajaca je provalila u moju kuću, prevrćući sve naopačke. Takođe su me odveli na ispitivanje u okružni centar za rešavanje slučajeva. Vezali su me lisicama za stolicu. Bila sam prilično uplašena. Strepela sam se da li ću biti pretučena ili osuđena na zatvorsku kaznu. U srcu se nisam usudila da napustim Boga i stalno sam Ga prizivala da mi ne dozvoli da se pretvorim u Judu. Tokom tih nekoliko dana ispitivanja, stalno sam razmišljala: „Kakva je Božja namera u tome što me je uveo u ovo okruženje? Da li sam uradila nešto što nije bilo u skladu sa Božjom namerom?” Policija je tražila da im dam informacije o crkvi, ali nisam ništa rekla. Policajac mi je sarkastično rekao: „Zar ti nisi samo mali vođa? Zadužena si za desetine ljudi i možeš da organizuješ stvari baš onako kako želiš. To ti daje lep osećaj vrednosti, zar ne? Ti, mali vođo, još se tu praviš hrabra!” Bila sam šokirana i molila sam se u sebi: „Dragi Bože, zašto mi policajac ovo govori? Molim Te da me prosvetiš.” Posle molitve sam razmišljala o tome kako sam se sve ponašala dok sam obavljala dužnosti u tom periodu. Kada sam bila na raznim timskim okupljanjima, braća i sestre su se gurali da me pitaju kako da se nose sa problemima i da rešavaju teškoće. Duboko u sebi sam uživala u tome. Sestra sa kojom sam sarađivala takođe je veoma zavisila od mene. Bez obzira na to koliko je pitanje bilo veliko ili malo, uvek bi došla da me pita za mišljenje. Osećala sam da sam nezamenljiva u radu crkve i da moram da preuzmem vođstvo i donesem konačnu odluku po svim pitanjima. To mi je dalo pravi osećaj vrednosti. Zar nisam dovela braću i sestre pred sebe? Antihristi se nadmeću sa Bogom za status i za ljude. Na kraju dovedu ljude pred sebe. Zar priroda onoga što sam činila nije bila identična prirodi onoga što čini neki antihrist? Tek tada sam shvatila da sam krenula putem antihrista. To izaziva Božje gađenje i mržnju. Što sam više razmišljala, to sam se više plašila. Pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože! Pogrešila sam. Da me policija nije uhapsila, ne bih promislila i razumela put kojim hodam. Bila sam tako tupa! Ovo hapšenje je Tvoja ljubav koja me stiže i to je patnja koju zaslužujem. Spremna sam da to prihvatim. Na koliko god godina da me osude, pokoriću se.” Tokom tih desetak dana koje sam provela u pritvoru, osećala sam konstantno kajanje i samoprekor. Mrzela sam sebe što sam bila previše tupa i radila stvari kojima sam se opirala Bogu, a da toga nisam bila svesna. Kada sam odlučila da neću izdati Boga, ni izdati interese Božje kuće ili braće i sestara, čak i ako to znači da ću skončati u zatvoru, Božja ljubav me je ponovo obuzela. Policija se spremala da me privremeno pošalje u zatvor. Prvo su me odveli u bolnicu na lekarski pregled. Neočekivano, rezultat testa na trudnoću je bio pozitivan, pa me nisu primili u zatvor. Nakon dvanaest dana pritvora, policija je podnela zahtev za moje puštanje na slobodu uz kauciju do suđenja. Kasnije sam otkrila da uopšte nisam bila trudna. Videla sam divna Božja dela i srce mi se ispunilo zahvalnošću prema Bogu. Ujedno sam osećala i da previše dugujem Bogu.

Posle puštanja na slobodu počela sam da razmišljam o svemu što sam uradila u obavljanju svoje dužnosti. U stvari, znala sam svoj pravi rast. Da nije bilo Božjeg prosvećenja i vođstva, ne bih mogla dobro da obavljam svoju dužnost. Međutim, koristila sam Božje prosvećenje kao kapital za razmetanje i za dovođenje braće i sestara pred sebe. To je izazvalo Božje gađenje. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu cilj da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojim darovima, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Bog je rekao da iskvareni ljudi vole da navedu druge da imaju visoko mišljenje o njima i da im se dive. Kada u obavljanju dužnosti postignu neke rezultate, oni ih koriste kao kapital da se hvale. Oni se sasvim prirodno razmeću pred ljudima. Prisetila sam se vremena kada sam obavljala dužnost starešine. Kada sam videla da se ljudi odgovorni za čišćenje nisu usudili da razotkriju zlu osobu, da bi imali visoko mišljenje o meni, razmetala sam se kako sam razotkrila jednu zlu osobu i ubedila je. Detaljno sam opisala proces, ali sam ovlaš prešla preko sopstvene strepnje i straha. Kada su to čuli, svi su mi zavideli i divili mi se. Kada su braća i sestre nailazili na teškoće u obavljanju svojih dužnosti i gubili veru, razgovarala bih u zajedništvu o tome kako sam prevazišla teškoće i nesmetano završila posao, tako da su mogli da uvide moju radnu sposobnost. Braća i sestre su stekli visoko mišljenje o meni kada su to čuli. Hvalila sam se i pred sestrom sa kojom sam sarađivala. Svaki put kada bih završila crkveni rad, pričala bih pred njom o tome kako sam otkrila probleme i rešila ih razgovorom u zajedništvu. To je dovelo do toga da je postala zavisna od mene bilo da se radilo o većim ili manjim poslovima. Pošto sam bila lošeg zdravlja, brinula se da se previše ne umorim, da bih mogla normalno da obavljam svoju dužnost i zato je čuvala sve ukusne i hranljive stvari za mene. Videla sam kako sam uzdizala sebe i hvalila se na svakom koraku, navodeći ljude da imaju visoko mišljenje o meni i da mi se dive. To je bila želja da se ima status u srcima ljudi! Dužnosti starešine su da uzdiže Boga, da svedoči o Bogu i da dovede braću i sestre pred Boga. To je Božja namera. Međutim, dovela sam svu braću i sestre pred sebe. Zaista nisam imala ljudskosti i potpuno su mi nedostajali savest i razum!

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Jednom kada ljudi postanu nadmeni po prirodi i suštini, često su buntovni prema Bogu i opiru Mu se, ne obaziru se na Njegove reči, stvaraju predstave o Njemu i čine stvari kojim Ga izdaju, kao i stvari koje njih same uzdižu i svedoče im. Kažeš da nisi nadmen, ali zamisli da ti je data crkva i da ti je omogućeno da je vodiš; zamisli da te nisam orezivao i da te niko u Božjoj porodici nije kritikovao niti ti pomagao: pošto bi je neko vreme vodio, naveo bi ljude da ti padnu pred noge i da ti budu poslušni, pa čak i da ti se dive i obožavaju te. A zašto bi ti to uradio? To bi bilo određeno tvojom prirodom; to bi jednostavno bilo prirodno otkrovenje. Nemaš nikakve potrebe da učiš to od drugih, niti oni imaju potrebe da te podučavaju. Nisu ti potrebni drugi da te poduče niti da te primoraju da to uradiš; takva situacija prirodno nastaje. Cilj svega što radiš jeste da te ljudi uzdižu, da te hvale, obožavaju, budu ti poslušni i u svemu te slušaju. To što ti je omogućeno da budeš starešina prirodno rađa ovakvu situaciju i ona se ne može promeniti. A kako nastaje ta situacija? Određuje je čovekova nadmena priroda. Ispoljavanje nadmenosti je pobuna i otpor Bogu. Kada su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni, oni će osnivati sopstvena nezavisna carstva i raditi stvari kako im se prohte. Takođe će uzeti druge u svoje ruke i uvući ih u svoje naručje. Sposobnost ljudi da čine tako nadmene stvari dokaz je da je suština njihove nadmene prirode zapravo Sotonina suština; suština arhanđela. Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu više neće biti mesta za Boga i Bog će biti skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđel. Ako imaš takvu sotonsku nadmenu prirodu, u tvom srcu za Boga nema mesta. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te više neće prepoznati, smatraće te zlom osobom i eliminisaće te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Bog je rekao da će ljudi zbog svoje nadmene prirode da čine stvari koje se opiru Bogu i bune se protiv Boga. To je ono što ljudi prirodno otkrivaju. Razmišljala sam o tome kako sam, kada sam tek počela da obavljam posao starešine, nailazila na neke probleme i teškoće u radu. Zahvaljujući Božjem prosvećenju i vođstvu, rad je dao neke rezultate, ali nisam dala slavu Bogu. Namesto toga, iskoristila sam to kao kapital da se hvalim. Pomislila sam: „Mogu da rešim ovaj problem i da izađem na kraj sa tom teškoćom”; osećala sam se kao da već shvatam istinu i da znam kako se radi. Zbog toga sam postala još nadmenija. Zato što sam se hvalila na svakom koraku dok sam obavljala dužnost, kada su problemi zadesili braću i sestre, nisu se molili Bogu i oslanjali se na Njega. Namesto toga, oslanjali su se na mene da ih rešim. Čak sam besramno mislila da istinu shvatam bolje od drugih, da sam stožer crkve, da sam na čelu i da sam nezamenljiva u crkvi. U tom trenutku sam osetila koliko sam bila glupa i smešna. Bila sam tako nadmena da mi je nedostajalo čak i trunke razuma! Setila sam se Pavla. Zato što je bio previše nadmen, stalno je svedočio o sebi, koliko je ljudi zadobio propovedanjem jevanđelja, koliko je daleko putovao i koliko je patio, i najzad je posvedočio da je za njega život bio hristos. On je uvredio Božju narav i Bog ga je kaznio. Zar nisam išla Pavlovim putem? Da se nisam pokajala, moj ishod bi bio isti kao i Pavlov.

Posle toga sam nastavila da tragam za istinom i da razmišljam o svojim problemima. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Reč ’slava’ ne pripada ljudskim bićima. Ona može pripadati samo Bogu, Stvoritelju i nema nikakve veze sa stvorenim ljudskim bićima. Čak i ako se ljudi trude i sarađuju, oni su i dalje pod vođstvom dela Svetog Duha. Ako nema dela Svetog Duha, šta mogu ljudi? Ni reč ’svedočanstvo’ ne pripada ljudskim bićima. Bilo da je u pitanju imenica ’svedočanstvo’ ili glagol ’svedočiti’, obe te reči same po sebi nemaju nikakve veze sa stvorenim ljudskim bićima. Samo je Stvoritelj vredan svedočenja i ljudskog svedočanstva. To je određeno Božjim identitetom, statusom i Njegovom suštinom, kao i time da sve što Bog čini potiče iz Njegovog truda, pa je On vredan i da to ima. Ljudske mogućnosti su definitivno ograničene, a sve što ljudi čine posledica je prosvećenja, vođstva i usmeravanja Svetog Duha. Što se, pak, tiče ljudske prirode, ljudi postaju nadmeni čim razumeju neke istine i postanu kadri da obave nešto malo posla. Ako uza se nemaju Božji sud i grdnju, niko od njih nije u stanju da postigne pokornost Bogu ni da svedoči o Njemu. Oni mogu, zahvaljujući Božjem predodređenju, imati neke darove i posebne talente, možda su savladali neku profesiju ili veštinu, ili imaju nešto promućurnosti, pa postaju nepodnošljivo nadmeni i stalno žele da Bog sa njima deli Svoju slavu i Svoje svedočanstvo. Zar to nije nerazumno? To je izrazito nerazumno. To pokazuje da su zauzeli pogrešan stav. Ne posmatraju sebe kao ljudska bića, već kao vrstu za sebe, kao nadljude” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (1. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči, prilično sam se postidela. Slava i svedočanstvo nemaju nikakve veze s ljudima. Samo Stvoritelj je dostojan da se o Njemu svedoči. Bog je pretrpeo bol sveta da bi spasao čovečanstvo. Dok Ga KPK progoni, svet ismejava, a verska zajednica Ga osuđuje i kleveće, Bog to uvek podnosi u tišini. Bog je platio tako veliki ceh za nas. Ne možemo to da izrazimo rečima. Ja sam samo maleno stvoreno biće. Čak i ako mogu da obavljam neke dužnosti, one su ograničene. Baš kao kad sam razotkrila zlu osobu Li Hua. Bog je bio taj koji me je naveo da pronađem odgovarajuće Božje reči, a zla osoba je bila ubeđena tek kada su je braća i sestre razotkrili povrh svega toga. Kada sam nailazila na teškoće u obavljanju svoje dužnosti, Bog je bio taj koji je odmah uređivao da starešine razgovaraju u zajedništvu sa mnom. Razumela sam Božje namere iz Božjih reči i tek tada sam imala veru. Sve je to Bog učinio. Ja nisam uradila ništa što je vredno hvale. Da nije bilo Božjeg vođstva, nikako ne bih mogla da postignem dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Međutim, ja sam preuzela zasluge za sve to. Zaista sam bila previše nadmena i nedostajalo mi je razuma! Moja iskvarena narav bila je veoma ozbiljna, ali me Bog nije napustio ni eliminisao zbog mojih zlih dela. Bog je bio taj koji je stvorio okruženje u kojem sam uhapšena, da bi me zaustavio na mom putu i sprečio da činim zlo. Koristio je i usta policajca da me natera da promislim i shvatim sebe. Suština Boga je tako lepa i dobra! Takođe sam istinski osetila da je samo Bog dostojan ljudske hvale i svedočenja! Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Kakvo je to, onda, ponašanje kada se čovek ne uzdiže i ne svedoči o sebi? Ako se hvališeš i svedočiš o sebi u vezi sa određenom stvari, rezultat koji ćeš postići jeste obožavanje i visoko mišljenje nekih ljudi o tebi. Ali, ako se ogoliš i podeliš svoju samospoznaju u vezi sa istim tim pitanjem, onda je to drugačije prirode. Zar to nije istina? Obična ljudskost bi trebalo da uključuje sposobnost čoveka da se ogoli da bi govorio o svojoj samospoznaji. To je pozitivna stvar. Ako zaista poznaješ sebe i ako o svom stanju govoriš tačno, iskreno i precizno; ako govoriš o znanju koje je potpuno zasnovano na Božjim rečima; ako su oni koji te slušaju poučeni i imaju od toga koristi i ako svedočiš o Božjem delu i slaviš Boga, to je onda svedočenje o Bogu. Ako, ogoljujući se, mnogo pričaš o svojim vrlinama, o tome kako si patio, plaćao cenu i bio postojan u svom svedočenju, pa ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to je onda svedočenje o sebi. Moraš biti u stanju da razlikuješ ta dva ponašanja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Nakon čitanja Božjih reči, pronašla sam put kojim ću uzdizati Boga i svedočiti o Njemu. Takođe sam shvatila razliku između svedočenja o Bogu i hvalisanja. Oba podrazumevaju razgovor u zajedništvu o sopstvenim iskustvima, ali ključna razlika leži u namerama i postignutim rezultatima. Tokom procesa zajedništva treba da govorimo o sopstvenom istinskom stanju i o iskvarenosti koju smo otkrili, da to spojimo sa Božjim rečima da razotkrijemo sopstvenu iskvarenost i na kraju da govorimo o tome koje smo puteve primene pronašli i koje smo Božje razumevanje zadobili. Samo takvim razgovorima u zajedništvu uzdižemo Boga i svedočimo o Njemu. Kada bismo samo pričali o tome kako smo rešavali probleme i kako smo čvrsto stajali u svom svedočenju kada su nas stvari zadesile, i kada bismo govorili samo o dobroj strani bez razotkrivanja sopstvene iskvarenosti, onda je takav razgovor u zajedništvu samo hvalisanje. Kada sam govorila o svom iskustvu, nisam se otvorila i ogolila iskvarenost koju sam otkrila. Svaki put, sve što sam izrazila pred braćom i sestrama bilo je pozitivan, aktivan ulazak. To je navelo moju braću i sestre da misle da imam vere i da sam u stanju da rešim probleme. Ja sam uzdizala sebe i pravila se važna.

Crkva mi je nakon toga uredila da radim na izradi tekstova. Jednog dana sam razgovarala o radu sa sestrom Ding Ning, sa kojom sam sarađivala. Ding Ning je rekla: „Mislim da moje izražavanje u pismu koje sam napisala braći i sestrama nije tako jasno kao tvoje. Mislim da je ono koje si ti napisala veoma dobro.” Kada je Ding Ning završila, bila sam veoma srećna. Ponovo sam poželela da se pohvalim načinom na koji pišem pisma. U tom trenutku sam shvatila: zar to nije bila želja da se opet hvalim? Rekla sam Ding Ningu: „U stvari, i ja sam imala teškoća dok sam pisala. Ponekad nisam znala kako da se izrazim. Napisala sam nešto, obrisala i napisala nešto drugo, a ponekad mi je čak dolazilo da odustanem. Kasnije sam se pomolila Bogu da razmislim zašto nisam mogla dobro da pišem. Dok sam tragala i razmatrala, shvatila sam da je, dok sam pisala, moja namera bila pogrešna. Nisam pisala da bih dobro obavila svoju dužnost, već sam želela da pišem dobro da bi mi se ljudi divili. Zato sam se pomolila Bogu da, bez obzira na to kako je napisano, bude u redu dokle god sadrži načela i braća i sestre mogu da ga razumeju. Kada sam tako primenjivala i ponovo pisala, dobila sam neke ideje i bila sam u stanju da jasno izrazim ono što sam želela da kažem. Setila sam se sledećih Božjih reči: ’Pojavljujem se svetom carstvu, a Sebe skrivam od zemlje prljavštine’ („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 29. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Tada sam shvatila šta znači ta rečenica. Kada sam imala pogrešne namere i želela da iskoristim pisanje pisma da se hvališem, Bog je sakrio Svoje lice od mene i kako god da sam pisala, ništa nije bilo dobro. Ali kada sam počela ispravno da razmišljam i da pišem kako bih postigla rezultate, uspela sam da bez problema napišem pismo pod Božjim vođstvom.” Nakon što je Ding Ning to čula, rekla je da zna kako to da uradi. Takva primena je doprinela da mi srce postane mnogo spokojnije.

Nakon toga, kada sam bila sa braćom i sestrama, svesno sam se otvarala, otkrivajući sopstvenu iskvarenu narav i način na koji sam se uzdizala i pokazivala u prošlosti i govoreći o tome kako je Bog uspostavio okruženje da me spasi i promeni. Tako da braća i sestre mogu da me raspoznaju i da razumeju Božje spasenje ljudi. Posle toga, kada sam obavljala svoju dužnost, nisam se uzdizala i hvalila kao što sam to ranije radila. To što sam uspela da se promenim na ovaj način je rezultat vođstva Božjih reči. Hvala Bogu!