Godine 2003. prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Nedugo zatim, a da toga nisam ni bila svesna, nestali su moji problemi sa želucem, nizak pritisak, nizak šećer u krvi i druge bolesti. Bila sam veoma srećna i zahvalna. Pomislila sam: „Bog ne samo da se brine o ljudima i čuva ih, već izražava i Svoje reči kako bi ih očistio i spasio, i dovodi ih do divnog odredišta. Napravila sam pravi izbor što sam poverovala u Boga!” Svaki dan sam nalazila vreme da čitam Božje reči i učim himne, davala sam sebe sa žarom i bez obzira na kišu, vetar, vrućinu ili hladnoću, istrajavala sam u svojoj dužnosti. U tom periodu, porodica me je progonila, rođaci i komšije su me ismevali i klevetali, a i KPK me je progonila i jurila. Međutim, sve te okolnosti me nisu sprečavale da obavljam svoju dužnost. Kad god bih na to pomislila, prebrojala bih svoja ulaganja i davanja, i verovala sam da sam prava vernica u Boga, i bila sam sigurna da ću, ako tako nastavim, biti spasena i opstati. Bila sam veoma srećna.

Godine 2020. danima sam kašljala, ali tome nisam pridavala mnogo pažnje. Do 2021. godine, moj kašalj se znatno pogoršao. Kašljala sam tokom celog dana, a naročito kada bih legla nisam mogla da prestanem da kašljem. Kašljala bih sve dok ne bih izgubila pojam kada sam zaspala, a često sam osećala vrtoglavicu, hladan znoj, imala lupanje srca i kratak dah. Ubrzo mi je težina pala sa preko 45 kilograma na oko 36. Kasnije mi se stanje pogoršalo. Jak kašalj izazivao je bol u predelu grudi i stomaka, pa nisam mogla da se odmorim i bilo mi je malo lakše jedino kad legnem na leđa. Postala sam veoma osetljiva na hladnoću. Dok su drugi nosili samo laganu odeću, ja sam morala da nosim deblju odeću, a za vreme spavanja, morala sam da se pokrivam debelim pokrivačem. Već me je i samo obavljanje laganih kućnih poslova toliko iscrpljivalo da sam jedva mogla da se pomeram, ostajala bih bez daha i nisam mogla da govorim. Stomak mi je bio naduven i bolan, i često nisam mogla da jedem. Gde god bih pritisnula stomak, osetila bih bol koji se pojačavao pri neprestanom kašlju. Pomislila sam: „Ovi simptomi izgledaju kao da je u pitanju neka ozbiljna bolest.” Posle pandemije, otišla sam u bolnicu da uradim ultrazvuk abdomena. Doktor mi je ozbiljnim tonom rekao da imam mnogo sitnih kamenčića u žučnim kanalima, kao i tečnost u predelu karlice za koju nije mogao jasno da ustanovi da li je u pitanju voda ili zgrušana krv. Takođe me je u više navrata nagovarao da odem u veću bolnicu na dalja ispitivanja, govoreći da treba odmah da odem. Bila sam doneke skeptična. Mislila sam da bi Bog, pošto se sve ove godine žrtvujem i dajem za Njega, trebalo da me čuva od teških bolesti. Pomislila sam: „Ima braće i sestara koji se nisu toliko žrtvovali i davali ili patili kao ja, a zdravi su i mogu normalno da obavljaju svoju dužnost. Ja toliko patim i žrtvujem se, pa ipak dobijam ovu ili onu bolest. Zašto me Bog ne štiti? Da li je moguće da je Bog počeo da me se gnuša i da me je napustio? Zašto bih inače i dalje patila od bolesti?” Što sam više razmišljala, osećala sam sve veću bol. Nisam znala šta da kažem kada se molim Bogu i nisam znala koje poglavlje Božjih reči da pročitam. Želela sam da se bavim nekim svojim dužnostima, ali sam bila previše iscrpljena da bih se pomerila. Osećala sam neopisivu nelagodu u sebi i nisam mogla da smognem snage ni za šta.

Sledećeg dana, setila sam se da mi je doktor rekao koliko je moje stanje ozbiljno i bila sam veoma zabrinuta i uznemirena, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, u tolikoj sam agoniji zbog ove bolesti. Moj rast je zaista mali i ne znam kako da iskusim ovo. Molim Te da me usmeriš da razumem Tvoju nameru u vezi sa ovim i da mi pomogneš da spoznam kako da iskusim ono što mi predstoji.” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Dok veruju u Boga, ono čemu ljudi streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, ali iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih namera i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu podneli određenu količinu patnje, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se tako može steći istina i mogu razumeti Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže doživljavanjem patnje i kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči razotkrivaju nameru i nadu koju ljudi imaju u svojoj veri, kao i značenje koje se krije iza Božjih kušnji i oplemenjivanja. Bog ne čini ništa što je besmisleno, niti obavlja bilo koje delo koje je štetno za ljude. Ova bolest koja me je zadesila nije značila da Bog želi da me napusti, već da me Bog kuša i oplemenjuje, čisteći nečistoće u mojoj veri. Prisetila sam se kada sam prvi put bila izlečena od bolesti. Bila sam revnosna u davanju sebe i rešena da iskreno uzvratim Božju ljubav, i bez obzira na to koliko sam patila ili davala sebe, sve sam to činila rado i voljno. Mislila sam da sam neko ko zaista veruje u Boga i verovala sam da bi spasenje bilo na dohvat ruke kada bih nastavila na ovaj način. Ali kada me je bolest ponovo snašla, moja slaba vera, sebičnost i pogrešno razumevanje Boga su bili otkriveni. Kao da sam postala neka druga osoba. Bilo je baš onako kako je Bog razotkrio kada je rekao: „Većina ljudi veruje u Boga radi mira i drugih koristi. Osim ako se ne radi o tvojoj koristi, ti ne veruješ u Boga, a ako ne možeš da primiš Božju blagodat, duriš se. Kako ono što si rekao može biti tvoj pravi rast?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (3)”). Sve vreme su moja žrtvovanja i davanja bili zarad mene same. Na taj način sam pokušavala da obmanem Boga i da se cenjkam sa Njim. Bila sam tako sebična i ogavna, i uopšte nisam imala želju da udovoljim Bogu. Da me ova bolest nije razotkrila, ne bih shvatila da su godine mog žrtvovanja u veri bile zarad blagodati i blagoslova, i da sam pokušavala da se cenjkam s Bogom. Bog je upravo zbog mog spasenja uredio ovu situaciju i razotkrio me na ovaj način. Međutim, ja nisam razumela Božju nameru, žalila sam se i pogrešno Ga razumela. Smatrala sam da sam mnogo dužna Bogu i molila sam Mu se, želeći da se pokajem.

Te noći, pogledala sam video-snimak o himni Božjih reči pod naslovom „Treba da dostignete svedočanstva Jova i Petra”: „Možeš reći da si osvojen, međutim, možeš li se pokoriti do same smrti? Bez obzira na postojanje ikakvih izgleda, moraš biti u stanju da slediš do samoga kraja i, bez obzira na okruženje, ne smeš da izgubiš veru u Boga. Na kraju, moraš da postigneš dva aspekta svedočanstva: Jovovo svedočanstvo – pokornost do same smrti; i Petrovo svedočanstvo – uzvišenu ljubav prema Bogu. U jednom pogledu moraš da budeš kao Jov: on je izgubio svu materijalnu imovinu, bio je pogođen telesnom bolešću, pa ipak se nije odrekao Jahveovog imena. Bilo je to Jovovo svedočanstvo. Petar je do same smrti bio u stanju da voli Boga. Kada se suočio sa smrću, i dalje je voleo Boga, kada je stavljen na krst, i dalje je voleo Boga; nije razmišljao o svojim izgledima niti je stremio ka lepim nadama ili neumerenim mislima; težio je samo da voli Boga i pokori se svim Božjim uređenjima. Ovo je merilo koje moraš da dostigneš kako bi se moglo smatrati da si svedočio, pre nego što postaneš neko ko je usavršen nakon što je osvojen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (2)”). Dok sam slušala ovu himnu, bila sam ganuta do suza. Jov se suočio s tako velikim kušnjama. Izgubio je svoje bogatstvo, deca su mu umrla, bio je prekriven bolnim čirevima, pa ipak i u tako krajnje bolnim okolnostima, ne samo da nije poricao Boga niti se žalio na Njega, već je hvalio Boga, veličao Njegovo ime i dao snažno svedočanstvo za Boga. Petar je ceo život proveo tražeći da spozna i voli Boga, i čak je u trenutku smrti rekao da nije dovoljno voleo Boga. Bez obzira na to da li je Bog ispunio svoja obećanja prema njemu, on je i dalje verovao u Boga i voleo Ga. Petar je svedočio o Bogu i utešio Božje srce. Jov i Petar su se zaista prema Bogu ophodili kao prema Bogu. Bili su pokorni Bogu i nisu imali želju da se s Njim cenjkaju niti da Mu postavljaju zahteve, a Bog je iz njihovih svedočanstava zadobio slavu. A ja, kad mi se bolest pogoršala i Bog nije ispunio moje želje i zahteve, u sebi sam se opirala i žalila. Nisam čak mogla ni da nastavim da čitam Božje reči i da se molim. Nisam imala ni najmanje pokornosti ni razuma, a još manje sam svedočila o Bogu. Nikad ne bih pomislila da ću se, posle toliko godina vere u Boga, i nakon što sam toliko puta jela i pila Njegove reči i slušala toliko propovedi, i dalje ponašati ovako i da ću neprestano pokušavati da se cenjkam s Bogom. Zaista sam bila sebična i ogavna. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više osećala dužnom Bogu. Plakala sam dok sam se molila Bogu: „Bože, nekada sam mislila da sam svih ovih godina vere u Tebe obavljala svoju dužnost da bih Tebi udovoljila, ali zahvaljujući razotkrivanju kroz ovu bolest, konačno sam shvatila da su moja žrtvovanja i davanja bila samo radi sticanja blagoslova. Nikada se prema Tebi nisam istinski ophodila kao prema Bogu. Bože, toliko sam iskvarena i nedostojna Tvoje ljubavi. Šta god da se dogodi sa mojom bolešću, voljna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima.” Moje stanje se postepeno popravljalo; svakog dana sam mogla da ulažem trud u obavljanje dužnosti i bolest me više nije toliko sputavala. Kad sam smirila srce kako bih obavljala svoju dužnost, na moje iznenađenje, zdravlje mi se malo popravilo i više mi nije bilo tako hladno. Bila sam veoma zahvalna Bogu! Nakon toga, nastavila sam da uzimam lekove dok sam obavljala svoju dužnost.

U julu 2022. godine, dobila sam visoku temperaturu, danima sam kašljala i stalno sam osećala umor. Kad bih se penjala uz stepenice, ostajala sam bez daha, a srce mi je tako snažno lupalo kao da će pući. Pomislila sam: „Ovog puta moram da se pokorim i da se ne žalim.” Ali do septembra, moje stanje se sve više pogoršavalo. Kašalj je postajao sve učestaliji, imala sam visoku temperaturu dve nedelje zaredom i ni lekovi nisu pomagali. Isprva sam mislila da je u pitanju obična prehlada i temperatura, ali kako se moje stanje sve više pogoršavalo, otišla sam u bolnicu na pregled. Početna dijagnoza bila je nakupljanje tečnosti u plućnoj maramici, uz sumnju na tuberkulozu. Doktor je ozbiljno naglasio da, zbog velike količine tečnosti, moje desno plućno krilo više ne funkcioniše, da je moje stanje postalo veoma ozbiljno i da odmah moram ostati da se lečim u bolnici, bez odlaganja. Srce mi je zadrhtalo i pomislila sam: „Kako je moguće da mi se bolest toliko pogoršala? U poslednje dve godine sam više puta bila ozbiljno bolesna, i iako sam bila fizički slaba, nikada nisam prestala da obavljam svoju dužnost. Zašto se moje stanje nije popravilo, nego se još i pogoršalo?” Osećala sam se veoma malodušno i uplašeno, razmišljajući: „Verujem u Boga već devetnaest godina. Ostavila sam porodicu i posao da bih obavljala svoju dužnost, podnela sam sve patnje koje je trebalo da podnesem. Trčala sam trku koju je trebalo da trčim i bez obzira na to koliko sam bila bolesna, istrajala sam u svojoj dužnosti. Mislila sam da ću, sledeći Boga, dobiti blagoslove i biti spašena, ali sada se ispostavlja da sam toliko bolesna da bih mogla umreti. Ako umrem, potpuno ću izgubiti priliku da budem spašena. Zar onda svi moji napori i davanja neće biti uzaludni?” Razmišljajući o tome, u srcu sam osetila težinu i osećala sam se krajnje beznadežno. U tom trenutku sam shvatila da nešto nije u redu sa mojim stanjem i kroz suze sam se molila Bogu: „Bože, osećam kao da ću umreti. Sada zaista nemam nikakvo rešenje, a srce mi je puno bola. Bože, molim Te, usmeri me da razumem Tvoju nameru.” Posle molitve, setila sam se nekoliko odlomaka Božjih reči:

5. Ako si uvek bio izrazito odan i pun ljubavi prema Meni, a ipak podnosiš patnju zbog bolesti, finansijski pritisak i napuštanje od strane prijatelja i rođaka, ili ako trpiš bilo kakve druge nesreće u životu, da li će tvoja odanost i ljubav prema Meni i dalje trajati?

6. Ako se ništa od onoga što si zamislio u svom srcu ne poklapa sa onim što sam Ja uradio, kako bi trebalo da ideš svojim putem budućnosti?

7. Ako ne dobiješ ništa od onoga čemu si se nadao, možeš li i dalje da budeš Moj sledbenik?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”

Suočen sa Božjim zahtevima, moj um se odjednom razbistrio. Ti zahtevi su merila po kojima Bog procenjuje da li se čovekova narav promenila. To su ujedno i uslovi pod kojima vernik može da zadobije spasenje. Oni koji istinski veruju u Boga su Mu odani i vole Ga, i mogu da izdrže iskušenja bez obzira na okolnosti. Čak i kada ono što Bog čini nije usklađeno s njihovim zamislima ili nadama, oni i dalje mogu da Ga slede i da Mu ostanu odani. Sećam se da sam se jednom zaklela pred Bogom i čvrsto obećala da ću Ga slediti bez obzira na sve, da ću, ma kako se okolnosti menjale, i ma kakav bol, nedaće, kušnje ili oplemenjivanja iskusila, istrajati u svojoj veri u Boga i slediti Ga do kraja. Ali činjenice su otkrile da nemam veru i da uopšte nemam razum. Kad me je snašla bolest i nisam imala nadu u život, raspravljala sam se s Bogom, pitajući se zašto se, kada sam tokom teških bolesti ipak istrajala u svojoj dužnosti, moje stanje nije popravilo, već se još i pogoršalo. Čak sam pred Boga iznosila sve godine žrtvovanja i davanja sebe, uključujući i bol koji sam trpela dok sam bolesna obavljala svoju dužnost, računajući to kao kapital i zasluge. Mislila sam da sam, iako nisam imala velikih uspeha, barem patila i da zato Bog ne bi smeo da bude takav prema meni. Raspravljala sam se s Bogom i žalila se da je nepravedan prema meni. Čak sam zažalila zbog svih svojih odricnja u prošlosti. Bila sam toliko buntovna i nerazumna! Uvidela sam da su sve moje godine žrtvovanja i davanja u veri bile kako bih zauzvrat zadobila blagodat i blagoslove. Setila sam se onih koji ne veruju u Boga. Oni jedu, piju i uživaju u svemu što im je Bog darivao, a da pritom ne pokazuju zahvalnost niti obožavaju Nebo, a kada se suoče sa nesrećama, bilo da su prirodne ili izazvane od strane ljudi, oni se žale i protive se Nebu. Zar nisam i ja bila ista kao ti bezvernici? Zapravo, potpuno je normalno da se ljudi razbole, jedući plodove ove zemlje. Bolest nema nikakve veze s tim da li neko veruje u Boga ili ne, ali ja sam se zbog svoje bolesti žalila na Boga, sumnjala u Njega i galamila na Njega. Uvidela sam da nemam ni savesti ni razuma, da čak uopšte nemam bogobojažljivo srce. Kako sam bila buntovna! Ova bolest me je potpuno razotkrila i uvidela sam koliko je moj rast zapravo žalosno mali. Uopšte nisam pokazivala odanost Bogu. Kad sam o svemu tome razmislila, osetila sam duboku krivicu. Tada sam se setila Božjih reči: „Na čoveka sam sve vreme primenjivao strogo merilo. Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam onih koji Me obmanjuju svojim namerama i iznuđuju od Mene kroz uslovljavanja. Jedino što želim jeste da Mi čovek bude u potpunosti odan i da sve što čini on čini zarad – i u svrhu dokazivanja – jedne reči: reči vera. Prezirem kada laskanjem pokušavate da Me obradujete, jer sam se Ja prema vama uvek odnosio sa iskrenošću i stoga želim da i vi prema Meni postupate sa istinskom verom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). „Moraš da znaš kakve Ja ljude želim; nečistima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su nečisti nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, ako si na kraju i dalje ostao žalosno prljav, za Nebeski zakon će biti nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od postanka sveta do danas, onima koji Mi laskaju nikad nisam ponudio lak pristup u Svoje carstvo. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Osetila sam da Božje reči nose autoritet i silu, i takođe sam osetila Božju svetu i pravednu i nepovredivu narav. Kapiju carstva nebeskog čuva Bog, a nečistima i iskvarenima nije dozvoljen ulazak u carstvo. Bog ljudima neće ponuditi lak pristup Njegovom carstvu zbog njihovog rada ili truda. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši. Pomislila sam na sve godine svoje vere. Tretirala sam svoja prividna žrtvovanja, davanja, patnje i ulaganja kao kapital za ulazak u carstvo nebesko. Nisam imala ni najosnovniju pokornost Bogu, pa kako me se onda Bog ne bi gnušao? Bog je veran, i sve što čini za čoveka je iskreno. Bog se takođe nada da će ljudi imati istinsku veru i iskrenu odanost prema Njemu, ali tokom svih svojih godina vere, uvek sam gajila namere da trgujem sa Bogom i pokušavala da Ga obmanem u svojoj dužnosti, a moja iskvarene naravi se nisu nimalo promenile. Kako sam uopšte kvalifikovana da uđem u carstvo Božje? Razmišljajući o tome, osetila sam strah. Imala sam sreće što me je Bog na vreme razotkrio, jer bih inače nastavila da stremim polazeći od pogrešnih stanovišta i to bi me na kraju potpuno uništilo. Zaista sam bila zahvalna Bogu! U tišini sam se pomolila: „Bože, toliko sam iskvarena. Bez obzira na to da li za moju bolest ima leka, to poveravam Tebi. Hoću li živeti ili umreti, sve je to, verujem, u Tvojim rukama.” Posle molitve sam se osećala spokojno.

Neočekivano, baš kad sam bila spremna da se pokorim, moj mlađi brat se iznenada vratio iz drugog mesta. Kad je saznao za moje stanje, nakon mnogo truda i peripetija uspeo je da mi obezbedi bolničko lečenje. Jedva sam mogla da poverujem svojim ušima. U jeku tako ozbiljne pandemije, bilo je gotovo nemoguće biti primljen u bilo koju bolnicu, tako da nikada nisam ni očekivala da ću tako brzo biti primljena i početi s lečenjem. Bilo mi je sasvim jasno da mi je Bog otvorio put. Sa suzama zahvalnosti, iz dubine duše sam zahvalila Bogu i slavila Ga! Nakon pregleda, ustanovljena mi je tečnost u plućnoj maramici i tuberkulozni pleuritis, a posle operacije, moje desno plućno krilo je ponovo počelo normalno da funkcioniše. Disanje mi se poboljšalo, a i psihičko stanje mi se znatno popravilo. Nedelju dana nakon što sam primljena u bolnicu, bolnica mi je čak pomogla i da uspostavim kontakt s drugom bolnicom koja leči tuberkulozni pleuritis. Tako su obe bolesti mogle da se leče istovremeno. Videla sam da su i bratov dolazak i to da li ću biti primljena u bolnicu u potpunosti bili u Božjim rukama. Situacija koju je Bog uredio za mene bila je nešto što sam mogla da podnesem, i osetila sam kajanje zbog brige, slabe vere i pogrešnog razumevanja koje sam otkrila prema Bogu. Mesec dana kasnije, otpuštena sam iz bolnice. Vratila sam se crkvenom životu i ponovo počela da obavljam svoju dužnost.

Kroz ovu bolest sam shvatila da sve što Bog čini ima smisla i sadrži Njegove brižne namere. Patnja koju sam podnela bila je posledica moje duboke iskvarenosti, a to je ujedno bilo i Božje pročišćenje i spasenje za mene. Da nije bilo ove bolesti i blizine smrti, ne bih shvatila koliko su ozbiljne moje namere da tražim blagoslove, i bila bih i dalje obmanuta prividom da patim i da plaćam cenu. Upravo su razotkrivanje i sud Božjih reči učinili da jasno uvidim sebičnost, ogavnost i nečistotu u svojoj veri, omogućavajući mi da steknem ispravan cilj i pravac stremljenja i da donekle otpustim svoju nameru da tražim blagoslove. Sada uglavnom mogu normalno da živim i da radim, i iako se moje stanje ponekad pogorša, znam da je to patnja koju treba da podnesem, i mogu da se pokorim u sebi. Više ne očekujem da mi Bog podari zdravlje i mogu da obavljam svoju dužnost, u skladu sa svojim fizičkim stanjem, najbolje što mogu. Bez obzira na to da li će moja bolest biti potpuno izlečena, trudiću se da uporno stremim ka istini, tragam za promenom naravi i ispunjavam svoju dužnost.