Pre nego što sam pronašla Gospoda Isusa, pretrpela sam mnoge patnje, iskušenja, neuspehe i razočaranja. Prvo, imala sam sinove blizance koji su rođeni prevremeno i nisu preživeli, zatim sam pretrpela nekoliko poslovnih neuspeha i ljudi su kovali zavere protiv mene, do te mere da više nisam mogla da ostanem u poslu. Ali najteže što sam morala da podnesem bila je izdaja mog muža. Svi ti udarci, jedan za drugim, mučili su me do te mere da sam skoro izgubila hrabrost da nastavim da živim. Tek 2001. godine, kada sam pronašla Gospoda Isusa, ugledala sam nadu. Nakon što sam pronašla Gospoda, počela sam da čitam Bibliju, da prisustvujem okupljanjima, moleći se Gospodu svaki dan, poveravajući Mu svoj teret i svoju bol, i ne primetivši, moja bol i brige su nestali, a srce mi je ispunio osećaj mira i spokoja kakav nikada ranije nisam iskusila. Takođe sam postala srećnija i opuštenija. Kasnije sam rodila još jednog sina, i život je postepeno postao mirniji. Ove promene su me navele da osetim da je Gospod Isus zaista veran i čudesan, i bila sam tako srećna što sam pronašla Gospoda i istinski sam bila zahvalna Gospodu Isusu što me je spasao.

U maju 2003. godine, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i dočekala povratak Gospodnji. Saznala sam da je ovo poslednja etapa u Božjem delu spasavanja čovečanstva, da ovo ima za cilj da razreši koren čovekovog greha i njegove iskvarene naravi, i da na kraju uvede spasene u Božje carstvo. Osećala sam se istinski blagosloveno i bila sam izuzetno uzbuđena i srećna, i čvrsto sam odlučila da marljivo tragam. Nakon toga, molila sam se i čitala reči Svemogućeg Boga svaki dan, i uvek sam išla na okupljanja, po kiši ili suncu. Iako se moj muž protivio mojoj veri, nisam bila sputana, obavljala sam dužnost domaćina kod kuće i propovedala jevanđelje kad god sam imala vremena. Mislila sam da će me Bog, zbog takvog revnosnog traganja, sigurno odobravati, još više mi darovati blagodat i blagosloviti me, i podariti mi život mira i sigurnosti u budućnosti.

Kasnije je moj jednogodišnji sin stalno dobijao groznicu, koja je dostizala i do 39 stepeni Celzijusa, uz tešku astmu. Ponekad bi povraćao, lekovi za snižavanje temperature ne bi delovali, i morao bi da ide u bolnicu na kontinuiranu infuziju nekoliko dana, pa čak i pola meseca, pre nego što bi mu bilo bolje. Dok sam gledala kako moje dete svaki dan ili prima injekcije ili uzima lekove, kako njegovo bucmasto lice gubi pređašnju rumenu boju i sjaj, i njegovo sve mršavije telo, slamalo mi se srce i teralo me je na plač, i samo sam želela da ta bolest pređe na mene. Lekar je rekao da je u pitanju urođena alergijska astma, i rekli su da je ova bolest prilično problematična. Sin mi je bio premlad i imao je slab imunitet. Nije postojao poseban plan lečenja, samo konvencionalno lečenje za kontrolu stanja, ali su rekli da bi se, kako bude rastao, njegovo stanje moglo poboljšati. Doktorove neodređene reči ispunile su me bolom i osećajem bespomoćnosti. Često sam se molila Bogu, tražeći od Njega da izleči bolest mog deteta. Ali bolest mog deteta se nikada nije poboljšala, i počela sam da stvaram predstave, misleći: „Uvek sam bila revnosna u svom traganju, moleći se i čitajući Božje reči svaki dan, i nikada nisam kasnila na okupljanja i aktivno sam obavljala svoje dužnosti. Bog bi trebalo da me blagoslovi, zar ne? Kada sam verovala u Gospoda Isusa, imala sam blagodat, blagoslove, mir i radost. Ali sada kada verujem u Svemogućeg Boga, zašto On nije izlečio bolest mog deteta? Bog je svemoguć, pa zar ne bi mogao da izleči bolest mog sina jednom jedinom rečju? Zašto Bog ne sluša moje molitve?” Posebno sam se setila deteta jednog rođaka koje je dobilo oštećenje mozga zbog kasnog lečenja visoke temperature. Moj sin je još uvek bio tako mlad, i pitala sam se da li će njegove česte visoke temperature oštetiti njegov mozak i uticati na njegovu inteligenciju. I sama pomisao na to ispunjavala me je srceparajućim bolom. Prethodno sam već izgubila blizance a lekar je rekao da moje telo teško ostaje u drugom stanju, pa ako se nešto desi mom sinu, kako ću nastaviti dalje? Razmišljajući o svemu ovome, nisam mogla a da gorko ne zaplačem, i plakala sam dok sam se očajnički molila Bogu, tražeći od Njega da se smiluje i zaštiti mog sina, i da ga brzo izleči. Ali bez obzira koliko sam se molila, izgledalo je kao da me Bog ne sluša. Posle nekog vremena, ne samo da se bolest mog deteta nije poboljšala, već je počeo još češće da dobija groznicu, i kad god bi dobio groznicu, nije mogao normalno da diše, nije mogao ništa da jede i povraćao bi posle jela. Bilo je previše bolno gledati kako moje dete mora da podnosi toliko patnje u tako mladom uzrastu. i počela sam da sumnjam u Boga, misleći: „Kada sam verovala u Gospoda Isusa, On je uvek pružao isceljenje kada sam se molila zbog bolesti, ali sada kada sam poverovala u Svemogućeg Boga, zašto moje molitve nisu delotvorne? Da li verujem u pogrešnu stvar? Da li je Svemogući Bog zaista Gospod Isus koji se vratio?” Pošto je moje dete tako često bilo bolesno, sva moja pažnja bila je usmerena na brigu o njemu. Nisam redovno prisustvovala okupljanjima, nisam mogla da se usredsredim na jedenje i pijenje Božjih reči i nisam imala šta da kažem u svojim molitvama. Moje srce se udaljavalo od Boga.

Kasnije su neke sestre došle da mi pomognu i podrže me, i pronašle su neke odlomke Božjih reči da ih pročitam. Pročitala sam ove reči Svemogućeg Boga: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka. (…) Sve što ljudi čine zahteva od njih da svojim trudom plate određenu cenu. Bez stvarnih teškoća, oni ne mogu da udovolje Bogu; oni se čak ni ne približe tome da udovolje Bogu i samo izgovaraju prazne parole! Mogu li ove prazne parole da udovolje Bogu? Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da udovoljiš Bogu i kako da ostaneš postojan u svom svedočenju o Njemu? Treba da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Jedna od mojih sestara je rekla: „Mnoge razočaravajuće stvari će se desiti u našim životima, a iza svake od njih je duhovna bitka. Sa Božje strane, Bog nas iskušava, gledajući da li imamo vere u Njega i da li možemo čvrsto da stojimo u svom svedočenju; sa Sotonine strane, Sotona nas napada i iskušava, s ciljem da nas navede da sumnjamo u Božje delo, čineći da poričemo i izdamo Boga. Baš kao Jov. Na površini, samo je izgledalo kao da su mu razbojnici oteli imovinu, i da je bio prekriven bolnim čirevima, ali u stvarnosti, to je Sotona sklapao opkladu sa Bogom, samo da vidi na čiju će stranu Jov stati. Danas je Svemogući Bog došao da izrazi istinu da nas spase, a Sotona to ne može da podnese, pa Sotona koristi bolesti naše dece da nas napadne i ometa, pokušavajući da nas navede da sumnjamo u Boga ili čak da Ga poričemo i napustimo. Moramo više da se molimo i oslanjamo na Boga da bismo prozreli Sotonine spletke.” Nakon što sam čula sestrinu besedu, razmislila sam o svom ponašanju i stvarima koje sam otkrivala, i videla sam da nemam stvarne vere ni pokornosti Bogu, i da takođe nisam imala sposobnost raspoznavanja Sotoninih spletki. Samo sam se oslanjala na svoj entuzijazam u svojoj veri, i mislila sam sa svojim predstavama i uobraziljama da je Gospod Isus lečio bolesne, isterivao demone i davao blagodat i blagoslove, i da, pošto je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, On sigurno može da pokazuje znake i čuda da leči bolesne i isteruje demone, pa sam se stalno molila Bogu, tražeći od Njega da izleči moje dete. Mislila sam da će Bog sigurno uzeti u obzir moje strastveno traganje i brzo izlečiti moje dete. Ali kada je stvarnost bila potpuna suprotnost onome što sam mislila, i stanje mog deteta se ne samo nije poboljšalo, već se pogoršalo, počela sam da sumnjam u Boga, i izgubila sam motivaciju da se molim, prisustvujem okupljanjima i obavljam svoje dužnosti. Otkrila sam toliko iskvarenosti, a da toga nisam ni bila svesna. Čak sam mislila da su moje ideje potpuno ispravne, ali shvatila sam da sam bila potpuno smetena u svojoj veri u Boga! Shvativši svoje nedostatke, svesno sam više jela i pila Božje reči i prisustvovala većem broju okupljanja, i takođe sam se molila Bogu, tražeći od Njega da mi da veru i snagu kako bih mogla čvrsto da stojim u ovoj situaciji i izvučem pouke iz bolesti mog deteta.

Jednog dana, pročitala sam nekoliko odlomaka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „U čovekovim predstavama, Bog uvek mora da pokazuje znamenja i čuda, uvek mora da isceljuje bolesne i izgoni demone i uvek mora da bude baš kao Isus. Ali ovog puta Bog uopšte nije takav. Ako bi tokom poslednjih dana Bog i dalje pokazivao znamenja i čudesa, ako bi i dalje izgonio demone i isceljivao bolesne – ako bi, dakle, činio isto što i Isus – onda bi Bog ponavljao isto delo, a delo Isusovo ne bi imalo nikakav značaj ni vrednost. Prema tome, Bog obavlja po jednu etapu dela u svakom dobu. Kada se obavi svaka etapa Njegovog dela, ubrzo je oponašaju zli duhovi, a nakon što Sotona počne Boga da prati u stopu, Bog menja svoju metodu. Čim Bog dovrši neku etapu Svog dela, zli duhovi počinju da je oponašaju. Sa ovim morate biti načisto. Zašto se Božje delo danas razlikuje od Isusovog? Zašto Bog danas ne pokazuje znamenja i čudesa, ne izgoni demone i ne isceljuje bolesne? Da je Isusovo delo bilo isto kao i delo obavljeno tokom Doba zakona, da li bi On mogao da predstavlja Boga iz Doba blagodati? Da li bi mogao da obavi delo raspeća? Da je, kao u Doba zakona, Isus ušao u hram i poštovao Šabat, tada Ga niko ne bi proganjao i svi bi ga oberučke prihvatili. Da je bilo tako, da li bi On mogao biti razapet? Da li bi On mogao da dovrši delo iskupljenja? Kakvog bi smisla imalo da ovaploćeni Bog poslednjih dana pokazuje znamenja i čudesa, kao što je to činio Isus? Samo ako Bog obavi još jedan deo Svog dela tokom poslednjih dana, onaj koji predstavlja sastavni deo Njegovog plana upravljanja, čovek će moći da stekne dublje znanje o Bogu i tek tada će moći da se dovrši Božji plan upravljanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje Božjeg dela danas”). „Delo koje Bog obavlja tokom ovog doba sastoji se prvenstveno u pružanju reči života za čoveka, razotkrivanju čovekove priroda-suštine i njegove iskvarene naravi; eliminisanju religioznih predstava, feudalnog i zastarelog razmišljanja, ljudskih znanja i kultura. Sve to se mora prečistiti kroz razotkrivanje Božjim rečima. U poslednjim danima, Bog koristi reči, a ne znamenja i čudesa da bi usavršio čoveka. On koristi Svoje reči da razotkrije čoveka, da sudi čoveku, da izgrdi čoveka i da usavrši čoveka, kako bi čovek u Božjim rečima sagledao mudrost i divotu Božju i shvatio Božju narav i kako bi, kroz Božje reči, čovek sagledao dela Božja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje Božjeg dela danas”). „Danas bi svima trebalo da bude jasno da je, u poslednjim danima, Bog načelno postigao to da ’Reč biva ovaploćena’. Svojim stvarnim delom na zemlji, On čini da ga čovek spozna i da se bavi Njime, i da vidi Njegova praktična dela. On čini da čovek jasno uvidi kako je On u stanju da čini znamenja i čudesa, ali da ima i trenutaka kada On to nije u stanju da učini; ovo zavisi od konkretnog doba. Na osnovu toga, možeš da vidiš da Bog nije nesposoban da pokaže znamenja i čudesa, već da, umesto toga, On Svoj način rada menja u skladu sa delom koje treba da obavi i u skladu sa datim dobom. U sadašnjoj etapi dela, On ne prikazuje znamenja i čudesa; razlog zbog kojeg je znamenja i čudesa prikazivao u Isusovo doba leži u tome što je Njegovo delo u tom dobu bilo drugačije. Bog danas ne obavlja to delo, a neki ljudi veruju da On nije u stanju da prikaže znamenja i čudesa ili pak misle da, ako ne prikazuje znamenja i čudesa, onda On i nije Bog. Zar to nije zabluda? Bog je u stanju da prikaže znamenja i čudesa, ali On sada deluje u drugačijem dobu, te ih stoga ne prikazuje. Pošto je ovo drugačije doba i pošto je ovo drugačija etapa Božjeg dela, to su i postignuća koja Bog jasno pokazuje takođe drugačija. Čovekova vera u Boga nije vera u znamenja i čudesa, niti verovanje u čuda, već vera u Njegovo praktično delo u novom dobu. Čovek spoznaje Boga kroz način na koji Bog deluje i to znanje stvara u čoveku veru u Boga, drugim rečima, veru u delo i postignuća Božja. U ovoj etapi dela Bog uglavnom govori. Ne čekaj da vidiš znamenja i čudesa; nećeš videti ništa od toga! To je zato što nisi rođen u Doba blagodati. Da si tada rođen, video bi znamenja i čudesa, ali si rođen tokom poslednjih dana pa možeš da vidiš samo praktičnost i normalnost Božju. Ne očekuj da vidiš natprirodnog Isusa tokom poslednjih dana. U stanju si samo da vidiš praktičnog ovaploćenog Boga, koji se ne razlikuje ni od jednog normalnog ljudskog bića. U svakom dobu Bog jasno pokazuje različita dela. U svakom dobu On jasno pokazuje deo Božjih dela, a delo svakoga doba predstavlja jedan deo Božje naravi i jedan deo Božjih dela. Dela koja On jasno pokazuje razlikuju se po dobu u kojem On deluje, ali sva ona pružaju čoveku dublje saznanje o Bogu i veru u Boga koja je istinitija i realnija. Čovek veruje u Boga zbog svih Božjih dela, jer je Bog tako čudesan i tako velik, i jer je svemoguć i nedokučiv” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje Božjeg dela danas”).

Nakon čitanja Božjih reči, srce mi je postalo mnogo svetlije. Stekla sam neko razumevanje o delu koje Bog čini u poslednjim danima. Kada Bog čini delo poslednjih dana, nije da On ne može da pokazuje znake i čuda, već da, u ovom poslednjem dobu, Bog više ne dela na taj način. U delu koje Bog sada vrši On koristi reči kako bi ljude usavršio i pročistio. Kroz Svoje reči, On razotkriva stvari kao što su sotonske iskvarene naravi ljudi, ljudske stare misli i razne ljudske religijske predstave o Bogu, omogućavajući ljudima da odbace svoje sotonske iskvarene naravi. Kada bi Božje delo u poslednjim danima i dalje bilo lečenje bolesnih, isterivanje demona i pokazivanje znakova i čuda, omogućavajući ljudima da vide Boga kao posebno natprirodnog, ljudske iskvarene naravi ne bi se lako otkrile i oni se ne bi bunili protiv Boga niti Mu se opirali. Na taj način, nikada ne bismo shvatili stvari u nama koje se bune protiv Boga i opiru Mu se, a još manje bismo bili pročišćeni ili usavršeni. Baš kao sa mnom, da je bolest mog deteta bila izlečena odmah nakon što sam se pomolila, ne bih imala nikakve predstave o Bogu, niti bih sumnjala u Njega, i mislila bih da imam veliku veru u Boga i da zaista tragam. Ali kada bolest mog deteta nije bila izlečena, razvila sam nerazumevanja i predstave o Bogu, i žalila sam se da Bog ne uslišava moje molitve, pa čak sam i sumnjala u Boga. Nisam želela da se molim niti da prisustvujem okupljanjima, a moj početni entuzijazam je brzo izbledeo. Kroz ova stvarna i praktična otkrivenja, moja iskvarenost, buntovništvo i predstave o Bogu potpuno su se razotkrili. Tek tada sam shvatila da sam procenjivala da li je delo od Boga na osnovu toga da li su pokazivani znaci i čuda ili da li su lečene bolesti ljudi i isterivani demoni, ali taj stav je pogrešan. Bog vrši etapu dela u svakom dobu, a novo doba zahteva novo delo. U Dobu blagodati, Gospod Isus je izvršio delo iskupljenja, i On je lečio bolesne, isterivao demone i pokazao neke znake i čuda. Ali sada je Doba carstva, poslednje doba, i Bog vrši delo suda i pročišćenja ljudi kroz Svoje reči, tako klasifikujući sve ljude prema njihovoj vrsti, zatim nagrađujući dobre i kažnjavajući zle, i okončavajući ovo staro doba. Kada bi Svemogući Bog i dalje radio kao Gospod Isus, pokazujući znake i čuda, lečeći bolesne i isterujući demone, zar ne bi ponavljao Svoje delo? Kako bi se onda doba moglo završiti? Štaviše, zli duhovi takođe mogu da oponašaju delo koje je Bog učinio, i ako bih procenjivala da li je delo od Boga po tome da li se pokazuju znaci i čuda ili da li se leče bolesti ljudi, na kraju bih delo Sotone i zlih duhova tretirala kao delo Božje, i hulila bih na Boga! Formalno sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, ali nisam imala istinsko razumevanje Boga, i dalje sam gledala na najnovije Božje delo kroz perspektivu traženja da se hlebom najedem kao u Dobu blagodati. Samo sam pokušavala da idem starim putem u novim cipelama. Ovakva vera ne nailazi na Božje odobravanje. Božje delo u poslednjim danima nema za cilj da usavrši ljude kroz znake i čuda, već kroz Njegove reči. To je zaista svemogućnost i mudrost Božja! Kada bi se pokazivali znaci i čuda, ljudi bi svi poverovali kada bi ih videli, i ne bi bilo otpora, ali kako bi onda bilo moguće razlikovati jarčeve od ovaca, kukolj od pšenice, istinske vernike od lažnih i dobre sluge od zlih slugu? Kako bi Bog mogao da čini delo usavršavanja, otkrivanja i uklanjanja ljudi? Sada Svemogući Bog radi izražavajući istinu da osvoji i spase ljude, i On ne pokazuje znake i čuda. On samo gleda da li ljudi mogu da prihvate istinu, i na taj način, samo oni koji istinski veruju u Boga mogu biti spaseni, a oni koji pripadaju đavolu Sotoni biće otkriveni i uklonjeni. Vidim da što je Božje delo normalnije i praktičnije, to je više Njegove mudrosti u njemu. Božji način rada na ovaj način je zaista divan! Da nije bilo otkrivenja činjenica i razotkrivanja Božjim rečima, nikada ne bih shvatila da sam verovala u Boga sa nejasnoćom i predstavama, niti bih shvatila da sam se i dalje opirala i bunila protiv Boga, a još manje bih stekla bilo kakvo razumevanje Božjeg praktičnog dela. U tom trenutku, osetila sam veliko olakšanje i oslobođenje u srcu, i više se nisam očajnički nadala da će Bog pokazati znake i čuda da ukloni bolest mog deteta.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Da li sada shvatate šta je vera u Boga? Da li vera u Boga znači videti znamenje i čudesna dela? Da li znači uznošenje na nebo? Verovati u Boga nimalo nije lako. Te verske običaje treba odbaciti; potreba za izlečenjem bolesnih i za izgonom demona, usredsređivanje na znamenje i čudesna dela, žudnja za sticanjem što više Božjih blagodati, Božjeg mira i radosti, traganje za životnim šansama i telesnim utehama – sve su to verske prakse, a takve verske prakse su nejasna vrsta vere. Šta je prava vera u Boga danas? To je prihvatanje Božje reči kao tvoje život-stvarnosti i spoznavanje Boga putem Njegove reči da bi se dostigla tvoja istinska ljubav prema Njemu. Da bude jasnije: vera u Boga treba da ti omogući da se pokoriš Bogu, da voliš Boga i da ispunjavaš dužnost koju treba da ispunjava stvoreno biće. To je cilj verovanja u Boga. Moraš da dosegneš spoznaju divote Božje, da shvatiš koliko On zaslužuje da Ga se boje, i da spoznaš kako Bog u Svojim stvorenim bićima obavlja delo spasenja i usavršava ih – to su najosnovniji elementi tvoje vere u Boga. Vera u Boga je prvenstveno prelazak iz telesnog života u život ljubavi prema Bogu; iz življenja u iskvarenosti u življenje unutar života Božjih reči; to je izbavljanje od Sotonine vlasti i život pod Božjim staranjem i zaštitom; to je sposobnost pokornosti Bogu, a ne telu; to je dozvoljavanje Bogu da zadobije čitavo tvoje srce, dozvoljavanje Bogu da te usavrši i oslobađanje od iskvarene sotonske naravi. Vera u Boga je tu prvenstveno zato da bi velika moć i slava Božja mogle da se ispolje u tebi, da bi ti mogao da slediš Božju volju, da ostvariš Božji plan i da budeš sposoban da svedočiš o Bogu pred Sotonom. Vera u Boga ne treba da se vrti oko želje da se ugledaju znamenja i čudesna dela, niti treba da postoji zarad tvog tela. Ona treba da se svede na traganje za spoznajom Boga i na sposobnost pokornosti Bogu, te na to da Mu se, kao Petar, bude pokoran do smrti. To su glavni ciljevi verovanja u Boga. (…) Ako u svojoj veri stalno pokušavaš da ugledaš znamenje i čudesna dela, onda je stanovište takve vere u Boga pogrešno. Vera u Boga prvenstveno znači prihvatanje Božje reči kao život-stvarnosti. Božji cilj postiže se samo praktičnom primenom reči Božjih iz Njegovih usta i njihovom primenom u sebi. U svojoj veri u Boga, čovek treba da teži da ga Bog usavrši, da može da se pokori Bogu i da Mu u potpunosti bude pokoran. Ako bez ikakvih primedbi možeš da budeš pokoran Bogu, da vodiš računa o Božjim namerama, da dosegneš Petrov rast, da poseduješ Petrovo ophođenje o kojem je Bog govorio, tada će tvoja vera u Boga biti uspešna i to će značiti da te je Bog zadobio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Sve se postiže rečju Božjom”). Iz Božjih reči sam shvatila ispravnu perspektivu u pogledu vere. Vera nije radi sticanja blagodati i blagoslova, niti je radi mirnog i glatkog života tela. To nije stvarna vera. Bog se nada da možemo da tragamo za istinom, da živimo po Njegovim rečima kada se stvari dese, i da koristimo svoje stvarno proživljavanje da svedočimo o Bogu i slavimo Ga. To je ono što je istinska vera. Bila sam isključivo usredsređena na nadu da će bolest mog deteta biti izlečena, a ipak nisam znala šta je Božja namera, niti kako je trebalo da čvrsto stojim u svom svedočenju za Boga. Potpuno sam se valjala u svojoj iskvarenoj naravi, osuđujući i ograničavajući Boga na osnovu sopstvenih predstava, pa čak i sumnjajući u Boga i poričući Božje delo. Na koji način sam imala imalo istinske vere u Boga ili pokornosti Njemu? Zaista nisam imala nikakvog svedočanstva! Kada je moje dete bilo bolesno, Bog je takođe ispitivao moj stav, gledajući da li imam istinsku veru u Njega i istinsku pokornost Njemu. Morala sam da ostavim po strani sopstvene predstave, i bez obzira šta se dešavalo sa bolešću mog deteta, nisam smela da nastavim da budem tako negativna, slaba, niti da se udaljavam od Boga.

Ali odluke je lako doneti. Mnogo je teže istinski praktikovati istinu. Jednog popodneva, baš kada smo hteli da se okupimo, moje dete je ponovo dobilo groznicu, i jasno sam shvatila u svom srcu da je to Sotona pokušavao da me iskuša, i pokušavao da me natera da odustanem od okupljanja. Setila sam se Božjih reči: „Ako ne možeš da svedočiš pred Sotonom, Sotona će te ismevati, ophodiće se prema tebi kao da si bezvredan, kao da si igračka, često će te praviti budalom i izluđivati te” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Sotona je znao da je ono o čemu sam najviše brinula bilo moje dete, pa je stalno koristio bolest mog deteta da bi pokušao da me ometa i spreči da se okupljam. U prošlosti nisam razumela istinu i nisam mogla da prozrem Sotonine spletke, i svaki put kada bi došlo do sukoba između okupljanja i bolesti mog deteta, uspaničila bih se i brzo napustila okupljanje da odvedem dete kod lekara, i kao rezultat toga, Sotona me je vodio za nos. Kada nisam imala okupljanje, moje dete ne bi imalo groznicu, ali čim bih imala, on bi je dobio. Što sam više razmišljala o tome, to mi je postajalo jasnije da je ovo u potpunosti Sotonina spletka, i znala sam da više ne mogu biti vezana i kontrolisana od strane Sotone. Molila sam se Bogu u svom srcu: „Bože, ne želim više da me Sotona vara ili muči. Želim da se okupljam sa svojom braćom i sestrama. Molim Te, pomozi mi.” Nakon molitve, srce mi je postalo malo mirnije. Proverila sam sina, i njegova temperatura je bila samo blaga, i izgledao je dobro raspoložen, pa sam ga ostavila svekrvi, zamolila je da mu da lek za snižavanje temperature, i otišla sam na okupljanje. Na moje iznenađenje, posle okupljanja, vratila sam se i videla svoje dete kako se srećno igra igračkama. Svekrva je rekla da je temperatura spala bez leka. Bila sam toliko srećna i dirnuta da sam briznula u plač. Pomislila sam kako ranije temperatura mog sina nikada ne bi prestajala, i kako smo morali da idemo u bolnicu na infuziju da bi mu bilo bolje, ali ovog puta, temperatura je jednostavno spala bez ikakvog leka. Jedva sam mogla da poverujem, i u srcu sam neprestano zahvaljivala i slavila Boga. Kroz ovo iskustvo, takođe sam shvatila da, iako sam se u početku, kada je moje dete bilo bolesno, molila Bogu, Bog nije izlečio moje dete, i u tome je bila Božja mudrost. U to vreme, moje srce je bilo puno predstava, uobrazilja i ograničenja u vezi sa Bogom, i nisam imala razumevanja za Božje delo u poslednjim danima koje osvaja i usavršava ljude kroz Njegove reči, i nisam imala sposobnost raspoznavanja Sotoninih iskušenja i ometanja. Zato je Bog dopustio da Sotonina ometanja i iskušenja neprestano dolaze da me pročiste, kako bih mogla da razumem istinu i upoznam Boga. U tom procesu, otkrila sam predstave, nerazumevanja, pritužbe i sumnje prema Bogu, a Bog je onda koristio Svoje reči da me prosveti i vodi, razotkrivajući i sudeći mojim predstavama i iskvarenosti, omogućavajući mi da shvatim normalnu i praktičnu prirodu Božjeg dela u poslednjim danima, i da prepoznam sopstvenu pobunu i otpor, a takođe mi je pomogao da jasno vidim duhovnu bitku i naučim da raspoznam Sotonine spletke. Na kraju sam uspela da ostavim po strani svoje predstave, pobunim se protiv svog tela i praktikujem istinu. Videla sam da je Bog koji radi na ovaj način zaista svemoguć i praktičan, i izuzetno mudar. Kroz ovo iskustvo, zaista sam prepoznala autoritet i moć Božjih reči, i videla sam da Bog koristi praktične reči i praktično delo da osvoji i usavrši ljude, i da zadobije njihova srca. ovakvo Božje delo u poslednjim danima mnogo je značajnije od pokazivanja znakova i čuda. Ovo me je podsetilo na jedan odlomak Božjih reči: „U delu poslednjih dana, moć reči je veća od manifestacije znamenja i čudesa, a autoritet reči nadmašuje autoritet znamenja i čuda” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”). Ove reči su tako stvarne!

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči, i stekla sam neko razumevanje svoje iskvarene naravi. Svemogući Bog kaže: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela, i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada na ljude spustim Svoj gnev i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, kod njih se rodi sumnja. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a Ja ih ignorišem i osećam odvratnost prema njima, oni odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi koje mogu zadobiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). „Vi treba da razumete zašto verujete u Mene; ako samo želite da budete Moj učenik ili Moj pacijent, ili da postanete jedan od Mojih svetaca na nebu, onda će to što Me sledite biti besmisleno. Slediti Me na takav način naprosto bi bilo gubljenje energije; imati takvu vrstu vere u Mene bilo bi samo traćenje vaših dana, arčenje vaše mladosti. I na kraju ne biste dobili ništa. Zar to ne bi bio uzaludan posao? Odavno sam otišao od Jevreja i više nisam ni lekar niti lek čoveku. Ja više nisam tegleća marva čoveku da Me tera ili kolje kad god poželi, nego sam došao među ljude da sudim i grdim čoveka, kako bi Me čovek upoznao. Trebalo bi da znaš da sam jednom učinio delo iskupljenja; bio sam jednom Isus, ali nisam mogao zauvek da ostanem Isus, baš kao što sam jednom bio Jahve, ali kasnije postao Isus. Ja sam Bog ljudskog roda, Gospod stvaranja, ali ne mogu zauvek ostati Isus ili Jahve. Bio sam ono što čovek smatra lekarom, ali ne može se reći da je Bog ljudskom rodu samo lekar. Tako da ako se držite starih stavova u svojoj veri u Mene, onda nećete postići ništa. Bez obzira na to kako Me danas hvališ: ’Kako je Bog pun ljubavi prema čoveku; On me leči i daje mi blagoslove, mir i radost. Koliko je Bog dobar prema čoveku; ako samo verujemo u Njega, onda ne moramo da brinemo o novcu i bogatstvu…’, Ja i dalje ne mogu da prekinem Svoje prvobitno delo. Ako danas veruješ u Mene, primićeš samo Moju slavu i bićeš dostojan da svedočiš o Meni, a sve ostalo će biti manje važno. To mora da ti bude jasno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Promišljajući o Božjim rečima, videla sam prezrive namere u svojoj veri. Kada sam ranije verovala u Gospoda Isusa, uživala sam u blagodati, miru i radosti koje je Gospod davao, pa sam mislila da sam zaista blagoslovena verujući u Gospoda. Ali nakon što sam pronašla Svemogućeg Boga, videla sam kako Bog izražava istinu da spase ljude i na kraju ih uvede u carstvo nebesko, pa sam postala još aktivnija u svom traganju. Svaki dan sam jela i pila Božje reči i molila se Bogu, nikada nisam kasnila na okupljanja, a takođe sam propovedala jevanđelje i obavljala dužnost domaćina. Sve sam to činila da ugodim Bogu, misleći da će me Bog time još više obdariti blagodaću i blagosloviti. Videla sam da sam samo verovala u Boga da bih Ga iskoristila da zadovoljim svoju želju za blagoslovima. Uopšte me nije zanimalo kakvo delo Bog čini, niti me je zanimalo šta Bog zahteva od ljudi, kako ljudi treba da veruju u Boga da bi se uskladili sa Njegovim namerama i ugodili Mu, kakvi ljudi mogu ući u carstvo, da li moj način verovanja nailazi na Božje odobravanje, ili šta je ispravan pogled na veru u Boga. Ništa od toga nisam znala, niti sam ikada o tome razmišljala. Samo sam se oslanjala na svoj entuzijazam da se okupljam i propovedam jevanđelje, misleći da time ugađam Bogu i da treba da primim Njegove blagoslove. Kada je moje dete imalo visoku temperaturu koja nije spadala, blagodat i blagoslovi za koje sam se molila nisu se videli nigde, ali nisam tražila istinu niti sam razmišljala o sebi. Umesto toga, u svom srcu sam sumnjala u Boga i poricala Njegovo delo. Videla sam da je moja želja za blagoslovima bila prejaka. Bog je Stvoritelj, a ja sam stvoreno biće, pa je savršeno prirodno i opravdano da stvoreno biće veruje u Boga i obavlja svoju dužnost. Ne bi trebalo da pokušavam da se pogađam sa Bogom, a još manje da Mu postavljam nerazumne zahteve. Sada sam zaista shvatila da su Božje dobre namere bile u bolesti mog deteta. To mi je omogućilo da razmislim i shvatim svoju sotonsku narav i pogrešne stavove o veri. Takođe sam shvatila da prilikom procene da li je nešto zaista Božje delo, to ne bi trebalo da se zasniva na tome da li se pokazuju znaci i čuda, ili da li se dešava isceljenje bolesnih i isterivanje demona, ili da li se daju blagodat i blagoslovi, već da li se kroz to može izraziti istina, da li to delo može dovesti ljude do sve većeg razumevanja Boga, da li to delo može očistiti i preobraziti sotonske iskvarene naravi ljudi, i da li to delo može da spase ljude i da ih usavrši. Ako može postići ove efekte, onda je to sigurno delo Božje.

Prolazeći kroz bolest mog deteta, stekla sam neko razumevanje Njegovog dela, i stekla sam ispravne stavove i ispravno traganje u svojoj veri. Ovo je Božje istinsko spasenje za mene, i Njegova velika ljubav prema meni. Ova ljubav je nebrojeno puta veća od blagodati i blagoslova koje sam ikada ranije tražila ili kojima sam se nadala. Zahvalila sam Bogu iz dubine srca! Shvativši ovo, osetila sam stid i krivicu što sam u svojoj veri tražila samo blagodat i blagoslove, a nisam tragala za istinom, i da sam bila zaista glupa, neuka i slepa! Moram da se odreknem svojih namera da steknem blagoslove i da koračam pravim putem u svojoj veri.