U martu 2023. godine, naš okrug je održavao dopunske izbore za izbor okružnog starešine. Pomislila sam u sebi: „Iako moj život-ulazak nije bio najbolji, uvek sam bila odgovorna za rad na jevanđelju, obim posla koji sam nadgledala nije bio mali, a rad je takođe donosio neke rezultate. Na ovim izborima za okružnog starešinu, braća i sestre bi trebalo da izaberu mene, zar ne? Iako sam trenutno nadzornica za rad na jevanđelju, on obuhvata samo jedan zadatak i tek nekolicina ljudi zna za mene. Ali biti okružni starešina je druga stvar. Oni nadgledaju celokupan rad i više ljudi se ugleda na njih i divi im se. Ako na kraju budem izabrana, braća i sestre će sigurno misliti da stremim ka istini i da sam sposobna ne samo da nadgledam rad na jevanđelju, već i da budem starešina.” Razmišljajući o ovome, osećala sam se zaista srećno.

Tih dana sam bila zaista aktivna u svojim dužnostima i kad god bi neko postavio pitanje u grupnom ćaskanju, odmah bih odgovorila, a ponekad sam nasamo prijavljivala probleme starešinama i od njih tražila odgovore, želeći da pomisle da imam osećaj tereta i odgovornosti, i glasali za mene na izborima. Na moje potpuno zaprepašćenje, jedne večeri, videla sam poruku od viših starešina u kojoj su objavili da je sestra Šarlot izabrana za okružnog starešinu. Kada sam videla to ime, osećala sam se zaista uznemireno. Iako je Šarlot uvek obavljala dužnosti starešine, tek je došla u naš okrug da propoveda jevanđelje i nije bila baš upoznata sa situacijom ovde. Pa zašto je ona izabrana za okružnog starešinu? Neko vreme sam ja nadgledala njen rad, ali sada kada je odjednom izabrana za starešinu i treba da prati moj rad, kako ću ikada više moći da se pojavim pred drugima? Da li sam u očima braće i sestara zaista toliko inferiorna? Zaista sam želela da se raspravljam sa višim starešinama i pitam po čemu sam tačno lošija od Šarlot. Na kraju krajeva, što se tiče obima posla koji sam nadgledala, nije bila bolja od mene; što se tiče radnog iskustva i savladanih načela, takođe nije bila bolja od mene; što se tiče patnje i plaćanja cene, takođe sam mnogo propatila. Dok sam bila nadzornica za rad na jevanđelju, radila sam sve što je crkva uredila da radim, a kada sam nailazila na probleme u radu, ma koliko da je bilo teško ili bolno, nikada se nisam žalila niti gunđala. Zašto je uprkos svom mom trudu izabrana Šarlot, a ne ja? Da li je moguće da nešto nije u redu sa mnom? Nisam li bila pogodna da budem okružni starešina? Jesam li bila pogodna samo za dužnost koja obuhvata jedan zadatak? Što sam više razmišljala o tome, sve sam se neprijatnije osećala i više nisam bila usredsređena na svoje dužnosti.

Tokom tog vremena, crkveni rad na jevanđelju naišao je na neke teškoće i probleme, a upravo se desilo da je to područje bilo ono koje je Šarlot uglavnom nadgledala. Šarlot bi razgovarala sa braćom i sestrama o tome kako da reše te probleme. Iako ovaj posao nije bio u delokrugu mog nadzora, ipak sam duže vreme nadgledala rad na jevanđelju, pa sam mogla da razumem neke od problema i trebalo bi da sarađujem sa svima kako bismo zajedno došli do rešenja. Ali kada sam pomislila kako je ovo van delokruga mog nadzora, osetila sam da bi više starešine, ako zaista rešim probleme, sigurno pomislile da je to Šarlotino dostignuće i rekle bi da ona ima radne sposobnosti. Kada sam pomislila na ovo, nisam želela da učestvujem u diskusiji. Čak i kada bi me ponekad pitali, ljubazno bih izmišljala izgovore, govoreći: „Vi svi razgovarajte, ja se ne razumem mnogo u ovo.” Čak bih se hvatala za teškoće i probleme sestre Šarlot i s vremena na vreme bih iskaljivala svoje nezadovoljstvo na sestre oko sebe, govoreći: „Ne razumevanje načela jednostavno ne može da prođe. Sada kada u poslu ima toliko problema, kako može da prati rad i rešava probleme bez razumevanja načela?” Slušale bi i slagale se, govoreći: „Da, zaista nije u redu da ne razume načela, jer tako ne može da rešava probleme.” Čuvši to, potajno bih se radovala u sebi, misleći: „Pošto me ne cenite mnogo, onda neka onaj koga izaberete obavlja ovu dužnost kako treba. Želim da vidim koliko dobro ona zapravo može da obavi posao. Kada se pojave problemi u radu, koristiću činjenice da dokažem da ste pogrešno izabrali i videćete posledice toga što niste izabrali mene.” U stvarnosti, tokom tog vremena, bila sam ispunjena tamom i bolom, a kada sam videla te probleme koji su se javljali u radu, ponekad sam takođe osećala krivicu, misleći da bi trebalo da sarađujem sa Šarlot da što pre rešimo te probleme. Nekoliko puta sam želela da pošaljem poruku Šarlot, ali kada sam pomislila kako nisam izabrana za okružnog starešinu, nisam mogla da progutam svoj ponos i povlačila bih ruke sa tastature. Srce mi je bilo namučeno, u meni je tinjala borba, bila sam u agoniji. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno i da bi trebalo da ga odmah prilagodim i preokrenem, a ipak nisam želela da tražim besedu od svoje braće i sestara, a još manje da ostavim svoj ponos po strani i razgovaram sa Šarlot. Kada su starešine sprovodile neke zadatke, nisam bila voljna da ih radim. Pošto nisu dokučili načela, moja braća i sestre su živeli u teškoćama, bez pravca u obavljanju svoje dužnosti. Opala je efikasnost rada na jevanđelju koji sam nadgledala. Više starešine su besedile sa mnom i pružile mi smerinice kako bi mi pomogle da pratim rad na jevanđelju, ali bila sam opsednuta ugledom i statusom i misli mi nisu bile na dužnosti. Kada se radilo o zadacima koje su starešine uredile, nisam ih blagovremeno pratila niti sprovodila. Usled toga, efikasnost rada na jevanđelju nastavila je da opada, sve dok nije dostigla stanje skoro potpunog zastoja.

Nedugo zatim, bila sam smenjena. Starešine su me zatim zadužile da nadgledam rad na jevanđelju jedne grupe. Ne samo da nisam razmišljala o tome zašto sam smenjena, već sam se, umesto toga, žalila da starešine nije trebalo da me smene i nastavila sam da živim u osećanjima otpora, bez namere da pratim rad. Nadzornik me je razotkrio i orezao jer nisam na vreme rešavala probleme u radu i zato što je praćenje rada bilo tako usporeno, ali jednostavno nisam mogla to da prihvatim. Posle nešto više od mesec dana, posao koji sam nadgledala i dalje nije pokazivao nikakvo poboljšanje. Nadzornik je video da dosledno odbijam da prihvatim istinu i da promislim sebi, pa me je smenio sa mesta vođe grupe. Nakon ovoga, premeštena sam u običnu crkvu, a moje stanje se još više naglo pogoršalo. Nisam želela da razgovaram ni sa kim, pa čak ni na okupljanjima nisam htela da govorim. Starešine su nekoliko puta pokušale da mi pomognu, ali sam odbijala da odgovorim na njihove pozive. Osećala sam otpor prema tome da vođa grupe prati moj rad i nekoliko meseci nisam postizala nikakve rezultate u svojim dužnostima. Četiri meseca kasnije, starešine su me iznenada kontaktirale i raščlanile moje stanje, rekavši: „Braća i sestre su prijavili da je tvoj stav prema dužnostima nemaran, da nisi postigla nikakve stvarne rezultate i da postoje problemi sa tvojom ljudskošću. Otkako si smenjena, živiš u negativnom stanju i stanju otpora. Nisi imala stav prihvatanja istine i nisi razmišljala o sebi. Prema načelima, potrebno je da budeš izolovana radi razmišljanja.” Kada sam saznala da ću biti izolovana, um mi je bio prazan. Nikada nisam razmišljala o ovome. Toliko godina sam verovala u Boga, ostavljajući porodicu i karijeru radi svoje dužnosti, a ipak sam završila tako što sam izolovana. Tih dana često sam razmišljala o onome što su starešine rekle kada su me detaljno analizirale: „Ti nisi neko ko prihvata istinu. Imaš problema sa svojom ljudskošću. Nemaš nimalo stvarne pokornosti.” Ove reči su mi se stalno vrtele po glavi i stalno sam se pitala: „Da li je moguće da sam ja zaista pogrešna osoba? Da li je moguće da je moj put vere došao do kraja?” Osećala sam prazninu u srcu i želela sam da plačem, ali suze nisu dolazile. Osećala sam kao da za mene nema ishoda i čak sam pomišljala i o povratku u svet. Kada sam zaista želela da odem, srce mi je bilo ispunjeno krivicom i setila sam se kako sam jednom dala zavet Bogu da neću napustiti Boga bez obzira na situaciju sa kojom se suočim. Toliko godina sam verovala u Boga i jela sam i pila toliko Božje reči i uživala u tolikoj Njegovoj blagodati i blagoslovu, pa bih zaista bila bez savesti da odem ovako. Ali kada sam pomislila kako me je crkva već izolovala, postala sam zaista negativna i nisam znala šta da radim. Tokom tog vremena, nisam želela nikoga da vidim i provodila sam dane osećajući se kao hodajući leš.

Jednog dana, odjednom me je užasno zaboleo zub i nijedan lek koji sam uzela nije pomogao. Noću sam mogla samo da plačem sama pod ćebetom, a srce mi je bilo ispunjeno neopisivom usamljenošću i pustoši. Želela sam da se molim Bogu, ali osećala sam se previše posramljeno da se suočim sa Njim. Osećala sam kao da nisam neko koga bi Bog spasao i da više nisam dostojna da se molim Bogu. Što sam više zatvarala svoje srce za Boga, zubobolja je postajala sve gora. Mogla sam samo da vapim u svom srcu: „Bože, Bože…” U trenutku kada se moje srce otvorilo Bogu, kleknula sam pred Njega i pomolila se: „Bože, osećam se užasno. Ne želim da odustanem od svoje vere u Tebe, ali trenutno ne znam šta da radim.” Nakon molitve, setila sam se ovih odlomaka Božjih reči: „Pošto si siguran da je ovaj put istinit, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). „Bez obzira na greške koje si počinio, ma koliko da si pogrešno skretao i ma koliko da si prestupio, nemoj da dozvoliš da ti to postane breme ili prekomerni prtljag, koji ćeš morati da nosiš sa sobom u svom stremljenju ka razumevanju Boga. Samo nastavi da marširaš dalje” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Promišljajući o Božjim rečima, bila sam duboko dirnuta. Osetila sam da me Bog i dalje usmerava, ohrabrujući me da ne odustanem i da nastavim napred, i osetila sam veliku snagu u svom srcu. Kada sam pomislila na ovo, osećala sam se zaista krivom. Jasno je da sam ja težila ugledu i statusu, nisam išla pravim putem i prekidala sam i i ometala crkveni rad. Kada nisam mogla da steknem ugled ili status, postala sam negativna i suprotstavljala sam se, zanemarujući crkveni rad. S obzirom na moje ponašanje, kako god da je crkva postupila sa mnom bilo je opravdano. Ipak, nakon što sam izolovana, ostala sam nepopustljiva, pružala sam, pa sam čak želela i da izdam Boga, pogrešno razumevajući Njegovo srce. Videla sam koliko sam bila potpuno lišena savesti i razuma. Verovala sam u Boga mnogo godina, jela sam i pila toliko Njegovih reči i znala sam da je ovo istiniti put, zato bi trebalo da istrajem u svojoj veri, i čak i bez dobrog ishoda, trebalo bi da sledim Boga do kraja. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, pogrešila sam i bila sam tako buntovna. To što sam dospela do ove tačke moja je krivica. Bože, voljna sam da ozbiljno razmislim o sebi i da ustanem tamo gde sam pala. Molim Te, ne napuštaj me. Molim Te, prosveti me i usmeri me, kako bih mogla da razumem svoje probleme.” Tih dana, stalno sam ovako vapila Bogu.

Tokom jedne od mojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Antihristi sopstveni status i ugled smatraju važnijim od svega ostalog. Ne samo da su ovi ljudi lažljivi, prepredeni i rđavi, već su i izuzetno zlobni. I šta preduzimaju kada otkriju da im je status ugrožen, ili kada u srcima drugih izgube svoje mesto, kada izgube podršku i naklonost ovih ljudi, kada ih ljudi više ne poštuju i na njih se ne ugledaju, i kada budu javno osramoćeni? Oni iznenada postaju neprijateljski nastrojeni. Čim izgube svoj status, više ne žele da obavljaju nikakvu dužnost, sve što rade je površno i nisu više zainteresovani da išta rade. Ipak, to nije najgori oblik njihovog ispoljavanja. A koji je najgori? Čim ti ljudi izgube status i više se niko na njih ne ugleda i nikoga ne mogu da navode na pogrešan put, na videlo izlaze mržnja, ljubomora i osveta. Oni ne samo da nemaju bogobojažljivo srce, već nemaju ni trunku pokornosti. Osim toga, u svom srcu su skloni da mrze Božju kuću, crkvu, kao i starešine i delatnike; žude za tim da rad crkve zapadne u probleme ili da u njemu dođe do zastoja; žele da ismevaju crkvu, kao i braću i sestre. Povrh toga, mrze svakoga ko stremi ka istini i ko se boji Boga. Napadaju i ismevaju svakoga ko je odan svojoj dužnosti i spreman da plati cenu. To je narav antihrista – pa, zar nije zlobna?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Kada sam videla ovaj odlomak Božjih reči, osetila sam se duboko uznemireno. Osećala sam da svako ponašanje koje je Bog razotkrio kao da opisuje mene, posebno kada sam videla Božje reči koje kažu da antihristi cene svoj ugled i status više od svega i da nemaju pokornosti Bogu niti straha od Njega. Oni razbijaju glavu i koriste sva sredstva da steknu status, a kada izgube svoj ugled i status, ili izgube podršku i divljenje ljudi, odmah postaju neprijateljski raspoloženi, postaju negativni i zabušavaju na poslu, i u srcima im se razvija ljubomora i mržnja. Žarko žele da se pojave problemi u crkvenom radu kako bi se smejali crkvi. Onda sam pogledala svoje ponašanje – zar nije bilo potpuno isto? U prošlosti, da bih bila izabrana za okružnog starešinu i stekla poštovanje braće i sestara, kada sam videla da braća i sestre šalju poruke sa pitanjima, odmah bih uskočila da odgovorim, želeći da privučem pažnju starešina. Ali kada sam saznala da je Šarlot izabrana za okružnog starešinu, nisam razmišljala o tome gde grešim. Umesto toga, zato što nisam bila izabrana i zato što nisam mogla da dobijem status niti divljenje više ljudi, počela sam da se opirem i da se raspravljam u svom srcu. Mislila sam da imam više iskustva i da sam duže nadgledala rad na jevanđelju od Šarlot, pa sam, uzimajući te stvari kao svoj kapital, postala nezadovoljna i nesrećna, i koristila sam svoje dužnosti da iskalim svoje frustracije. Kada sam videla da je rad na jevanđelju koji je Šarlot nadgledala naišao na probleme, ne samo da nisam pomogla u rešavanju problema, već sam se i radovala tim nesrećama. Čak sam želela da se ti problemi ne reše kako bi braća i sestre mogli da vide da Šarlot zaista nije tako dobra kao ja i kako bi se osramotila pred njima. Ne samo to, takođe sam iskaljivala svoje nezadovoljstvo na sestre oko sebe. Hvatala sam se za neke male probleme u Šarlotinim dužnostima i iza njenih leđa sam sudila da joj nedostaju radne sposobnosti, nadajući se da će braća i sestre stati na moju stranu i pomisliti da je crkva izabrala pogrešnu osobu i zanemarila moje talente. Videla sam da sam bila potpuno beskrupulozna u svojoj težnji za ugledom i statusom i da je moja narav zlonamerna i opaka. Čak i nakon što sam smenjena, ne samo da nisam razmišljala o sebi niti sam spoznala sebe, već sam se i dalje opirala i odbijala da se pokorim, a kada su starešine pokušale da besede sa mnom, nisam bila voljna da se uključim. Zaista nisam imala srce koje se pokorava Bogu ili Ga se boji, a još manje sam imala bilo kakav stav traganja za istinom ili prihvatanja istine. U tom trenutku, odjednom sam shvatila da to što nisam izabrana za starešinu zapravo predstavlja zaštitu za mene. Jer moja narav je bila opaka i previše sam se fokusirala na status, kada nisam stekla status, postala sam mrzovoljna, smejala sam se drugima, pa čak sam i osuđivala i podrivala druge. Da sam zaista stekla status, svakoga ko me ne bi slušao sigurno bih potisnula i isključila i počinila bih još veća zla. Kada sam o ovome razmišljala, shvatila sam koliko je moja situacija bila opasna. Ipak, bila sam potpuno nesvesna i ostala sam tvrdoglava i nepopustljiva. Da nije bilo moje izolacije, ostala bih tvrdoglava i ne bih se pokajala. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, hvala Ti na Tvom usmeravanju. Sada imam malo razumevanja o sebi i vidim da stojim na ivici litice. To što nisam izbačena već je Tvoja milost i Ti si mi time dao priliku da se pokajem. Bože, voljna sam da se istinski pokajem. Molim Te, usmeri me da prozrem suštinu i posledice težnje za statusom.”

Tokom jedne od mojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Način na koji antihristi neguju svoj lični ugled i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. (…) Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da je u srcima antihrista težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; a težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini; steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju slavu, dobitak ni status, da se niko ne ugleda na njih, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Zar ja nisam bez nade?’ Često u svom srcu kalkulišu o takvim stvarima. Kalkulišu kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, kako da ih ljudi slušaju dok govore i da ih podržavaju u postupcima, kako da navedu ljude da ih svuda slede i kako da oni imaju glavnu reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da težnja antihrista za ugledom i statusom nije privremena i da je to nešto unutar njegove prirode i suštine. Antihristi uzimaju težnju za ugledom i statusom kao svoj životni cilj. Veruju da sticanjem ugleda i statusa stiču sve i da kada izgube ugled i status, život gubi smisao. Shvatila sam da sam bila baš takva. Od detinjstva sam živela po sotonskim otrovima poput „Težnja da se istaknem i budem iznad drugih” i „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”. U školi sam težila da budem najbolji učenik i istaknuta u razredu i mislila sam da ću time zaslužiti divljenje svojih nastavnika i drugova iz razreda. Nakon što sam se udala, kada sam videla da su mnogi rođaci i komšije sa muževe strane imućniji od nas, nisam bila voljna da zaostajem. Ubrzo nakon udaje, otvorila sam posao sa svojim mužem, želeći da postanem neko ko je bogat u selu i da se izdignem iz mase. Nakon što sam pronašla Boga, i dalje sam ugled i status učinila predmetom svog stremljenja, misleći da će se, ako postanem starešina, obim mojih odgovornosti proširiti i da će mi se više ljudi diviti i ugledati se na mene. Verovala sam da je to jedini način da se živi smislenim i vrednim životom. Da bih stekla status i divljenje, razbijala sam glavu u svom nastojanju. Ali kada nisam izabrana za starešinu i nisam mogla da steknem divljenje i podršku svoje braće i sestara, postala sam nezadovoljna i nesrećna i sudila sam novoizabranom starešini kako mi se prohtelo. Čak i kada sam videla probleme u radu na jevanđelju, ignorisala sam ih, čak sam se i smejala drugima. Kada sam smenjena sa mesta nadzornice, nastavila sam da budem negativna i da se suprotstavljam, a kada su drugi pratili moj rad, takođe sam osećala otpor. Čak i kada sam izolovana, nisam razmišljala o sebi, već sam pomišljala da izdam Boga i napustim Njegovu kuću. Videla sam da sam već krenula putem antihrista. U tom trenutku, duboko u sebi sam osetila da me je stremljenje ka ugledu i statusu zaista toliko povredilo. U svojoj težnji za ugledom i statusom, izgubila sam najosnovniju ljudskost i razum. Dovela sam do prekidanja crkvenog rada i nanela štetu ljudima oko sebe; moja težnja za ugledom i statusom samo bi me sve više udaljavala od Boga i učinila da sve više gubim ljudsko obličje. Razmišljajući o ovome, osetila sam želju da se brzo oslobodim ove težnje za ugledom i statusom i bila sam odlučnoa da stremim ka istini.

Pročitala sam još Božjih reči: „Stremljenje ugledu i statusu nije pravi put – on vodi u sasvim suprotnom smeru od stremljenja ka istini. Sve u svemu, koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da to ostaviš po strani, onda će to uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti moći da kontroliše smer tvog života i cilj tvog stremljenja, i da na njih utiče, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako nikad ne možeš da odustaneš od svog stremljenja statusu, to će uticati na tvoju sposobnost da svoju dužnost obavljaš u skladu sa merilom, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i to je upravo ona stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Zar u svemu ovome nema pomalo osobine protivljenja Bogu? Bog ljudima nije odredio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak. Razumeš to, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da težnja za ugledom i statusom nije pravi put i da je to ono što Bog najviše mrzi. Bog ljudima daje dužnosti, a ne status, a Njegova namera je da ljudi budu u skladu s merilom kao stvorena bića, a ne da ljudi postanu pojedinci sa statusom i ugledom. Ako ljudi neprestano teže ugledu i statusu, to je suprotno Božjim zahtevima, i u suštini, to je suprotstavljanje Bogu, a konačni ishod toga je da ih Bog razotkrije i eliminiše. Razmišljajući o svojoj prošloj službi kao nadzornice za rad na jevanđelju, videla sam da sam imala mnogo odgovornosti, ali nisam se fokusirala na to kako da dobro obavim svoj osnovni posao. Umesto toga, bila sam nezadovoljna, želeći da budem izabrana za okružnog starešinu kako bih postigla viši status i da mi se više ljudi divi. Pomislila sam na arhanđela na početku. Bog ga je postavio za vladara nad anđelima, ali on nije bio zadovoljan i želeo je da bude ravan Bogu, i na kraju ga je Bog bacio u vazduh. Moje ponašanje je bilo baš kao arhanđelovo; Uvek sam želela da dobijem viši položaj, da mi se više ljudi divi i obožava me. U suštini, borila sam se sa Bogom za ljude, želeći da imam mesto u njihovim srcima. Kada nisam izabrana za okružnog starešinu i moje ambicije i želje nisu bile ispunjene, postala sam nezadovoljna, ogorčena, nisam se pokoravala situaciji koju je Bog orkestrirao i iskaljivala sam svoje frustracije na poslu i suprotstavljala se Bogu. Iskaljivala sam svoje nezadovoljstvo na račun crkvenog rada i to je bilo opiranje Bogu! U tom trenutku, počela sam da stičem neko razumevanje onoga što je Bog rekao o težnji za ugledom i statusom kao ćorsokaku. Kada sam razmišljala o ovome, bila sam zaista zahvalna za situaciju koju je Bog uredio za mene. Da nisam bila izolovana, ne bih se na vreme probudila i ne bih znala prirodu i posledice težnje za ugledom i statusom. To što me crkva nije izbacila već me samo izolovala već je bila Božja milost prema meni.

Jednog dana tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči i znala sam kako treba da se odnosim prema činjenici da nisam izabrana za okružnog starešinu. Svemogući Bog kaže: „Ako misliš da si sposoban da budeš starešina, da poseduješ talenat, kov i ljudskost za starešinstvo, ali te Božja kuća nije unapredila, a braća i sestre te nisu izabrali, kako treba da postupaš po tom pitanju? Postoji put primene koji možeš da slediš. Moraš temeljno da spoznaš sebe. Pogledaj da li se možda sve svodi na to da imaš problem sa svojom ljudskošću ili da otkrivanje nekog aspekta tvoje iskvarene naravi odbija ljude; ili je to činjenica da ne poseduješ istina-stvarnost i da ne ostavljaš uverljiv utisak na ljude, ili da dužnost ne obavljaš u skladu s merilom. Moraš da razmisliš o svim tim stvarima i da vidiš šta ti tačno nedostaje. (…) Moraš da težiš život-ulasku, da najpre razrešiš svoje ekstravagantne želje, da dobrovoljno budeš sledbenik i da istinski dođeš da se pokoriš Bogu, bez reči žaljenja za bilo šta što On orkestrira ili uređuje. Kada budeš posedovao takav rast, tvoja prilika će doći. Dobro je što želiš da preuzmeš težak teret, što nosiš to breme. To pokazuje da imaš preduzimljivo srce koje nastoji da napreduje i da želiš da budeš obziran prema Božjim namerama i da slediš Božju volju. To nije ambicija, već istinsko breme; to je odgovornost onih koji streme ka istini i ka predmetu njihovog stremljenja. Ti nemaš sebičnih motiva i ne izlažeš se zbog sebe, već da bi svedočio o Bogu i da bi Mu udovoljio – to je ono što Bog najviše blagosilja i On će za tebe napraviti odgovarajuća uređenja. (…) Bog namerava da zadobije više ljudi koji mogu da svedoče o Njemu; cilj je da usavrši sve koji Ga vole i da što je pre moguće upotpuni grupu ljudi koji su jednog srca i uma s Njim. Stoga, u Božjoj kući, svi koji streme ka istini imaju velike izglede, a izgledi onih koji iskreno vole Boga su bezgranični. Svako treba da razume Božju nameru. Zaista je pozitivno nositi to breme i to je nešto što bi trebalo da poseduju oni koji imaju savest i razum, ali neće nužno svi moći da preuzmu težak teret. Odakle dolazi taj nesklad? Kakve god da su ti vrline ili sposobnosti i koliko god da ti je visok koeficijent inteligencije, od presudnog značaja je tvoja težnja i put kojim ideš” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (6)”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da se crkveni izbor starešina zasniva na načelima. Kao starešina, čovek mora biti u stanju da besedi o istini kako bi rešavao probleme, a njegova ljudskost takođe mora biti u skladu s merilom. Takođe mora imati određene radne sposobnosti i stremiti ka istini. Ako ta osoba ne stremi ka istini i ide pogrešnim putem, onda čak i ako postane starešina, neće daleko stići. Ali ja sam procenjivala da li osoba može biti starešina isključivo na osnovu obima dužnosti za koje je bila odgovorna, koliko je patnje podnela i koliko dugo se obučavala. Moji standardi su bili potpuno u neskladu sa Božjim rečima. Prisećajući se, iako sam provela dugo vremena obučavajući se da propovedam jevanđelje i razumela sam neka načela propovedanja jevanđelja, a rezultati mog rada su se poboljšavali svakog meseca, nisam se fokusirala na svoj život-ulazak i bila sam zadovoljna samo time da budem zauzeta svaki dan. Retko sam razmišljala o sebi i upoznavala sebe u stvarima sa kojima sam se susretala i retko sam promišljala o istina-načelima. Uopšte nisam bila neko ko voli istinu ili stremi ka istini. Glavna odgovornost starešine je da vodi braću i sestre da razumeju istinu, da uđu u Božje reči i da iskuse Božje delo. Nisam se fokusirala na razmišljanje o sebi i upoznavanje sebe, samo na spoljašnji rad, tako da nisam bila kvalifikovana da budem starešina. Da sam zaista bila izabrana za starešinu, a da nisam mogla da obavljam stvarni posao, zar ne bih bila lažni starešina? Pored toga, da bi neko bio starešina, potrebno je da nadgleda sve aspekte rada i da ima određene radne sposobnosti. Ja sam u to vreme samo nadgledala rad na jevanđelju, a ponekad kada je bilo previše zadataka, nisam mogla da ih obavim. Jednostavno nisam imala kov niti radne sposobnosti za starešinu. Šarlot je ranije uvek bila starešina i besedila je o istini jasnije nego ja, iako joj je nedostajalo iskustvo u nadgledanju rada na jevanđelju, bila je dobronamerna i bila je voljna da vežba i uči, pa je njen izbor za starešinu bio prikladniji izbor i trebalo bi da podržim Šarlotin rad. Nakon promišljanja o ovome, osećala sam se mirnije povodom toga što nisam izabrana za starešinu.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kao jedan član stvorenog ljudskog roda, čovek mora da zadrži svoj položaj i da se savesno ponaša. Dužno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki čovek, da postaneš natčovek, niti da budeš veličanstven pojedinac, i nemoj težiti da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i ogavno. Ono što je dragoceno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da streme” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. (…) Svima vama mora da bude jasno koju vrstu ljudi spasava Božje delo i šta znači Njegovo spasenje. Bog od ljudi traži da stupe pred Njega, da slušaju Njegove reči, da prihvate istinu, da odbace svoju iskvarenu narav i da postupaju kako Bog kaže i zapoveda. To znači živeti u skladu s Njegovim rečima nasuprot sopstvenim predstavama, uobrazilji i sotonoskoj filozofiji ili stremljenju ljudskoj ’sreći’. Sve one koji ne slušaju Božje reči ili ne prihvate istinu, već i dalje bez pokajanja žive prema Sotoninoj filozofiji i sa sotonskom naravi, takva vrsta ljudi ne može da dostigne Božje spasenje. Slediš Boga, ali to je naravno i zato što te je Bog izabrao – ali šta to znači da te je Bog izabrao? To znači da te menja u nekoga ko veruje u Boga, ko iskreno sledi Boga, ko može da napusti sve za Boga i ko je u stanju da sledi Božji put; u nekoga ko je odbacio svoju sotonsku narav, ko više ne sledi Sotonu ili živi pod njegovom vlašću. Ako slediš Boga i obavljaš svoju dužnost u Njegovoj kući, ali u svakom pogledu kršiš istinu i ne postupaš i ne živiš u skladu s Njegovim rečima, a možda Mu se čak i suprotstavljaš, da li Bog može da te prihvati? Nikako. Šta time hoću da kažem? Obavljanje svoje dužnosti zapravo nije teško, niti je teško to činiti odano i u skladu s merilom. Ne moraš da žrtvuješ svoj život niti da činiš bilo šta posebno ili teško, samo treba da slediš Božje reči i uputstva iskreno i nepokolebljivo, da ne unosiš svoje zamisli i da ne obavljaš svoje poslove, već da koračaš putem stremljenja istini. Ako neko to može da uradi, on u osnovi ima ljudski izgled. Kada bude iskreno pokoran Bogu i kada postane iskrena osoba, imaće obličje pravog ljudskog bića” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Bog od nas traži da se ponašamo pošteno i postojano, da stojimo na položaju stvorenog bića i da se držimo svojih dužnosti. To su ciljevi kojima bi trebalo da težimo i to je obličje koje bi istinska osoba trebalo da ima. Ako neko nikada ne stremi ka istini i nikada je ne prihvata, onda bez obzira na to koliko im status ili ugled porastu, u Božjim očima su niski i bezvredni, i ne mogu dobiti Njegovo odobravanje. Ja sam bila živi primer toga. Ranije sam bila odgovorna za prilično širok obim posla, ali sam samo težila ugledu i statusu da bih stekla divljenje ljudi, a nisam stremila ka istini. Kada nisam izabrana za okružnog starešinu i nisam mogla da steknem divljenje i podršku više ljudi, nisam mogla da se pokorim i koristila sam posao da iskalim svoje frustracije, nesvesno sam završila koračajući putem opiranja Bogu i bila sam smenjena. Takođe sam pomislila kako su neki antihristi bili visokog statusa, a neki od njih su bili starešine, ali oni su stremili ka ugledu i statusu, a ne ka istini. Obavljali su svoje dužnosti ne tražeći načela. Apsolutno su odbijali da prihvate orezivanje, i na kraju, zbog njihovih brojnih zlih dela, crkva ih je izbacila i eliminisala. Iz ovih činjenica sam jasnije videla Božju pravednost. Da li neko ima status ili da li mu se ljudi dive nije važno, jer te stvari ne mogu odlučiti sve. Ugled i status ne mogu pomoći osobi da razume istinu i bude spasena, jer Bog meri i određuje ishod osobe na osnovu toga da li na kraju može postići istinu, a ne na osnovu toga koliko je visok njen status. Ako bih verovala u Boga samo da bih težila divljenju drugih, a ne bih stremila ka istini i ne bih se fokusirala na traganje za istinom da bih udovoljila Božjim namerama u stvarima sa kojima sam se susretala, onda čak i da verujem do kraja, ipak bih bila eliminisana. Samo ispunjavanjem svojih dužnosti i pokoravanjem Božjim orkestracijama čovek je dragocen u Božjim očima. U Božjoj kući, crkva razumno određuje za koje je dužnosti svaka osoba podobna i dodeljuje ih u skladu s tim, na osnovu njihovih prednosti i kova. Trebalo bi da se pokorim Božjoj suverenosti, da stojim na svom pravom mestu i da dam sve od sebe u svojoj trenutnoj dužnosti. Čak i da sam najmanja od svih u nekom uglu, trebalo bi da se držim svoje dužnosti i ugodim Bogu. Nakon što sam stekla ovo razumevanje, osećala sam se mirnije i oslobođenije i bila sam u stanju da se pravilno nosim sa ovom situacijom. Tako sam došla pred Boga i pomolila se: „Bože, voljna sam da se pokorim situaciji koju si Ti uredio. Bez obzira na to da li mi se neko divi ili ne, bez obzira kakav je moj status među drugima, čak i ako moja dužnost nije upadljiva, čak i ako sam stavljena u neki ugao, i dalje bi trebalo da ispunim svoju dužnost i učinim sve što mogu.” Često sam se ovako tiho molila Bogu u svom srcu. Polako su moje prethodne negativne, pasivne emocije i emocije otpora postepeno jenjavale, moje stanje se takođe poboljšalo, a rezultati mojih dužnosti su se malo po malo poboljšavali.

Ubrzo su me starešine zamolile da budem vođa grupe i da nadgledam okupljanje jedne male grupe. Osećala sam se veoma zahvalno, zahvaljujući Bogu što mi je dao još jednu priliku da vežbam. Slučajno je sestra koju sam nekada nadgledala bila izabrana za crkvenog starešinu, pa sam osetila izvesno razočaranje, misleći kako sam ja samo vođa grupe i nedostaje mi glamur koji ide uz to da se bude crkveni starešina i brinula sam kako će me drugi gledati. Shvatila sam da se moja želja za ugledom i statusom ponovo javlja, pa sam se tiho molila Bogu u svom srcu. Setila sam se Božjih reči: „Kao jedan član stvorenog ljudskog roda, čovek mora da zadrži svoj položaj i da se pristojno vlada. Dužno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). „Bog ljudima nije odredio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, srce mi se razvedrilo i shvatila sam da, kako me je ova stvar zadesila, Bog ispituje moje srce. U prošlosti sam uvek želela da se ugledaju na mene i cenila sam ugled i status više od samog života. Kada nisam bila izabrana za okružnog starešinu, mogla sam da zanemarim svoju dužnost i da se smejem svojoj braći i sestrama, odlažući crkveni rad. To je bila večna mrlja na meni i stalni bol u mom srcu. Jasno sam shvatila da su, u poređenju sa statusom, odgovornosti važnije. Ovog puta nisam smela da težim statusu kao ranije, bila sam odlučna da pravilno obavljam svoju dužnost. Čak i da me stave u najneprimetniji ugao, i dalje bih dobro obavljala svoju dužnost, bila bih bezazleno i savesno stvoreno biće i nadoknadila bih svoja dugovanja iz prošlosti. Nisam više smela da budem predmet podsmeha Sotoni, a još manje da izneverim Božje nade. Od tada pa nadalje, u svojoj dužnosti sam proaktivno sarađivala sa starešinama. Pitala sam koji problemi u grupi zahtevaju moju pomoć u rešavanju, a ponekad, kada su me starešine molile da proverim stanje braće i sestara, činila sam to proaktivno. Praktično postupajući na ovaj način osećala sam se veoma spokojno. Kasnije sam čula da neku braću i sestre oko mene unapređuju, neki od njih su čak bili pojedinci koje sam ranije nadgledala. Iako sam se osećala pomalo nemirno, molila sam se Bogu i pravilno sam postupila u vezi s tim. Videvši da neka braća i sestre nailaze na teškoće, trudila sam se koliko sam mogla da besedim i pomognem im, a rezultati naših dužnosti su se sve više poboljšavali. Posle nekog vremena, crkveni starešina mi je rekao da sam ponovo primljena u crkvu. Čuvši ovu vest, imala sam neopisiv osećaj u srcu. Osećala sam se veoma emotivno, ali još više sam osećala krivicu. Bog me je stavio u ovu situaciju ne da bi mi namerno otežao stvari ili da bi mi se smejao, već da mi pomogne da prepoznam svoje probleme i da ih na vreme ispravim. Ipak, u početku nisam poznavala sebe i skoro sam napustila Boga. Razmišljajući o ovome, došlo mi je da sebe ošamarim. Došla sam pred Boga i iskreno Mu prinela svoju zahvalnost i hvalu.

Iskusivši ove stvari, zaista sam shvatila da bez obzira na to u kakve situacije Bog stavlja ljude, uvek se nada da će se ljudi istinski pokajati i koračati pravim putem. Čak i ako je neko smenjen ili stavljen u izolaciju, Bog ga nikada ne napušta već nastavlja da ga usmerava i brine za njega. Koristi različita sredstva da probudi srca ljudi i okrene ih. Kroz ovo iskustvo, stekla sam neko razumevanje Božje pravedne naravi. Kada sam se stalno bunila protiv Boga i opirala Mu se, Njegov gnev se sručio na mene. Strogo me je orezao i disciplinovao kroz ljude, događaje i stvari oko mene, i stavio me po strani; onog trenutka kada sam bila voljna da se pokajem pred Njim, Bog je koristio Svoje reči da nastavi da me prosvećuje i usmerava; kada sam se zaista vratila Bogu i praktično postupala u skladu sa Njegovim rečima, crkva me je ponovo prihvatila. Božja narav je živa i stvarna, a Njegovo srce u spasavanju ljudi je iskreno i dobro. Hvala Bogu!